Preterano razmišljanje unapred je štetna navika

Preterano razmišljanje unapred je štetna navika

Razmišljanje o budućim događajima može biti korisno, naročito kada nešto planiramo i određujemo buduće ciljeve. Ali ako često razmišljamo unapred to može postati jedna štetna navika. Naročito ako razmišljamo unapred o tome kako ćemo se osećati, šta sve negativno može da nam se dogodi i sl. Ta vrsta razmišljanja može lako postati navika i deo svakodnevnice. Kada razmišljamo unapred mi se bavimo “proricanjem budućnosti” i to je često osnova za stvaranje anksioznosti, strepnje.

Kao što sam isticao više puta, anksioznost se uvek odnosi na strašljivo isčekivanje nekih negativnih događaja koji bi tek “trebalo” da se dese. Razmišljajući unapred o negativnim ishodima ili negativnim osećanjima mi u stvari samo kreiramo anksioznost a ne predviđamo budućnost. Nekada su negativna osećanja koja osećamo posledica tih predviđanja i onda upadamo u nešto što se zove samoispunjujuće proročanstvo. Na primer, ako se plašim da ću biti anksiozan u nekoj situaciji ja isčekujem takav ishod zbog čega na kraju zaista se i osećam tako kada dođem u tu situaciju.

Neki ljudi zaista preterano razmišljaju unapred, planiraju ceo svoj život, karijeru i sl. Na taj način oni gube svoju spontanost, stvaraju osnovu za javljanje anksioznosti, nisu prisutni u sadašnjem trenutku, jedinom trenutnku i komadu realnosti koji nam je dat. Dok oni ramišljaju, brinu i planiraju, život prolazi sa gorkim ukusom anksiznosti, napetosti i isčekivanja. Stalno razmišljanje smanjuje našu prirodnu sposobnost da budemo radosni, veseli i ispunjeni, čak i kada nema nikakvih posebnih razloga za to. Misleći o nečemu previše mi ograničavamo sebe u doživajaju onoga što nam se dešava u datom trenutku.

Treba naglasti sledeće: jednostavno je nemoguće predvideti sve što može da nam se desi. Štetno je verovati da možemo sve probleme i dileme razrešiti samo na nivou razmišljanja i da pri tom uvek raspolažemo sa svim relevatnim informacijama. Rešavanje problema započinje u mislima ali se uvek završava u praksi. Preterano razmišljanje o problemu često dovodi do preuveličavanja problema i odlaganja da se pristupi rešavanju, akciji. Preterano razmišljanje unapred je vid izbegavanja suočavanja sa vlastitim strahovi i drugim osećanjima od kojih osoba beži.

Sada kada znate da je pretarano razmišljanje unapred štetno, otarasite se te štetne navike.

Kako da prestanete da mislite previše unapred?

Jednostavno, svaki put kada primetite da ste se udubili i izgubili u svojim mislima, fantazijama, planiranju i zamišljanju budućnosti, prepoznajte to kao jedan vaš ustaljeni patern, vašu naviku i zaustavite te misli, prestanite da se u njih udubljujete i kažite sebi nešto poput sledećeg:

 Ne moram i nisam u stanju da isplaniram sve što će se događati u budućnosti

 Ne moram da imam kontrolu nad svim što se dešava da bih bio srećan, zadovoljan i ispunjen

 Nije mi neophodno da znam sve unapred da bi se osećao sigurno

 Ako se nešto nepredviđeno dogodi reagovaću u tom trenutnku

Najbolje je da budem usresređen na sadašnji trenutak i ono što mogu da uradim sada i ovde

Ograničite svoje razmišljanje o budućnosti, budite više prisutni sada i ovde, budite u kontaktu sa svojim osećanjima, sa onim što doživljavate, manje analizirajte, budite sponatni i prihvatite sve što vam život nudi. Sklonost da se preterano razmišlja, brine i kontroliše budućnost odlika je anksioznih poremećaja

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Tolerisanje vs. trpljenje straha

Tolerisanje vs. trpljenje straha

Jedini način da osoba se osolobodi i prevaziđe neki strah (strah od visine, zatvorenog prostora, napada panike, strah od igle i sl.) je da se suoči sa njim i pusti ga da prođe. To je lako reći ali ne tako lako učiniti naročito ako je osoba dugo u strahu. Tačno je da nije lako ali isto tako je tačno da nije ni teško. Najteže je probiti led i uraditi to prvi put. U ovom tekstu govoriću o jednoj prepreci koja ljude sprečava da se prepuste strahu i na taj način ga se oslobode. Ta prepreka leži u nepravljenju razlike između tolerisanja i trpljenja straha. Reč o  važnoj kvalitativnoj razlici.

