Da li možemo uticati da se naš partner promeni kao osoba?

Da li možemo uticati da se naš partner promeni kao osoba?

Često osobe u disfunkcionalnim vezama misle da mogu da utiču na svog partnera/-ku da promeni svoje negativno ponašanje. Postoji uverenje da ukoliko nekome pružimo dovoljno ljubavi, pažnje, pružimo samo najbolje da će on/ona promeniti neke obrasce ponašanja u vezi i postati i oni pažljiviji prema nama. Međutim, u praksi ljudi često ne funkcionišu na takav način. Odrasla osoba je već formirana ličnost, da bi se promenila mora biti pre svega svesna svojih problema i imati jaku motivaciju da to promeni samostalno ili uz pomoć stručnjaka. Promena određenih aspekata sospstvenog funkcionisanja je dug proces i zahteva vreme i pre svega individualni napor, podrška sa strana je dobrodošla ali je najbitnija motivacija same osobe da nešto promeni.

U praksi često imamo situaciju da jedan od partnera izgovara rečenicu tipa: Od početka veze se ponašao/-la na ovaj ili onaj (za osobu ugrožavajući) način ali mislio/-la sam da će se promeniti ako uvidi da sam dovoljno dobar/-a prema njemu/njoj. Ipak, kako veza odmiče negativno ponašanje partnera se ponavlja i biva sve gore. Često se dešava da osoba koja se trudi da promeni drugu osobu ima fokus na neka zanemarljiva pozitivna ponašanja što je dovoljno da je održi u takvom odnosu, a za loša ponašanja nalazi opravdanja koja dobija od strane partnera ili ih nalazi sama. Obično osoba koju želimo da promenimo ima problema sa vezivanjem, kontrolom impulsa, besom, samoprihvatanjem, agresijom, posesivnošću, ne ume sama da doživi i pokaže pozitivne emocije ili to retko čini. Dubinski problemi u međuljudskim odnosima karakteristični su za osobe kod kojih je dijagnostikovan neki od poremećaja ličnosti. Ako ste u vezi sa osobom koja pati od npr. narcističkog, antisocijalnog (psihopatskog) ,graničnog poremećaja ličnosti šanse da je promenite ili joj ukažete da ima problem su veoma male ili skoro nikakve. Većina ljudi koji pate od ovih poremćaja nemaju uvid u svoje probleme a osobe sa kojima su u neposrednom kontaktu mogu doživite niz neprijatnih osećanja kao što su stalna krivica, strah, nezadovoljstvo, sputanost, imate potrebu da stalno opravdavate partnera/-ka kod drugih, konstantno ste u neizvesnosti i ne znate kakvu reakciju možete da očekujete od svog partnera.

Zašto je osoba u zabludi da može promeniti svog partnera?

Često osobe koje tolerišu loše ponašanje u svojim partnerskim odnosima (zanemarivanje, laganje, varanje, posesivnost, nepoštovanje, vređanje, manipulaciju, pa čak i agresivno ponašanje) su i u svojoj primarnoj porodici imale slične modele ponašanja (npr. zanemarivanje, kritikovanje -nedovoljno pažnje od strane roditelja). Njihovo ponovno ulaženje u neadekvatne odnose predstavlja nešto što je uobičajeno, nešto što im je već poznato (više o održavanju ugrožavajućih odnosa pročitajte ovde). Takođe, to su obično osobe koje su sklone idealizaciji partnera i imaju strah da ostanu same pa prihvataju bilo kakav odnos pa makar ih on ugrožavao na više nivoa. Ove osobe obično pripadaju zavisnom tipu ličnosti. Uloga „spasioca“ u emotivnim odnosima obično se završi iscrpljivanjem jedne strane ukoliko osoba koju spašavamo ostane neresponzivna. Osoba koja ne ume da uzvrati već samo zahteva i uzima ne može biti adekavatan partner/-ka.

Da li je moguće ipak nešto promeniti kod partnera?

Mi možemo uticati na promenu kod druge osobe onoliko koliko nam ona to dozvoli. Ako ona uvidi našu dobru nameru a pritom i sama shvati da je to dobro za nju i želi u tom trenutku da se menja onda je najverovatnije da će promena uslediti. Nekada je osobi potrebno duže vremena da uvidi da ima probleme i kod nje postoji otpor da prihvati određene sugestije ali tada treba biti strpljiv i tolerantan, svaki čovek ima svoj tempo funkcionisanja i to treba poštovati.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Da li se prevara isplati?

Da li se prevara isplati?

