Povratak u realnost

Povratak u realnost

Jedan od razloga zašto su ljudi skloni da se zaglave u negativnim emocionalnim stanjima je zato što su skloni da prihvataju svoje misli i osećanja kao pouzdano merilo realnosti. Subjektivna realnost je ono što percipiramo a naše misli i emocije kreiraju našu percepciju.

Životinje nemaju mogućnost da misle, nemaju svest o sebi (imaju Self, ali nemaju Ja), i stoga ne mogu da analiziraju sebe, svoja osećanja i postupke. Ljudi to mogu i to ih čini ranjivim i predisponiranim da se zaglave u svom unutrašnjem svetu osećanja i misli.

U čemu je razlika između subjekta (posmatrača) i objekta (posmatranog)?

Prvo što treba istaći jeste razlika izmedju objekta i subjekta. Kada pogledam oko sebe u mojoj sobi vidim neke fizičke objekte. Vidim stolicu, sto, orman, kompjuter, knjigu itd. Svi ovi objekti su izvan mene, oni su fizičke prirode (mogu ih opipati). Ja sam sto posto siguran da ti objekti nisu isto što i Ja. S druge strane ako okrenem pažnju ka unutra, ka unutrašnjem svetu pronaći ću objekte svesti, unutrašnje objekte. Objekti svesti su: misli (u vidu slika ili unutrašnjeg govora), emocije, telesne senzacije (telesni doživljaji) i ništa više. Ceo moj unutrašnji svet je sagrađen od tri vrste objekata: misli, emocije i telesne senzacije. Telesne senzacije se odnose na sve što osećam u telu, uključujući informacije koje dobijam zahvljajujući čulima (mirisa, ukusa, dodira, vida, sluha).

Za razliku od spoljašnih objekata za koje sam siguran da nisu isto što i Ja, za unutrašnje objekte stvar nije tako jasna i očigledna. Da li sam Ja isto što i moje misli, osećanja i telesne senzacije? Nisam, ali Ja ih osećam, doživljavam, evaluiram, posmatram, bavim se njima i sl. Isto kao što sedim na stolici, držim kompjuter u ruci, otvaram vrata od ormana, dakle bavim se tim objektima. Ja imam slobodu izbora da odlučim da li ću se baviti nekim objektom ili ne.

Pored objekata svesti (emocija, misli i telesnih senzacija) postoji neko ko to sve doživljava, posmatra, evaluira, analizira, bavi se njima, usmerava pažnju. Koje to? To je subjekat. To sam Ja.

Postoje dve dimezije subjekta: to su Self i Ja. Self je doživljajni deo subjekta a Ja je analitički, evaluativni deo subjekta. Ja je operator, onaj koji odlučuje gde će da usmeri svoju pažnju i šta će radi sa objektima koji su u fokusu njegove pažnje. Ono što nije obuvaćeno pažnjom ne postoji u svesti u datom momentu. Pošto Ja upravljam pažnjom ja mogu da odlučim kojim objektima ću dozvoliti da istraju u mojoj svesti a koje ću jednostavno zanemariti i oni će sami nestati iz moje svesti.

Svest je reka koja teče

Zamislite svest kao reku koja teče. To je reka koja nosi stalno nove sadržaje (nove misli, emocije, telesne senzacije). S druge strane stoji posmatrač, subjekat, Ja. Pošto reka teče, nijedan sadržaj svesti se ne može zadržati bez dodatnog ulaganja energije, odnosno fokusiranja pažnje subjekta na taj sadržaj i bavljenje tim objektom. Bavljenje objektom podrazumeva ulaganje dodatne pažnje, napora, ulaganje mentalne enregije. U suprotnom svaki sadržaj sam od sebe dolazi i sam od sebe prolazi bez ikakvog napora. Uzmite za primer, gledanje filma. Da biste razumeli i doživeli film koji gledate na televizoru ili bioskopskom platnu vi morate da usmerite vašu pažnju i udubite se u film. Ako to ne učinite film će biti samo niz pokretnih slika koje neće ostaviti na vas nikave impresije.

Mentalni fimovi u našem umu

Isti takvi filmovi odigravaju se i u vašem umu, samo oni dolaze iz unutra a ne spolja. Ako se udubite u film koji gledate na TV počećete da doživljavate nešto, neke emocije i telesne senzacije. To je realno iskustvo, vi to zaista osećate u telu i umu iako znate da je film samo film. Vaš unutrašnji um ne zna za razliku između mašte (filma) i realnosti, razlike između spošljašnjeg i unutrašnjeg (filma). Ali vi ipak imate distancu prema sadržaju koji gledate na TV. Vi znate da je to samo film i da TV nije realnost već fikcija. I zato što ste svesni te razlike vi možete u svakom momentu da prekinete gledanje filma ako on budi u vama neprijatna iskustva i emocije. Možete da skrenete pažnju, možete da podsestite sebe da je to samo film. Uostalom vi sve vreme znate i uvereni ste da niste VI taj film i osećaji koje osećate povodom filma. Vi znate da niste vi akter u filmu, vi ste posmatrač. Zar ne?

Ali šta se dešava kada se film emituje u vašem umu, unutar vas, ne izvan vas. Tada je situacija malo drugačija. Većina ljudi ima slabiju distancu prema unutrašnjem nego prema spoljašnjem filmu. Unutrašnji film se doživljava mnogo realnije, jer je distanca između subjekta (gledaoca) i objekta (filma) zamagljena, ne tako jasna kao kada gledmo film na TV-u koji stoji na dva metra ispred nas.

Šta se dešava ako je taj unutrašnji film zastrašujući horor?

Što je mentalni film više zastrašujući to je naša pažnja više njime apsorbovana. Šta se dešava kada je naša pažnja u potpunosti apsorbovana i koncentrisana samo na film? Šta se dešava kada se skroz udubimo u film (bilo spoljašnji bilo unutrašnji)?

Tada nestaje subjekt, nestaje Ja, odnosno svest o gledaocu. Ili još preciznije rečeno, nestaje jasna svest o razlici između subjekta (gledaoca) i objekta (mentalnog filma). Kada ta razlika nestane osoba je u stanju koje se pularno naziva hipnoza. Osoba je u stanju hipnoze jer se privremeno izgubila razlika između subjekta i objekta. U takvom stanju osoba nije u mogućnosti da bude kritična i da ima distancu u odnosu na doživljeno iskustvo. To može biti neprijatno i preplavljajujće ako su u pitanju negativna oseaćanja ili ekstatično ako su u pitanju pozitivna osećanja.

Ako malo bolje razmislite i zapitate sebe videćete da ste vi u tom stanju veoma često, svakodnevno. Svaki put kada zamišljate budućnost i uživite se u to što zamišljate, potpuno se udubite, doživljavate emocije (bilo pozitivne, bilo negativne), zaboravite na granicu između realnosti i vašeg unutrašnjeg sveta imaginacije, vi ste u stanju hipnoze. Isto važi i kada se bavite prošlošću, jer prošlost nije ništa drugo nego bavljenjem unutrašnjim iskustvima, emocijama i mislima. Prošlost je mentalni film koji se odigrava u vašem umu.

Ko stvara unutrašnje filmove?

Da li to radite vi sami? Ne. Unutrašnje, mentalne filmove spontano, stvara vaša podsvest. Podsvest to čini svaku noć kada sanjate. Vaši snovi su proizvod vaše podsvesti a ne vašeg svesnog napora da kreirate unutrašnji mentalni film. Svako veče kada zaspite, kada se vaša svest povuče, na scenu dolazi podsvest koja stvara fimove – snove. Snovi su nekada prijatni, nekada zastrašujući, nekada neutralni ali su uvek živopisni. Snovi kreiraju unutrašnje doživljaje, koji se dožviljavaju kao realna iskustva koje imate u svakodnevnom životu u budnom stanju.

Za razliku od svesnog dela ličnosti koji je uglavnom racionalan i usmeren ka spoljašnjem svetu, podsvest je umetnik, podsvest se izražava jezikom imaginacije i emocija. Podsvest se izražava isključivo jezikom imaginacije dok se svesni deo ličnosti izražava jezikom analitičkog i iskustvenog fokusa (o tome ćemo pričati u nekom od narednih tekstova). Svaki mentalni film je kreacija bazirana na imaginaciji koji se doživljava kao realno emocionalno iskustvo.

Kako razlikujemo realnost od imaginacije?

Postoje dva kriterijuma na osnovu kojih obično razlikujemo realnost od imaginacije:

unutrašnji doživljaj – ono što doživljamo u telu i umu za nas je realnost. Čak i ako nema potvrde u spoljašnjoj realnosti za naša unutrašnja iskustva, ljudi doživljajavaju svoje doživljaje kao nešto skroz realno. Odličan primer je gledanje fima u bioskopu. Unutrašni doživljaji jesu naša unutrašnja realnost. Kada osećam neku emociju u telu se dešavaju razne biohemijske i fiziološke promene koje je moguće objektivno izmeriti. Na primer, ako sam zaljubljen i razmišljam o voljenoj osobi moguće je pomoću savremene tehnologije pratiti koji delovi mozga se aktiviraju dok ja imam to isksutvo. Moguće je i meriti fiziološke parametre kao što su brzina otkucaja srca, znojenje i toplina kože, promene u disanju itd. Unutrašnji doživljaj jeste realnost u smislu doživljaja, ali da li je to dokaz da se u spoljašnjem svetu dešava nešto ekvivalentno? Ne mora biti i često i nije. Objašnjenje za to je u tome što su većina naših unutrašnjih doživljaja proizvod imaginacije (kreacija podsvesnog uma).
prethodno iskustvo – realno je ono što svesni um kaže da je realno, jer unutrašnji um (podsvest) ne zna razliku između realnosti i unutrašnjeg sveta imaginacije. Glavni kriterijum koji koristi svesni um je prethodno iskustvo u spoljašnjem svetu bazirano na interakciji sa drugim ljudima, objektima i kulturom u kojoj živimo. Prethodno iskustvo takođe nije uvek precizan pokazatelj da li je nešto relano ili nije. Ako nešto nisam pre doživeo da li to znači da to nije realno.

Kako da ojačate kontrolu nad sobom, nad svojim umom?

Kako da izađete iz stanja svakodnevne samohipnoze i budete više prisutni u realnosti, sada i ovde? Izaći iz samohipnoze, koju kreira vaš podsvesni um moguće je ako:

  1. naučite bolji kriterijum za razlikovanje relanosti od imaginacije
  2. ako naučite da se distancirate od unutrašnjih objekata svesti (misli i emocija)
  3. naučite kako da upravljate svojom pažnjom u svakom momentu, naročito u momentu kada doživljavate neko emocionalno iskustvo

Ako ste zainteresovani da naučite jednostavne i delotvorne tehnike koje će vam pomoći da izađete iz sveta imaginacije i živite mnogo više u realnosti možete se prijaviti na online (skype) seminar “Povratak u realnost”. Svi zainteresovani mogu me kontaktirati za više informacija na adresi onlinepsihoterapija@gmail.com.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Da li živite svesno ili ste na auto-pilotu?

Da li živite svesno ili ste na auto-pilotu?

Većina ljudi živi gotovo potpuno nesvesno, kao na auto-pilotu. Šta znači živeti na auto-pilotu? To znači biti biće navike. Svaki naš dan sastoji se od upražnjavanja velikog broja potpuno automatizovanih obrazaca ponašanja. Te obrazce nazivamo navikama. Najveći deo dana oko 95% stvari koje radimo, mislimo ili osećamo su zapravo navike, obrazci koje smo naučili, upražnjavali i uvežbali u prošlosti a sada ih samo automatski reprodukujemo. Svaki dan potpuno automatski hodamo, peremo zube, hranimo se, govorimo i sl. To je naravno korisno jer kada bismo morali da mislimo o svemu što radimo ne bismo bili u stanju da ništa uradimo i ne bismo mogli da donosimo pravovremene odluke.

S druge strane problem je u tome što mnoge navike koje smo usvojili mogu biti štetne, kao na primer: jedemo previše šećera, masnog, imamo malo fizičke aktivnosti, opiremo se strahu itd. Navike se ne odnose samo na ishranu i druge svakodnevne obrazce ponašanja već se odnose i na to kako se odnosimo prema sebi i drugima.

Upitajte sebe da li volite sebe ili ste depresivni?

Da li vodite računa o tome kako živite, šta jedete, s kim provodite vreme, kakve osobe privlačite u svoj život i sl.? Da li ste gospodar svog života, da li donosite svesne odluke i izbore ili živite po navici, automatizovanim obrazcima iz prošlosti?

Neki kažu: Kakve su ti misli takav ti je život. To je tačno, ali još preciznije je reći: Kako se ponašaš (ono što radiš sebi i drugima) takav ti je život. Kako se neko ponaša prema sebi (ali i prema drugima) u mnogome zavisi od toga da li voli sebe ili ne. Ljudi svašta misle i govore, ali jedini pravi pokazatelj onoga što stvarno misle (o sebi ili drugima) jeste ono što rade. Ponašanje mnogo više govori o osobi nego to što osoba govori sebi ili drugima.

Mnogi će reći da vole sebe ali u praksi zapravo to ne čine. To se najbolje vidi po njihovim postupcima, stilu života, zdravlju i sl. Voditi život bez svesti znači živeti po inerciji, biti pasivan, ne planirati svoj život, živeti bez jasnih ciljeva, ne voditi računa o ishrani i fizičkoj aktivnosti, ne baviti se sobom i ličnim razvojem. Osoba koja nije svesna ona obično nije ni zdrava. Štetne navike vode nas u zdravstvene probleme, kako fizičke tako i mentalne (psiha i telo su nerazdvojiva celina).

Zašto neki ljudi žive nesvesno?

Zato što nisu naučeni da vole sebe. Svako može naučiti da voli sebe, jer je to lako i svako zaslužuje da voli sebe. Ne postoji nijedna osoba na svetu koja to ne zaslužuje. Voleti sebe nije ni greh ni sebičnost, već naprotiv osnova da se živi zdravo i da se bude dobar prema sebi i drugima. Ko nije dobar prema sebi, nije u stanju da drugima pruži mnogo, jer ni sam ne zna kako se to radi.

Osoba koja voli sebe živi svesno, a to znači:

  1. Svesno donosi odluke koje ne moraju nužno biti u skladu sa stečenim i ukorenjenim navikama
  2. Postavlja sebi jasne i realistične ciljeve
  3. Planira, organizuje i menja svoj život
  4. Prilagođava se promenama (nije rigidna) u životu
  5. Vodi računa i svesna je šta jede (hrani se zdravo i umereno)
  6. Fizički je aktivna (bavi se sportom ili upražnjava bilo koji vid rekreacije)
  7. Prihvata sebe, ne kritikuje niti omalovažava sebe, ali preispituje i menja svoja ponašanja i navike kada je to potrebno (kada one ne vode zdravlju, ljubavi i postavljenim ciljevima)
  8. Ima aktivan stil života, 80% dela a 20% razmišlja, trudi se da sve što može uradi na vreme (ne odlaže i ne izbegava)
  9. Rešava probleme umesto da ih izbegava
  10. Preuzima potpunu odgvornost za svoje postupke, odluke i emocionalne reakcije
  11. Radi samo ono što joj ne nanosi štetu (ne puši, ne drogira se, ne ostaje u vezama u kojima nije srećna i sl.)

Osnovni preduslov da osoba živi svesno i kvalitetno jeste da nauči da voli sebe. To nije teško, ali je potreban model (osoba koja sebe voli), odnosno osoba koju će oponašati. Većina navika koje imamo nastale su upravo učenjem po modelu (ugledanjem na model, obično roditelje, vršnjake i prijatelje). Model može biti i psihoterapeut ili life coach. Učiti da volimo sebe je proces koji podrazumeva menjanje stavova o sebi, učenje da bezuslovno prihvatimo sebe i menjanje niza štetnih navika, počevši od ishrane pa sve do emocionalnih navika (načina na koji se nosimo sa vlastitim emocijama). U ovom procesu naglasak je na učenju i akciji a ne na analiziranju.

Dr. Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com