Kako oprostiti sebi i drugima?

Kako oprostiti sebi i drugima?

Praštanje je veoma važan deo u radu na sebi i ličnom razvoju. Mnogi ne razumeju šta je pravi smisao praštanja i zbog toga im je teško da oproste sebi ili drugima. Najčešća zabluda u vezi praštanja je da praštanje znači menjanje mišljenja o osobi kojoj praštamo, priznanje da je ona bila upravu ili priznanje da smo mi grešili. To može biti slučaj ali ne mora uvek.

Možemo oprostiti osobi iako i dalje verujemo da se ona ogrešila o nas. Ne moramo zavoleti tu osobu, ne moramo se sa njom više družiti niti joj bilo šta reći, jer praštanje je intimni čin opraštanja od naših očekivanja od te osobe a ne od te osobe kao takve.

Zašto mnogim ljudima nije lako da oproste sebi i drugima?

  1. zato što praštanje podrazumeva odustajanje od nekih neispunjenih želja – oprostiti znači odustati od onoga što je osoba očekivala da će dobiti a nije (na primer: ljubav, poštovanje, razumevanje i sl.). Dokle god osoba nastavlja da tvrdoglavo zahteva da dobije nešto što evidentno neće dobiti, ona će se ljutiti i neće moći da oprosti.
  2. zato što praštanje podrazumeva prihvatanje realnosti koja nam se ne dopada – oprostiti znači prihvatiti gorku istinu da život i ljudi često nisu po našem ukusu. Nigde ne piše da sve u životu ide glatko i da može svako da nam se sviđa. Nigde ne piše da mi moramo patiti ako nas neko ne voli, ne ceni ili ne poštuje. To važi i za naše najbliže.
  3. zato što praštanje podrazumeva odustajanje od ličnog ponosa (sujete) – sujeta je najveća prepreka opraštanju. Sujeta ometa proces praštanja jer osoba želi da okrivi drugu osobu za naneti bol ili još gore očekuje od nje da prizna svoje grehe, promeni se, pokaje se i izvini se. Ako želite da oprostite prestanite da krivite druge za njihova dela i prestanite da zahtevate da se oni promene ili izvine jer se to najverovatnije neće nikada desiti.
  4. zato što praštanje podrazumeva svest o ličnoj odgovornosti – sagledajte vašu ulogu i odgovornost u nekom događaju ili odnosu. Pitajte sebe kako ste vi doprineli tom odnosu. Budite samokritični ali oprostite sebi za sve greške jer niko nije savršen i svi uče iz iskustva. Dokle god učite iz svojih grešaka na dobrom ste putu. Kada to prestanete da činite onda postajete rigidni, besni, sujetni i ozlojeđeni.
  5. zato što praštanje podrazumeva odustajanje od ljutnje – odustanite od ljutnje i povređenosti. Niko nema moć nad vama, niko vas ne može poniziti, povrediti ili naterati da patite bez vaše dozvole i aktivnog učešća. Drugi mogu da vas isporovicraju. rade protiv vaših interesa ali samo vi možete sebi stvoriti patnju. Kada to shvatite lako ćete oprostiti bilo kome jer ćete znati da svu patnju stvarate sami sebi. Ono što vam stvara patnju nije to što su drugi i svet takvi kakvi jesu, već je problem u tome što vi insistirate da oni moraju biti u skladu sa vašim ukusom, interesima i željama.

Šta znači oprostiti sebi ili drugima?

  1. prestati ljutiti se na sebe i druge
  2. odustati od zahteva prema sebi ili drugima da se mora imati nešto što ne možemo dobiti
  3. prihvatiti realnost kakva zaista jeste
  4. shvatiti da šta god da nismo dobili od nekoga možemo nastavii dalje jer nam to nikada nije bilo potrebno

Šta praštanje nije?

1. Praštati ne znači ignorisati, menjati ili ulepšavati realnost. Baš naprotiv, praštanje podrazumeva prihvatanje realnosti onakva kakvom jeste.

