Kako da pobedim strah od bolesti ili smrti?

Kako da pobedim strah od bolesti ili smrti?

Da li je moguće pobediti strah od smrti? Šta se krije iza straha od smrti? Da li je strah od smrti prirodan? Da li nam strah od smrti ili bolesti pomaže ili odmaže? Koje je optimalna doza straha od smrti? Kako da se nosim sa srahom od smrti kada se on javi? U čemu je razlika između prirodnog straha od smrti i neurotičnog, paničnog straha? Kakva je veza između anksioznosti i straha od smrti? Da li znate da je panični strah od smrti zapravo anksioznost povodom straha od smrti? Kako se osloboditi panike u vezi smrti ili bolesti? To su neka od pitanja na koja dajem odgovor u ovom video klipu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

 

Šta je tanatofobija?

Šta je tanatofobija?

Stah od smrti predstavlja univerzalni stah koji se javlja kod svakog čoveka. On postoji od samog susreta sa pojmom smrti u detinjstvu kroz adolescenciju i opstaje u odraslom dobu. Paradoksalno, smrti se plaše više mlađe osobe nego starije koje su joj bliže. Iako često opisujemo strahove koji su iracionalni odnosno, strahovanja o negativnim ishodima određenih događaja čija je verovatnoća da će se dogoditi mala i nikakva kod ovog straha to nije slučaj-smrt će svakako nastupiti a pritom to je iskustvo koje je potpuno nepoznato i ne znamo kada i kako će se dogoditi. Ono što najviše plaši ljude vezano za fenomen umiranja i smrti jesu zamišljanja o tome kako će se to dogoditi, da li će proći kroz tešku bolest i imati bolove, da li će u tom trenutku biti sami, da li će biti potpuno nepokretni, bespomoćni, teško im je da se pomire sa gubitkom kontrole, činjenicom da neće više misliti i osećati, a neki imaju zastrašujuće predstave o telesnoj dekompenzaciji ili se bave pitanjima života posle smrti. Strah od smrti odnosno anksioznost povodom smrti je prirodna reakcija svake osobe i ona ne ometa njeno svakodnevno funkcionisanje. Ono što će biti fokus ovog teksta nije strah od smrti koji u izvesnom stepenu postoji kod svakog od nas već intenzivan strah odnosno anksioznost povod smrti koji se naziva tanatofobijom.

Šta karakteriše tanatofobiju?

Osobe koje se perzistentno plaše smrti razvijaju visok inzenzitet anksioznosti nekada do nivoa panike kada misle o sopstvenoj ili tuđoj smrti. Anksioznost ih prati skoro svakodnevno i ometa ih u obavljanju životnih aktivnosti. Izbegavaju se situacije ili informacije koje za tematiku imaju bolest, umiranje i smrt. Često osbobe izbegavaju sahrane, posete groblju, bolnicama kako se ne bi podstakle svoje strahove. Ova fobija obično postane intenzivnija kada postoji neki spoljašnji okidač npr. teška bolest ili smrt bliske osobe. Već je pomenuto šta je to čega se osobe plaše-da li će imati bolove, da li će biti same, činjenice da će se svest ugasiti, da će biti potpuno bespomoćni, bez kontrole i sl.

Anksioznost povodom smrti se moze javiti izolovano kao u slučaju tanatofobije ali može biti deo nekog drugog anksioznog poremećaja kao što su zdravstvena anksioznost ili hipohondrija koju karakteriše hrnična briga za sopstveno zdravlje i preokupiranost predstavama o različitim bolestima, često i neizlečivim (npr. kancer, aids), može se javiti i u sklopu generalizovanog anksioznog poremećaja gde pored brige za sebe osoba brine i za zdravlje i životnu ugroženost bliskih osoba. Javlja se i u okviru paničnog poremećaja ali je tu, kao posledica pogrešno protumačenih simptoma anksioznosti kao ugrožavajućih po život, više vezana za sam momenat paničnog napada.

Kako prevazići tanatofobiju?

I ovaj problem se tretira kao i ostali anksiozni poremećaji – putem psihoterapijskog procesa osoba menja svoja disfunkcionalna uverenja i ponašanja kako bi umanjila sopstvene strahove. Treba ustanoviti čega se osoba najviše plaši vezano za fenomen smrti i kakvo je njeno poimanje smrti, ono što je važno jeste prihvatanje smrti kao sastavnog dela života, menjanje pogleda na ovaj fenomen i nalaženje smisla njegovog postojanja. Specifično za pojimanje smrti i umiranje jeste da je ova tema predmet filozofskih rasprava i različitih religijskih učenja. Mnogi ljudi prihvataju tumačenje smrti koje je deo njihovog religijskog shvatanja, ali nije nužno biti religiozan kako bi se smrtnost prihvatila. Dakle, jako je važno rekonstruisati sopstvenu disfunkcionalnu filozofiju smrti, naći smisleno objašnjenje za ovu pojavu i postaviti ga na mesto disfunkcionalnih razmišljanja koje vode u anksioznost.

Pored rekonstrukcije razmišljanja važno je ne bežati iz situacija koje asociraju na smrt i umiranje, kao što su bolnice, sahrane, groblja. Kao kod svake fobije i ovde je važno suočiti se sa svojim strahovima. Čitanje o iskustvima ljudi koji se suočavaju sa teškim bolestima i njihovom svakodnevnom borbom sa realnom pretnjom od smrti može približiti ovaj fenomen, poseta oboleloj osobi u bolnici, prisustvovanje sahrani su samo neke od situacija kojima osoba treba da se izloži kako bi prevazišla svoje strahove.

Za kraj preporučujem knjigu psihijatra i egzistencijalnog psihoterapeuta Irvina Jaloma “Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti “ koji se bavi tematikom straha od smrti iz ugla svoje terapeutske prakse i nudi alternativna gledišta na ovaj fenomen. Proučavajući strah od smrti ovaj autor je bio u kontaktu sa pacijentima koji su u terminalnoj fazi kancera. Životne odluke ovih pacijenata mogu biti jako korisne za osobe koje se plaše smrti ili uopšte za unapređivanje sopstvene filozofije življanja. Navešću neke od njih: 

*Razgraničiti šta je u životu važno a šta nije, i ne opterećivati se manje bitnim stvarima.

*Izebrati da se ne bavite stvarima koje uopšte ne želite.

*Izabrati da živite u sadašnjosti a ne u budućnosti ili prošlosti i fokusirati se na elementarne stvari koje čine život (prijatna iskustva sa porodicom i prijateljima, kretanja u prirodi-menjanje godišnjih doba, treperenje lišća,…)

*Kominicirati sa bliskim osobama na dubljem nivou.

*Smanjiti strahove u interpersonalnim odnosima, manje se brinuti o odbijanju, lakše prihvatati rizike.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost su dve vrste anksioznosti koje se retko javljaju izolovano već se obično javljaju u sklopu nekog od anksioznih poremećaja, pre svega generalizovanog anksioznog poremećaja ili paničnog poremećaja. I hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju anksioznost, strepnju, preteranu brigu.

U čemu je razlika između hipohondrije i zdravstvene anksionosti?

Osnovna razlika je u načinima na koji ljudi koji su preterano zabrinuti za svoje zdravlje izlaze na kraj sa ovom vrstom anksioznosti. Osobe sklone hipohondriji često pričaju drugima o bolesti i svojim tegobama, odlaze kod lekara, aktivno tragaju za informacijama o simptomima i tretmanu bolesti, sve to čine na dramatičan i upadljiv način u nadi da će redukovati anksioznost koju hronično osećaju.

S druge strane osobe koje pate od zdravstvene anksioznosti, takođe su preterano zabrinute za svoje zdravlje i pogrešno tumače telesne senazcije i simptome koje osećaju, međutim ove osobe ne žele da pričaju o bolesti i plaše se da idu kod lekara. Svaka pomisao na bolest ili odlazak kod lekara kod njih budi snažnu anksioznost koja ih motiviše na izbegavanje. Dok osobe sklone hipohondriji svojim stalnim odlascima kod lekara održavaju svoj preterani strah, osobe koje imaju zdravstvenu anksioznost ne odlazeći kod lekara rizikuju da zaista ugroze svoje zdravlje, jer ne idu kod lekara ni kada je to zaista potrebno.

Da li je zabrinutost za zdravlje normalna pojava ili spada u domen patološkog?

Većina ljudi je umereno i povremeno zabrinuta za svoje zdravlje. Takva vrsta zabrinutosti se smatra normalnom i korisnom. Normalna zabrinutost motiviše ljude da vode računa o svom zdravlju, da ne preteruju u određenim ponašanjima koja mogu biti štetna po zdravlje, da odu kod lekara na kontrolu ili pregled kada je to zaista potrebno. Takođe, normalna zabrinutost za sopstveno zdravlje, varira i pojačava se samo kada osoba ime neke zdravstvene tegobe.

Za razliku od normalne zabrinutosti hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju štetan, preteran i hroničan vid brige i anksioznosti. Osobe sklone ovom problemu stalno brinu o svom zdravlju, neprestano nadgedaju i osluškuju svoje telo. Hipohondrija podrazumeva stalnu opsednutost idejama o bolesti, smrti, zdravstvenim tegobama, bolestima koje lekari ne mogu da identifikuju i sl. Osobe sklone hipohondriji stalno brinu, aktivno tragaju za informacijama o raznim bolestima, aktivno i često odlaze kod lekara. Hipohondrija je vrsta opsesivnog iracionalnog straha.

Osobe sklone hipohondriji rado i često odlaze kod lekara jer kada im lekar kaže da je sa njima sve uredu, da nisu bolesni, oni se smire na kratko. Problem je u tome što strah i zabrinutost prestaje samo na kratko i onda ceo proces počinje ponovo: javljaju se telesni simptomi, zabrinutost, pojačavanje neprijatnim telesnih simptoma, pojačavanje strahovanja, traganje za medicinskim informacijama o bolestima, zamišljanje određenih bolesti ili fatalnog ishoda, panični strah i ponovni odlazak kod lekara.

Osobe koje imaju ovaj problem zaista imaju neprijatne telesne senzacije koje za njih predstavljaju povod, okidač da krenu da razmišljaju o bolestima i tragaju za informacijama. Problem je u tome što oni potpuno pogrešno interpretiraju te senzacije. Neprijatne senzacije koje ove osobe osluškuju i prate posledica su straha i drugih osećanja koje potiskuju i nisu znakovi nekog telesnog oboljenja kako to ove osobe čvrsto veruju. Osobe koje su sklone hipohondriji nesvesno veruju da im je lakše da misle da su bolesni nego da prihvate da imaju strahove i druge emocionalne probleme koje ne rešavaju.

Koja iracionalna uverenja su u osnovi hipohondrije?

Osobe sklone hipohondriji imaju čitav set iracionalnih uverenja kojima održavaju svoju zabrinutost oko zdravlja. Neka od tipičnih iracionalnih uverenja su: Ako nešto loše može da se desi ja moram stalno da brinem unapred kako bi sebe pripremio, Ovo što osećam u telu je siguran znak bolesti, Ne smem biti bolestan, Moram uvek i svakom trenutku znati da sam zdrav i da je sve uredu samnom, Neizvesnost je užasna i ja to ne mogu da podnesem itd.

Disfunkcionalna ponašanja koja održavaju hipohondriju i iracionalne strahove o bolestima

Pored iracionalnih uverenja kojima osobe stvaraju i odražavaju ovaj problem postoji i niz disfunkcionalnih ponašanja kojima osobe održavaju hipohondrijski strah. Neka od tipičnih štetnih, samoporažavajućih ponašanja su: stalni odlasci kod lekara, traganje za informacijama o bolestima na Internetu i pričanje drugim ljudima o bolesti i tegobama. Sva ova ponašanja predstavljaju neuspeli pokušaj osobe da prevlada neizvesnost i strepnju. Ova ponašanja donose samo privremeno olakšanje (kada upražnjava ova ponašanja osoba manje misli o bolesti, prazni se ili se smiruje kada dobije potvrdu od lekara da je sa njim/njom sve uredu), privremeno smanjuju anksioznost ali dugoročno gledano ova ponašanja odražavaju i učvršćuju iracionalne ideje i strahove.

Šta ne treba nikako raditi ako imate iracionalne strahove o bolestima?

Jedan od najštetnijih vidova ponašanja je pretraživanje Interneta i traganje za informacijam o bolestima i simptomima. Osobe koje imaju ovaj problem često su posetioci brojnih foruma na kojima se iznose informacije o raznim bolestima i načinima lečenja. Posetioci ovih foruma su uglavnom osobe koje su takođe sklone hipohondriji, koje nisu lekari i koje često iznose svoje nestručne i strahom obojene interpretacije. Posećujući ove forume osobe koje pate od hipohondrije tragaju za znanjem koje će umanjiti njihov osećaj neizvesnosti i strašljivog očekivanja , ali oni nisu svesni da tim ponašanjem zapravo oni postižu suprotno, održavaju i pojačavaju svoje strahove. Čitajući te tekstove oni dobijaju inspiraciju za svoje strahove i laičke, netačne interpretacije onogo što im se dešava. Prva stvar u terapiji ovog problema jeste dogovor sa klijentom o prestanku ove vrste ponašanja. Kada prestanu da tragaju za informacijama o bolesti, osobe se smire i manje brinu.

Većina lekara ume lako da prepozna osobe sklone ovom problemu. Osobe sklone hipohondriji vole da pričaju o bolestima (jer misle da se na taj način smiruju), puni su „znanja“, opisuju svoje tegobe do detalja, puni su interpretacija i sve to ima dramatičan ton. Ceo taj set ponašanja uzrokovan je strahom i težnjom da se odlaskom kod lekara i medicinskim ispitivanjem eliminiše. S druge strane postoji jedan broj lekara koji i sami imaju ovaj problem (hipohondriju) i oni su skloni da drugima prenesu ili indukuju strah, tako što na dramatičan način tumače neke izolovane medicinske nalaze, smelo i nekritično iznose svoje hipoteze pred pacijentom i ne kriju pred pacijentima svoju zabrinutost koja nije u potpunosti utemeljena u nalazima kojima raspolažu. Na ovaj način, oni zbog svojih hipohondrijskih sklonosti mogu nepotrebno zaplašiti pacijente.

Osobe koje su sklone hipohondriji ili zdravstvenoj anksioznosti su plašljive, anksiozne i sklone preteranoj brizi. Ove osobe ne brinu samo o bolesti već o mnogim drugim stvarima. Rad na rešavanju ovog problema podrazumeva ne samo otklanjanje sklonosti da se preterano brine o zdravlju već i generalno menjanje sklonosti da se brine povodom mogućih negativnih ishoda u životu. Pored akutne anksioznosti, javljanju ove vrste problema doprinosi i dosada, neispunjenost i nedostatak ciljeva i osećaja smisla života. Zbog toga tretman hipohondrije i zdravstvene anksioznosti pored rada na prevazilaženju anksioznosti i preterane brige podrazumeva i rad na izražavanju osećanja, osmišljavanju života, stvaranju ciljeva i planova za budućnost.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com