Strah od „ludila“ kao simptom anksioznog poremećaja

Strah od „ludila“ kao simptom anksioznog poremećaja

Osobe koje su se više puta suočile sa povećanim stepenom anksioznosti se često žale kako imaju osećaj da će „poludeti“  ili da će izgubiti  kontrolu nad sobom.  Ovakva interpretacija sopstvenog psihičkog stanja dovodi do pojačanja emocije straha i oteževa poboljšanje funkcionisanja tih osoba. Obično je strah od „ludila“ povećan kod osoba koje se suočavaju sa paničnim ili opsesivno-kompulzivnim poremećajem.  I jedan i drugi poremećaj pripadaju grupi anksioznih poremećaja i nemaju nikakve veze sa shizofrenijom  (na koju se obično referira kada se u narodu pominje reč  „ludilo“). Dakle, strah od „ludila“ je samo simptom koji se javlja u okviru anksioznih poremećaja i ovaj tekst ima za cilj da vas oslobodi tog straha.

Strah od ludila je samo još jedan iracionalni strah

Panični napad karakteriše intenzivno osećanje anksioznosti i niz izraženih fizioloških reakcija. Prvi panični napad se obično javlja spontano pa osoba ne može da ga poveže sa bilo kakvim spoljašnjim uzročnikom. Pojačane fiziološke reakcije koje se aktiviraju u organizmu,  čine to mimo volje osobe te ona oseća da gubi kontrolu nad sobom i počinje da „ludi“. Praktično gubitak svesne kontrole nad  reakcijama sopstvenog organizma koji je „iz čista mira“ počeo da se ponaša neobično osoba izjednačava sa gubljenjem sopstvenog razuma. Kao što je već pominjano u prethodnim tekstovima, panični napad nije ništa drugo do prirodna „bori se ili beži“ reakcija organizma na stres – jedina razlika je u tome što uzročnik stresa nije očevidan pa osoba ne može da shvati šta se zapravo događa.  Prema tome, panični poremećaj je u osnovi prirodna reakcija (najčeće na kumulirani stres) i karakteriše ga emocija anksioznosti koju svaki čovek prirodno doživi u toku svog života u nekoj meri. Sa druge strane, shizofreniju karakterišu simptomi koje nećete sresti kod psihološki funkcionalnog dela populacije.

Strah od „ludila“ može da se razvije i kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja koji takođe spada u anksiozne poremećaje. Specifično za ovaj poremećaj je postojanje tzv. opsesivnih misli čiji sadržaj je intruzivnog karaktera i u potpunoj je suprotnosti sa vrednostima, uverenjima i ličnošću osobe. Osoba postaje jako anksiozna povodom tih misli i pomišlja da sa njom nešto nije u redu. Na primer, često se javljaju opsesivne misli koje su povezane sa povređivanjem bliskih i voljenih osoba. Međutim, osoba je svesna da ove misli nisu racionalne i može kritički da se odnosi prema njima što kod osoba obolelih od shizofrenije nije slučaj.

Takođe, preispitivanje postojanja „ludila“ može biti glavni sadržaj opsesivnih misli kod osoba koje imaju opsesivno-kompulzivni poremećaj. Takva osoba se plaši da će oboleti od shizofrenije, ona je opsednuta tom idejom, informiše se koji su simptomi shizofrenije i traži kod sebe simptome koji liče na prave simptome shizofrenije. Osoba je stalno u strahu, misli koje joj padaju na um a koje su u izvesnom smislu apstraktne ili „bizarne“ izjednačava sa shizofrenim mislima.  Ovakve osobe idu kod stručnjaka od kojih traže da ih uvere u suprotno tj. da ih uvere da nemaju shizofreniju a zapravo nikako u to da poveruju i iznova i iznova traže nove simptome koji u suštini nemaju nikakve veze sa pravim simptomima shizofrenije.

Na kraju bi bilo dobro odgovoriti na pitanje koje  često klijenti, koji imaju problema sa nekim od anksioznih poremećaja, postavljaju u praksi: „Da li je moguće da  anksiozni poremećaj preraste u shizofreniju?“ Odgovor na ovo pitanje je-apsolutno NE! Anksiozni poremećaj i shizofreniju treba posmatrati kao dva isključiva entiteta koji su po svojoj prirodi i toku potpuno drugačiji.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost su dve vrste anksioznosti koje se retko javljaju izolovano već se obično javljaju u sklopu nekog od anksioznih poremećaja, pre svega generalizovanog anksioznog poremećaja ili paničnog poremećaja. I hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju anksioznost, strepnju, preteranu brigu.

U čemu je razlika između hipohondrije i zdravstvene anksionosti?

Osnovna razlika je u načinima na koji ljudi koji su preterano zabrinuti za svoje zdravlje izlaze na kraj sa ovom vrstom anksioznosti. Osobe sklone hipohondriji često pričaju drugima o bolesti i svojim tegobama, odlaze kod lekara, aktivno tragaju za informacijama o simptomima i tretmanu bolesti, sve to čine na dramatičan i upadljiv način u nadi da će redukovati anksioznost koju hronično osećaju.

S druge strane osobe koje pate od zdravstvene anksioznosti, takođe su preterano zabrinute za svoje zdravlje i pogrešno tumače telesne senazcije i simptome koje osećaju, međutim ove osobe ne žele da pričaju o bolesti i plaše se da idu kod lekara. Svaka pomisao na bolest ili odlazak kod lekara kod njih budi snažnu anksioznost koja ih motiviše na izbegavanje. Dok osobe sklone hipohondriji svojim stalnim odlascima kod lekara održavaju svoj preterani strah, osobe koje imaju zdravstvenu anksioznost ne odlazeći kod lekara rizikuju da zaista ugroze svoje zdravlje, jer ne idu kod lekara ni kada je to zaista potrebno.

Da li je zabrinutost za zdravlje normalna pojava ili spada u domen patološkog?

Većina ljudi je umereno i povremeno zabrinuta za svoje zdravlje. Takva vrsta zabrinutosti se smatra normalnom i korisnom. Normalna zabrinutost motiviše ljude da vode računa o svom zdravlju, da ne preteruju u određenim ponašanjima koja mogu biti štetna po zdravlje, da odu kod lekara na kontrolu ili pregled kada je to zaista potrebno. Takođe, normalna zabrinutost za sopstveno zdravlje, varira i pojačava se samo kada osoba ime neke zdravstvene tegobe.

Za razliku od normalne zabrinutosti hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju štetan, preteran i hroničan vid brige i anksioznosti. Osobe sklone ovom problemu stalno brinu o svom zdravlju, neprestano nadgedaju i osluškuju svoje telo. Hipohondrija podrazumeva stalnu opsednutost idejama o bolesti, smrti, zdravstvenim tegobama, bolestima koje lekari ne mogu da identifikuju i sl. Osobe sklone hipohondriji stalno brinu, aktivno tragaju za informacijama o raznim bolestima, aktivno i često odlaze kod lekara. Hipohondrija je vrsta opsesivnog iracionalnog straha.

Osobe sklone hipohondriji rado i često odlaze kod lekara jer kada im lekar kaže da je sa njima sve uredu, da nisu bolesni, oni se smire na kratko. Problem je u tome što strah i zabrinutost prestaje samo na kratko i onda ceo proces počinje ponovo: javljaju se telesni simptomi, zabrinutost, pojačavanje neprijatnim telesnih simptoma, pojačavanje strahovanja, traganje za medicinskim informacijama o bolestima, zamišljanje određenih bolesti ili fatalnog ishoda, panični strah i ponovni odlazak kod lekara.

Osobe koje imaju ovaj problem zaista imaju neprijatne telesne senzacije koje za njih predstavljaju povod, okidač da krenu da razmišljaju o bolestima i tragaju za informacijama. Problem je u tome što oni potpuno pogrešno interpretiraju te senzacije. Neprijatne senzacije koje ove osobe osluškuju i prate posledica su straha i drugih osećanja koje potiskuju i nisu znakovi nekog telesnog oboljenja kako to ove osobe čvrsto veruju. Osobe koje su sklone hipohondriji nesvesno veruju da im je lakše da misle da su bolesni nego da prihvate da imaju strahove i druge emocionalne probleme koje ne rešavaju.

Koja iracionalna uverenja su u osnovi hipohondrije?

Osobe sklone hipohondriji imaju čitav set iracionalnih uverenja kojima održavaju svoju zabrinutost oko zdravlja. Neka od tipičnih iracionalnih uverenja su: Ako nešto loše može da se desi ja moram stalno da brinem unapred kako bi sebe pripremio, Ovo što osećam u telu je siguran znak bolesti, Ne smem biti bolestan, Moram uvek i svakom trenutku znati da sam zdrav i da je sve uredu samnom, Neizvesnost je užasna i ja to ne mogu da podnesem itd.

Disfunkcionalna ponašanja koja održavaju hipohondriju i iracionalne strahove o bolestima

Pored iracionalnih uverenja kojima osobe stvaraju i odražavaju ovaj problem postoji i niz disfunkcionalnih ponašanja kojima osobe održavaju hipohondrijski strah. Neka od tipičnih štetnih, samoporažavajućih ponašanja su: stalni odlasci kod lekara, traganje za informacijama o bolestima na Internetu i pričanje drugim ljudima o bolesti i tegobama. Sva ova ponašanja predstavljaju neuspeli pokušaj osobe da prevlada neizvesnost i strepnju. Ova ponašanja donose samo privremeno olakšanje (kada upražnjava ova ponašanja osoba manje misli o bolesti, prazni se ili se smiruje kada dobije potvrdu od lekara da je sa njim/njom sve uredu), privremeno smanjuju anksioznost ali dugoročno gledano ova ponašanja odražavaju i učvršćuju iracionalne ideje i strahove.

Šta ne treba nikako raditi ako imate iracionalne strahove o bolestima?

Jedan od najštetnijih vidova ponašanja je pretraživanje Interneta i traganje za informacijam o bolestima i simptomima. Osobe koje imaju ovaj problem često su posetioci brojnih foruma na kojima se iznose informacije o raznim bolestima i načinima lečenja. Posetioci ovih foruma su uglavnom osobe koje su takođe sklone hipohondriji, koje nisu lekari i koje često iznose svoje nestručne i strahom obojene interpretacije. Posećujući ove forume osobe koje pate od hipohondrije tragaju za znanjem koje će umanjiti njihov osećaj neizvesnosti i strašljivog očekivanja , ali oni nisu svesni da tim ponašanjem zapravo oni postižu suprotno, održavaju i pojačavaju svoje strahove. Čitajući te tekstove oni dobijaju inspiraciju za svoje strahove i laičke, netačne interpretacije onogo što im se dešava. Prva stvar u terapiji ovog problema jeste dogovor sa klijentom o prestanku ove vrste ponašanja. Kada prestanu da tragaju za informacijama o bolesti, osobe se smire i manje brinu.

Većina lekara ume lako da prepozna osobe sklone ovom problemu. Osobe sklone hipohondriji vole da pričaju o bolestima (jer misle da se na taj način smiruju), puni su „znanja“, opisuju svoje tegobe do detalja, puni su interpretacija i sve to ima dramatičan ton. Ceo taj set ponašanja uzrokovan je strahom i težnjom da se odlaskom kod lekara i medicinskim ispitivanjem eliminiše. S druge strane postoji jedan broj lekara koji i sami imaju ovaj problem (hipohondriju) i oni su skloni da drugima prenesu ili indukuju strah, tako što na dramatičan način tumače neke izolovane medicinske nalaze, smelo i nekritično iznose svoje hipoteze pred pacijentom i ne kriju pred pacijentima svoju zabrinutost koja nije u potpunosti utemeljena u nalazima kojima raspolažu. Na ovaj način, oni zbog svojih hipohondrijskih sklonosti mogu nepotrebno zaplašiti pacijente.

Osobe koje su sklone hipohondriji ili zdravstvenoj anksioznosti su plašljive, anksiozne i sklone preteranoj brizi. Ove osobe ne brinu samo o bolesti već o mnogim drugim stvarima. Rad na rešavanju ovog problema podrazumeva ne samo otklanjanje sklonosti da se preterano brine o zdravlju već i generalno menjanje sklonosti da se brine povodom mogućih negativnih ishoda u životu. Pored akutne anksioznosti, javljanju ove vrste problema doprinosi i dosada, neispunjenost i nedostatak ciljeva i osećaja smisla života. Zbog toga tretman hipohondrije i zdravstvene anksioznosti pored rada na prevazilaženju anksioznosti i preterane brige podrazumeva i rad na izražavanju osećanja, osmišljavanju života, stvaranju ciljeva i planova za budućnost.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com