2. Praštanje ne podrazumeva da moramo zavoleti osobu kojoj opraštamo. Iako smo nekome oprostili to ne znači da moramo imati interakciju sa tom osobom. Ako je ta osoba štetna za nas, najbolje je nemati nikakvu interakciju sa tom osobom. To uopšte ne remeti proces praštanja.

3. Kada praštamo mi uopšte ne moramo da bilo šta kažemo osobi kojom praštamo. Zašto? Zato što ustvari mi nikada ne praštamo toj osobi nego sebi. Praštanje je unutrašnji čin u kojem osoba menja nešto u sebi a ne u osobi kojoj oprašta. Osoba koja prašta menja svoj stav i očekivanja prema osobi kojoj oprašta i na taj način se sama menja.

Šta dobijamo praštanjem?

  1. rasterećenje i unutrašnji mir
  2. stavljanje tačke na jedan segment života koji je završen
  3. usmeravanje energije na nešto konstruktivno
  4. napredak u sazrevanju i ličnom razvoju

Kako da oprostite sebi ili drugima?

  1. zamislite da osoba kojoj opraštate stoji ispred vas (ako opraštate sebi, zamislite sebe)
  2. postanite svesni svih osećanja i bola koji osećate kada mislite o vašem iskustvu sa tom osobom (možete zamisliti neku situaciju sa tom osobom u kojoj ste vi osećali povređeno, ljuto i sl.)
  3. ne opirite se iskustvu koje osećate u sadašnjem momentu kada zamišljate osobu kojoj želite da oprostite, prihvatite bilo koje osećanje ili misli koje se spontano javljaju, ne sudite o tim osećanjima i mislima samo ih osetite, konstatujte i pustite da slobodno dolaze i odlaze
  4. pogledajte tu osobu i recite joj: Opraštam ti sve što je bilo jer sav bol koji osećam sam sama sebi stvorila. Prihvatam ovaj bol i ne želim više da ga stvaram. Opraštam ti jer znam da ti nemaš nikakvu moć nadamnom. 
  5. pogledajte u osobu i recite joj: Nije mi ništa potrebno od tebe, nekada sam mislila da jeste ali sada znam da nije, ne moraš ništa učinit za mene (ako ste imali neki specifičan zahteva, na primer zahtev da vas ta osoba voli, recite joj da vam to više nije potrebno)
  6. pogledajte u tu osobu i recite: Hvala ti za sve što sam naučila iz ovog iskustva sa tobom jer me to čini mudrijom i iskusnijom, sada poznajem bolje sebe nego pre
  7. pogledajte ponovo u tu osobu i osetite šta se dešava u vama, da li imate neku reakciju, da li imate neko negativno osećanje ili misao. Ako imate nemojte potiskivati to osećanje ili misao, već ga prihvatite i kažite sebi: Iako osećam / mislim X (negativno osećanje ili misao) ja opraštam sebi, tebi i volim i prihvatam sebe u potpunosti. Udahnite i izdahnite i ponovo pomislite na osobu i stuaciju sa početka.
  8. Ponovite ovaj proces dok se ne javi osećaj unutrašnjeg mira. Kada budete mogli da gledate u tu osobu i osećate unutrašnji mir, znaćete da ste uspeno završili proces praštanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

Tugovanje vs. očajavanje

Tugovanje vs. očajavanje

Tuga pretstavlja normalnu reakciju na gubitak drage osobe ili objekta za koji smo emocionalno vezani. U osnovi tuge je psihički bol koji kada se izrazi i prihvati donosi olakšanje. Tugovanje nam pomaže da nastavimo dalje da živimo iako je došlo do gubitka. To je funkcija tuge i zbog toga tuga je korisna i zdrava emocija.

Šta je suprotnost tugi?

Suprotnost tugi je očaj. Očajavanje takođe može biti pokrenuto gubitkom ali za razliku od tuge očaj nije zdrava reakcija. Očajavanje je depresivna reakcija koja osobi ne pomaže da preboli gubitak. Tuga uvek traje ograničeno vreme dok osoba može očajavati godinama, pa čak i ceo život.

U osnovi očajavanja kao nezdrave emocije stoji neprihvatanje psihičkog bola i nove, neprijatne realnosti. Osoba koja očajava zapravo poriče neprijatnu realnost što dovodi do stvaranja unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt stvara unutrašnju tenziju, anksioznost i napetost. Razrešenje konflikta se ogleda u prihvatanju realnosti i psihičkog bola. Osoba koja je u očaju se oseće nemoćno i bespomoćno ne zato što oseća jak psihički bol nego zato što ne želi da ga prihvati pa se bori sa njim. Borba sa bolom je daleko neprijatnija nego sam bol. Borba sa bolom je nešto što može trajati do kraja života. Prihvatanje bola dovodi do olakšanja.

Jedan od faktora koji ometa prihvatanje bola jeste zamišljanje (imaginacija) zastrašujućih, katastrofičnih scenarija o budućnosti. Jedan deo uma se buni i ne želi da prihvati gubitak i bol, i zato stvara zastrašujuće fantazije koje osobu motivišu da se bori sa bolom umesto da mu se prepusti i prihvati ga. Ljudi po pravilu teže da izbegnu neprijatna iskustva ali prolazak kroz bol je nezaobilazni deo procesa tugovanja i prevazilaženja gubitka.

Kako da prihvatite bol i prestanete da očajavate?

Prvo, nemojte se opirati da osetite tugu i bol. Kad god osetite potrebu da plačate dozvolite sebi da izrazite tugu i bol. Ako plakanje ne prestaje, odnosno ako plačete danima onda ne tugujete, nego očajavate. Očajavanje uvek traje duže, i uključuje zamišljanje strašne budućnosti, samosažaljevanje, osećaj nemoći i besmisla.

Osećaj besmisla nije uzrokovan gubtikom i tugom nego neprihvatanjem gubitka i iracionalnim uverenjima povodom gubitka. Besmisao je posledica uverenja da je život besmislen sa gubitkom. To je odluka. Osoba može da osvesti i promeni tu odluku. Nikada nije besmisleno živeti, život sam po sebi ima smisao. Besmisao potiče od toga da živite u stalnoj borbi sa sobom, u borbi sa bolom. To je zaista naporno, teško i besmisleno.

Preboleti gubitak može biti jako teško, naročito kada je u pitanju gubitak člana porodice. To je proces koji može biti dugačak i težak ali ne mora biti praćen depresijom. Gubitak sam po sebi ne dovodi do depresije. Mnogi ljudi nastave svoj život dalje, prihvate tugu, prihvate gubitak i ne postanu depresivni. Depresivna reakcija je signal da je osoba gubitkom voljene osobe izgubila delimično smisao svog života i to dovodi do javljanja osećaja praznine i besmisla. Iako gubitak može biti jako težak udarac životu i ličnom itegritetu, gubitak ne bi trebalo opažati kao gubitak smisla života. U psihoterapijiskom procesu mi možemo pomoći klijentu da osvesti i promeni svoje odluke koje je doneo u momentu gubitka, pomoći da prihvati tugu i nastavi da živi bez depresije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Tugovanje-ono što znate i što ste mislili da znate o tome

Tugovanje-ono što znate i što ste mislili da znate o tome

Kada izgubite nešto ili nekoga koga volite to je jako bolno. Nakon gubitka značajne osobe kod vas će se pojaviti bura osećanja sa kojima je teško izboriti se kao što su bes, krivica, iznenađenje odnosno šok. Ipak, dominantno osećanje je osećanje tuge za koje imate osećaj da vas nikada neće napustiti. Iako su sva ova osećanja neprijatna i preplavljujuća, ona predstavljaju normalnu rakciju na gubitak. Njihovo prihvatanje kao dela procesa tugovanja je neophodno kako biste se osećali bolje.

