Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć, bespomoćnost, slabost, predaja, panika, očaj, anksioznost, odustajanje sve su to sinonimi za psihičku patnju, sinonimi za depresiju. Nemoć nikada nije stvarna ona je posledica i konstrukcija naše percepcije, načina na koji vidimo, razumemo i doživljavamo sebe i spoljašnji svet. Naša percpecija je uvek posledica tačke gledišta koju svesno ili nesvesno zauzimamo. Problem nastaje kada nismo svesni tačke gledišta iz koje percipiramo realnost jer tada mi ustvari ne pravimo razliku između realnosti i naše percepcije te realnosti. Postoje tehnike putem kojih možemo postati svesni bilo koje tačke gledišta i na taj način biti u kontroli relanosti koju kreiramo a to je upravo suprtonost nemoći. Kada percipiramo nemoć onda smo u ulozi žrtve.

Da li smo zaista nemoćni?

U realnom životu ljudi su retko kada, skoro nikada nemoćni. Uvek mogu nešto da urade, preduzmu i učine nešto dobro za sebe i druge. Ali postoje situacije kada se osećamo nemoćnim, gotovo potpuno paralisanim, očajnim, bespomoćnim, uspaničenim.

Nemoć nastaje kada Ja percipiram da ne mogu nešto meni važno da promenim, kada ne mogu da delujem u pravcu za koji verujem da mi je potreban, kada ne mogu da rešim problem i oslobodim se patnje.

Percepcija nemoći nastaje iz dva razloga:

Odsustva vere u sebe – većina ljudi ne veruje u sebe, bar ne u dovoljnom stepenu. Zašto? Zato što verovati u sebe znači biti svestan da sam Ja sam i uzrok i posledica svega što osećam, doživljavam, mislim i radim u svom životu. To važi i za prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako sam Ja sam uzrok onda samo Ja mogu da promenim onaj deo moje subjektivne realnosti koji mi smeta. Da bih bio gospodar vlastite sudbine moram preuzeti 100% odgovornost za sve što sam stvorio. Većina ljudi to ne čini jer prvo ne veruje da ono što oseća je vlastiti proizvod. Drugi razlog je zato što ne zna kako da se nosi sa tim prozivodima. Te dve stvari učim klijente na terapiji. Kako da preuzmu odgovornost i kako da se oslobode vlastitih negativnih produkata.

Unutrašnji konflikt – je konflikt sa samim sobom. To je konflikt između onoga što bih Ja želeo da budem i onoga što Ja ne bih a verujem da Jesam. U unutrašnjem konfliktu nijedna od strana ne može da pobedi i nadvlada onu drugu jer zapravo obe strane su deo iste celine, istog Ja. Unutrašnji konflikt pretstavlja večitu borbu koja iscrpljuje i stvara osećaj nemoći, naročito ako ta borba potraje. Nakon godina provedenih u konfliktu sa sobom osećaj nemoći se nagomilava a u isto vreme nagomilava se i broj unutrašnih konflikta jer svi oni nastaju iz istih razloga. Poste dva razloga zašto nastaju svi unutrašnji konflikti. Prvi je sama ideja da je konflikt neizbežan. Ta ideja je iluzorna. Na terapiji učim klijente kako da promene svoju percepciju sebe od konfliktne, one koja fragmentira ka integrativnoj, onoj koja leči, oslobađa od patnje. Drugi razlog je povezan sa prvim i odnosi se na identifikovanje sa negativnim aspektima ličnog iskustva. Dokle god osoba ne uviđa razliku između sebe i svojih iskustva (emocija, misli, uverenja, sećanja) ona će biti njihov rob jer je sa njima nesvesno identifikovana. Kada osoba na terapiji nauči da se ne identifikuje sa tim iskustvima ona postaje slobodna i stvara se mogućnost za prevazilaženje svih unutrašnjih konflikata koje osoba nesvesno stvara. Nebiti identifikovan sa nekim iskustvom znači biti svestan razlike između iskustva i kreatora tog iskustva. Kada osoba postane svesna da je sama kreator svog iskustva ona postaje svesna da je njena kreacija bila samo jedna od mogućih u datoj situaciji. Biti kreator je suprotno biti žrtva, biti nemoćan.

