Homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj (HOKP)

Homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj (HOKP)

U jednom od prošlih tekstova o mehanizmu delovanja opsesivno-kompulzivnog poremećaja kao primer korišćene su opsesije koje po sadržaju pripadaju jednom tipu OKP-a sa seksualnim sadržajem koji se tiče sumnje u sopstvenu seksualnost. Naziv „homoseksualni opsesivno-kompulzivni poremećaj“ nije zvanični naziv ali ga tako nazivaju ljudi koji imaju ovaj problem. Lično mislim da je dobro nazvati ga ovako jer na taj način osobi može lakše dopreti do svesti činjenica da je to samo jedan od niza anksioznih poremećaja i ništa više. Cilj ovog teksta je upravo da osvesti kod osoba sa ovim problemom da je njihov problem rešiv i da potiče od pogrešnog načina razmišljanja i pogrešnog interpretiranja informacija kako spoljašnjih tako i unutrašnjih (fiziološke senzacije).

Prevashodno, jako je važno da shvatite da niste jedini sa ovakvim problemom i da se on odvija manje više po sličnom šablonu. Postoji spoljašnji okidač (najčešće  je to neko neprijatno iskustvo sa suprotnim polom, bilo u domenu komunikacije ili seksualnih odnosa ali može biti i nešto potpuno drugačije), postoji opsesivna misao „Da li sam ja homuseksualac?“, „Da li ja mogu postati homoseksualac?“, „Kako mogu biti potpuno siguran da li jesam ili nisam?“, postoji uverenje o temi homoseksualizma koje je ključno „Biti homoseksualac je nešto što je za mene nezamislivo!“ i pritom to izaziva kod Vas neku nelagodu i gađenje kao i uverenje o samim opsesivnim mislima „Ako preispitujem svoju seksualnost to mora da znači da ja možda nisam heteroseksualac“. Dodatno, postoje tzv. lažne senzacije koje se tumače kao seksualna uzbuđenja a koje su zapravo senzacije straha i nelagode. Ove senzacije se javljaju u okviru tzv. proveravanja svoje seksualnosti. Zapravo osoba koja odjednom postaje homoseksualac (ovo čitajte sa dozom ironije jer je to nemoguće) očekuje da će imati seksualnu reakciju na osobe istog pola pri tom ona ne doživljava seksualno uzbuđenje već strah i nelagodu koju tumači kao seksualno uzbuđenje. Takođe, postoji uverenje „Ja ne smem imati bilo kakvu prijatnu reakciju na osobu istog pola i ako to imam to znači na sam homoseksualac.“ koje dodatno pojačava ovaj problem jer  osoba lažne senzacije (npr. u predelu genitalija) doživljava kao dokaz koji ide u prilog njenoj pogrešnoj pretopostavci. Takođe, postoji potreba da se forsira heteroseksualno ponašanje npr. izlaganje erotičnim sadržajima kako bi proverili da li i dalje postoji seksualno uzbuđenje na suprotni pol. Paradoksalno, može se desiti da ovo uzbuđenje izostane ali ne zato što je hetero osoba odjednom počela da se preobražava u homo već zato što je strah usled pogrešnog razmišljanja i zaključivanja preplavljujući i blokira njene senzacije koje prirodno postoje i postojale su celog života.

Ono što svaka osoba koja ima HOKP želi, jeste da se uveri da njena orjentacija nije homoseksualna. Problem je sto u stvari  heteroseksualna osoba ne zna kako je biti homoseksualne orjentacije i samo pravi pogresna nagađanja. Kakva je razlika između HOKP-a i prave homoseksualne orjentacije?

  1. Osobe sa HOKP-om svoje misli o odnosu sa osobom istog pola doživljavaju kao neprijatne i one kod njih izazivaju strah, osobe homoseksualne orjentacije takve misli doživljavaju kao poželjne i to ih dovodi do prijatnijh senzacija i seksualnog uzbuđenja.
  2. Osobe sa HOKP-om uživaju u seksualnom iskustvu sa osobom suprotnog pola (pritom ovo uživanje može biti blokirano strahom), osobe homoseksualne orjentacije uživaju u seksualnom iskustvu sa osobom istog pola.
  3. Osobe sa HOKP-om brinu o tome da li će fizički privući osobe istog pola, osobe homoseksualne orjentacije vole da privuku osobe istog pola.
  4. Osobe sa HOKP-om imaju fantazije o tome da budu u vezi sa osobom suprotnog pola, osobe homoseksualne orjentacije imaju fantazije da budu u vezi sa osobom istog pola.
  5. Osobe sa HOKP-om žele da saznaju više o svom seksualnom identitetu da bi sebe razuverile da nisu homoseksualno orjentisane, osobe homoseksualne orjentacije to žele da bi bolje upoznale sebe i ostale svoje seksualne orjentacije.

(pogledajte više na: http://www.neuroticplanet.com/hocd.php)

Jedan od mojih klijenta mi je prosledio zanimljivo upoređivanje razmišljanja osobe sa HOKP-om i osobe homoseksualne orjentacije. Ovo poređenje je napravio muškarac koji je homoseksualne orjentacije a koji je pomagao osobama sa HOKP-om da prevaziđu ovaj problem.

Razmišljanje osobe sa HOKP-om: „Znam da sam gej, jer imam teškoća da budem s devojkama. Ali na pomisao da budem sa drugim momkom meni se smuči. Biti sa momkom je tako odvratno! Nikad nisam voleo da me neki momak dodiruje na taj način. Ipak, moj mozak mi govori da je to ono što ja želim i da će biti u redu kada jednom priznam da sam gej. Ali ja nisam gej! Do đavala, zašto moj mozak ne umukne? Pokušavao sam da gledam gej porniće, ali ja ipak samo želim da gledam atraktivne žene umesto toga. Nikada me nisu privlačili muškarci ali ja znam da sam gej. Uf, ova anksioznost me ubija. Ne mogu ni da čujem reč „gej“ a da se ne osetim anksiozno!“

Razmišljanje osobe homoseksualne orjentacije: „Znam da sam gej, ali imam teškoća da budem sa momcima. Plašim se da će me odbiti, ali sve u meni želi da se preda muškarcu koji će mi uzvratiti ljubav. To bi bilo tako lepo. Mislio sam da je biti sa muškarcem loše, ali kada pomislim na to da sam u naručju muškarca osetim prijatnost i leptiriće u stomaku. Kada vidim muškarca osetim se kao da je on ono što mi treba. Jedini strah koji osećam jeste povodom toga šta drugi misli o gejevima i kako će se osobe strejt orjentacije ponašati prema meni. Kako bih voleo da mogu jasno da se izrazim o svojim osećanjima to bi bila prava sreća za mene.“

Dakle, sve gore navedeno je nešto čega su osobe sa HOKP-om delimično i same svasne ali i dalje sumnjaju u tu priču. Problem je sto je ta sumnja podstaknuta iracionalnim strahom odnosno anksioznošću koju su sami sebi stvorili i strah postaje jedini dokaz njihovoj sumnji. Zapamtite, to što se plašite opsesivne misli koju ste proizveli ne znači da je ona istinita. Sve je to deo pogrešnog mehanizma koji ste razvili nerazmišljajući racionalno!

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

kontakt: 064 64 93 417

skypename: psihologsanja

Mehanizam funkcionisanja opsesivno-kompulzivnog poremećaja

Mehanizam funkcionisanja opsesivno-kompulzivnog poremećaja

U osnovi opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kao i kod ostalih anksioznih poremećaja, postoji disfunkcionalni mehanizam koji ovaj poremećaj inicira i održava. Ključnu ulogu u ovom mehanizmu  imaju opsesivne misli koje doprinose stvaranju anksioznosti, kompulzivnih radnji i izbegavajućih ponašanja.  Opsesivne misli su automatske i njih je osoba trenutno svesna, ona ih analizira, na osnovu njih donosi zaključke i sl. Ovi zaključci su pogrešni i dovode do povećanja intenziteta anksioznosti. Na dubljem nivou, nalaze se disfunkcionalna uverenja o opsesivnim mislima koja su zapravo mnogo važnija za održavanje poremećaja od samih opsesivnih misli. Osoba pogrešno veruje da opsesivne misli imaju značaja, da su one dokaz da je ona npr. homoseksualne orjentacije, psihopata, pedofil i sl. Praktično, samo postojanje takvih misli za nju je nešto nedopustivo i najverovatnije govori nešto o njoj samoj. Usled ovakvih uverenja svaka opsesivna misao postaje nešto što ugrožava osobu, njenu  dosadašnju sliku o sebi i ona počinje da se pita da li je ona nešto drugo i tako se konstantno samozastrašuje. U situaciji kada pored opsesivnih misli postoje i kompulzivne radnje, osoba veruje da obavljanje određenih radnji (brojanje, simetrija i sl.) doprinosi tome da se ne desi nešto loše njoj/njoj bliskim osobama. Kada uradi određenu radnju osoba  poništava tu mogućnost  i postaje smirenija.

Kako se opsesivno-kompulzivni poremećaj samoodržava

Pre nego što objasnimo kako ovaj mehanizam funkcioniše u konkretnoj situaciji, važno je napomenuti da se anksiozni poremećaji javljaju kod ljudi koji su genetski predisponirani za ovaj vid poremećaja a okidač je neki vid spoljašnjeg stresora (bolest ili smrt bližnjih, razvod, raskid, gubitak posla, problemi na poslu ali i upotreba psihoaktivnih supstanci).   Naime, intruzivne misli su one misli koje se javljaju kod svakog čoveka a koje su na neki način neprijatne i nisu u skladu sa njegovim vrednostima, uverenjima i sl. Npr. takva je misao muškarca heteroseksualne orjentacije: „Da li sam ja možda homoseksualac?“, „Da li ja mogu povrediti svoje dete?“.  Ukoliko osoba nema predispoziciju da razvije anksiozni poremećaj i nije trenutno već uznemirena povodom nekog spošanjeg stresnog/-ih događaja, ona će vrlo brzo zanemariti ovo pitanje i neće osećati intenzivniju nelagodu ili strah povodom toga. U suprotnom, intruzivna misao postaje opsesivna i osoba počinje da traži dokaze u svom prošlom ili sadašnjem ponašanju, na internetu, u stručnoj literaturi, kod različitih stručnjaka, koji bi mogli da joj opovrgnu ili potvrde da li je ona zaista to ili nije i sve vreme se povodom toga osećaju anksiozno. Okidač za ovo pitanje može biti neki spoljašnji događaj, npr. to može biti pad u seksualnom uzbuđenju, problem sa erekcijom ali i neki sasvim drugačiji događaji. Disfunkcionalno uverenje koje osoba može imati je  sledeće: „Ako se meni javila ovakva misao onda ja verovatno jesam homoseksualac.“    Ovime se pridaje značaj opsesivnoj misli i ona sama po sebi postaje dokaz homoseksualizma (što je potpuno nelogičan zaključak).  Osoba sa ovakvim uverenjima i mislima postaje „lovac“ na nove dokaze a obično se oni nalaze u spoljašnjem svetu. Npr. ako je muškarac iz primera pogledao nekog drugog muškarca i pomislio da lepo izgleda to ponovo pokreće sumnju i preispitivanje. Preispitivanje prati intenzivan strah odn. anksioznost i taj strah takođe predstavlja pokretač za nove opsesivne misli. Takođe, informacije se mogu javiti i u vidu pogrešno protumačenih senzacija. Npr. muškarac koji ima problema sa opsesivnom mišlju vezanom za homeseksualizam sedi pored svog prijatelja i oseća kako mu kroz telo prolaze „žmarci“  a posebno u predelu genitalija– ovo postaje novi dokaz da je on homoseksualac. Ovo je takođe pogrešno jer „žmarci“ su zapravo produkt emocije straha a ne seksualnog uzbuđenja (kako obično biva protumačeno) . Dakle, spoljašnje informacije se uklapaju u pogrešni patern razmišljanja i patološki mehanizam se pokreće i održava opsesivno-kompulzivni poremećaj. Ovo je beskonačna petlja kojom se održava disfunkcionalna navika, čiji je konačni produkt anksioznost, izbegavanje određenih socijalnih situacija i kao nusprodukt se može javiti i depresija. Vrlo je važno zaustaviti ovaj patološki mehanizam a prvi korak ka tome je poznavanje i povećanje svesnosti o njegovom funkcionisanju.

Više o razlici između intruzivnih i opsesivnih misli možete pročititati ovde.

Više o vrsti opsesivno-kompulzivnog poremećaja kod koga su dominantne opsesivne misli povodom svoje seksualne orjentacije možete pročitati ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt:064 64 93 417

email: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skype name: psihologsanja