Šta treba znati o procesu tugovanja

Ne postoji pravi ili pogrešan način tugovanja ali postoje zdravi načini kako da se suočite sa bolom. Način tugovanja je potpuno individualan i zavisi od mnogo faktora kao što su struktura ličnosti osobe, lični stil prevladavanja teškoća, životno iskustvo, religioznost, stepen bliskosti sa osobom koju ste izgubili i način na koji ste izgubili blisku osobu. Proces tugovanja zahteva vreme. Isceljenje se dešava postepeno-to je proces koji ne možete požurivati. Neki ljudi se osete bolje nakon nekoliko nedelja ili meseci, kod nekih se pak  proces tugovanja meri godinama. Bitno je biti strpljiv i dopustiti da se vaš proces tugovanja odvija prirodno u skladu sa vama.

Jedna od glavnih zabluda ljudi o tugovanju je da će bol prestati brže ako ga ignorišemo. Paradoksalno, samo prihvatanje i izražavanje svojih osećanja može doneti izlečenje u protivnom samo se može desiti da  ,,stvari“ budu još gore. Osobe koje pokušavaju da ignorišu proces tugovanja, obično se upuštaju u rizična ponašanja kako bi ,,ubile“ bol, uz konzumiranje psihoaktivnih supstanci ili teraju sebe da misle kako se ništa nije dogodilo. Potiskivanje neprijatnih emocija može nakon nekog vremena usloviti i stvaranje psihosomatskih oboljenja (više o tome možete pročitati ovde). Iako je priznavanje bola, tuge i sopstvene slabosti jako teško, to nije nešto što se ne može preživeti i ne može podneti.

Iako sebe smatrate hrabrim i ne pokazujete svoja osećanja, nemojte oklevati da zaplačete ako vam se plače ili potražite pomoć od bliskih osoba. Ponekad je samo prisustvo drugih osoba kojima verujete jako značajno da se izborite sa osećanjem patnje. I zapamtite, pokazivanje osećanja tuge i patnje i potreba da vam se neko „nađe“ u trenucima kada osećate bol nije odlika slabića već normalna reakcija svakog ljudskog bića.

Dešava se da u periodu tugovanja imate dane kada ste potpuno zaboravili na svoju tugu a posle nekog vremena vam se osećanja bola vrati kao bumerang iako ste mislili da je najgore prošlo. I ovo spada u normalan proces tugovanja, vremenom će doći bolji dani iako i nakon mnogo godina možete opet osetiti bol posebno ako vas nešto iz spoljašnje sredine podseti na dragu osobu. Neka sećanja i osećanja vezana za bliske osobe ne blede ni nakon njihove smrti, sasvim je u redu sećati se pozitivnih stvari o osobi koja nije više sa vama. Bitno je da ne poričete gubitak bliske osobe i da ne tražite istu takvu u drugome jer je to samo korak nazad u procesu prevladavanja patnje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog i psihološki savetnik

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Zašto neki ljudi ne plaču

Zašto neki ljudi ne plaču

Kao što sam opisao u tekstu Ljubav i tugovanje, tuga je zdrava emocija. Tuga je reakcija na gubitak a tugovanje je proces koji pomaže osobi da se emocionalno razdvoji od onoga što je izgubljeno. Iako tuga nije prijatna, mnogima tugovanje ne predstavlja nikakav problem, dok neki ljudi ne dozvoljavaju sebi da tuguju. To što neko ne ispoljava tugu, što ne plače, ne znači da nije tužan, oni koji ne plaču drže tugu u sebi. Neizražavanje tuge i držanje tuge u sebi dovodi do unutrašnje napetosti koja se lako može pretvoriti u anksioznost.

S obzriom da tuga nije opasna i da pomaže ljudima da prebole gubitak, zašto se onda neki ljudi plaše da tuguju? Zašto ne dozvoljavaju sebi da tuguju? Dozvoliti sebi tugovanje znači priznati gubitak i započeti proces preboljevanja odnosno emocionalnog razdvajanja od onoga što smo izgubili. Ljudi mogu biti tužni kada izgube dragu osobu (člana porodice, prijatelja, partnera itd.), kućnog ljubimca, posao, kada izgube neku svoju iluziju, predstavu o životu ili nekoj osobi koja nije u skladu sa realnošću, kada izgube ljubav ili naklonost neke osobe i sl.

Sve u svemu tugovanje je priznanje gubitka. Priznanje da više nemamo ono što nam je bilo drago i ono u šta smo se emocionalno invenstirali. Upravo ta emocionalna vezanost za ono što smo izgubili je i razlog za tugu. Tuga služi da nas oslobodi psihičkog bola koji je nastao gubitkom. Kao što fizički udarac i oštećenje tkiva nanosi bol telu, tako gubitak emocionalno važnog objekta ili osobe dovodi do psihičkog, duševnog bola. Da bi taj bol prošao, osoba mora da dozvoli sebi (svom svesnom delu psihe i svom telu) da taj bol izrazi.

Kada se dogodi neki gubitak obično je osoba prvo u šoku. To prva faza, faza šoka ili neverice. U toj fazi osoba je sklona da poriče gubitak, iako je gubitak očigledan. Osoba ne gubi kontakt sa realnošću već poriče svoju unutrašnju realnost, ne prihvata ideju gubitka. Ako se to poricanje nastavi osoba može početi da se oseća anksiozno ili da upadne u depresivnu epizodu. Onog momenta kada osoba prihvati realnost, prihvati gubitak, proces tugovanja počinje.

Dakle, neki ljudu ne žele da tuguju jer ne žele da prihvate gubitak. Tugovanje znači opraštanje, pozdravljanje sa izgubljenom osobom ili objektom. Samoizražavanje tuge nije bolno već čak i prijatno. Kroz plač, jecanje i nevoljne konvulzije koje prate prirodno, spontano izražavanje tuge, osoba doživljava pražnjenje i olakšanje. Olakšanje se doživljava i na psihičkom i na telesnom nivou. Ono što boli je gubitak, a ne plakanje. Oni koji poriču gubitak pokušavaju na taj način da zadrže izgubljenu osobu ili objekat. To naravno nije moguće. Prolongiranje priznanja i prihvatanja bolne realnosti još više povećava napetost jer poricanje nužno vodi javljanju anksioznosti.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

 

Emocionalna vezanost

Emocionalna vezanost

Svi ljudi se rađaju sa kapacitetom za emocionalno vezivanje. Prva vezivanja uključuju vezanost za majku, oca a kasnije i ostale članove uže porodice. Kvalitetna i sigurna vezanost za majku u prvim godinama života predstalja temelj kasnijeg osećanja sigurnosti i poverenja u druge. Nesigurno vezivanje, nekvalitetan odnos sa majkom i separacije od majke mogu kod deteta stvoriti bazičan osećaj nesigurnosti što može doći do izražaja kasnije u partnerskim vezama. Nesigurnost u partnerskim vezama se manifestuje kroz posesivnost, strah od odbacivanja,  igranje igara i izbegavanje ostvarivanja dubljeg, emocionalnog kontakta sa partnerom.

Emocionalno vezivanje je prirodna sposobnost koja postoji i kod životinja. Reč je o urođenoj i snažnoj potrebi. Emocionalno vezivanje nužan je preduslov kvalitetne veze. Svi ljudi teže kontaktu sa drugima i vezivanju. Čak i čudaci, asocilajni ljudi žele kontakt sa drugima ali ne znaju kako da ga ostvare ili se toga izrazito boje. Kontakt sa drugima je hrana za dušu. Odsustvo kontakta sa drugima dovodi do osećanja usamljenosti, jačanja strahova i osiromašenja ličnosti.

Osobe koje su imale problema u vezivanju tokom detinjstva pored želje da se vežu opterećene su strahom od vezivanja. Kada se vežemo za neku osobu mi na neki način ponovo prolazimo kroz naša prva iskustva u vezivanju. Ako su ta prva iskustva bila problematična mi ćemo tu problematiku odigravati u sadašnjim odnosima sa partnerom sve dok te probleme ne prevaziđemo. Reč je o prevazilaženju straha od vezivanja. Kod nekih osoba strah od vezivanja je otvoreno prisustan dok kod nekih je prigušen i sprečava osobe da se vežu.

Emocionalno vezivanje podrazumeva da ostvarimo dublji kontakt sa partnerom, da dozvolimo da on/ona uđe u naš lični prostor, da osetimo njegovu/njenu blizinu. Emocionalno vezivanje je više od zaljubljenosti. Zaljubljenost je površnija od vezivanja. Možemo biti ludo zaljubljeni u nekoga vez ikakvog vezivanja. Ali svakako ne možemo ostvariti kvalitetnu vez bez da dozvolimo sebi da se vežemo. Vezivanje dovodi do toga da naša veza postane kompletna i odnos ispunjavajući. Upravo je vezivanje ono čemu težimo i to ne može biti zamenjeno niti kompenzovano seksom i zaljubljivanjem.

Osobe koje zbog svog straha od vezivanja izbegavaju vezivanje osećaju se usamljeno i/ili prazno. Takve osobe ulaze u površne odnose i nisu u stanju da ostvare stabilnu, dugoročnu vezu. Tek kada se vežemo za nekoga onda se osećamo zaokruženo, upotpunjeno, sigurno i ispunjeno u vezi. Osobe koje se ne vežu to ne osećaju. Osobe koje nikada nisu prošle kroz iskustvo sigurnog, dugoročnog vezivanja nemaju u svom iskustvu doživljaj istinske ljubavi. Za njih vezivanje znači dolaženje u kontakt sa bolom koji su doživljavali kada su bili odbacivani od strane roditelja (pre svega majke) u detinjstvu. Susretanje sa nadolazećim bolom može biti praćeno intenzivnim strahom. Sve dok osoba ne prevaziđe neprijatna osećanja koja prate pokušaje vezivanja, on/ona neće biti u stanju da se istinski veže za nekoga.

Razrešenje strahova i bola koji su posledica problematičnog vezivanja u ranom detinjstvu moguće je samo u sigurnom, prihvatajućem setingu. Postoje dva načina da se to postigne. Jedan je iskustvo bezuslovnog prihvatanja od strane partnera a drugi način je proživljavanje ovog iskustva na psihoterapiji. U prvom slučaju, potrebno je da osoba nađe nekoga ko će je zaista prihvatiti i ko će biti u stanju da podnosi njegove/njene strahove od odbacivanja a da pritom ga/je ne odbaci. Kada osoba prođe korz ove strahove u sigurnom i prihvatajućem odnosu, strahovi će nestati a stvoriće se jaka emocionalna veza. Kod ovakve vrste iskustva može doći do jakog vezivanja za partnera i stvaranja simbiotskog odnosa. To predstavlja drugu fazu u prevazilaženju straha od vezivanja. Sledeća faza je učenje da se odvežemo, separiramo od te osobe kako bi vratili sebi slobodu. To je takođe bolno iskustvo. Odbacivanje, odvajanje od nekoga ko nas je negovao, zaštitio kada nam je bilo potrebno nije lako. Razdvajanje i izlaženje iz simbioze je nužan preduslov daljeg razvoja. Kada prevaziđemo simbiozu, iskustva vezivanja i odvezivanja, svarimo bol i strahove, tada smo spremni za zrelu ljubav.

Prolaženje kroz ove faze može se odigrati i na psihoterapiji, gde se klijent emocionalno vezuje za terapeuta. Terapeut obezbeđuje klijentu siguran seting, podržava klijenta i bezuslovno ga prihvata. Pored prihvatajuće uloge, terapeut je i onaj koji razume, objašnjava i interpretira. Klijent na terapiji, kroz terapijski odnos odigrava sva svoja bolna osećanja koja su pratila nesigurno vezivanje. Kada prođe kroz ta osećanja sa terapeutom i kasnije se odveže od terapeuta (koji je služio kao majčinska figura) klijent je sazreo i spreman da se upusti u vezivanje u spoljašnjem svetu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog