Kako da uđemo u proces promene?

Kako da uđemo u proces promene?

Da li su instant promene moguće? Šta je sve potrebno da bi došlo do promene? Da li znate da odluka da se osoba promeni uvek prethodi procesu promene? Proces donošenja odluke nekada može trajati znatno duže nego sam proces promene. Nekada je ljudima potrebno nekoliko godina da nešto odluče a kasnije to sporvedu u delo za par nedelja ili meseci. Neki nikada i ne donesu odluku da nešto promene i provedu ceo svoj život u nečemu što im suštinski ne odgovara. Šta sve treba učiniti pre nego što krenete u proces promene? Pogledajte ovaj kratak video u kojem ću govoriti o toj temi.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Da li ja to mogu?

Da li ja to mogu?

Da li ja to mogu? To je pitanje koje ljudi često sami sebi postavljaju u životu kada se nađu u novim, nezivesnim, nejasnim situacijama koje zahtevaju neke promene, akciju ili donošenje važnih odluka. Često sebe pitamo da li možemo nešto što u stvari već znamo da možemo. Kada se pitam da li ja to mogu, da li to znači da apriori sumnjam u vlastite sposobnosti? Da li su spobnosti ono što nedostaje ljudima da se pokrenu sa mrtve tačke? U većini situacija nedostatak sposobnosti nije problem.

Šta je glavni faktor uspeha ili neuspeha?

U pitanju je motivacija, tačnije manjak motivacije. Motivacija je podjednako bitna kao i sposobnosti. Bez motivacije nije moguće ostvariti nijedan cilj bez obzira što osoba raspolaže potrebnim sposobnostima i kompetencijama. Motivacija se može značajno menjati za razliku od sposbnosti koje su prilično fiksirane.

Imajući to u vidu, pravo pitanje koje treba da uputite sebi nije da li ja to mogu, već da li ja to zaista želim? Ili, da li ja to dovoljno želim? Ako ne, zašto ne? Kada osoba nešto zaista želi ona / on to i može da ostvari. Ono što se dovoljno jako želi gotovo uvek se i ostvari. Na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, ali se ostvari.

Kada nastaje problem?

Problemi nastaju kada osoba ne želi nešto dovoljno a u isto vreme sebe svesno obmanjuje (ubeđuje) da želi. To je čest slučaj, zar ne? Osoba ne želi sebi da prizna da zapravo postoje neki razlozi zbog kojih nije baš dovoljno zagrejana za dati cilj. S jedne strane cilj je privlačan, a sa druge strane i nije. Drugi slučaj je da je cilj privlačan ali postoje izvesne prepreke sa kojima osoba ne želi da se suoči.

Kako osoba procenjuje kolika je njena motivacija za postizanje nekog cilja? Motivacija za postizanje nekog cilja jednaka je odnosu između privlačnosti cilja (dobiti koju osoba očekuje da će dobiti kada ostvari taj cilj) i procenjene količine napora koje osoba treba da uloži da bi ostvarila taj cilj.

Problem sa motivacijom nastaje kada:

1. osoba cilj percipira kao nedovoljno privlačan
2. kada osoba percipira da mora uložiti više napora za dostizanje cilja

3. nego što je osoba spremna u datom momentu
4. kada je dobit od cilja kratkoročna
5. kada ostvarenje cilja pretstavlja kompenzaciju za neki problem
6. kada ostvarenje cilja stvara neke nove probleme
7. kada osoba ima strah od nesupeha
8. kada osoba nije spremna da preuzme odgovornost za posledice koje mogu nastati ostvarenjem cilja

Procene mogu biti realistične ili manje realistične. Neki ljudi su skloni da veruju da ciljevi treba da se ostvaruju bez mnogo uloženog napora. Neki ljudi nisu realistični u proceni koliko im je cilj privlačan jer su skolni da favorizuju ono što je privlačno a negiraju i minimiziraju ono što nije privlačno. Nerealistične procene često dovode do pada motivacije kada je osoba prinuđena da se suoči sa realnošću.

Cilj ne treba da bude rešenje za problem

Ako problem postoji prvo treba rešiti problem, a onda postaviti neki cilj. Ako osoba ima strah od neuspeha prvo treba da se suoči sa njim pre nego što krene u ostvarenje cilja. Ako osoba ne ostvari clij treba da traži razloge neostvarenja cilja u onome što je činila, a ne u vlastitioj ličnosti. Da li je neuspeh uvek neuspeh? Ili on govori nešto o tome šta činimo i kako procenjujemo okolnosti?

Kako da se motivišete da biste ostvarili neki cilj?

Prvo, budite surovo iskreni prema sebi. To je pravilo broj jedan.

Postavite sebi sledeća pitanja:

Da li ja to (cilj) zaista želim? – Ponekad ljudi sebe ubeđuju da nešto žele, a kada to dobiju shvate do to nije ono što im zaista treba. To je često slučaj kada osoba želi nešto kako bi kompenzovala neki problem ili nedostatak.
Šta očekujem da ću dobiti kada ostvarim cilj?
Koje želje ću zadovoljiti kada ostvari cilj? – Kako ću se osećati kada dobijem to što hoću?
Koji resursi su mi potrebni da bih ostvario taj cilj? – Šta treba da naučim, uradim, promenim kod sebe da bih ostvario taj cilj?
Koliko treba da se potrudim da bih ostvario taj cilj?
Da li sam spreman da istrajem u ulaganju truda da bih došao do kraja?
Koje prepreke se mogu javiti na putu ostvarenja cilja?
Kakav je odnos između dobiti i štete? Odnosno kakav je odnos između dobiti i truda koji treba da uložim? Ako je taj odnos pozitivan to znači da sam motivisan.

U svom radu sa klijentima primenjujem veoma moderne i uspešne tehnike za postavljanje i ostvarivanje ciljeva. Tehnike se baziraju na otklanjanju sumnje u nesupeh. Kada primenimo ove tehnike osoba više ne veruje da je neuspeh moguć. Kada je osoba apsolutno uverena da je uspeh moguć, prelazimo na izradu liste akcije koje osoba treba da uradi kako bi ostvarila željeni cilj. Kombinacija uverenosti u uspeh i akcije koje klijent preduzima zajedno, uvek daju željene rezultate.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

email:onlinepsihoterapija@gmail.com

Šest strategija za rešavanje problema

Šest strategija za rešavanje problema

Svi ljudi imaju neke probleme i svaki problem ima neko rešenje. To je važno imati na umu kada se suočavamo sa problemima, bez obzira da li se radi o malim svakodnevnim problemima ili velikim, nesvakidašnjim i izazovnim problemima. Jedna od krucijalnih karakteristika mentalno zdravih, zrelih ličnosti jeste aktivan pristup u rešavanju problema nasuprot pasivnom pristupu koji karakteriše izbegavanje, odlaganje ili poricanje problema. Postoji veliki broj strategija za rešavanje problema. U ovom tekstu opisaću šest bazičnih strategija. Ovih šest strategija mogu se svrstati u dve grupe: strategije usmerene na menjanje spoljašnje sredine (aloadaptacija) i strategije usmerene na menjanje sebe, menjanje iznutra (autoadatacija).

Strategije usmerene na menjanje spoljašnje sredine

Čekanje da se uslovi sredine promene – predstavlja pasivni pristup u rešavanju problema. To je pristup koji ne zahteva nikakav lični angažman i to je pristup koji većina ljudi preferira. Osoba čeka da se spoljašnje okolnosti promene kako bi mogla da postupi u skladu sa svojim željama i ciljevima. Prednost ove strategije ogleda se u ulaganju minimalnog napora (koji se sastoji u čekanju i procenjivanju situacije). S druge strane ova strategije je u mnogim slučajevima neprimenjljiva. Često je slučaj da su situacioni faktori nepromenjljivi i da čekanje na promenu koja bi se desila spolja nije isplativo ni mudro.

Aktivno menjanje sredine – podrazumeva ulaganje aktivnih napora da se promene sredinski uslovi koji su doveli do problema u funkciji dostizanja odabranog cilja. Dakle, osoba gleda šta sve može promeniti u svojoj sredini ne bili otklonila prepreke u sredini ili stvorila uslove za dostizanje cilja. Primer za ovu strategiju bi bio aktivno traženje posla (osoba čita oglase, šalje CV, traži kontakte i preporuke i sl.).

Promena sredine – kada se uslovi sredine ne mogu promeniti (bilo da promene uvode drugi ili sam akter svojim aktivnim zalaganjem) postoji mogućnost da osoba pronađe novu sredinu koja je u skladu sa njegovim/njenim željama i odabranim ciljevima. Znači, ako se sredina ne može izmeniti može se pronaći nova, stimulativnija sredina, sredina u kojoj je moguće ostvariti željeni cilj ili izbeći nešto što nas ugrožava. Primeri za ovu strategiju su: odlazak u inostranstvo, preseljenje, odpočinjanje samostalnog ili bračnog života, zasnivanje vlastitog biznisa i sl.

Strategije usmerene na menjanje iznutra

Reinterpretacija situacije ili problema – opažanje situacije je sastavni deo problema a ne situacija sama po sebi. Način na koji opažamo, odnosno tumačimo i definišemo situaciju koja je relevantna za problem koji imamo od presudnog je značajna za samo definisanje problema i načina njegovog rešavanja. Značenje koje pridajemo situaciji može se menjati i nekada to može dovesti do značajnih promena u opažanju samog problema. Jedna od tehnika koja se može koristiti u primeni ove strategije je tehnika promene okvira (reframing), odnosno konteksta iz kojeg se situacija sagledava (ako promenimo kontekst u kojem se sagledava situacija, sama situacija može dobiti potpuno novo značenje). Druge tehnike, odnose se na preispitivanje realističnosti i tačnosti procene same situacije, procene posledica, verovatnoće njihovog javljanja itd.

Prihvatanje želje, ulaganje dodatnih napora i pronalaženje neophodnih resursa – ako nismo u stanju da promenimo spoljašnju situaciju niti da redefinišemo njeno značenje, možemo prihvatiti da naše želje nisu zadovoljene (jer ne moraju biti već je to samo poželjno), osećati se nezadovoljno povodom toga, što može predstavljati motivacionu snagu za traganje za dodatnim resursima koji su nam neophodni kako bi smo prevazišli prepreke koje nam stoje na putu dostizanja cilja. Dakle, nekada je potrebno da uložimo više napora ili naučimo neke nove veštine da bi smo rešili neki problem. U tom slučaju motivacija predstavlja važan faktor, pokretač na aktivnost. Ako smo samo nezadovoljni (ali ne i depresivni, očajni, besni ili anksiozni) povodom toga što nismo ostvarili postavljeni cilj, želja za ostvarenjem cilja može biti dobra motivaciona osnova za ulaganje dodatnih napora na putu rešenja.

Odustajanje od želje i zamena cilja – nekada je konstalacija situacionih (spoljašnjih) i unutrašnjih (ličnih) faktora takva da nam ništa drugo ne preostaje nego da odustanemo od želje koju imamo kako ne bismo više bili nezadovljni ili frustrirani. Ako odustanemo od želje koju ne možemo da ostvarimo, nećemo više biti nezadovoljni. Konstruktivni nastavak ove strategije bi bio u pronalaženju alternativne želje ili alternativnog i ostvarivog cilja.

Kako da pristupite rešavanju vašeg problema?

Prvo definišite vaš problem i cilj. Definišite šta je to što želite da imate ili postignete a ne uspevate, šta vam stoji na putu (koje su vam prepreke ka dostizanju cilja), u kojoj situaciji ili situacijama se vaš problem manifestuje, kako se osećate povodom problema koji imate, šta ste do sada činili da rešite taj problem.

Sada procenite koja od opisanih šest strategija za rešavanje problema najviše odgovara rešavanju vašeg problema. Procenite svaku strategiju. Definišite u kom domenu vi smatrate da postoji realna mogućnost da se vaš problem reši, u promeni sredinskih okolnosti ili vašoj ličnoj promeni.

Odaberite i primenite najbolju strategiju u skladu sa tim. Nekada je korisno primeniti i dve strategije, jednu koja se odnosi na delovanje na sredinu a drugu koja se odnosi na lične promene.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Kako da sami sebe motivišete i ostvarite ciljeve koje ste odabrali

Kako da sami sebe motivišete i ostvarite ciljeve koje ste odabrali

Neki ljudi i kada tačno znaju šta žele nisu u stanju da motivišu sami sebe kako bi započeli aktivnosti neophodne za dostizanje ciljeva koje su sebi postavili. Neki su u stanju da započnu, ali nisu dovoljno istrajni i brzo gube motivaciju, što zbog težine zadatka, što zbog dejstva nekih specifičnih distraktora.

Zašto neki ljudi imaju problema da se sami motivišu ili istraju u nekoj aktivnosti?

Osnovni razlog je što koriste pogrešne strategije samomotivacije.

Tipične pogrešne strategije u motivisanju sebe su:

Prinuda, zahtev prema sebi, moranje – samoprimoravanje je jedna od najlošijih strategija samomotivacije jer kod ljudi stvara snažan otpor. Samim tim što mislimo da nešto moramo da uradimo ili mislimo da od nečega moramo da odustanemo stvara otpor u nama jer na taj način mi zapravao radimo nešto mimo svoje volje. Primoravanje i moranje je nasilje prema sebi. Ovakva strategija samomotivisanja neodrživa je na duže staze jer podrazumeva unutrašnji konflikt (borbu sa samim/samom sobom) i snagu volje koja ima svoj vek trajanja.

Strah od posledica – samozastrašivanje negativnim posledicama od neke akcije ili nepreduzimanja neke akcije takođe nije dobra strategija samomotivacije. Strah po pravilu motiviše osobu na izbegavajuće ponašanje i stoga nije dobar pokretač neke aktivnosti. Strah je sam po sebi neprijatan i zbog toga osoba nastoji da izbegne svaku aktivnost koja je asocirana sa strahom. Samozastraživanje može prerasti u hroničnu anksioznosti i na taj način se stvara novi dodatni problem i pojačava se izbegavajuće ponašanje.

Priroda same aktivnosti – neki ljudi očekuju da priroda neke aktivnosti može biti dobar motivator. Neki razmišljaju: Kada krenem da radim to i to biće mi zanimljivo i to će me motivisati. To može biti slučaj ponekad, ali u mnogim situacijama nažalost nije. Često je slučaj da aktivnosti koje obavljamo nisu prijatne same po sebi ili nam čak ne prijaju uopšte. Dobar primer je učenje za ispit. Neko gradivo nam može biti zanimljivo, ali sam proces učenja i ponavljanja ne mora i često nije zanimljiv.

Čekanje odgovarajućeg raspoloženje i elana – kada bi ljudi obavljali svoje zadatke samo onda kada su dobro rasploženi ili kada iz nekog posebnog razloga imaju elana, onda nikada ne bi bili u stanju da obave sve što su naumili i što je neophodno za dostizanje nekog cilja. Raspoloženje i elan su promenljiva stanja i mogu trajati kratko. Takođe treba istaći da raspoloženje zavisi i od ponašanja, od onoga što činimo u datom momentu. Promenom ponašanja možemo promeniti raspoloženje. Na primer: ako vam je dosadno i upustite se u neku aktivnost koja okupira vašu pažnju dosada će prestati.

Čekanje da vas drugi motivišu – drugi mogu da vas podrže, razumeju i poguraju, ali svakako ne mogu da vas motivišu ako vi to sami ne želite. Čak i kada imate podršku drugih, vi zapravo motivišete sami sebe i radite ono što ste sami odabrali. To znači da iako je prijatna, podrška od strane drugih ljudi nije neophodna da bi smo bili motivisani za obavljanje neke aktivnosti ili zadatka. Drugi ljudi i njihovo ponašanje prema nama su najčešće faktori na koje često ne možemo da utičemo, stoga je mnogo korisnije da se oslonimo na sebe, sami sebe motivišemo jer nad sobom možemo imati znatno veći uticaj.

Kako motivisati sebe i kako održati motivaciju dok nešto radimo?

Izneću nekoliko strategija koje vam mogu pomoći u tome:

Radite nešto zato što to želite, a ne zato što mislite da to morate – kada nešto radite ili planirate da uradite, podsetite sebe da je to vaš slobodni zbor, vaša odluka a ne prinuda, da ste samostalno i svesno odabrali neki cilj i radite na njemu zato što to želite, a ne zato što morate. Ako radite nešto iz želje onda radite za sebe, a ne protiv sebe. Na primer: ako ste odlučili da prestanete da pušite, učinite to zato što to želite, a ne zato što morate, jer zaista ne morate. Ako ostavljate pušenje zato što želite, to vam neće predstavljati toliki napor jer se ne suprotstavljate sebi. Dakle, želja, sloboda izbora i odluka predstavljaju najbolje preduslove za samomotivisanje.

Mislite o poželjnosti cilja, zadovoljstvu koje ćete imati kada ostvarite željeni cilj – zadovoljstvo i dobit koju imate od ostvarenja nekog cilja predstavljaju nagradu a nagrada je najbolji motivator, pokretač ponašanja. Zamišljate kako ćete se dobro osećati kada ostvarite ono što želite (kako ćete biti srećni, ponosni, spokojni i sl.). Kada god padnete u iskušenje da odustanete ili posustanete zbog teškoća ili potencijalnih distraktora podsetite sebe na nagradu koju ćete dobiti kad ostvarite željeni cilj. Dakle, odustanite od kratkoročnog zadovoljstva zarad dugoročnog zadovoljstva koje ćete imati kada ostvarite vaš cilj. Kratkoročna zadovoljstva su po pravilu manjeg intenziteta. Na primer: ako želite da ostavite pušenje mislite o tome koje ćete sve dobiti imati od toga, kako ćete se osećati bolje, imati više snage, više samopouzdanja jer ste rešili jedan problem u svom životu i sl. Sve su to jača zadovoljstva od trenutnog i kratkoročnog uživanja u cigareti. To će vas motivisati da odolite trenutnom izazovu, trenutnom impulsu zarad višeg cilja.

Napravite dobar i realističan plan i odredite vremenski rok za njegovo ostvarenje – dobar plan predstavlja pola obavljenog posla. Kada imate dobar i realističan plan vi znate šta radite, kuda se krećete i gde ste u svakom momentu, što vas dodatno motiviše i uliva vam osećaj sigurnosti. Plan možete napraviti tako da uključuje više etapa. Nakon svake ostvarene etape nagradite sebe nečim što vam pričinjava zadovoljstvo i onda pređite na ostvarenje naredne etape. Na primer: ako ostavljate pušenje, nagradite sebe za svaki mesec bez cigareta, neka to bude neka sitna, simbolična nagrada. Svakog meseca podesetite sebe na uspeh koji ste ostvarili do sada. Uspeh je sam po sebi najbolji motivator.

Kada radite fokusirajte se na ono što radite sada i ovde – to će vam pomoći da date sve od sebe u sadašnjem trenutnku i da ne razmišljate mnogo o budućim ishodima koji su uglavnom nepredvidivi. Razmišljajte samo o onome što radite sada i sledećem najbližem koraku koji sledi na putu ostvarenja cilja koji ste odabrali.

Oslonite se uglavnom na sebe i sopstvene resurse – drugi ljudi vam nikada ne mogu pomoći onoliko koliko vi možete sami sebi. Ako vam se drugi nude da pomognu, dobrodošli su, ali se uvek oslonite najviše na svoje snage i sposobnosti. Ako nešto sami postignete imaćete na kraju veću satisfakciju i jači osećaj da imate kontrolu nad sobom i situacijama. To će dodatno ojačati vaše samopouzdanje.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com