Kada naiđemo na neku tešku životnu situaciju, da li nužno moramo biti nemoćni?

Pa ne, zato što uvek imamo bar tri mogućnosti:

  1. Uđemo u datu situaciji i menjamo je ako je to u našoj moći. Menjamo uslove sredine koji nam smetaju koji stoje kao prepreka ka cilju. To je ono što ljudi prvo žele i prvo pokušaju da urade.
  2. Ako prva opcija nije moguća možemo otići iz situacije i pronaći neku novu sredinu koja nam pomaže da dođemo do cilja.
  3. Ako nijedna od dve gore navedene opcije nije moguća možemo jednostavno prihvatiti nepromenljivost situacije i saznanje da nećemo moći da ostvarimo željeni cilj i onda nastavimo dalje, bez tog cilja ili sa novim alternativnim ciljem.

Ako želite da se oslobodite osećanja nemoći zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa i ja ću vas naučiti neke veoma jednostavne i moćne tehnike koje kada budete koristili nećete se više nikada osećati nemoćno.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Zašto se ne treba boriti sa strahom

Zašto se ne treba boriti sa strahom

Mnogi ljudi strah doživljavaju kao izuzetno negativno osećanje koje ih limitira da rade ono što žele. Istina je da strah kao nijedno drugo osećanje vas ne može limitirati u onome što radite sem ako vi odlučite drugačije. Strah postaje ograničenje i pretvara se u patnju kada odlučimo da se borimo sa njim, da ga ne prihvatamo i bežimo do njega. Kada prestanemo to da radimo strah se sam povlači, jer nije prirodno, a ni korisno živeti stalno u srahu.

Navešću osnovne razloge zašto se ne treba boriti sa strahom:

  1. Što se više borite sa strahom to on više istrajava – opiranje strahu dovodi do njegovog održavanja jer je organizmu potrebno više vremena da se smiri. Kada se opirete strahu vi ustvari šaljete vašem mozgu signal da opasnost još nije prošla. Kada odustanete od borbe sa strahom on prolazi i to je signal za mozak da nema očekivane opasnosti ili da je ona prošla.
  2. Što se više borite sa strahom on je neprijatniji – borba sa strahom dovodi do stvaranja neprijatnog unutrašnjeg konflikta koji se manifestuje kroz stezanje tela, neprijatne telesne senzacije, unutrašnjeg pritiska i posledično intenzivnog osećaja umora i iscrpljenosti. Ako se ne borite sa strahom, strah prolazi bez tih neprijatnih osećaja, neprijatnost je manje intenzivna i kada strah prođe osoba se ne oseća umorno i iscrpljeno.
  3. Što se više borite sa strahom to on duže traje – borba sa strahom dovodi do toga da strah traje dosta duže, što je samim tim i neprijatnije. Ako se ne biste uopšte opirali strahu on bi trajao oko 90 sekundi do dva minuta. Ako se borite sa strahom i anksioznosšću, strah može trajati satima.
  4. Što se više borite sa strahom to je manja šansa da ćete ga se dugoročno oslobiti – borba sa strahom je neprihvatanje straha, ignorisanje jednog dela vaše unutrašnje, psihičke realnosti. To ne dovodi do smanjenja straha, već naprotiv sprečava vas da ga priznate, suočite se sa njim i otpustite ga, pustite ga da sam ode.
  5. Kada se borite sa strahom pojačavate sebi osećaj bespomoćnosti ili stvarate ljutnju na sebe – pošto je borba sa strahom unapred osuđena na propast, jer se strah ne možete pobediti, taj neuspeh u suzbijanju straha kod osobe može pojačati osećaj bespomoćnosti ili čak ljutnje na sebe. Osoba se oseća bespomoćno jer misli da ne može sebe da kontroliše, odnosno ne može da kontroliše strah. Kada bi osoba prestala da suzbija strah on bi ionako sam prošao i osoba ne bi imala razloga da se oseća bespomoćno. Neke osobe misle da one nebi ni trebale da osećaju strah ili da reaguju strahom u nekim situacijama za koje one svesno misle da nisu opasne. Ako osoba reaguje strahom to ne znači da je ta osoba slaba ili da nije hrabra. Hrabre osobe takođe osećaju strah ali urade ono čega se plaše i povrh toga što osećaju strah. Dakle, hrabrost nije odsusutvo straha već naprotiv suočavanje sa njim.

Šta nam govore iracionalni strahovi?

Mnogi ljudi žele da razumeju svoje iracionalne strahove odnosno žele da znaju zašto reaguju strahom u nekim situacijama koje nisu same po sebi opasne i u kojima drugi ljudi ne reaguju strahom. Iracionalni strahovi govore drugim jezikom, jer njih stvara onaj deo ličnosti koji nije racionalan. Iracionalni strahovi imaju simboličko, preneseno a ne direktno, bukvalno značenje. Da biste ih shvatili morate prevesti njihovo značenje. Na primer, strah od zatvorenog prostora nije strah od zatvorenog prostora, nego je reč o strahu od straha da osoba neće moći da pobegne od neprijatnog iskustva kojeg se plaši a to je strah. Strah od visine i otvorenog prostora je često strah od gubitka granica i strah od ranjivosti. Strah od samostalnog kretanja i udaljavanje od kuće ili drugog sigurnog mesta (agorafobija) često može biti strah od odvajanja i samoće. Strah od gubitka kontrole (ili strah od ludila) je strah od suočavanja sa strahom. Strah od prljavih stvari je strah od suočavanja sa vlasitim osećanjima koje osoba oseća prljavim, gadnim i nepodnošljivim. Fobijski strahovi (na primer strah od insekata i sl.) mogu često predstavljati strah od gađenja i sličnoh neprijatnih osećanja. Strah od smrti i slični strahovi (strah od bolesti, strah od krvi itd.) mogu predstavljati strah od osećaja praznine, strah od samoće itd.

Dakle, iracionalni strahovi su strahovi drugačije prirode od takozvanih realnih strahova i oni dolaze iz unutra, iz podsvesti. Ove strahove je moguće prevazići osvešćivanjem i prihvatanjem, što i predstavlja osnovu rada sa strahovima u svakoj dobroj psihoterapiji. U našoj prodavnici možete pronaći fantastične programe kako da se sami oslobodite iracionalnih strahova.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Razlika između straha i panike

Razlika između straha i panike

Mnogi misle da su strah i panika zapravo isto osećanje, misleći pritom da je panika samo intenzivniji afekat straha. To je samo delimično tačno. Panika jeste intenzivniji oblik straha ali pored toga između straha i panike postoji jedna suštinska, kvalitativna razlika. Svi su skolni strahu i osećaju strah s vremena na vreme dok nisu svi skloni panici, čak ni kada se nađu u realno opasnim situacijama kao što su prirodne katastrofe, nesreće i sl.

Strah se javlja u situacijama u kojima osoba procenjuje i veruje da se dešava nešto opasno, nešto što je može ugroziti fizički i / ili psihički. Ta procena ne mora biti tačna i ne mora imati potvrdu u realnosti, dovoljno je da osoba veruje da je neka situacija opasna i ona će osećati strah. U slučaju panike pored straha i procene da postoji neka opasnost, postoji još jedna dodatna komponenta. Ta komponenta je bespomoćnost. Osoba ne samo da veruje da je situacija opasna, ugrožavajuća već u isto vreme veruje da ona ne može apsolutno ništa uraditi da tu opasnost spreči ili izbegne. Dakle, panika nastaje kada osoba misli: opasno je i ne mogu ništa da uradim da to sprečim i / ili pobegnem. Bespomoćnost je ključna odlika panike. Nisu svi ljudi skloni bespomoćnosti pa stoga nisu ni skloni panici.

Odakle osobama sklonim panici sklonost ka percepciji vlastite bespomoćnosti?

Sklonost ka bespomoćnosti  može se sresti kod osoba koje su preživele neka traumatska iskustva, iskustva u kojima su zaista bile bespomoćne i nisu bile u stanju da izbegnu opasnost, povredu ili bol. U tim slučajevima se može razviti sklonost da u budućim opasnim situacijama osoba bude sklona da percipira da nema adekvatne resurse kojima bi mogla da sebe zaštiti. Ove osobe na terapiji učimo kako da iskoriste svoje postojeće resurse i unutrašnje snage kako bi prevazišle bepomoćnost i povratile svoj osećaj unutrašnje snage.

Sklonost ka bespomoćnosti može se uočiti kod osoba koje su nesamostalne, zavisne i odgajane u prezaštićenom porodičnom miljeu. Ove osobe su potpuna suprotnost traumatizovanim osobama. Osobe koje su bile prezaštićivane postaju nesamostalne i ne znaju kako da se same nose sa raznim problematičnim situacijama u životu. U tu kategoriju situacija spadaju i neprijatne emocije, pre svega vlastiti strah. Ovim osobama na terapiji pomažemo da nauče kako da postanu samostalne, kako da tolerišu strah , neprijatne emocije i frustraciju i steknu sigurnost u sebe umesto da se oslanjaju na druge što održava njihovu percepciju vlastite bespomoćnosti.

Bespomoćnost se može javiti i kao reakcija na neuspele pokušaje prevladavanja anksioznosti. Osobe sklone anksioznosti pokušavaju da kontrolišu, suzbiju i eliminišu anksioznost kada se ona javi. To rezultira još većim pojačavanjem intenziteta anksioznosti, njenog trajanja i učestalosti javljanja. I što se osoba više trudi da zaustavi i kontroliše anksioznost to ona postaje sve jača i upornija. Kada se to desi dovoljan broj puta osoba zaključuje da je bespomoćna i da je osuđena na milost i nemilost anksioznosti i panici. Istina je ustvari u suprotnom. Osoba ima pogrešnu strategiju za prevladavanje anksioznosti i panike i zbog toga nije u stanju da se smiri. Kada osoba nauči kako da postupa sa anksioznošću, anksioznost počinje da se povlači i osoba ponovo vraća poverenje u vlastiti osećaj kontrole.

Šta možemo zaključiti na kraju?

Srž panike je bespomoćnost. Suprotnost bespomoćnosti je kontrola. Osoba koja se oseća bespomoćno ima utisak da nema kontrolu nad sopstvenim emocijama i pretećim okolnostima. Ono što pojačava taj oseća bespomoćnosti jeste verovanje osobe da je uzrok njene nemoći u vlastitoj ličnosti, da je ona kao ličnost nemoćna. To naravno apsolutno nije tačno. Ono što osobu čini nemoćnom su neadekvatne strategije za prevladavanje stresa. Strategije za prevladavanje stresa su veštine. Ljudi se ne rađaju sa veštinama već ih uče. Zadatak modernih i uspešnih psihoterapija podrazumeva međuostalom učenje klijenata uspešnim strategijama za prevladavanje stresa, anksioznosti, panike, ljutnje i drugih neprijatnih osećanja. Učeći i primenjujući te strategije osoba vraća poverenje u vlastiti osećaj kontrole, oseća se sigurno i prestaje da sebe opaža kao bespomoćnu i vulnerabilnu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Depresija i bespomoćnost

Depresija i bespomoćnost

Kada ste depresivni osećate se preplavljeni negativnim respoloženjem, manje vrednim, nesposobnim da započnete neku aktivnost. Ukoliko verujete da ne možete ništa učiniti da izađete iz takvog stanja počećete da vidite sebe kao nekog ko je bespomoćan.  Razmišljanje o tome kako ste bespomoćni za vas dalje znači da ne možete konstruktivno da delujete, i prema tome ostajete zarobljeni u depresivnom raspoloženju. Ipak, razmišanje koje vas uteruje u bespomoćnost se može promeniti i vi na njega možete uticati.

Za početak je dobro „uhvatiti“ takav način razmišljanja i zapitati se „Da li sam ja zaista bespomoćan/-a da uradim bilo šta?“.Istina je da vi imate snage da delujete uprkos depresiji. Imaćete poteškoća u tome, jer ćete teže obavljati neke aktivnosti, slabije ćete biti skoncentrisani na nešto, čitavo telo će se odupirati vašoj nameri da nešto uraditi, raspoloženje će vam biti u padu ali i pored toga mnoge sposobnosti koje ste imali pre depresije su tu. One nisu nestale samo su oslabile usled prirode bolesti.

Bespomoćnost može uključivati i osećanje pada u energiji, snazi. Kada ste depresivni verovatno ćete osećati i pad u energiji. Perzistentno depresivno raspoloženje, usporenost i povećano osećanje umora su očekivani. Ukoliko to posmatrate kao nešto što je stalno i definitivno manja je mogućnost da ga prevaziđete a veća da se definišete kao bespomoćni. Ukoliko na ovo stanje gledate kao na nešto što je prolazno, ali da traje duže od onog vremena koliko biste vi želeli onda ćete manje biti depresivni povodom depresivnog raspoloženja.

Depresivno raspoloženje i bespomoćnost koja ide uz njega imaju veze i sa lokusom kontrole. Osobe koje su depresivne uglavnom misle da ni na šta ne mogu da utiču, da ništa ne mogu promeniti ma šta pokušali i to ih čini bespomoćnim. Često se ovakvo razmišljanje javlja u njihovom domenu življenja, npr. ako ne mogu da nađu posao smatraju da su sve pokušali i da je problem u tome što im spoljni činioci ne idu na ruku, oni nemaju kontrolu nad spoljnim činiocima i zato se osećaju bespomoćnim i ujedno depresivnim. Istina je da mnoge stvari ne možemo da kontrolišemo ali isto iako ne možemo da ih kontrolišemo ne znači da moramo biti depresivni. Frustracije na koje nailazimo a koje možda nisu potpuno u domenu naše kontrole ne moraju nas sputati-uvek je dobro razmišljati i delovati fleksibilno kada ne možemo da ih prevaziđemo iz prvog,drugog ili petog pokušaja. Dobro je zapitati se da li smo zaista sve pokušali što je do nas i da li je moguće da u nekom domenu promenimo rigidno postavljeni cilj ili način delovanja kako bi se stvari promenile.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog

 

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Osećanje bespomoćnosti je veoma važna tema jer se tiče mnogih drugih emocionalnih problema. Dosta se govori o strahovima, panici, depresiji i sličnim problemima, a veoma malo o osećanju bespomoćnosti. Osećanje bespomoćnosti može biti u osnovi nekih emocionalnih problema, pre svega problema sa anksioznošću (napadi panike, fobije itd.), depresijom i preteranom zavisnošću od drugih.

Osećanje bespomoćnosti je posledica procene osobe da ne raspolaže ponašanjima, snagom, mogućnostima ili nekim drugim resursima kojima bi mogla odbraniti i zaštiti sebe u situacijama koje procenjuje kao opasne i ugrožavajuće po svoj psihofizički integritet. Jednom rečju osoba ne veruje u vlastite kapacitete i snage da se izbori sa opasnošću (bilo spoljašnjom, bilo onom koja dolazi iznutra – iz same osobe). Kao posledica ovakve procene osoba se oseća bespomoćno što obično biva praćeno paničnim strahom u situaciji za koju osoba procenjuje da je opasna ili depresijom kada osoba nije u datoj situaciji ali razmišlja o tome kako nikada neće prevazići taj problem.

Svako od nas se bar nekada u životu (naročito u detinjstvu) osećao bespomoćno, ali su neki ljudi ipak više skloni ovom osećanju nego neki drugi. Pre svega treba reći da svi kada smo bili deca smo zaista i bili bespomoćni i potpuno zavisni od roditelja u svakom smislu (fizičkom, emocionalnom, egzistencijalnom). Da, deca su zaista bespomoćna, ne umeju da se odbrane od jačih od sebe, ne umeju da se sama staraju o sebi, potrebna im je emocionalna podrška, nemaju razvijenu sposobnost apstraktnog i kritičkog mišljenja, ne umeju da rešavaju probleme, nemaju dovoljno životnog iskustva itd. Sve te funkcije u detinjstvu obavljaju roditelji i druge važne osobe iz detetove okoline.

Ako roditelji brinu o detetu dete se neće osećati bespomoćno iako to zaista jeste, jer će dete osećati da je sigurno, voljeno i zaštićeno zahvaljujući brizi i ponašanju roditelja ili osoba koje brinu o detetu. Dete često opaža roditelje kao svemoćna bića (deca su sklona da se dive roditeljima i da im pripisuju natprirodne moći koje oni naravno nemaju). Međutim ako roditelji zanemaruju dete, odsutni su, ostavljaju dete samo, uskraćuju mu ljubav (na neadekvatan način), ne znaju kako dete da smire (već i sami paniče i gube kontrolu), tuku, vređaju i zlostavljaju decu, onda će se kod deteta javiti intenzivna i preplavljujuća osećanja bespomoćnosti. Pošto dete ne zna šta da radi sa ovim osećanjima, moraće da ih odcepi, potisne, kako bi preživelo. To će kod detata ostaviti negativne posedice po psihološki razvoj ličnosti.

Šta je suprotnost osećanju bespomoćnosti?

Sušta suprotnost osećaju bespomoćnosti je osećaj snage i vere u sebe (osećaj i vera da mogu sam/sama da se odbranim, prevaziđem nelagodnosti i frustracije). Upravo ovo će nedostajati osobama koje nisu imale adekvatno vaspitanje u detinjstvu (ljubav, podršku i prisustvo roditelja). Ove osobe će u kriznim situacijama biti sklone da veruju da ne mogu da se same i na uspešan način suoče sa opasnostima i nedaćama koje život nosi. Upravo to verovanje ih čini slabim, zbog čega su ove osobe sklone paničnom strahu, depresivnosti i pretaranoj zavisnosti od drugih (stalnom traženju zaštite, podrške itd.). Kako bi se odbranile od osećaja bespomoćnosti ove osobe su sklone izbegavanju situacija u kojima postoje izvesne opasnosti ili potencijalne frustracije. To naravno značajno osiromašuje njihov život.

Ko je sklon (predisponiran) da se oseća bespomoćno?

Osobe koje su preživele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje, nasilništvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici, koje su preživele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, duži boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.) ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim porodicama. Prezaštićivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osećanje bespomoćnosti kao i zanemarivanje. Roditelji koji prezaštićuju svoju decu, čine sve za njih, stalno su im na usluzi, rešavaju sve njihove probleme a deca to koriste (jer im to prija). Neki roditelji to rade bez svesne namere misleći da tako čine dobro svojoj deci, dok neki roditelji to čine namerno (mada to često poriču) ne bili učinili svoju decu zavisnom od njih i tako ublažili svoje strahove od samoće, usamljenosti, praznine i nedostatka smisla života. Kada se deca naviknu na ovakav tretman ona će sama početi da očekuju takav tretman i van kuće tj. u realnom životu (očekivaće isti tretman od strane dečka ili devojke, prijatelja, nastavnika, kolega, poslodavaca itd), što je naravno nerealistično . U isto vreme ove osobe implicitno će potkrepiti i učvrstiti svoju nesamostalnost, osećaj  da ne mogu sami i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksioznošću, besom, depresivnoću, panikom, izbegavanjem i sl.

Dakle imamo dve krajnosti a isti rezultat – sklonost osećanju bespomoćnosti. Jedna grupa ljudi se oseća bespomoćno jer kada su bili deca su zaista i bili bespomoćni (zanemarivani, ostavljani ili zlostavljani) ili im se kasnije u životu dogodila serija veoma negativnih događaja (ratovi, nasilje i sl.) što ih je dovelo do toga da razviju sklonost bespomoćnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su prezaštićivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i kapacitete.

Besmopomoćnost je u osnovu nekih vrsta depresije

Istraživanja su pokazala da ljudi koji su skloni bespomoćnosti i depresivnom reagovanju na sasvim specifičan način donose zaključke o svojim uspesima i neuspesima. Ovi ljudi su skloni da svojim neuspesima pripišu uzroke koji su unutrašnji (dolaze iz ličnosti, tiču se crte ličnosti ili sposobnosti), stabilni (ne menjaju se tokom vremena) i generalni (odnose se i na druge situacije a ne samo na situaciju u koj je osoba doživela neuspeh). Procene sopstvenog uspeha, osobe sklone depresiji i bespomoćnosti procenjuju sasvim suprotno, pripisuju ih spoljašnjim, nestabilnim (promenljivim) i specifičnim (za konkretnu situaciju vezanim) okolnostima. Kod osoba koje nisu sklone depresivnosti i osećanjima bespomoćnosti, situacija je obrnuta. Ovakva sklonost ka iskrivljenom i pesimističkom zaključivanju o ličnim uspesima i neuspesima naziva se depresivni atribucioni stil. Na primer, student koji ima ovakav atribucioni stil biće sklon da kada padne ispit svoj neuspeh pripiše nedostatku sposobnosti (Nisam dovoljno pametan) što predstavlja uzrok koji je unutrašnji (tiče se ličnosti a ne situacije), stabilan (sposobnosti se ne manjaju tako lako) i generalan (manjak intelektualnih sposobnosti može biti problem za snalaženje i u drugih životnim situacijama). Ovakva vrsta, stil zaključivanja vodi pojedinca u osećanja bespomoćnosti, pasivnost i depresiju. Kada osobama koje su zaista klinički depresivne ukažete na neke životne uspehe koje su oni ostvarili u svom životu oni su skloni da te uspehe objašnjavaju srećnim okolnostima a ne ličnim odlikama. Smatra se da ovakav način mišljenja stvara i održava depresiju. S toga su psihoterapijske intervencije usmerene na prepoznavanje i promenu ovakvih pesimističkih obrazaca u zaključivanju.

Kako se izboriti sa osećanjem bespomoćnosti?

Prvo što radimo na psihoterapiji identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent i u zavisnosti od toga biramo strategiju rada. Ono što je generalna strategija u rešavanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to zašto se oseća bespomoćno, u kojim situacija, kako stvara i održava to osećanje. Sledeći korak je učenje klijenta alternativnim načinima mišljenja i ponašanja u tim i sličnim situacijama. Učimo klijente kako da dokažu sebi da imaju snage, da im drugi ljudi nisu neophodni da bi prevazišli frustracije i opasnosti i šta je to što mogu da urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, zaštitili ili rešili neki problem itd. Takođe, učimo klijente veštinama rešavanja problema, jer klijenti koji su skloni bespomoćnosti su skloni da probleme ne rešavaju, skloni su pasivnosti, odlaganju i izbegavanju. Bespomoćnost je karakteristična za decu ali ne bi trebalo da bude hronično stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogućnosti za prevazilaženja raznih problema u raznim životnim situacija (jer raspolažu životnim iskustvom, apstraktnim i kritičkim mišljenjem, fizičkom snagom, novcem itd.). Mi učimo naše klijente, da te resurse pronađu u sebi i upotrebe ih i tako pokažu sebi da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.

Emocionalni rezon kao razlog održavanja bespomoćnosti

Jedan od razloga zašto se osećaj bespomoćnosti održava kod nekih klijenata jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedna od grešaka, distrozija  u mišljenju. Osoba veruje da ako se oseća na određen način (na primer plaši se) da je to tačna i nepromenljiva karakterstika same situacije (osoba na osnovu svog stanja zaključuje da je situacija strašna, opasna) a ne unutrašnji doživljaj koji je posledica subjektivne procene realnosti (koja može biti pogrešna ili preterana). Na primer: osoba veruje: Ako se osećam bespomoćno to znači (to je dokaz) da sam JA bespomoćan/na (ne mogu ništa da uradim u ovoj situaciji i to će verovatno biti slučaj i u budućim i sličnim situacijama). Da li je to zaista tako? Da li ako se osećam slabo i uplašeno zaista ne mogu ništa da uradim? Naravno da nije tačno. Prvo mogu sebi objasniti da to što se osećam bespomoćno ne znači da sam bespomoćna osoba ili da sam bespomoćan/na sada i ovde. Reč je o načinu reagovanja na nelagodnosti i opasnosti koje sam naučio/la u detinjstvu ili skorašnjoj prošlosti. Ali sve što sam naučio/la u prošlosti mogu sada i da promenim. To je proces, nije lako ali mogu.

Kako da uverite sebe da niste bespomoćni?

Pokažite sebi da niste više bespomoćni (iako ste nekada bili u prošlosti). Ubedite sebe argumentima, dokazima u realnosti i vašom praksom u realnim situacijama da više ne morate biti bespomoćni. Uradite procenu dobiti i štete (pročitajte tekst o tome na ovom sajtu) i uvidite da li vam se i dalje isplati da budete bespomoćni. Osmislite šta sve konkretno možete uraditi da bi ste rešili neki problem, prevazišli neku frustraciju ili opasnost. Neka to bude samo delo vaše akcije. Tako će te postepno povrati osećaj snage (koju već sada imate u sebi ali je ne prepoznajete) i vere u sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com