Tugovanje vs. očajavanje

Tugovanje vs. očajavanje

Tuga pretstavlja normalnu reakciju na gubitak drage osobe ili objekta za koji smo emocionalno vezani. U osnovi tuge je psihički bol koji kada se izrazi i prihvati donosi olakšanje. Tugovanje nam pomaže da nastavimo dalje da živimo iako je došlo do gubitka. To je funkcija tuge i zbog toga tuga je korisna i zdrava emocija.

Šta je suprotnost tugi?

Suprotnost tugi je očaj. Očajavanje takođe može biti pokrenuto gubitkom ali za razliku od tuge očaj nije zdrava reakcija. Očajavanje je depresivna reakcija koja osobi ne pomaže da preboli gubitak. Tuga uvek traje ograničeno vreme dok osoba može očajavati godinama, pa čak i ceo život.

U osnovi očajavanja kao nezdrave emocije stoji neprihvatanje psihičkog bola i nove, neprijatne realnosti. Osoba koja očajava zapravo poriče neprijatnu realnost što dovodi do stvaranja unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt stvara unutrašnju tenziju, anksioznost i napetost. Razrešenje konflikta se ogleda u prihvatanju realnosti i psihičkog bola. Osoba koja je u očaju se oseće nemoćno i bespomoćno ne zato što oseća jak psihički bol nego zato što ne želi da ga prihvati pa se bori sa njim. Borba sa bolom je daleko neprijatnija nego sam bol. Borba sa bolom je nešto što može trajati do kraja života. Prihvatanje bola dovodi do olakšanja.

Jedan od faktora koji ometa prihvatanje bola jeste zamišljanje (imaginacija) zastrašujućih, katastrofičnih scenarija o budućnosti. Jedan deo uma se buni i ne želi da prihvati gubitak i bol, i zato stvara zastrašujuće fantazije koje osobu motivišu da se bori sa bolom umesto da mu se prepusti i prihvati ga. Ljudi po pravilu teže da izbegnu neprijatna iskustva ali prolazak kroz bol je nezaobilazni deo procesa tugovanja i prevazilaženja gubitka.

Kako da prihvatite bol i prestanete da očajavate?

Prvo, nemojte se opirati da osetite tugu i bol. Kad god osetite potrebu da plačate dozvolite sebi da izrazite tugu i bol. Ako plakanje ne prestaje, odnosno ako plačete danima onda ne tugujete, nego očajavate. Očajavanje uvek traje duže, i uključuje zamišljanje strašne budućnosti, samosažaljevanje, osećaj nemoći i besmisla.

Osećaj besmisla nije uzrokovan gubtikom i tugom nego neprihvatanjem gubitka i iracionalnim uverenjima povodom gubitka. Besmisao je posledica uverenja da je život besmislen sa gubitkom. To je odluka. Osoba može da osvesti i promeni tu odluku. Nikada nije besmisleno živeti, život sam po sebi ima smisao. Besmisao potiče od toga da živite u stalnoj borbi sa sobom, u borbi sa bolom. To je zaista naporno, teško i besmisleno.

Preboleti gubitak može biti jako teško, naročito kada je u pitanju gubitak člana porodice. To je proces koji može biti dugačak i težak ali ne mora biti praćen depresijom. Gubitak sam po sebi ne dovodi do depresije. Mnogi ljudi nastave svoj život dalje, prihvate tugu, prihvate gubitak i ne postanu depresivni. Depresivna reakcija je signal da je osoba gubitkom voljene osobe izgubila delimično smisao svog života i to dovodi do javljanja osećaja praznine i besmisla. Iako gubitak može biti jako težak udarac životu i ličnom itegritetu, gubitak ne bi trebalo opažati kao gubitak smisla života. U psihoterapijiskom procesu mi možemo pomoći klijentu da osvesti i promeni svoje odluke koje je doneo u momentu gubitka, pomoći da prihvati tugu i nastavi da živi bez depresije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Depresija vs. normalana reakcija na stresni događaj

Depresija vs. normalana reakcija na stresni događaj

Često se dešava da ljudi pogrešno protumače sopstveno duševno stanje i preteraju u „samodijagnostikovanju“. Iako je važno imati uvid u sopstvene emocije i sveobuhvatno funkcionisanje, pogrešna samodijagnoza može negativno uticati na vas stvarajući strah, napetost i opsesivnu zabrinutost. Najčešće se ovakve greške javljaju u slučaju kada se kratkotrajno sniženo raspoloženje ili normalan proces tugovanja poistovete sa kliničkom depresijom.

