Smisao i svrha

Smisao i svrha

Samo mali deo populacije pati od ozbiljnih (kliničkih) oblika depresije koji zahtevaju tretman stručnjaka (psihijatara i psihologa), dok veliki broj ljudi iz opšte populacije (tzv.“normalnih“) pati od blažih (subkliničkih) i različitih oblika depresivnosti i strahova. Jedan od osnovnih uzroka (a ujedno i posledica) depresivnosti, apatije, odsustva zadovoljstva, interesovanja, motivacije, rutinskog i šablonskog način života, osećanja usamljenosti i praznine jeste upravo nedostatak smisla, svrhe, nekog višeg cilja koji je ljudima potreban kako bi se osećali ispunjeno, sigurno, stabilno, organizovano i usmereno u dosezanju i ostvarivanju željenih životnih ciljeva i dugoročnog zadovoljstva. Upravo nedostatak smisla, nedovoljno struktuiran i osmišljen način života čini da se ljudi osećaju frustrirano, apatično, zabirnuto i neispunjeno, pa čak i besno, kako na sebe tako i na druge i društvo u celini. Učestala agresivnost (ponekad i brutalna) kod mladih ljudi u našoj sredini (čiji smo svedoci sve češće) upravo je povezana sa deficitom smisla i svrhe.

Svima nam je jasno koji su to globalni, društveni faktori u našem društvu doprineli urušavanju smisla i svrhe življenja, kako kod mladih tako i starijih članova našeg društva (ratovi, hronična politička nestabilnost, nezaposlenost i ekonomske krize, dugogodišnja izolacija naše zemlje, kriminal na svim nivoima društvene hijerarhije, odsustvo kažnjavanja onih koji nanose štetu društvu i pojedinicima itd.). Svi ovi globalni faktori nažalost deluju na sve nas, pojedince u ovom društvu, bez obzira da li smo mi toga svesni ili ne. Ali pored ovih globalnih faktora (na koje kao pojedinci uglavnom ne možemo da utičemo) postoje i individualni, lični, psihološki faktori koji utiču na naš doživljaj smisla, svrhe i lične ispunjenosti a koji su na sreću pod našom kontrolom i na koje možemo veoma uticati. U ovom tekstu mi ćemo razmatrati upravo te činioce.

Kako se baviti temom smisla i svhe življenja?

Neko će reći da je to čisto filozofsko pitanje. U ovom tekstu mi ćemo prići rasvetljavanju ove teme isključivo sa psihološkog stanovišta, sa ciljem unapređenja psihičkog funkcionisanja ljudi, podizanja kvaliteta života i prevencije mentalnog zdravlja. Da bi smo sebi pomogli, potrebno je da sve naše pojedinačne emocionalne probleme i konflikte sagledamo u jednom širem kontekstu a to je upravo problem smisla ili svrhe. Dakle, krenućemo od vrha ka nadole, od opšteg ka pojedinačnom.

Iz biološkog (evolucionističkog) ugla gledanja, mogli bi smo reći da je smisao življenja samo jedan, a to je produženje vrste (razmnožavanje i briga o potomstvu u funkciji produženja vrste). Evoluciju neinteresuje pojedinac, već samo vrsta. Ovaj princip važi podjednako i za ljude kao i za druge niže životinjske vrste. Međutim, za razliku od nižih životinja, ljudi imaju svest (koja u evolucionom smislu predstavlja najvišu psihičku funkciju). Zahvaljujući svesti ljudi su u stanju da misle o sebi, sopstvenim mislima, osećanjima i ponašanjima, o drugima, o životu, ljubavi ili bilo kojoj manje ili više apstraktnoj temi. Upravo svest je ta psihološka funkcija koja nas čini da se pitamo, da osmišljavamo sopstveni život, kreiramo svoje želje i cilje itd. Dakle, sa stanovišta inidividue (pojedinca) ne postoji samo jedan smisao, samo jedna svrha življenja, postoji samo univerzalna potreba ljudi da osmišljavaju svoj život i svoju egzistenciju.

Postoje različite aktivnosti, oblasti i načini na koje ljudi osmišljavaju svoj život. Ljudi mogu pronaći smisao u prijateljstvu i zabavi, ljubavi (u vezi, braku, porodici i brizi prema deci), poslu (karijeri, dostizanju poslovnih uspeha, stalnom usavršavanju, rešavanju novih izazova), religiji, sportu, umetnosti i stvaralaštvu (u bilo kom domenu) itd. Dakle, smisao nije jedan, kao ni načini putem kojih se ostvaruje.

Kao što je pogrešno smatrati da postoji samo jedan smisao, isto tako je pogrešno posmatrati smisao kao fenomen za koji važi pravilo sve ili ništa (potpuni smisao naspram potpunom besmislu). Pravilnije je na smisao gledati kao na kontinuum, neku zamišljenu skalu na čijim krajnjim ekstremima uslovno rečeno postoje besmisao i potpuna ispunjenost (i jedan i drugi ekstrem se teško dostižu). Takođe, smisao je multidimenzionalan, ima više dimenzija, odnosno aspekata.

Aspekti smisla i svrhe

Aktivnost – ljudi su po svojoj prirodi aktivna bića i teško tolerišu neaktivnost i pasivnost. Ljudi teže intelektualnoj, emocionalnoj i motornoj aktivnosti i stimulaciji. Život bez aktivnosti nema smisla. Što smo više aktivni jači je naš osećaj smisla.

Osećanje pripadnosti i ljubav – svaka jedinka teži osećanju pripadnosti koja se ostvaruje kroz različite vidove socijalnih aktivnosti i uključenosti u različite društvene grupe (kao što su vršnjačke i prijateljske grupe, porodica, veza, pripadnost nekoj organizaciji, društvu i specifičnoj kulturi, upravo pripadnost ovim grupama daje snažno utemeljenje našem identitetu, odnosno osećanju celovitosti i pripadnosti). Davanje ljubavi i osećaj da smo voljeni i prihvaćeni od strane nama bliskih osoba takođe jača naš osećaj smisla.

Altruizam i moralnost – kao što ljudi brinu o sebi i svojim potrebama, većina ljudi ima potrebu da brine i o drugima (pre svega bliskim osobama i osobama kojima je pomoć potrebna) i da pored sopstvenih interesa uzimaju u obzir i interese, potrebe i osećanja drugih (ova vrsta ponašanja počiva na urođenoj sposobnosti empatije).

Moć – pod osećanjem moći podrazumevamo težnju ljudi da imaju kontrolu nad sopstvenim životom, sopstvenim mišljenjem, osećanjima i ponašanjima. Moćna osoba se oseća sigurno i spremna je da pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Jedina prava moć je moć nad samim sobom. Suprotnost pravoj moći je nemoć. Postoje generalno dve vrste nemoći. Prva je ona koja proizilazi iz subjektivnog (ali pogrešnog, nerealističnog) osećanja bespomoćnosti, nemogućnosti kontrole nad sobom i svojim životom. Ovakvo stanovište nije realistično iz razloga što bez obzira koliko je neko bio žrtva surovih okolnosti bilo koje vrste, pojedinac uvek ima moć da svoj život osmisli, preusmeri i reorganizuje na više ili manje poželjan način. S druge strane nemoć se može ogledati i u patološkoj potrebi da se vlada i manipuliše drugima, da se drugi eksplatišu i ponižavaju iz čega neke osobe crpe zadovoljstvo jer je to njihov jedini način da se osećaju celovito i dostojno postojanja. Ali zapravo ovakve osobe karakteriše osećanje duboke praznine, besmisla, zavisti a često i jake mržnje prema sebi i drugima.

Samoostvarenje i samopotvrđivanje kroz rad (profesionalnu delatnost) – pored pukog preživljavanja, rad pruža ljudima osećanje produktivnosti, nezavisnosti, korisnosti i samopotvrđivanja, a u nekim slučajevima može biti i izvor novih saznanja i ličnog razvoja.

Stvaralaštvo i kreativnost – omogućavaju snažan osećaj unutrašnjeg zadovoljstva. Stvaralac u susretu sa produktom svog rada doživljava intenzivno zadovoljstvo i motivaciju (ovde se govori o bilo kojoj vrsti stvaralaštva a ne samo o onoj koja ima umetničku ili estetsku vrednost, na primer, svaki zanatlija je stvaralac).

Zadovoljstvo – ljudi teže zadovoljstvu i izbegavanju svega što nanosi bol i nezadovoljstvo. Svaka vrsta zadovoljstva, počevši od onih najsitnijih svakodnevnih i kratkoročnih zadovoljstava pa sve do viših oblika zadovoljstva doprinose osećaju smisla.

Frojd je smatrao da je mentalno zdrava osoba, osoba koja je sposobna za rad i za ljubav. Iz ove definicije jasno sledi da su rad i ljubav važni aspekti, takoreći stubovi smisla. Kada je u pitanju smisao, potrebno je reći da se smisao ne može svesti na puko zadovoljenje organskih potreba. Zadovoljenje organskih potreba je nužno (za preživljavanje), dok postojanje smisla nije, ljudi mogu živeti i bez smisla, biti potpuno inertni, pasivni, apatični i sl. Ali osmišljavanje svog života i pronalaženje svrhe u raznim sferama života nužno je za dosezanje viših nivoa zadovoljstva i psihosomatskog blagostanja.

Šta možemo zaključiti iz svega ovoga?

Na osnovu svega rečenog, možemo zaključiti da smisao ne treba tražiti na jednom mestu i za to postoji nekoliko razloga. Prvo, videli smo da je smisao multidimenzionalan. Drugo, oslanjanje samo na jedan od aspekata života jako sužava kvalitet življenja i ne može nikada kompenzovati nedostatke u ostalim sferama života (ka na primer: zapostavljanje porodice, društvenog života i sl. zarad karijere, bogaćenja i sticanja društvene moći). Treće, smisao i svrha nije nešto što je unapred dato i urođeno, osmišljavanje sopstvenog života zahteva aktivan pristup, napor i traganje. Mnogi ljudi toga nisu svesni i zauzamaju pasivnu poziciju u sopstvenom životu. Onaj ko zauzima pasivnu poziciju u svom životu ima višestruku štetu. Pasivnost često vodi osećanju bespomoćnosti i besmisla, zavisti i zavisnosti od drugih i okolnosti uopšte, što sve zajedno u suprotnosti sa ljudskom težnjom za kontrolom i sigurnošću.

I na kraju treba reći u čemu se ogleda lekovitost smisla, svrhe življenja. Smisao neutrališe osećanja praznine, usamljenosti i apatije a daje nam snagu i motivaciju za ostvarenje željenih ciljeva i prevazilaženje nezaobilaznih životnih teškoća i prepreka, smisao je stub koji nas održava na vetrometini života. Smisao nam daje snagu za uspehe, uspesi vode zadovoljstvu a zadovoljstvo povratno jača naš osećaj smisla i svrhe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com