Trpljenje straha

Osoba koja ima neki hronični strah (poput fobije ili napada panike) obično izbegava situacije u kojima oseća taj strah, bori se sa strahom ili ga trpi kada ne može tako lako da ode iz situcije u kojoj oseća taj strah. Trpljenje straha podrazumeva istovremenu izloženost strahu (doživljaju straha koji uključuje telesne simptome i strašne misli) i borbu sa njim, odnosno nastojanje da se strah zaustavi ili minimizuje. Ovde je reč o stanju unutrašnjeg konflikta gde osoba trpi neprijatnost. Sama neprijatnost koju osoba oseća (koja može biti prilično intenzivna) nije rezultat izlaganja strahu već borbe sa njim. Osoba može da trpi strah satima i obično se nakon toga oseća veoma iscrpljeno i umorno. Osećaj umora i iscrpljenosti nije posledica straha već borbe sa njim. Trpljenje predstavlja neuspeli pokušaj da se strah obuzda i zauzda, ali pošto to nije moguće trpljenje i borba sa strahom traju sve dok strah sam od sebe ne prođe. Strah u nekom momentu prođe zato što osoba ode iz situacije za koju vezuje strah a ne zbog borbe. Paradoksalno borba sa strahom produžava njegovo prisustvo i dovodi do neprijatnosti i osećaja telesne i mentalne iscrpljenosti.

Tolerisanje straha

Sa druge strane tolerisanje straha podrazumeva skroz drugačiji pristup. Osoba koja toleriše strah ona se izlaže strahu, ne beži iz situacije, ne pokušava da strah kontroliše, zauzda, obuzda ili zaustavi telesne simptome straha. U tom slučaju strah se javlja i prolazi poput talasa, koji uključuje telesne manifestacije koje prolaze brzo. Ako se osoba u potpunosti prepušta strahu bez nastojanja da ga kontroliše ili obuzda, strah i njegove manifestacije obično straju oko 60 do 90 sekundi. Nakon minut do minut ipo strah prolazi i osoba se ne oseća umorno niti iscrpljeno već rasterećeno i smireno. Strah sam po sebi nikada ne stvara iscrpljenost. Tolerisanje straha je zapravo njegovo prihvatanje bez borbe što dovodi do toga da strah prođe i u budućnosti se javlja sve ređe i ređe dok na kraju skroz ne isčezne. Tolerisanje straha je jedini zdrav i ispravan pristup koji osobu vodi ka trajnom prevazilaženju straha.

Šta osobe najčešće sprečava da tolerišu strah?

Strah od straha. Strah od straha, odnosno strah od suočavanja sa strahom glavna je prepreka ka prevazilaženju straha. Pogledajte program za prevazliaženje napada panike i opsesivnih misli.

U osnovi straha od straha su neka od disfunkcionalnih uverenja:

  1. Strah je opasan i ja moram da ga zaustavim da mi ne bi pozlilo (da ne bih dobio srčani udar, moždani udar, pao u nestvest, ugušio se i sl.)
  2. Ne smem da se prepustim strahu jer bih mogao da izgubim kontrolu ili poludim
  3. Ja ne smem imati strah jer to znači da sam slabić (gubitnik, manje vredna osoba, poremećena osoba i sl.)
  4. Ako se prepustim strahu osetiću užasnu neprijatnost koju neću moći da izdržim
  5. Ako ne zaustavim strah znači da će mi se on stalno vraćati a to će me onemogućavati da normalno funkcionišem
  6. Moram da kontrolišem strah u prisustvu drugih ljudi jer ako neko primeti da se plašim misliće da sam poremećen/na (ili će me ismevati, sažaljevati, kritikovati, odbaciti i sl.)
  7. Moram da zaustavim strah jer ako se prepustim strah će postajati sve jači i ja na kraju to neću podneti.

Ovde jer reč o tipičnim uvrenjima koje osoba ima i koja je sprečavaju da se prepusti strahu. Osoba može imati sva ova uverenja, samo neka od njih ili neka slična. Ova uverenja ne samo da su disfunkcionalna već nisu u skladu sa realnošću.

Alternativa navednim uverenjima su racionalna uverenja:

  1. Strah nije opasan i ne može ugroziti funkcionisanje mog tela ni na koji način
  2. Smem da se prepustim strahu jer čak i kada osećam jak strah ja imam kontrolu, strah ne dovodi do gubtika kontrole
  3. Ja prihvatam i volim sebe čak i sa strahom, to što se plašim ne govori ništa o meni kao osobi
  4. Ako se ne borim sa strahom strah će brže proći i osećaću se manje neprijatno
  5. Mogu da se prepustim strahu sada i u budućim situacijama jer to će dovesti do toga da se plašim sve manje i manje i da strah brže prolazi
  6. Drugi ljudi ne obraćaju preterano pažnju na moja osećanja, čak i da primete da se plašim to ne znači da će misliti nešto loše o meni kao osobi
  7. Ako se prepustim strahu on će proći i neprijatnost će prestati

Cilj terapijskog procesa je da osoba svoja disfunkcionalna uverenja zameni funkcionalnim i na taj način otkloni sve prepreke da se suoči sa strahom. Kada osoba usvoji novi set uverenja ona je spremna da strah toleriše umesto da ga trpi i bori se sa njim. Suočavajući se sa strahom i primenjujući ovaj novi pristup osoba se sigurno oslobađa straha.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

To je jače od mene

To je jače od mene

Da li ste često imali priliku da čujete da neko kaže: Ne mogu to da uradim jer to je jače od mene? Siguran sam da ste čuli. Ovde se ne radi o samo jednoj jezičkoj frazi već o jednom veoma štetnom, ograničavajućem uverenju. Kada osoba smatra da je nešto jače od nje ona pod tim zapravo misli da on ili ona ne može ništa da preduzme povodom toga i promeni stvari u sopstvenu korist. Verujući da je nešto jače od osobe, osoba samu sebe stavlja u pasivnu i bespomoćnu poziciju, poziciju iz koje neće ni pokušavati da reši problem koji ima.

Šta je to što osoba veruje da je jače od nje? Obično on ili ona misle na sopstvene strahove, negativna osećanja, želje ili navike koje želi da promeni. Osoba kaže sama sebi: Ne mogu to da uradim jer se plašim, to je jače od mene. Ne mogu da prestanem da pušim, to je jače od mene. Ne mogu da joj priđem jer se neprijatno osećam a to je jače od mene. Ne mogu da prestanem to da radim jer je to jače od mene. Da li je to zaista tako ili je reč o samozavaravanju?

Osoba je sklona da veruje da je nešto jače od nje zato što ima neko negativno osećanje koje je u suprotnosti sa njenim ciljem. Ono što osoba često ne uviđa jeste da prepreka ne leži u negativnom osećanju već u štetnim uverenjima koja stvaraju ta osećanja i osobu ograničavaju. Ako osećam strah ili neku neprijatnost to ne znači da ne mogu da uradim to u vezi čega sam uplašen ili to u vezi čega se osećam neprijatno.

Zapamtite sledeće: Sve što je u vama ne može biti jače od vas. Strahovi, sva osećanja, uverenja, želje, navike, stavovi i vrednosti su deo vas i stoga ne mogu biti jači od vas. Ako ste skloni da verujete da je nešto u vama jače od vas to onda znači da implicitno ili eksplicitno verujete da vi morate da se borite sa onim u vama što vam se ne sviđa, da to nešto savladate, pobedite i eliminišete kako biste se toga rešili. Kada u tome neuspete onda zaključite: to je jače od mene. Ali da li je to zaista tako?

Da li je borba sa samim sobom put ka željenom cilju? Nije. Ako želite da nešto rešite ili promenite u sebi ne treba da se sa tim borite već da to nešto prvo prihvatite. Prvi korak ka rešavanju nekog problema jeste njegovo prihvatanje, definisanje, preuzimanje odgovornosti. Ako kažete sebi da je nešto jače od vas, vi se odričete vaše odgovornosti za to nešto i samim tim lišavate sebe mogućnosti da to menjate. Ništa nije jače od vas dok vi to sami tako ne odlučite. Borba nije rešenje za svaki problem. Možete se boriti sa stvarima oko vas ali ne sa onim što je u vama. Kada ste u pitanju vi sami borba nije sredstvo za postizanje uspeha već prihvatanje, pa tek onda menjanje.

Umesto da mislite da je nešto jače od vas upitajte sebe sledeće: Da li je moja strategija za rešavanje ovog problema dobra? Da li radim stvari na ispravan način? Ako budete iskreni prema sebi uvidećete da je sa vama sve uredu a da ono što je pogrešno i što vas ograničava su vaši pristupi, uverenja, strategije razmišljanja i/ili ponašanja a ne vi. Kada promenite vaše strategije promeniće se i ishodi. Do željenih ishoda, nećete doći koristeći stare neodgovarajuće strategije. U tom smislu upornost vam ne pomaže. Ne treba biti uporan u nečemu što ne daje rezultate. Verovanje da je nešto jače od vas vas vodi u odustajanje i rigidnost u ponašanju i razmišljanju dok uvid da nemate pravu strategiju otvara put ka promeni i dostizanju željenog cilja.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Iracionalna uverenja koja vode u konflikte u braku ili vezi

Iracionalna uverenja koja vode u konflikte u braku ili vezi

Kognitivno bihejvioralni psihoterapijski pristupi su veoma uspešni ne samo u individualnom psihoterapijskom tretmanu već i u tretmanu partnera i bračnih parova. Na partnerskoj ili bračnoj terapiji terapeut nastoji da razume obe strane u konfliktu, uoči probleme u komunikaciji, inkompatibilnosti želja i ciljeva, identifikuje praktične i emocinalne probleme koji su doveli do problema u odnosu. Pospešivanje konstruktivne komunikacije među partnerima je neophodan uslov za rešavanje bračnih ili problema u vezi. Međutim, pored problema u komunikaciji za uspešan tretman neophodno je i dentifikovati i promeniti iracionalna uverenja koja na eksplicitan ili implicitan način utiču na ponašanje partnera u braku ili vezi. Iracionalna uverenja koja se karakterističano identifikuju kod pojedinca u individualnoj terapiji, takođe su prisutna i kod pojedinaca koji dolaze na bračnu ili partnersku terapiju.

U daljem tesktu izdvojićemo neke kategorije čestih uverenja koje su od posebnog značaja u terapiji bračnih ili partnerskih problema:

Zahtev za ljubavi i odobravanjem: Neophodno mi je i apsolutno moram imati ljubav i odobravanje mog partnera.

Zahtev za savršenstvom, uspehom i kompetencijom: Ja apsolutno moram biti uspešan i kompetentan u stvaranju i održavanju  savršenog braka, bez problema i teškoća, i ako nisam takav onda ništa ne valjam. Moj partner mora biti savršen i kompetentan čovek, koji nikada ne sme da greši, i ako nije takav onda uopšte ne valja, a i ja pošto sam sa njim, takođe ništa ne valjam. Moj brak mora biti savršen, bez problema i teškoća, i ako nije onda ništa ne valja, i ja takođe, pošto živim u takvom braku ništa ne valjam.

Filozofija optuživanja i kažnjavanja: Moj partner mora biti onakav kakav ja mislim da treba da bude, pravedan fer i ljubazan prema meni, i ako nije onda je loš čovek, bezvredan i zaslužuje odgovarajuću kaznu za to.

Filozofija užasavanja oko teškoća, frustracija i nekomfora: Užasno je što u mom braku postoje problemi i teškoće i ja to ne mogu da podnesem. Ako nastavimo ovako, nešto užasno će se desiti. Moram nešto da preduzmenm da sprečim katastrofu. Moram da brinem oko tih problema. Moram da kontrolišem situaciju.  Moram da kontrolišem njega i strahujem oko toga šta radi i šta će uraditi.

Emocije su spolja izazvane i prema tome se ne mogu kontrolisati: Ja apsolutno moram da pobesnim kada se moj partner ponaša na neodgovarajući način. Ja apsolutno moram biti depresivna ako imam probleme. ja apsolutno moram biti uplašena, uspaničena i anksiozna kada postoji mogućnost da se desi nešto loše u mom braku.

U gornjem tekstu izneti su tipični primeri iracionalnih uverenja koja stvaraju disfunkcionalne emocije i ponašanja bračnih partnera dok klijenti u praksi stvaraju svoje sopstvene varijante ovih uverenja kojih su nekada svesni a nekada ne. Iracionalna uverenja uvode partnere u iskrivljena opažanja, tumačenja ili interpretacije događaja i dovode do preterane emotivne uznemirenosti. Preterana emotivna uznemirenost dalje oteževa međusobnu komunikaciju, konstruktivno razmišljanje, menjanje ponašanja i traganje za rešenjima. Zbog toga, prvi korak u rešavanju bračnih ili partnerskih problema jeste identifikovanje iracionalnih uverenja i domena odnosa u kojem ona dolaze do izražaja a zatim i rad na njihovom menjanju. Tek kada partneri prepoznaju svoje iracionalnosti (koje se baziraju na dogmatskim zahtevima i apsolutističkim moranjima) i njih se odreknu biće u stanju da realističnije i hladnokrvnije (sa manje emocionalne uznemirenosti) opažaju kako svoje tako i ponašanje partnera, što predstavlja preduslov za promenu ponašanja.

Nakon što otkriju i promene svoja iracionalna uverenja, partneri dalje uče kako da promene svoje ponašanje: kako da drugačije reaguju i ponašaju se u konfliktnim situacijama, kako da zadovolje svoje želje a da pritom ne povrede partnera, kako da iskažu ono što im smeta ili ono što žele na način koji neće ugroziti ili provocirati drugu stranu itd. Partneri uče da postanu fleksibilniji tako što će razviti veću senzitivnost za potrebe, želje i osećanja druge strane, uče kako da otkriju ili pitaju drugu stranu šta želi ili oseća i na taj način izađu partneru u susret pokazujući zainteresovanost, želju za komunikacijom i poštovanjem.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog.com

www.vaspsiholog.com