Razlika između depresije i normalnog procesa tugovanja

U simptome kliničke depresije spadaju:1) sniženo raspoloženje tokom skoro celog dana, skoro svakog dana, 2) gubitak interesovanja ili zadovaljstava za životne aktivnosti, 3) značajan gubitak (ili povećanje) telesne mase ili promene u apetitu, 4) osećanje bespomoćnosti i krivice, 5) smanjena koncentracija, 6) nesanica ili preterano spavanje, 7) psihomotorni nemir ili usporenost, 8) umor ili gubitak energije i 9) misli o smrti ili samoubistvu. Za dijagnozu kliničke depresije ne moraju biti prisutni svi simptomi osim prva dva.

Slične simptome ljudi mogu doživljavati nakon velikih životnih stresnih događaja kao što su gubitak bliske osobe (smrt, raskid ili razvod) , u nekim slučajevima i gubitak posla, mesta stanovanja. Najizraženiji simptomi su svakako vezani za gubitak bliskih osoba i posledica takvih događaja jeste proces tugovanja koji pored sniženog raspoloženja i osećanja tuge mogu pratiti nesanica, gubitak apetita, smanjena produktivnost. Važna razlika između kliničke depresije i normalnog procesa tugovanja jeste u tome što za tugovanje postoji specifičan okidač (vezan za objekt tugovanja). Na primer, osoba se nakon gubitka oseća bolje kada je u društvu prijatelja ili porodice ali ako je nešto podseti na bivšeg partnera (npr. pesma, neko mesto i sl.) stanje joj se pogorša, može da brizne u plač i sl. Simptomi kliničke depresije su intenzivniji i dugotrajniji (iako proces tugovanja zavisi od osobe do osobe i može trajati po nekoliko meseci) i iako mogu biti izazvani spoljašnjim okidačima to ne mora biti uvek slučaj, a na promenu raspoloženja spoljašnji događaji mogu imati malog ili skoro nikakvog udela.

Zašto se tugovanje poistovećuje sa depresijom

Verovatni razlog zbog kojeg se tugovanje poistovećuje sa depresijom je doživanjaj duševnog bola koji osoba obično doživljava kao nepodnošljiv. Ipak, gubitak i obavezni prateći proces tugovanja je sastavni deo života, tuga je neprijatna emocija ali to je normalna reakcija na gubitak i problem se dešava ukoliko ona izostane. Dakle, ukoliko osoba pokušava da negira tugu ona blokira jednu normalnu reakciju te je veća verovatnoća da će u budućnosti biti depresivna ili anksiozna (npr. doživeti panični napad). Često se dešava da se proces tuguvanja želi sprečiti medikamentima ali pomoć ove vrste je kratkotrajna i održava sliku sopstvene bespomoćnosti. Važan korak je prihvatiti tugu iako je teška i neprijatna (ali se može preživeti) i na taj način proći kroz još jedan neminovan životni proces. Togovanje će proći vremenom sa ili bez psihološke pomoći (s tim što pomoć psihologa može koristiti u formiranju strategija lakšeg prevazilaženja ovog prirodnog emotivnog procesa).

Šta se još tumači kao depresija

Pored procesa tugovanja, osobe često protumače kratkotrajni pad raspoloženja kao depresiju. Dnevni padovi u raspoloženju su normalne pojave i često mogu nastati usled umora, prevelikog stresa i sl. Važno je da oni nisu perzistentni i intenzivni i da ne dovode do sveopšteg pada interesovanja i aktivnosti.

Za kraj, ako imate bilo kakve sumnje u vaše stanje obratite se stručnom licu kako biste proverili šta je u pitanju i smanjili nepotrebni pritisak. Ponekad je i lažna uzbuna bolja nego pogrešno samodijagnostikovanje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Tugovanje-ono što znate i što ste mislili da znate o tome

Tugovanje-ono što znate i što ste mislili da znate o tome

Kada izgubite nešto ili nekoga koga volite to je jako bolno. Nakon gubitka značajne osobe kod vas će se pojaviti bura osećanja sa kojima je teško izboriti se kao što su bes, krivica, iznenađenje odnosno šok. Ipak, dominantno osećanje je osećanje tuge za koje imate osećaj da vas nikada neće napustiti. Iako su sva ova osećanja neprijatna i preplavljujuća, ona predstavljaju normalnu rakciju na gubitak. Njihovo prihvatanje kao dela procesa tugovanja je neophodno kako biste se osećali bolje.

Šta treba znati o procesu tugovanja

Ne postoji pravi ili pogrešan način tugovanja ali postoje zdravi načini kako da se suočite sa bolom. Način tugovanja je potpuno individualan i zavisi od mnogo faktora kao što su struktura ličnosti osobe, lični stil prevladavanja teškoća, životno iskustvo, religioznost, stepen bliskosti sa osobom koju ste izgubili i način na koji ste izgubili blisku osobu. Proces tugovanja zahteva vreme. Isceljenje se dešava postepeno-to je proces koji ne možete požurivati. Neki ljudi se osete bolje nakon nekoliko nedelja ili meseci, kod nekih se pak  proces tugovanja meri godinama. Bitno je biti strpljiv i dopustiti da se vaš proces tugovanja odvija prirodno u skladu sa vama.

Jedna od glavnih zabluda ljudi o tugovanju je da će bol prestati brže ako ga ignorišemo. Paradoksalno, samo prihvatanje i izražavanje svojih osećanja može doneti izlečenje u protivnom samo se može desiti da  ,,stvari“ budu još gore. Osobe koje pokušavaju da ignorišu proces tugovanja, obično se upuštaju u rizična ponašanja kako bi ,,ubile“ bol, uz konzumiranje psihoaktivnih supstanci ili teraju sebe da misle kako se ništa nije dogodilo. Potiskivanje neprijatnih emocija može nakon nekog vremena usloviti i stvaranje psihosomatskih oboljenja (više o tome možete pročitati ovde). Iako je priznavanje bola, tuge i sopstvene slabosti jako teško, to nije nešto što se ne može preživeti i ne može podneti.

Iako sebe smatrate hrabrim i ne pokazujete svoja osećanja, nemojte oklevati da zaplačete ako vam se plače ili potražite pomoć od bliskih osoba. Ponekad je samo prisustvo drugih osoba kojima verujete jako značajno da se izborite sa osećanjem patnje. I zapamtite, pokazivanje osećanja tuge i patnje i potreba da vam se neko „nađe“ u trenucima kada osećate bol nije odlika slabića već normalna reakcija svakog ljudskog bića.

Dešava se da u periodu tugovanja imate dane kada ste potpuno zaboravili na svoju tugu a posle nekog vremena vam se osećanja bola vrati kao bumerang iako ste mislili da je najgore prošlo. I ovo spada u normalan proces tugovanja, vremenom će doći bolji dani iako i nakon mnogo godina možete opet osetiti bol posebno ako vas nešto iz spoljašnje sredine podseti na dragu osobu. Neka sećanja i osećanja vezana za bliske osobe ne blede ni nakon njihove smrti, sasvim je u redu sećati se pozitivnih stvari o osobi koja nije više sa vama. Bitno je da ne poričete gubitak bliske osobe i da ne tražite istu takvu u drugome jer je to samo korak nazad u procesu prevladavanja patnje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com