Na prevaru u vezi ili braku možemo gledati iz različitih uglova. Jedan od njih je sagledavanje prevare iz ugla moralno-vrednosnih orijentacija. Pošto prevara uključuje neiskrenost, laganje i povredu osećanja partnera, možemo se pitati da li je prevara moralni čin. Mislim da bi takva diskusija dovela do brojnih neslaganja i što je još važnije do relativizovanja prevare. Upravo je to ono što ću pokušati da izbegnem u ovom tekstu a istovremeno ću istaći psihološke aspekte prevare. Pokušaću da odgovorim na sledeća pitanja: Koje osobe su sklone prevari/prevarama? Šta je to što neke ljude najčešće motiviše na prevaru? Da li se isplati varati?

Šta je prevara?

Pod prevarom se obično smatra postojanje paralelne, tajne veze sa drugom osobom dok je osoba koja vara u isto vreme u vezi ili braku. Dakle o prevari možemo govoriti samo kada je osoba koja vara već u nekoj vezi u kojoj se moralno, usmeno i/ili pravno obavezala na vernost. Sve drugo se ne može smatrati prevarom već promenama seksualnog partnera ili promiskuitetnim ponašanjem. Neki ljudi su skloni da prave razliku između prevare koja je motivisana čisto seksualnim motivima od prevare koja je motivisana zaljubljivanjem u drugu osobu. Kada budem govorio o motivima koji stoje u osnovi prevare videćemo da suštinski nema razlike između ove dve vrste motiva iako to možda tako izgleda na prvi pogled.

Koji su najčešći motivi za prevaru?

Hronično nezadovoljstvo i svađe u vezi ili braku – nerešavanje konflikata dovodi postepeno do gomilanja nezadovoljstva, ljutnje, javljanja čestih svađa a kasnije i do međusobnog prezira i distanciranja. Sve to vodi blokadi ljubavi i pozitivnih osećanja prema partneru koji se sada posmatra samo kroz prizmu besa i kriticizma. Hroničan osećaj nezadovoljstva i neprihvatanja od strane partnera motiviše osobu da potraži pažnju i prihvatanje na nekoj drugoj strani kako bi se ponovo osetila prihvaćeno i voljeno. Kroz prevaru osoba pokušava da kompenzuje svoje narušeno samopoštovanje i pozitivnu sliku o sebi kao nekome ko vredi.

Strah da se ostane sam – neke osobe ostaju dugo u vezama ili brakovima u kojima nisu zadovoljni i gde je strast i ljubav odavno prestala da postoji. Razlog tome je eksplicitan ili implicitan strah da se bude sam. Neke osobe naprosto misle da samoću ne mogu da tolerišu, da je usameljenost užasna i neizdrživa, pa birajući između dva zla prave kompromis – ostaju u vezi sa osobom koju ne vole a imaju avanture sa strane kako bi porekli svoj strah i potvrdili svoje narušeno samopoštovanje. I ovde je reč o nesigurnosti u sebe i negativnom samovrednovanju. Osoba se plaši samoće jer veruje da neće lako naći novog partnera jer nije dovoljno atraktivna i/ili zanimljiva. Postoje i osobe koje misle da ako ostanu same da ih to čini jadnim i da će ih drugi ljudi sažaljevati. I ovde se radi o nesigurnosti koja se projektuje na stav okoline.

Nesigurnost u sebe koja se želi kompenzovati samodokazivanjem (sindrom Don Žuana) – osobe koje su duboko nesigurne u sebe i koje imaju difuzan identitet (na primer sumnjaju u svoju muškost i sl.) nastoje da kroz osvajanje i menjanje seksualnih partnera kompenzuju snažan i dubokoukorenjen osećaj neadekvatnosti. Potraga za novim avanturama može poprimiti prisilni karakter, jer ako osoba prestane da upražnjava ovaj vid ponašanja može se javiti osećaj anksiznosti povodom procene sopstvene manje vrednosti. Ove osobe sklone su da idealizuju svoje partnere, tragajući za perfektnom osobom koja će im se diviti i u potpunosti ih prihvatiti. Problem je u tome što ova vrsta idealizacije ne može da traje dugo, pa kada dobiju divljenje i prihvatanja, brzo se ohlade  i te osobe im postanu dosadne, nezanimljive i manje vredne. Zbog toga se odmah upuštaju u traganje za novom avanturom i novim izazovima. Glad za samodokazivanjem (u čijoj osonovi je poricanje osećanja vlastite neadekvatnosti) je bezgranična, to je prosto rupa bez dna.

Način da se indirektan način osveti partneru za njegova/njena  loša ponašanja – pasivne i pasivno-agresivne osobe koje ne umeju da na direktan i otvoren način izraze svoje nezadovoljstvo i suprotstave se maltretiranju, posesivnosti, kontroli  i uvredama od strane partnera sklone su da se osvete partneru tako što će ga/je prevariti. Dok je prethodna strategija uglavnom muška ova je uglavnom karakteristična za žene. Problem sa ovom vrstom ponašanja je u tome što prevara ne dovodi do redukcije ljutnje na pertnera, ne popravlja dugoročno narušeno samopouzdanje i ne pruža osobi nova iskustva i veštine kako da se suprotstavi i zaštiti sebe. Često se u ovim slučajevima može javiti osećaj krivice kada osoba uvidi zašto je počinila prevaru.

Nemogućnost da se ostvari bilo kakva emocionalna vezanost sa drugom osobom – predstavlja najteži vid psihopatologije kada je u pitanju prevara. Ovde je reč o narcističkim, psihopatskim osobama koji funkcionišu na nivou poremećaja ličnosti. Ove osobe su egoistične sa apriori slabim kapacitetom za empatiju i ljubav. Ove osobe su sklone površnim vezama, stalnom flertovanju i promiskuitetnom ponašanju. Ova vrsta ponašanja u suštini i ne bi mogla da se nazove prevarom jer ove osobe nisu u stanju da se za nikoga vežu pa samim tim postavlja se pitanje koga one varaju.

Kao što smo videli  osobe koje varaju svoje partnere su osobe koje su nesigurne u sebe, osobe koje slabo tolerišu frustraciju, osobe koje se jako plaše razdvajanja, osobe koje ne umeju da na otvoren način izraze svoje stavove, želje i nezadovoljstvo i na kraju osobe koje su nesposobne za bilo koju vrstu vezivanja. Dakle, reč je o različitim tipovima ličnosti.

Da li se prevara isplati?

Na kraju može postaviti smisleno pitanje da li se isplati varati? Ili preciznije formulisano: ako varate partnera koga vi zapravo varate, sebe ili drugog? Prevara je pre svaga neiskrenost prema sebi. Osoba koja vara zavarava sebe jer nije u stanju da se suoči sa bolnim istinama – sopstvenim osećanjem manje vrednosti i neadekvatnosti, strahom od vezivanja ili razdvajanja, nedostatkom veština da se rešavaju konflikti u vezi ili braku itd. Umesto varanja i traženja izlaza u paralelnim vezama, avanturama ili flertu, konstruktivni (ali teži) način jeste suočavanje sa vlastitim problemima i njihovo rešavanje. Prevara je poricanje problema a poricanje ne vodi nikada do rešenja. Možemo se zapitati: da li prevarama razrešavamo strahove i osećaj manje vrednosti ili prevazilatimo konflikte u vezi ili braku? Odgovor je jasan: NE. Prevara predstavlja isključivo trenutno olakšanje, privremeno bekstvo od realnosti, prolazno zadovoljstvo a ne rešavanje problema. Ako prevaru sagledamo iz tog ugla zaista nam nisu potrebne moralističke osude.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Emocionalna vezanost

Emocionalna vezanost

Svi ljudi se rađaju sa kapacitetom za emocionalno vezivanje. Prva vezivanja uključuju vezanost za majku, oca a kasnije i ostale članove uže porodice. Kvalitetna i sigurna vezanost za majku u prvim godinama života predstalja temelj kasnijeg osećanja sigurnosti i poverenja u druge. Nesigurno vezivanje, nekvalitetan odnos sa majkom i separacije od majke mogu kod deteta stvoriti bazičan osećaj nesigurnosti što može doći do izražaja kasnije u partnerskim vezama. Nesigurnost u partnerskim vezama se manifestuje kroz posesivnost, strah od odbacivanja,  igranje igara i izbegavanje ostvarivanja dubljeg, emocionalnog kontakta sa partnerom.

Emocionalno vezivanje je prirodna sposobnost koja postoji i kod životinja. Reč je o urođenoj i snažnoj potrebi. Emocionalno vezivanje nužan je preduslov kvalitetne veze. Svi ljudi teže kontaktu sa drugima i vezivanju. Čak i čudaci, asocilajni ljudi žele kontakt sa drugima ali ne znaju kako da ga ostvare ili se toga izrazito boje. Kontakt sa drugima je hrana za dušu. Odsustvo kontakta sa drugima dovodi do osećanja usamljenosti, jačanja strahova i osiromašenja ličnosti.

Osobe koje su imale problema u vezivanju tokom detinjstva pored želje da se vežu opterećene su strahom od vezivanja. Kada se vežemo za neku osobu mi na neki način ponovo prolazimo kroz naša prva iskustva u vezivanju. Ako su ta prva iskustva bila problematična mi ćemo tu problematiku odigravati u sadašnjim odnosima sa partnerom sve dok te probleme ne prevaziđemo. Reč je o prevazilaženju straha od vezivanja. Kod nekih osoba strah od vezivanja je otvoreno prisustan dok kod nekih je prigušen i sprečava osobe da se vežu.

Emocionalno vezivanje podrazumeva da ostvarimo dublji kontakt sa partnerom, da dozvolimo da on/ona uđe u naš lični prostor, da osetimo njegovu/njenu blizinu. Emocionalno vezivanje je više od zaljubljenosti. Zaljubljenost je površnija od vezivanja. Možemo biti ludo zaljubljeni u nekoga vez ikakvog vezivanja. Ali svakako ne možemo ostvariti kvalitetnu vez bez da dozvolimo sebi da se vežemo. Vezivanje dovodi do toga da naša veza postane kompletna i odnos ispunjavajući. Upravo je vezivanje ono čemu težimo i to ne može biti zamenjeno niti kompenzovano seksom i zaljubljivanjem.

Osobe koje zbog svog straha od vezivanja izbegavaju vezivanje osećaju se usamljeno i/ili prazno. Takve osobe ulaze u površne odnose i nisu u stanju da ostvare stabilnu, dugoročnu vezu. Tek kada se vežemo za nekoga onda se osećamo zaokruženo, upotpunjeno, sigurno i ispunjeno u vezi. Osobe koje se ne vežu to ne osećaju. Osobe koje nikada nisu prošle kroz iskustvo sigurnog, dugoročnog vezivanja nemaju u svom iskustvu doživljaj istinske ljubavi. Za njih vezivanje znači dolaženje u kontakt sa bolom koji su doživljavali kada su bili odbacivani od strane roditelja (pre svega majke) u detinjstvu. Susretanje sa nadolazećim bolom može biti praćeno intenzivnim strahom. Sve dok osoba ne prevaziđe neprijatna osećanja koja prate pokušaje vezivanja, on/ona neće biti u stanju da se istinski veže za nekoga.

Razrešenje strahova i bola koji su posledica problematičnog vezivanja u ranom detinjstvu moguće je samo u sigurnom, prihvatajućem setingu. Postoje dva načina da se to postigne. Jedan je iskustvo bezuslovnog prihvatanja od strane partnera a drugi način je proživljavanje ovog iskustva na psihoterapiji. U prvom slučaju, potrebno je da osoba nađe nekoga ko će je zaista prihvatiti i ko će biti u stanju da podnosi njegove/njene strahove od odbacivanja a da pritom ga/je ne odbaci. Kada osoba prođe korz ove strahove u sigurnom i prihvatajućem odnosu, strahovi će nestati a stvoriće se jaka emocionalna veza. Kod ovakve vrste iskustva može doći do jakog vezivanja za partnera i stvaranja simbiotskog odnosa. To predstavlja drugu fazu u prevazilaženju straha od vezivanja. Sledeća faza je učenje da se odvežemo, separiramo od te osobe kako bi vratili sebi slobodu. To je takođe bolno iskustvo. Odbacivanje, odvajanje od nekoga ko nas je negovao, zaštitio kada nam je bilo potrebno nije lako. Razdvajanje i izlaženje iz simbioze je nužan preduslov daljeg razvoja. Kada prevaziđemo simbiozu, iskustva vezivanja i odvezivanja, svarimo bol i strahove, tada smo spremni za zrelu ljubav.

Prolaženje kroz ove faze može se odigrati i na psihoterapiji, gde se klijent emocionalno vezuje za terapeuta. Terapeut obezbeđuje klijentu siguran seting, podržava klijenta i bezuslovno ga prihvata. Pored prihvatajuće uloge, terapeut je i onaj koji razume, objašnjava i interpretira. Klijent na terapiji, kroz terapijski odnos odigrava sva svoja bolna osećanja koja su pratila nesigurno vezivanje. Kada prođe kroz ta osećanja sa terapeutom i kasnije se odveže od terapeuta (koji je služio kao majčinska figura) klijent je sazreo i spreman da se upusti u vezivanje u spoljašnjem svetu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog