Socijalna anksioznost ili „Šta misli publika?“

Socijalna anksioznost ili „Šta misli publika?“

Socijalna anksioznost se manifestuje kroz kontinuirani strah (i stid) u situacijama koje uključuju neku vrstu socijalne interakcije u kojima osoba može biti procenjivana od strane drugih ljudi. Anksioznst može početi i neko vreme ili neposredno pre tzv. „opasne“ socijalne situacije te se dešava da osoba izbegne takvu situaciju, što je takođe sastavni deo ovog problema. Strah se može javljati generalno u većini situacija koje uključuju prisustvo drugih  ljudi ili to mogu biti samo određene situacije kao što su npr. javni nastupi ili situacije ispitivanja i testiranja. U ovom tekstu će biti reči o mehanizmu koji održava anksioznost u socijalnim situacijama.

„Šta misli publika?“

Osobe koje imaju problema sa socijalnom anksioznošću obično pretpostavljaju da su drugi ljudi po prirodi kritični što dalje implicira da će ih verovatno procenjivati negativno. Ujedno, oni imaju jaku želju da budu pozitivno ocenjeni od strane drugih. Kada je osoba u socijalnoj situaciji koju doživljava kao „opasnu“ ili „preteću“, ona stvara pretpostavku o tome kako publika (publika se odnosi na druge ljude sa kojima je osoba u interakciji a ne samo na publiku u okviru nekog javnog nastupa) ocenjuje njeno ponašanje i spoljašnji izgled a istovremeno pokušava da „uhvati“ svaku reakciju iz socijalne sredine (npr. fokusira se na gestove ljudi oko sebe, njihovu facijalnu ekspresiju i sl.). Osoba želi da se pokaže u što boljem svetlu, plaši se da ne napravi grešku jer će publika to na neki način kazniti. Dolazi do povećanja napetosti, straha i stida te počinju da se javlju fiziološke reakcije kao što su crvenjenje, znojanje i sl., takođe menja se i ponašanje osobe ona postaje ukočena, zamuckuje, pukušava da pobegne iz situacije i sl. Osoba je sve vreme svesna ovih reakcija i istovremeno ima predstavu u glavi kako te reakcije vide i ostali ljudi i kako je verovatno negativno procenjuju te hvata svaki „dokaz“ iz spoljanje sredine koji će joj to potvrditi (npr. perocenjuje da je ljudima dosadno u njenom prisustvu i sl.). Na ovaj način osoba ulazi u začarani krug, koji joj onemogućava da pažnju usmeri na bilo šta drugo osim na verovatne negativne procene drugih i sopstveno neadekvatno ponašanje što ima za posledicu povećanje anksioznosti.

Koliko je korisno pitati se „Šta misli publika?“

Osoba koja ima problema sa socijalnom anksioznošću je zapravo preokupirana netačnim i osujećujućim informacijama. Jedan deo tih informacija odnosi se na  negativne (i većinom netačne) pretpostavke o tome šta o njoj misle drugi ljudi i preteranim obraćanjem pažnje na najsitnije reakcije drugih a drugi deo se odnosi na preokupitanost sopstvenim fiziološkim reakcijama i ponašanjem (crvenjenje, znojenje, ubrzano lupanje srca, zamuckivanje i sl.) koje osoba smatra neprimerenim i pokušava sve vreme da ga iskontroliše (što je nemoguće). I jedne i druge informacije su potpuno beskorisne a njihova jedina funkcija je održavanje anksioznosti i disfunkcionalnog ponašanja. Prema tome, razmišljanje o tome šta mislie drugi ljudi ne samo da je beskorisno već je i štetno jer pojačava anksioznost kod osobe, ona postaje ukočena i to primećuje što je dalje obeshrabljuje. Istina je da mi nikada ne možemo da znamo šta misle drugi ljudi koji su oko nas, mi nemamo moć da čitamo tuđe misli pa prema tome to ne treba da nam okupira pažnju. Umesto toga pažnju treba usmeriti na ono što želimo da kažemo ukoliko nešto izlažemo ili na to o čemu nam neko govori ako komuniciramo.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Šta raditi sa stidom povodom stida

Šta raditi sa stidom povodom stida

Doživljaj stida u određenim socijalnim situacijama podstaknut je time da ćemo se pokazati kao neadekvatni, „nedorasli zadatku“, da će naše slabosti izaći na videlo i da će to drugi ljudi u našoj okolini pronecenti negativno što će samo potvrditi našu predpostavku o sopstvenoj neadekvatnosti.

Osobe koje se stide…

Osobe koje se stide pokušavaju da izbegnu sve situacije koje će isprovocirati osećanje stida kako bi izbegli da se osećaju neprijatno. Obično se dešava da postoje vidljive manifestacije kada osoba doživi stid; crvenjenje, znojenje, ukčenost pokreta, „zavezan jezik“, nespontanost, brzopletost, osećaj ,,propadanja u zemlju“. U takvim trenucima provlači se misao da bi najbolje bilo da nestanete, pojavite se negde drugde i zaboravite na sve ono što se dogodilo. Ali znate da je to nemoguće. Ljudi koji imaju problema sa sopstvenim stidom obično se istog stide. I sama pomisao na to da su stidljivi obuzima ih užasavanjem, samookrivljavanjem i naravno stidom. Oni obično misle na sledeći način „ Sram me je što sam slabić i pokazujem da se stidim pred drugima. Ja zaista nisam sposoban za bilo šta.“ Lanac zaključivanja može voditi i dalje ali poenta je u tome da dodatni stid povodom stida još više pogoršava situaciju.

Kako prevazići stid povodom stida

Kako se rešiti ovog začanog kruga neprijatnih osećanja koje sužavaju spektar naših aktivnosti? Prva činjenica koju moramo znati je da stid predstavlja osećanje koje je svojevrsno ljudskom rodu i da je svako od nas u nekoj  novoj i značajnoj situaciji osetio ovu emociju. Prema tome, ne treba nas biti sramota što imamo normalne ljudske reakcije. Korisnije bi bilo razmišljati na ovaj način „ To što pokazujem stid ne čini me slabim već pripadnikom ljudske vrste.“ Dalje, kada se čovek ne bi ničega stideo onda bi to bio znak da mu ništa nije značajno, da ne ceni ničije mišljnje, da nije u skladu ni sa kakvim moralnim načelima i da smatra sebe višim i značajnijim od svih drugih. Ekstremna bestidnost je karakteristika psihopatoloških načina reagovanja.

Ono što se nameće kao zaključak je da nas ne treba biti sramota sopstvenog stida. To jeste neprijatno osećanje ali je sasvim prirodno i ne treba izbegavati situacije u kojima se ono javlja. Sam stid se prevazilazi upravo ostajanjem u situacijama koje su isti izazvale. Kako sve više postajemo svesni sopstvenog stida kao nečega što je zdravo i prolazno, lakše će nam biti da ga prihvatimo i da se sa njim izborimo.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja