Šta anksioznost želi da nam kaže?

Šta anksioznost želi da nam kaže?

U ovom kratkom videu objašnjavam zašto se anksioznost javlja i šta ona zapravo želi da nam kaže. Kada to znamo znaćemo i kako da se nosimo prema anksioznosti na zdrav način. Pogledajte ovaj kratki video.

Dr Vladimir Mišić

Konflikt između svesnog i nesvesnog

Konflikt između svesnog i nesvesnog

U ovom kratkom videu govorim o svesnim i nesvesnim procesima. Šta odlikuje svesne a šta nesvesne procese. Konflikt između svesnih i nesvesnih procesa je u osnovi svakog psihološkog problema. Kako da prevaziđemo taj konflikt? O tome govorim u ovo kratkom videu.

Dr Vladimir Mišić

Bes je nagomilana ljutnja

Bes je nagomilana ljutnja

Ljutnja je reakcija na frustraciju. Ljutnja je zdrava, samopomažuća emocija dok bes nije. Frustracija je reakcija na nešto što nam smeta. Sasvim je prirodno da nam nešto smeta, ne može sve da nam odgovara i da nam bude potaman. Frustracija nastaje kada se na putu ka našim ciljevima pojavi neka prepreka, neko ili nešto.

Frustracija i nezadovoljstvo su zdrave emocionalne reakcije jer nas motivišu da nešto menjamo kako bismo stigli do cilja koji želimo. Bes nije nužan pratilac frustracije i ljutnje. Bes je nagomilana ljutnja.

Bes nastaje kumulativno, kada nam nešto ili neko smeta a mi ne reagujemo nego držimo to nezadovoljstvo u sebi, povlačimo se, prećutkujemo, gutamo. Što duže trpimo nezadovoljstvo, narasta ljutnja i na kraju se ona pretvara u bes i nemoć.

Kada trpimo previše javlja se dupla doza besa. Besni smo na one koji nam stoje na putu ali postajemo i besni na sebe. Bes na sebe je gora stvar od besa na druge. Bes na sebe nas uvodi u depresiju.

Kako da ne budemo besni čak i kada smo frustrirani?

Da ne bismo postali besni kada se jave frustracije, treba da reagujemo, da izrazimo neazdovoljstvo ali ne i bes, jer besa nema na početku. Kada se osećamo nezadovoljno treba da to odmah iskomuniciramo i učinimo nešto u pogledu rešavanja problema, odnosno otklanjanja prepreke koja je dovela do nezadovoljstva.

Ako smo nezadovoljni i nešto nam smeta to ne znači da treba odmah da besnimo i ulazimo konflikte. Ne moramo. Ali treba da reagujemo, treba da kažemo šta nam smeta, na kulturan, smiren, iskren i direktan način.

Zašto treba da iskomuniciramo nezadovoljstvo i ljutnju?

  1. zato što kada izrazimo nezadovoljstvo ono gubi svoj naboj i mi možemo da nastavimo dalje hladne glave
  2. zato što na taj način ukazujemo osobama iz naše okoline šta nam smeta jer one ne mogu da čitaju naše misli

Šta se dešava kada trpimo nezadovoljstvo i frustracije?

Tada dolazi do nagomilavanja negativnog emocionalnog naboja koji na kraju može da kulminira i pretvori se u izliv besa, anksioznost ili neki neugodni telesni simptom (na primer: glavobolju, probleme sa gutanjem, visok pritisak i sl.). Ne treba trpeti jer trpljenje stvara tenziju koja pre ili kasnije mora negde da se izlije. Hronično trpljenje dovodi do javljanja psihosomatskih poremećaja. Od potisnutog besa može doći do opadanja kose, hroničnog viskog krvnog pritiska, problema sa varenjem, migrena i sl.

Praktični saveti za prevenciju besa:

  1. izrazite nezadovoljstvo u komunikaciji – recite šta vam smeta, sa čime se ne slažete, imate prava na to, ali nemojte biti agresivni, ne kritikujte druge, kritikujte njihovo ponašanje. Recite drugima šta vam smeta odmah, na iskren, direktan i neagresivan način.
  2. ne odlažite da izrazite svoje nezadovoljstvo ako je to moguće – svako odlaganje se pretvara u trpljenje nezadovoljstva koje pre ili kasnije prerasta u bes
  3. odustanite od zahteva da se drugi moraju pokoriti svakom vašem zahtevu
  4. nemojte ostajati u situacijama koje možete da izbegnete ili promenite a u vezi kojih ste nezadovoljni
  5. nađite alternativni način da zadovoljite želju koju niste ostvarili

Neizražavanje nezadovoljstva stvara nisko samopouzdanje. Voleti sebe i imati samopouzdanje isključuje trpljenje nezadovoljstva.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Šta vas sprečava da uspešno rešavate konflikte sa partnerom

Šta vas sprečava da uspešno rešavate konflikte sa partnerom

Dve osobe koje ulaze u emotivan odnos to čine unoseći u njega različita očekivanja, stavove, potrebe, uverenja, osobine ličnosti. Da bi odnos dobro funkcionisao ove aspekte treba uskladiti. U zavisnosti od toga koliko se partneri razlikuju, proces njihovog usklađivanja će nužno dovesti do većih ili manjih konflikata. Prema tome, konfikti su nužni kako bismo mogli da se uskladimo sa osobom sa kojom smo u emotivnoj vezi ali problem je što se konflikti često doživljavaju kao nešto što je trajno i što je nemoguće rešiti. Ako osobe imaju ovakav stav prema konfliktu onda im je jako teško da se upuste u rešavanje problema, dolazi do prekida odnosa umesto razvoja istog kroz zajedničko usklađivanje i međusobnu podršku.

U ovom tekstu opisaćemo faktore koji vas mogu sprečavati da novonastali konflikt sa partnerom razrešite i dođete do rešenja problematične situacije.

Bes koji vas blokira

Najčešća emocija koja se javlja kada su dve osobe u konfliktu jeste bes. Nazivanje pogrdnim imenima, međusobno optuživanje, bacanje stvari, lupanje vratima sve to je posledica eskalacije besa. Bes često može prikrivati neku drugu emociju npr. ako je osoba povređena ona može ovo osećanje prekriti tako što će biti besna prema partneru. Ono što je važno shvatiti jeste da nije partner taj koji vas čini besnim i povređenim već vi to sami sebi činite. Kako se to dešava? Kada partner uradi ili kaže nešto što vam se ne dopada možete pomisliti npr. “On/ona to radi namerno”, “On/ona je kriv/-a što se ja ovako osećam”, “Nisam zaslužio/-la da se tako ponaša prema meni, to nije fer” ili jednostano “Kako je bezbrazan/-na, sebičan/-na”, “On/ona je đubre” i sl. Ovakav način razmišljanja, koji je više ili manje eksplicitan, vas uvodi u nezadovoljstvo a postepeno kako se misli nadovezuju i gomilaju sećanja na slične situacije u prošlosti i u bes. Kada bes dostigne vrhunac nemoćni ste da odreagujete smireno i adekvatno rešavate problem već počnete da vičete, optužujete, vređate, lupate vratima. Prema tome, prvi korak ka zdravoj komunikaciji i rešavanju konflikta sa partnerom jeste smanjenje sopstvenog besa, odnosno sprečavanje da dođe do njegove eskalacije. Kada osetite frustraciju, ljutnju ne optužujte partnerovo ponašanje za nju već je registrujte kao alarm organizma da vam nešto smeta u ponašanju vašeg partnera i to mu recite smireno. Sa druge strane, ne očekujte da se ljudi pa i vaš partner ponašaju onako kako vi želite, on/ona može da se ponaša kako god to je njegovo/njeno pravo a vi ste ti koji ćete postaviti granicu i raći to mi se ne dopada, ovo mogu da prihvatim ovo neću i ne želim. Niko tu nije kriv, samo je pitanje da li možete da se uskladite ili ne.

Neprihvatanje i nerazumevanje partnerovih potreba

Često zanemarimo činjenicu da i druga osoba ima neke potrebe koje su različite od naših ali su podjednako važne kao naše. Nekada nam tuđe potrebe nisu jasne, ne prepoznajemo ih zato što ne želimo ili zato što nam druga osoba to nije jasno pokazala. Kako bismo ostvarili dobar odnos bitno je da se “stavimo u tuđ položaj” i da razumemo kako ta osoba doživljava stvari i koje su njene potrebe, ako to ne možemo da zaključimo možemo prosto da je pitamo. Razumevanjem partnerovog položaja stvoriće manje šanse da upadnemo u bes povodom njegovog ponašanja a naš odnos će biti otvoreniji i kvalitetniji. Sa druge strane, razumevanje tuđih potreba i saosećanje sa partnerom ne treba da nas dovede do toga da mu/joj popuštamo u svakoj situaciji, iako nam je neko ponašanje razumljivo ako nas ono vremenom ugrožava i ne menja se, ne treba ga nužno trpeti.

Nabacivanje osećanja krivice

Često se dešava da jedan ili oba partnera okrivljuju jedan drugog za nešto što je učinjeno. Pri tom često se koriste reči kao što su “ti uvek” ili “ti nikad” kako bi se pojačalo osećanje krivice kod ovog drugog, navode se situacije iz prošlosti kako bi se sastavio što veći spisak optužbi za okrivljenog. Često jedna osoba stavlja sebe u ulogu “žrtve” a okrivljenji se stalno trudi da popravi stvari i to nikada ne prestaje. Ovo je tipična manipulacija nabacivanjem krivice i takav odnos apsolutno nije zdrav. U osnovi nabacivanja krivice stoji uverenje “Ti si kriv/-a ako se ne ponašaš onako kako ja želim”. Nabacivanje krivice neće rešiti situaciju već samo produžiti problem i udaljiti partnere. Ponašanje onog drugog je takvo kakvo jeste, on/ona ga mogu korigovati u izvesnoj meri kako bi bolje funkcionisali u odnosu i za to im treba pomoć partnera a ne konstantno osećanje krivice i doživljaj da nikada nisu dovoljno dobri ma koliko se trudili da udovolje onom drugom.

Konflikt koji nastaje između dve osobe je nužan ali nije uvek signal da treba prekinuti odnos naprotiv to može biti tačka koja će stvoriti kvalitetniji, bliskiji i zdraviji odnos između dvoje različitih ljudi. Pošto nastaje između dve osobe onda one podjednako moraju biti uključene u njegovo rešavanje, pri čemu je razumevanje i prihvatanje onog drugog kao različitog bića ključna stvar za početak konstruktivnog razgovora, bez tenzije i nalaženje najboljeg rešenja za oboje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspishologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć, bespomoćnost, slabost, predaja, panika, očaj, anksioznost, odustajanje sve su to sinonimi za psihičku patnju, sinonimi za depresiju. Nemoć nikada nije stvarna ona je posledica i konstrukcija naše percepcije, načina na koji vidimo, razumemo i doživljavamo sebe i spoljašnji svet. Naša percpecija je uvek posledica tačke gledišta koju svesno ili nesvesno zauzimamo. Problem nastaje kada nismo svesni tačke gledišta iz koje percipiramo realnost jer tada mi ustvari ne pravimo razliku između realnosti i naše percepcije te realnosti. Postoje tehnike putem kojih možemo postati svesni bilo koje tačke gledišta i na taj način biti u kontroli relanosti koju kreiramo a to je upravo suprtonost nemoći. Kada percipiramo nemoć onda smo u ulozi žrtve.

Da li smo zaista nemoćni?

U realnom životu ljudi su retko kada, skoro nikada nemoćni. Uvek mogu nešto da urade, preduzmu i učine nešto dobro za sebe i druge. Ali postoje situacije kada se osećamo nemoćnim, gotovo potpuno paralisanim, očajnim, bespomoćnim, uspaničenim.

Nemoć nastaje kada Ja percipiram da ne mogu nešto meni važno da promenim, kada ne mogu da delujem u pravcu za koji verujem da mi je potreban, kada ne mogu da rešim problem i oslobodim se patnje.

Percepcija nemoći nastaje iz dva razloga:

Odsustva vere u sebe – većina ljudi ne veruje u sebe, bar ne u dovoljnom stepenu. Zašto? Zato što verovati u sebe znači biti svestan da sam Ja sam i uzrok i posledica svega što osećam, doživljavam, mislim i radim u svom životu. To važi i za prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako sam Ja sam uzrok onda samo Ja mogu da promenim onaj deo moje subjektivne realnosti koji mi smeta. Da bih bio gospodar vlastite sudbine moram preuzeti 100% odgovornost za sve što sam stvorio. Većina ljudi to ne čini jer prvo ne veruje da ono što oseća je vlastiti proizvod. Drugi razlog je zato što ne zna kako da se nosi sa tim prozivodima. Te dve stvari učim klijente na terapiji. Kako da preuzmu odgovornost i kako da se oslobode vlastitih negativnih produkata.

Unutrašnji konflikt – je konflikt sa samim sobom. To je konflikt između onoga što bih Ja želeo da budem i onoga što Ja ne bih a verujem da Jesam. U unutrašnjem konfliktu nijedna od strana ne može da pobedi i nadvlada onu drugu jer zapravo obe strane su deo iste celine, istog Ja. Unutrašnji konflikt pretstavlja večitu borbu koja iscrpljuje i stvara osećaj nemoći, naročito ako ta borba potraje. Nakon godina provedenih u konfliktu sa sobom osećaj nemoći se nagomilava a u isto vreme nagomilava se i broj unutrašnih konflikta jer svi oni nastaju iz istih razloga. Poste dva razloga zašto nastaju svi unutrašnji konflikti. Prvi je sama ideja da je konflikt neizbežan. Ta ideja je iluzorna. Na terapiji učim klijente kako da promene svoju percepciju sebe od konfliktne, one koja fragmentira ka integrativnoj, onoj koja leči, oslobađa od patnje. Drugi razlog je povezan sa prvim i odnosi se na identifikovanje sa negativnim aspektima ličnog iskustva. Dokle god osoba ne uviđa razliku između sebe i svojih iskustva (emocija, misli, uverenja, sećanja) ona će biti njihov rob jer je sa njima nesvesno identifikovana. Kada osoba na terapiji nauči da se ne identifikuje sa tim iskustvima ona postaje slobodna i stvara se mogućnost za prevazilaženje svih unutrašnjih konflikata koje osoba nesvesno stvara. Nebiti identifikovan sa nekim iskustvom znači biti svestan razlike između iskustva i kreatora tog iskustva. Kada osoba postane svesna da je sama kreator svog iskustva ona postaje svesna da je njena kreacija bila samo jedna od mogućih u datoj situaciji. Biti kreator je suprotno biti žrtva, biti nemoćan.

Kada naiđemo na neku tešku životnu situaciju, da li nužno moramo biti nemoćni?

Pa ne, zato što uvek imamo bar tri mogućnosti:

  1. Uđemo u datu situaciji i menjamo je ako je to u našoj moći. Menjamo uslove sredine koji nam smetaju koji stoje kao prepreka ka cilju. To je ono što ljudi prvo žele i prvo pokušaju da urade.
  2. Ako prva opcija nije moguća možemo otići iz situacije i pronaći neku novu sredinu koja nam pomaže da dođemo do cilja.
  3. Ako nijedna od dve gore navedene opcije nije moguća možemo jednostavno prihvatiti nepromenljivost situacije i saznanje da nećemo moći da ostvarimo željeni cilj i onda nastavimo dalje, bez tog cilja ili sa novim alternativnim ciljem.

Ako želite da se oslobodite osećanja nemoći zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa i ja ću vas naučiti neke veoma jednostavne i moćne tehnike koje kada budete koristili nećete se više nikada osećati nemoćno.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog