Tehnike za prevazilaženje anksioznosti kod dece

Tehnike za prevazilaženje anksioznosti kod dece

Anksioznost je normalna reakcija organizma na predstojeću (realnu ili imaginarnu) opasnost, na događaje u budućnosti. Kod dece i adolescenata vezuje se za pojedine etape u razvoju – prati strahove koji su karakteristični za različite razvojne periode, a koji se uglavnom uspešno prevazilaze (na primer, strah od mraka i čudovišta). Kada anksioznost počne negativno da utiče na svakodnevno funkcionisanje, kada to postane intenzivan doživljaj, neprimeren za detetov uzrast, kada se ispoljava u neuobičajenim situacijama, potrebno je preduzeti određene mere. Roditelji bi trebalo da prepoznaju ove reakcije, da ih ne ignorišu i obrate se stručnom licu za pomoć.

Pristup koji se pokazao kao najefikasniji u radu sa decom koja ispoljavaju anksioznost jeste kognitivno-bihejvioralni. U okviru njega, razlikuju se bihejvioralne, kognitivne i kombinovane, kognitivno-bihejvioralne tehnike.

 

Bihejvioralne tehnike

 

Tehnika hijerarhije strahova, podrazumeva da dete i terapeut prave listu situacija koje izazivaju strah, hijerarhijski, od situacije koja izaziva najmanji do situacije koja izaziva najveći strah i najveći nivo anksioznosti. Dete zatim pristupa svakoj situaciji posebno. Važno je da se započne sa situacijama koje izazivaju samo minimalnu anksioznost. Cilj je da se dete postepeno oslobađa strahova. Na primer, ako se dete plaši psa, pomoći će mu da u parku roditelj prvi priđe i pomazi malog psa dok dete to posmatra i usvaja ponašanje svog modela, a zatim kada ga pozovete da i ono priđe, ono će to mnogo slobodnije uraditi.

 

Tehnika sistemske desenzitizacije podrazumeva da pozitivna emocionalna reakcija suzbija negativnu. To znači da situaciju koja izaziva nelagodna osećanja prati draž koja izaziva potpuno suprotan doživljaj. Na primer, to može biti relaksacija. Sistemska desenzitizacija podrazumeva tri koraka: trening relaksacije, hijerarhiju strahova, i uparivanje postepenog izlaganja situacijama koje izazivaju anksioznost sa relaksacijom. Relaksacija može podrazumevati progresivnu mišićnu relaksaciju, dijafragmatsko disanje i zamišljanje slika. Progresivna mišićna relaksacija koja se primenjuje u radu sa decom razlikuje se od one za odrasle po trajanju i po grupama mišića koji se uključiju. Još neke od strategija sistemske desenzitizacije su: hranjenje deteta omiljenom hranom u situaciji koja izaziva strah, pričanje omiljene priče, igranje neke igre koju dete voli, fizički kontakt sa roditeljem ili terapeutom (zagrljaj). Izlaganje situacijama koje izazivaju anksioznost može biti i na nivou zamišljanja u stanju relaksacije.

 

,,Flooding’’ tehnika, odnosno tehnika preplavljivanja uključuje naglo i produženo izlaganje dražima koje izazivaju strah s ciljem gašenja anksioznog odgovora. To se može izvesti uživo ili zamišljanjem. Od deteta se traži da oceni nivo anksioznosti i ostaje u prisustvu provocirajuće draži sve dok se nivo anksioznosti ne smanji.

Neki roditelji i stručnjaci veruju da je decu najlakše osloboditi straha preplavljivanjem, tako što će ga gurnuti u lift iako se plaši liftova, ili tako što ćete ga baciti u bazen iako se plaši vode. Neka deca to mogu doživeti kao igru, ali deca su različita i za neke od njih to može biti stres koji će ih potpuno obeshrabriti.

Tehnika učenja ponašanja u nepredvidljivim situacijama podrazumeva predviđanje događaja koji prethode anksioznoj reakciji i same anksiozne reakcije. Strategije su pozitivno potkrepljenje i kazna. Na primer, dete dobija nagradu kada stupi u interakciju sa dražima koje izazivaju strah, odnosno nagrada izostaje kada takve draži izbegava. Ova tehnika se često kombinuje sa tehnikom hijerarhije strahova. Koristi se u terapeutskom radu, ali je korisno da se primenjuje i u svakodnevnom životu i porodičnom okruženju.

Učenje ugledanjem na uzor (učenje po modelu) podrazumeva da dete posmatra ili zamišlja model koji se uspešno nosi sa situacijom koja kod deteta izaziva strah. Model može biti, na primer, osoba za koju je dete vezano, terapeut, lik iz crtanog filma ili priče, ili zamišljeni lik. Budući da kod mlađe dece apstraktno mišljenje nije još razvijeno, kod njih je efikasna samo metoda posmatranja modela.

 

Kognitivne tehnike

 

Iako bihejvioralne tehnike kada se primenjuju samostalno daju dobre rezultate u radu na prevazilaženju strahova koji nisu previše kompleksni, one mogu biti manje efikasne kada je reč o složenijim oblicima anksioznosti. U tim slučajevima, kognitivne strategije povećavaju šansu za pozitivan ishod. One podrazumevaju usvajanje određenih stavova i mišljenja, kao i rad na samopouzdanju.

Usvajanje stavova i mišljenja postiže se kroz pristupanje, odnosno suočavanje sa dražima koje izazivaju strah, dok ujedno, prvo terapeut (ili roditelj), a potom i dete verbalizuju svoja osećanja u datoj situaciji, kao i predloge za prevazilaženje nelagodnosti.

Nisko samopouzdanje uglavnom je posledica određenih grešaka u mišljenju, zaključivanju, viđenju stvari. Rad na samopouzdanju podrazumeva identifikovanje i praćenje situacija u kojima dolazi do nesigurnosti i čime je ona izazvana. Kada se te situacije identifikuju, dete sa terapeutom radi na usvajanju alternativnih načina ponašanja i postavljanja u datoj situaciji, u skladu sa drugačijim načinom posmatranja okolnosti.

Terapeut mora da vodi računa o tome koliko dete, s obzirom na svoj uzrast, može da razume i usvoji kognitivne tehnike. Takođe, i ovde se može naići na ograničenja usled nerazvijenosti apstraktnog mišljenja, čije usvajanje počinje tek oko desete godine života. Deca mlađeg uzrasta imaju nedovoljno razvijenu sposobnost identifikovanja i razumevanja svojih osećanja i iskljhučivo su orijentisana na sadašnjost.

Kognitivne tehnike se uglavnom ne primenjuju samostalno, već u kombinaciji sa bihejvioralnim.

Kognitivno-bihejvioralne tehnike

 

Uz pomoć integrisanih, kognitivno-bihejvioralnih strategija, dete uči: 1) da prepozna fiziološke simptome anksioznosti, 2) da izazove i modifikuje osećaj anksioznosti; 3) da razvije plan suočavanja sa situacijom koja izaziva nelagodu, i 4) da proceni svoju reakciju, i iskoristi navedene veštine u konkretnoj situaciji. Radi se još i na bihejvioralnom treningu, kroz učenje po modelu, igranje različitih uloga, relaksaciju, predviđanje situacija u kojima se može javiti strah, i primenu usvojenog ponašanja kroz različite situacije.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Strah od škole

Strah od škole

Za većinu dece, polazak u školu ili povratak u školsku klupu nakon raspusta predstavlja događaj koji sa nestrpljenjem očekuju i kome se raduju. Međutim, kod jednog broja dece javlja se strah od škole. To je otpor deteta da ide u školu zbog iracionalnog straha koji je vezan za određene objektivne ili izmišljene okolnosti. Strah prouzrokuje jaku nelagodnost i dete se na različite načine trudi da izbegne školu, najčešće na početku školske godine, pri povratku u školu nakon preležane bolesti, nakon sukoba sa vršnjacima ili nastavnikom, i sl. Mogu se javiti bolovi u stomaku, povraćanje, glavobolja, psihogena temperatura, prekomerno znojenje, dok je lekarski nalaz uredan. Tegobe nestaju u porodičnom okruženju, tokom vikenda, praznika, raspusta.

Kod dece mlađeg školskog uzrasta, uglavnom se radi o primarnoj separacionoj anksioznosti – strahu od odvajanja od roditelja. Na starijem uzrastu, primarni su strah od procenjivanja i kritike (,,imam tremu da odgovaram pred razredom’’, ,,bojim se da će me ismevati ako pogrešim’’) i sumnja u vlastite sposobnosti (,,plašim se da ću ponavljati’’, ,,plašim se da neću upisati srednju školu koju želim’’, ,,ne mogu ni sa kim da uspostavim dobar odnos’’). Kod dece koja polaze u peti razred, česti su strahovi od preobimnog gradiva, puno novih predmeta i nepoznatih nastavnika, posebno od onih za koje su načuli da su strogi, pa se često pod uticajem predrasuda javlja otpor. Pri polasku u srednju školu, kada dete odlazi u drugi grad, takođe se ponovo mogu aktivirati separacioni strahovi.

Decu kod koje postoji strah od škole, koja kada pobegnu sa časa odu pravo kući, treba razlikovati od one dece koja iz škole beže jer im je dosadna i imaju preča posla. Naročito o tome treba voditi računa na kasnijem uzrastu jer se često dešava da se ove grupe dece na isti način, površno sankcionišu (neopravdani, slabe ocene, ne pružanje prilike da se ocena popravi…).

 Kod koje dece se školska fobija najčešće javlja?

Postoji veća šansa da će se strah od škole razviti:

  • Kod dece koja imaju slabije razvijene socijalne veštine;
  • Kod dece čiji se roditelji preterano zaštitnički ophode prema njima i razmazili su ih ne postavljajući nikakve zahteve pa se dete kada krene u školu suoči sa tim da se mora samo za sebe boriti u grupi vršnjaka;
  • Kod dece čiji su roditelji strogi, kruti i previše zahtevni pa su deca preokupirana strahom od mogućih posledica u slučaju neuspeha. Kod takve dece i trojka ili četvorka izazivaju veliku teskobu, ne samo jedinica;
  • Kod dece čiji roditelji su preambiciozni, nerealni i imaju previsoka očekivanja pa se dete boji ako ne ispuni sve što se od njega očekuje de će biti manje voljeno;
  • Kod dece čiji roditelji su i sami anksiozni i nesigurni, u odsustvu deteta doživljavaju još veće strahove pa nesvesno nalaze razloge da dete ne ode u školu (na primer, kada pada kiša);
  • Kod dece čiji roditelji se često svađaju pa se dete plaši da se nešto loše ne desi dok je ono odsutno;
  • Kod dece čiji roditelji nepotrebno opterećuju dete raznim brigama i bolestima, pa dete dolazi u školu zabrinuto i uznemireno;
  • Kod dece kod koje postoji ljubomora u odnosu na mlađeg brata ili sestru koji ostaju kod kuće sa majkom;
  • Kod dece koja se boje učitelja ili nastavnika. Savet za sve roditelje je da pri polasku u prvi razred strukturaciju odeljenja prepuste psihologu i pedagogu, jer će oni voditi računa i o ličnosti deteta i o ličnosti učitelja, umesto da učitelje sami biraju na osnovu priča iz kraja;
  • Kada izostaje individualni pristup svakom detetu u razredu;
  • Kod dece koja školsko gradivo doživljavaju kao preobimno (što u današnje vreme ono često i jeste). Ovaj problem je naročito izražen kod dece koja kreću ranije u školu, a roditelji odbiju odlaganje upisa pa se od dece sve ranije očekuje sve više;
  • Kod dece koja imaju loša iskustva sa vršnjacima ili su neprihvaćena u grupi. U rešavanje ovog problema neophodno je uključiti razrednog starešinu i stručnu službu;
  • Kod dece koja prolaze kroz neki težak period (razvod, promena sredine, odvajanje od kuće i roditelja, smrt člana porodice);
  • Kod dece koja imaju neke od sledećih karakteristika ličnosti: perfekcionizam, nesigurnost, sklonost depresivnom i anksioznom reagovanju, plašljivost, zavisnost.

 Strah od odgovaranja

Strah od odgovaranja je vid školske fobije, u čijoj osnovi je strah od procene. Javlja se kod zatvorene, plašljive, nesigurne dece koja su preosetljiva na kritiku, potcenjuju sebe i kojoj nedostaju socijalne i veštine komunikacije. Ovaj strah uglavnom biva provociran ruganjem od strane vršnjaka i/ili nastavnika. Kada ustane da odgovara, nastaje blokada. Dolazi potom do toga da dete beži sa časova i kada je potpuno spremno da odgovara, a dalje slede loše ocene, kazne i produbljivanje loših osećanja.

Potrebno je raditi na motivaciji da dete ostane u situaciji straha, a ne da je izbegava, jer izbegavanje produbljuje strah, dok suočavanje i postizanje uspeha dovodi do redukovanja straha.

Od velike pomoći će im biti ohrabrivanje, isticanje i pohvala onoga što su dobro uradili. Na poređenje sa drugom decom koja su uspešnija treba zaboraviti! Potrebno je i pomoći im da se koncentrišu na pitanje postavljanjem potpitanja, podsećanjem kada se zbune, davanjem poruka ,,hajde zajedno ćemo mi to’’, ,,pomoći ću ti da se setiš’’.

 Šta možemo da učinimo?

 Prvo i osnovno je da se utvrdi uzrok straha, i u tome je detetu potrebna pomoć odraslih. Moramo razumeti njegova osećanja, njegovu patnju i posmatrati ga kao ličnost, a ne samo kao učenika. Škola nikako ne sme biti jedina tema razgovora između roditelja i dece. Kada dođe iz škole nemojte ga s vrata pitati kako je bilo u školi i šta ima za domaći. Pitajte ga šta je danas bilo interesantno. Svaki trud treba pohvaliti, bez obzira na rezultat, i treba upamtiti da dete uči za znanje, a ne za ocenu! Detetu ostavite dovoljno vremena i za igru.

Polazak u školu proslavite odlaskom u bioskop, na izlet ili na kolače. Nikako nemojte dete plašiti, i slati mu poruke ,,videćeš ti kada kreneš u školu/u peti razred/u gimnaziju’’! Strah se neće rešiti kod kuće, izostajanjem će se samo produbiti. Ako dete plače, dogovorite se sa učiteljem da nekoliko dana ide kraće u školu, recimo na prva dva časa, a Vi budite ispred učionice, pa postepeno produžavajte vreme, uz planiranje sa detetom. Na primer, pre nego što krene u školu, zajedno isplanirajte ceo školski dan, i pridržavajte se toga, dođite po dete tačno kada ste se dogovorili.

Radite na tome da dete izgradi samostalnost – da se samo oblači, vezuje pertle, usvoji higijenske navike. Kako bi se razvijalo samopouzdanje kod dece, dobro je da imaju određene obaveze u kući primerene njihovom uzrastu. Šetajte sa detetom od kuće do škole, zadržite se u školskom dvorištu, ako je dozvoljeno i uđite u školu kako bi dete osetilo atmosferu. Pričajte sa njim o svojim školskim danima i lepim iskustvima, ali i kako ste prevazišli neka loša iskustva. Dozvolite detetu da samo odabere školski pribor, i često kupujte zajedno još po neku sitnicu za školu. Ritam spavanja i obroka postepeno prilagodite onom koji ga očekuje. Zajedno napravite kutiju za olovke. Podstičite druženje sa drugarima iz razreda, ali ne prisiljavajte dete.

Ako očekujete da Vaše dete bude najbolje u startu, to može smanjiti njegovo samopouzdanje. Stalno kritikovanje će dovesti do toga da se povuče, zatvori i izgubi poverenje u Vas. Morate raditi i na tome da smanjite vlastiti stres i da verujete da će detetu biti dobro u školi.

Sport je dobar način sticanja radnih navika i učenja nošenja sa neuspehom, kao i funkcionisanja u grupi ako je reč o grupnom sportu.

Moramo da pomognemo detetu da zavoli školu i učitelja. U razredu je potrebno razvijati odnose poverenja, uvažavanja različitosti, ravnopravnosti i sigurnosti, gde svako dete ima mogućnost da se dokaže kroz igru, rad i učenje. To detetu dalje pomaže da razvije samopouzdanje i veruje u svoje sposobnosti. U tome će mu pomoći i uključivanje u razne nastavne i vannastavne aktivnosti, kroz koje će se bolje upoznavati i sa vršnjacima.

Čak i kada dete ne prolazi kroz tešku adaptaciju, imajte u vidu da je dolazak u novu sredinu svakako velika promena. Svakom detetu je potrebna topla porodična atmosfera, bez frustracija i strahova, kako bi se fokusiralo na svoje obaveze.

Svaki podstrek i pohvala, što od strane roditelja, što od strane nastavnika, potkrepljenje su za ponovno suočavanje sa strahom, koji vremenom gubi na intenzitetu. To je ujedno i tehnika kognitivno-bihejvioralne terapije. Tehnike se kreću od preplavljivanja dražima koje izazivaju strah i napetost do postepenog izlaganja situacijama, što zavisi od same ličnosti deteta. Decu treba učiti da se suoče sa problemom umesto da od njega beže. Sa sticanjem samopouzdanja uporedo jačaju i socijalne veštine. Posebno su od značaja trening asertivnosti i učenje metoda relaksacije.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Dečija anksioznost i strahovi

Dečija anksioznost i strahovi

Anksioznost je bazični ljudski doživljaj, i sastavni je deo razvoja i odrastanja svakog deteta. To je adaptivni odgovor koji upozorava dete da treba da preuzme neke mere opreza, odnosno izbegne neki rizik. Međutim, za jedne, anksiozne epizode su blage i prolazne, dok su kod drugih strahovi ozbiljniji, jači i duže se održavaju.

Anksioznost podrazumeva akutno nastupanje straha i stalnu lebdeću napetost, te su strahovi i anksioznost isprepletani. Sadržaj strahova i anksioznosti menja se s obzirom na uzrast, kao rezultat sazrevanja i iskustva. Tako, mogu se uočiti strahovi koji su karakteristični za određene razvojne periode:

  • prve dve godine života: strah od odvajanja od roditelja, strah od nepoznatih osoba, strah od jakih zvukova,
  • od 2.-8. godine: strah od spavanja bez roditelja, strah od životinja, lekara, lopova, mraka, vode, grmljavine, čudovišta,
  • od 8.-12. godine: strah od škole i odgovaranja pred razredom, od neuspeha i kritike, od odbačenosti, strah od smrti i bolesti, strah od gužve/samoće,
  • adolescentski period: strah od odrastanja, strah od neprihvaćenosti, strah od javnih nastupa, strah od rata i nasilja, strahovi vezani za fizički izgled i sopstveni identitet.

Pokazalo se da intenzivni i dugotrajni strahovi u detinjstvu i adolescenciji vode ka anksioznom poremećaju u odraslom dobu, te se zbog toga često istražuju paralelno. Razlika je u tome što su strahovi usmereni ka specifičnim objektima (mrak, čudovišta, škola…), dok je anksioznost neodređeni strah od očekivanja nepoznate i preteće opasnosti u budućnosti. U slučaju straha, pretnja je konkretna, dok je kod anksioznosti manje jasna, produženog trajanja i više utiče na celokupno psihičko stanje.

Kada određeni strah, na primer od odgovaranja pred razredom, intenzivno okupira dete, ono počinje da ispoljava anksiozno ponašanje koje može da utiče na svakodnevno funkcionisanje –  ispoljava se u nekarakterističnim situacijama, simptomi su intenzivni i trajni i nisu primereni za detetov uzrast.

 

Uzroci anksioznosti kod dece

Na pojavu anksioznosti utiče uglavnom veći broj bioloških i faktora ličnosti. Danas se govori i o anksioznom temperamentu, sa kojim se rađa oko 15% dece. Dodatno, razvoj anksioznosti mogu provocirati i vaspitni stilovi roditelja. Kruto vaspitanje sa stalnim kritikama može dovesti do toga da dete izgubi poverenje u sebe i razvije visok nivo nesigurnosti koju će ispoljavati kroz stalnu brigu da mora da ispuni zahteve kako bi bilo voljeno i pohvaljeno. Roditelji koji se, s druge strane, previše zaštitnički postavljaju mogu doprineti tome da se kod deteta razvije bazično nepoverenje prema spoljašnjem svetu. Takođe, ukoliko su roditelji ili druga detetu bliska osoba koja predstavlja model anksiozni, veća je verovatnoća da će se i kod deteta uočiti anksioznost. Još neki od provocirajućih faktora su: razvod i česte svađe roditelja, bolest deteta ili člana porodice, odvajanje od roditelja, rođenje brata ili sestre, polazak u školu ili prelazak u novu školu, iznenadna smrt bake, deke ili kućnog ljubimca, prirodne katastrofe.

Kako prepoznajemo anksioznu decu

Anksioznost kod dece uzrokuje probleme sa spavanjem, apetitom, izostajanje iz škole zbog često neobjašnjivih bolesti, poput bolova u stomaku, mučnine ili glavobolje. Izražen je motorički nemir, drhtanje, hladan znoj, mokri dlanovi, ubrzano lupanje srca, teškoće u disanju, dijareja. Mogu se javiti grčevi u nogama ili rukama kada osete nelagodnost. Grickaju nokte. Sklona su pesimizmu i preuveličavanju negativnih ishoda određenih situacija. Konstantno brinu, osećaju krivicu i samokritična su. Česti su i napadi besa, ljutnja, razdražljivost i plakanje. Izbegavaju određene situacije koje im izazivaju nemir, a posebno izbegavaju da pričaju o tome. Sklona su perfekcionizmu. Ispod svega toga je određeni strah koji deca često ne umeju da verbalizuju, već je on potisnut i izražava se kroz telesne simptome. Ti strahovi mogu biti i posledica pogrešno izvedenih zaključaka, pa im treba dozvoliti da se izraze kako bismo ih razuverili.

Kako da pomognemo?

Anksioznost kod dece se može prevazići, budući da su deca posebno sugestibilna, otvorena za nova razmišljanja i delovanja. Kada dobije adekvatnu podršku, razumevanje i informaciju, vrlo brzo može da prevaziđe strahove. Odrasli često uveravaju dete da nema čega da se boji, i tako mu ne dozvole da izrazi svoje strahove i osećanja, te tako dete sve što ga muči potiskuje duboko u sebi, i misli da to što oseća nije u redu.

Odrasli treba da shvate da je detetov strah realan i ono što njega okupira. Dete treba ohrabrivati da se otvori i verbalizuje svoja osećanja, recimo postavljanjem pitanja kroz igru ili crtanje. Zajedno sa detetom možete osmisliti ,,plan delovanja u kriznoj situaciji’’. Ukoliko će detetu to značiti, na vidljivom mestu okačite brojeve telefona policije, hitne pomoći, vatrogasaca.

Detetu već u starijim razredima osnovne škole možete i da objasnite da ako je nešto za njega zaista zastrašujuće, ono ima dva izbora: 1) treba da ustanovi da li je to nešto stvarno opasno i 2) ako jeste, da uradi nešto čime bi se otklonila postojeća opasnost. Dete treba da nauči da ga briga neće zaštititi, već će često i povećati rizik da dođe do negativnog ishoda. Na primer, ako je dete dobro naučilo lekciju, a plaši se da odgovara, ono će ipak dobiti slabiju ocenu.

Kada je dete duže vreme uplašeno, zabrinuto, povučeno, razdražljivo, osetljivo do te mere da to ometa njegovo svakodnevno funkcionisanje i obaveze, na primer pokvari školski uspeh, izbegava druženje sa vršnjacima i sl. preporuka je da se potraži stručna pomoć. Iako je anksioznost u detinjstvu često prolazno stanje, kod jednog broja dece će se ona održati i u odraslom dobu. Kako bi se prevenirao ili ublažio razvoj anksioznih poremećaja u odraslom dobu, bitno je da ovo stanje prepoznamo i tretiramo što pre. Praksa je pokazala da u prevazilaženju strahova i anksioznosti dobre rezultate daje kognitivno-bihejvioralni pristup.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vaš psiholog tim

Kontakt za psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com