Strah od odbacivanja

Strah od odbacivanja

Strah od odbacivanja jedan je od osnovnih razloga zašto se mnogi momci plaše da priđu devojkama koje im se dopadaju i zašto mnoge devojke odbijaju da se upuste u vezu sa momcima koji im se dopadaju. Odmah na početku napravićemo razliku između normalne treme (leptirića i probadanja u želudcu, gubljenja daha i ostalih telesnih senzacija koje čine sastavni deo treme) koju svako ima kada prilazi nekoj osobi koja mu/joj se dopada i straha od odbacivanja.

Trema koju imamo pri upoznavanju sa nekim ko nam se dopada (ko nas privlači) je posledica naše želje da se baš toj osobi dopadnemo, da ostavimo dobar utisak, ostvarimo kontakt i  procene da je pozitivan ishod neizvestan (šta god da mislimo o sebi, nikada nemamo garanciju da ćemo uspeti da ostvarimo pozitivan utisak u očima neke osobe). Sažeto rečeno trema je želja x neizvesnost. Čemu uopšte služi ta trema? Da li nam ona nekako koristi?

Trema je forma normalne zabrinutosti koja ima funkciju da nas motiviše da budemo oprezni, da pazimo šta ćemo reći, obući ili uraditi. Jednom rečju trema nas motiviše da ostvarimo željeni cilj, da kada se upoznajemo sa nekim pazimo šta radimo i govorimo kako bi smo ostavili pozitivan utisak. Znači normalna, umerena trema je pozitivna, motivišuća. Suprotnost ovome je preterana trema, preterani, a ponekad i parališući strah, strah od odbacivanja.

Zašto se neki ljudi toliko plaše odbacivanja?

Šta je tako užasno u samom odbacivanju? U samom odbacivanju nema ničeg užasnog, užasavanje je subjektivni doživljaj osobe koja je odbačena a ne objektivno stanje u realnosti. Zbog odbacivanja nikome nije pao luster na glavu niti je iko propao u zemlju, mada se neki tako osećaju kada čuju NE. Ne procenjuju svi odbacivanje kao nešto užasno, nepodnošljivo, sramotno, veoma neprijatno, nešto što se ne može podneti. Odbacivanje je svakako neprijatno ali ne i užasno, nepodnošljivo iskustvo.

Sami neki ljudi skloni su užasavanju povodom odbacivanju. To su ljudi koji smatraju da odbacivanje od strane osobe koja im se dopada predstavlja dokaz njihove neprivlačnosti, manjkavosti, neadekvantosti, manje vrednosti (bez obzira na koje aspekte lične neadekvatnosti se osoba fokusira u svojim mislima).

Zašto je odbacivanje toliko užasno za ljude koji imaju strah od odbacivanja?

Prvo, zato što oni smatraju da ako su odbijeni da je to potvrda, dokaz onoga u šta oni inače duboko veruju – sopstvenu neadekvatnost, manjkavost ili manju vrednost. Dakle, radi se o jednoj vrsti samoispunjujećeg proročanstva (osoba veruje da je neadekvatna i kada bude odbijena nalazi potvrdu u realnosti za početno mišljenje o sebi). Drugi razlog je zato što osobe koje veruju u soptvenu neadekvatnost su sklone preteranim generalizacijama koje su samoporažavajuće. Misle, ako sam nizak to znači da nisam adekvatan muškarac, ako nemam velike grudi (ili imam malo veći nos) to znači da sam ružna (totalno neprivlačna), ako sam stidljiv/a i imam tremu u prisustvu osobe koja mi se sviđa to znači da sam luzer (jadnik/jadnica) i sl. Osoba pronalazi jednu ili dve nepoželjne karakteristike kod sebe (koje se mogu ticati bilo fizičkog izgleda bilo osobina ličnosti) na osnovu toga vrši preteranu generalizaciju i shodno tome zaključuje: Ja sam manje vredna (neatraktivna) osoba, nisam pravi muškarac itd. Treće, pošto se može raditi o nekim trajnim, nepromenljivim ili teško promenljivim karakterstikama ličnosti (kao što je na primer visina, inteligencija, oblik nosa itd.) osoba zaključuje da pošto te osobine ne može da promeni biće prinuđena da se oseća manje vredno do kraja svog života, što može stvarati osećanja beznadežnosti i bespomoćnosti. Ovakvi stavovi prema sebi često vode izbegavajućem ponašanju, pojačavanju i održavanju straha od odbacivanja a neretko i depresivnosti.

odbacivanje

Ako sumiramo sve rečeno možemo reći da osobe koje se plaše odbacivanja imaju negativnu sliku o sebi, osećaju se nesigurno i imaju jaku (preteranu) tremu kada prilaze osobama koje ih privlače. Negativnu sliku o sebi oni uporno održavaju jer su skloni preteranim generalizacijama (čime se pojačava samoobezvređivanje), izbegavanju i samopotvđivanju svojih iracionalnih, samoporažavajućih stavova prema sebi.

Osobe koje su sklone negativnoj slici o sebi su osobe koje su često stroge, previše samokritične i preosetljive na kritiku od strane drugih. Pošto bi konstantno negativno doživljavanje vlastitog selfa bilo previše bolno iskustvo, ove osobe se brane tako što odlaze često u drugu krajnost – perfekcionizam, težnju ka ličnom savršenstvu. Tako da njihova slika o sebi se menja na klackalici između samoobezvređivanja i surovog perfekcionizma i (težnje ka savršenstvu).

To su osobe koje su u detinjstvu bile često i previše kritikovane, odbacivane ili nevoljene od strane roditelja, vršnjaka ili nastavnika. Deca, odbacivanje, kritiku i nedostatak ljubavi od strane roditelja ili drugih značajnih osoba pripisuju isključivo sopstvenoj neadekvatnosti. Dete zaključuje na sledeći način: Ako me stalno kritikuju i grde znači da nevaljam, Ako me odbaciju i vređaju znači da sam loša osoba itd. Tako dete stvara negativnu sliku o sebi jer poruke koje prima o sebi iz sredine tumači bukvalno, bez ikakvog kritičkog mišljenja i distance (što je normalno jer deca nemaju razvijenu sposobnost kritičkog mišljenja, dovoljno životnog iskustva kao odrasli itd.). Znači, kada dete poveruje da je loša osoba, počeće da oseća stid, pretranu tremu u situacijama u kojima se procenuje njegovo/njeno ponašanje, ili će dete osećati čak i krivicu. Dete može zaključiti sledeće: Ako sa Ja loš/a to znači da me drugi neće voleti, ne zaslužujem ljubav, zato moram da se pretvaram i glumim da sa neko drugi, ko je dobar.  Pošto dete ne zna šta da radi sa ovakvim negativnim mislima i osećanjima o sebi, biva prinuđeno da ih potisne, skloni negde na stranu, kako se ne bi opterećivalo time svakodnevno. Međutim iako potisnuta ova bolna osećanja i uverenja veoma lako isplivaju na površinu kada se za to ukaže prilika. Dobra vest u svemu tome je što kada odrastemo, nismo više deca, što znači da ne moramo više razmišljati kao deca. Možemo promeniti svoje stavove i uverenja o sebi.

Kako se osloboditi straha od odbacivanja?

Rad na prevazilaženju ovog problema podrazumeva menjanje slike o sebi, odnosno rad na bezuslovnom samoprihvatanju (pročitajte tekst na ovom sajtu: Bezuslovno samoprihvatanje). Da bi rešila ovaj problem osoba mora da shvati kako i na koji način kreira i održava negativnu sliku o sebi, da preispita realističnost, logičnost i pragmatičnost te vrste zaključivanja. Kada osoba stekne uvide u to kako stvara samoporažavajuće stavove prema sebi on/ona može da ih se odrekne i da počne da misli na način koji je realističan, logičan i samopomažući. Pored promena u načinu razmišljanja i opažanja sebe, nepohodna je i praksa, odnosno primena naučenog u praksi, u realnim životnim situacijama. Dok god osoba izbegava situacije u kojima se ovaj strah javlja, ne može rešiti ovaj problem. Tek kada se suoči sa svojih strahovima, ali sada na nov, konstruktivan način, osoba će biti u stanju da ih postepeno ali uspešno prevaziđe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

O povređenosti

O povređenosti

Samo onaj ko nije voleo nije bio povređen. Onaj koji nije patio ne zna šta je ljubav. Ko u vodu nije kročio nije ni naučio da pliva. Odricanje od ljubavi zbog straha od povređenosti prevelika je cena. Vezati se za nekoga, osećati bliskost, privrženost, jedinstvo, deliti sve sa drugim, biti posvećen drugom, najlepše je osećanje koje čovek/žena može doživeti. Biti otvoren za drugog nužan je preduslov svake istinske ljubavi.

Mnogi ljudi se upravo toga plaše, jer biti otvoren istovremeno znači biti i ranjiv. Otvoriti se u potpunosti prema drugom biti spreman za davanje i primanje ljubavi, razmenu osećanja i ostvarenje istinskog emotivnog kontakta pobuđuje u nama ono za čim najviše žudimo ali i ono čega se najviše plašimo, a to je upravo strah od povređivanja, odbacivanja, izdaje i prevare.

Mnogi od nas bili su povređeni, izdani i na svojoj koži osetili bol, bes i razočaranje (kako u svojoj porodici tako i u partnerskim vezama). Jedino što je gore od toga jeste potpuno zatvaranje, zbog straha od povređivanja. Ko to učini postaje sam sopstveni tamničar i zatvorenik samoće, praznine i apatije. Dakle, pitanje je kako biti otvoren za druge, otvoren za ljubav a u isto vreme nositi se sa strahovima od povređivanja?

Povređenost je nezdravo i disfunkcionalno osećanje kojim sebe samoporažavamo i nanosimo sebi nepotreban i suvišni bol. Činjenica da nas je neko ostavio, prevario ili izneverio dovoljno je loša i bolna da bi sebe dodatno opterećivali povređenošću. Treba naglasiti da osećanje povređenosti nije direktna posledica činjenice da se neko loše (ili čak veoma loše) poneo prema nama, već je pre svega posledica naših iracionalnih verovanja da se tako nešto nije smelo nipošto dogoditi upravo nama. Povreda je nešto što mi uvek doživljamo veoma lično, nešto što je direktno i namerno bilo usmereno protiv nas odnosno naše ličnosti. Ali takav stav često nije realističan. I ti drugi (naši partneri, prijatelji, članovi porodice) koji nas mogu izneveriti imaju sopstvene emocionalne probleme i upravo zbog toga se mogu ponašati na način koji smo skloni da doživljavamo kao povredu i odbacivanje. Takvi događaji su svakako loši i ne mogu nas ostaviti ravnodušnim.

Ali zapitajte se, ako vas neko ostavi, izneveri ili uradi nešto što niste očekivali od osobe sa kojom ste prethodno ostvarili odnos poverenja i emotivne bliskosti, da li je to užasno, nepodnošljivo i neizdrživo ili samo loše (ponekad i veoma loše)? Kada vas neko ostavi ili izneveri da li je nužno da reagujete besom, povređenošću ili očajanjem? Ne, zato što bes, očajanje ili povređenost (osećanja koja obično idu u paketu) nisu direktna posledica odbacivanja, već posledica vaših uverenje, vašeg načina razmišljanja o tome.

Ako verujete da je odbacivanje, pronevera vašeg poverenja, nešto nepodnošljivo i užasno, zapitajte se kako će te se osećati kada tako razmišljate? Umesto da sebe uvodite u osećanja besa, očaja i povređenosti, možete naučiti kako da na odbacivanja reagujete na racionalan, samopomažući način. Umesto da budete povređeni možete odabrati da budete tužni i razočarani. Tuga i razočaranje su neprijatne ali ujedno i zdrave emocije koje vam pomažu da prebolite gubitak, zadržite sopstveno samopoštovanje, ne optužujete druge, preispitate sve aspekte nepovoljnog događaja i kada odtugujete nastavite dalje svoj život. Dok kog ste povređeni i besni vi zapravo sprečavate sebe da prebolite gubitak i nastavite dalje.

Stoga, odaberite da budete razočarani i tužni, dozvolite sebi da prebolite gubitak jer je to osnova da ostanete jaki, otvoreni za ljubav, bliskost i građenje neke buduće i kvalitetnije veze.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com