Simbiotski odnosi u porodici

Simbiotski odnosi u porodici

Simbiotski odnos, u psihološkom smislu, predstavlja disfunkcionalni odnos dvoje ljudi, u kome su dve osobe kao jedna, one su emotivno i mentalno zavisne (imaju iste stavove, vrednosti, uverenja). Praktično, to su dva identiteta koji funkcionišu kao jedan, individualne potrebe su zanemarene i svaka želja da se istupi iz „saveza“ biva oštro osujećena, praćena agresijom ili emocionalnim manipulacijama drugog člana simbioze. Ovakvi odnosi mogu izgraditi prijatelji, emotivni partneri ali disfunkcionalnost simbiotskih odnosa koji su izgrađeni u primarnoj porodici, između roditelja i dece, ostavlja najviše negativnih posledica na osobu.

Simbiotski odnosi u porodici guše individualnost osobe

Kada je dete malo i ne može samostalno da funkcioniše ono je zavisno od roditelja, koji ga štiti i obezbeđuje mu životni opstanak. Međutim, ova veza se obično postepeno raskida u kasnijim fazama razvoja, a posebno u periodu adolescencije kada mlada osoba izražava svojevrstan bunt prema okolini ali i prema svojim roditeljima boreći se za sopstvenu slobodu mišljenja, odlučivanja i sl. U simbiotskom odnosu roditelj pokušava da slomi bilo kakvo samostalno preuzimanje iniciative kod deteta, ne daje mu da izgradi svoj identitet i individualnost, da donosi samostalno odluke i to uz pomoć: zastrašivanja, pretnji i kažnjavanja. Kao rezultat formira se osoba koja nije u stanju da samostalno oseća, misli ili deluje. Ovakva osoba postaje zavisna od strane jednog ili oba roditelja, i vremenom joj je sve teže da bilo šta uradi samostalno i onako kako ona zapravo želi, kod nje je formirano uverenja da ona ne treba da ima svoje želje, mišljenje, interesovanja, ciljeve. Neke osobe potpuno prihvate ovakav obrazac kao normalan i ponašaju se tako celog života, one su uslovljene da se ponašaju onako kako njihovi roditelji žele različitim vidovima emocionalne manipulacije, pre svega nabacivanjem krivice, uskraćivanjem pažnje ili izražavanjem besa i agresije od strane roditelja. Sa druge strane, kod njih postoji veliki strah od napuštanja roditelja u psihološkom smislu jer je svet nepoznato i opasno mesto u kome se, kako su uveravani godinama, neće snaći sami. Neke osobe vremenom shvate da ovi obrasci nisu funkcionalni i uspevaju da se „izvuku“ iz simbioze, obično je to onda ako su roditelji bili jako restriktivni ili čak i nasilni a osoba po svojoj strukturi ličnosti emocinalno stabilna.

Zašto se formiraju simbiotski odnosi u porodici

Simbiotski odnosi se mogu prenositi transgeneracijski, na primer, ako je majka živela u porodici koja je simbiotska onda će i ona verovatno na isti način vaspitavati svoju decu. Simbiotski odnos jedan roditelj-dete mogu biti stvoreni ukoliko su odnosi među roditeljima loši ili je jedan od njih agresivan. Npr. majka može imati simbiotski odnos sa sinom  u porodici u kojoj je otac agresivan ili prosto emotivno zanemaruje suprugu. Majka iz odnosa sa sinom dobija svu emociju i zaštitu koja joj je potrebna. Obično dete staje u odbranu roditelja-žrtve i tako ulazi u ulogu odraslog koja mu ne pripada. Kasnije ovakva osoba može biti sputavana  da osnuje sopstvenu porodicu ili je uslovljena da sa svojim partnerom živi u okviru primarne porodice kako ne bi narušila simbiozu. Takođe, kroz simbiotske odnose sa detetom dešava se da jedan ili oba roditelja sprovode neke svoje neostvarene želje npr. dete mora da upiše određeni fakultet, trenira neki sport i sl. jer se njegovi roditelji nisu ostvarili u toj sferi. Najmanje je bitno šta osoba želi, koji su njeni talenti, njene mogućnosti, interesovanja, emocije, praktično osoba ne vodi sopstveni život već ga njeni roditelji vode umesto nje ili kroz nju.

Više o simbiotskom odnosu u pratnerskim odnosima možete pročitati ovde.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Simbiotski karakter

Simbiotski karakter

Osobe sa simbiotskim karakterom karakterišu problemi sa doživljajem ličnog identiteta i granica. Ove osobe imaju necelovit doživljaj sopstvenog identita, nedostatak izgrađenog self koncepta, jedinstvenog doživljaja selfa i nedostatak jasnih granica.

Nedostatak jasnih granica u socijalnoj interakciji može dovesti do konfuzije odgovornosti, preuveličanom značaju značajnih drugih ili u težim oblicima ovog problema može doći do fuzije, doživljaja stapanja sa drugom osobom. Sklonost da budu preuzeti od strane drugih može dovesti do straha od gubitka lične autonomije i straha od potpunog propadanja, što podstiče na strogo distanciranje. Ovi manevri, s druge strane, dovode do straha od napuštanja i izolaciji bez identiteta.

Zabuna oko granice odvajanja kod ovih osoba dovodi do slabog realnog testiranja u odnosu na to ko je za šta odgovoran. Kod osoba kod kojih je ovaj problem doživljaja sopstvenog identiteta dublje izražen (tzv. granični slučajevi) ovo vodi u preteranu eksternalizaciju odgovornosti i krivice. Osobe često imaju teskoća da razlikuju ono što vole i što ne vole, sopstvena ubeđenja, mišljenja, itd. Kod osoba na višem stupnju razvoja, agresivnost je negirana i projektovana i na taj način, nedostupna za upotrebu.

Osoba sa simbiotskim karakterom govori sebi: “Ja nisam niko bez tebe. Ti me preuzimaš ili gutaš. Dugujem ti sebe. Ja sam odgovoran za tebe, i/ili ti si odgovoran za mene. Ne mogu da budem srećan ako ti nisi srećan. Ne mogu da tolerišem razlike medju nama. Moja sreća, uspeh, opstanak će te povrediti ili je dobijen na tvoj račun. Tvoja odvojenost, uspeh ili sreća koja ne uključuje mene me boli i dobijena je na moj račun. Ne mogu preživeti bez tebe.”

Kod osoba koje imaju ovaj problem doživljaj sebe zavisi od veze sa drugom osobom. Drugi se doživljavaju kao preterano važni sa zamagljenom granicom razlikovanja sebe od drugih. Drugi se doživljavaju kao osobe koje će ih ili progutati ili napustiti.

Osobe sa izraženim simbiotkim karakterom karakteriše afektivna nestabilnost sa dominacijom panike i besa zbog napuštanja i/ili osećaja proždiranja kao i izražena patološka posesivnost. Kod osoba na višem stupnju razvoja javlja se krivica koja se vezuje za preveliku odgovornost za druge.

U ljubavnim odnosima ove osobe mogu opstati samo sa osobama koje su takođe sklone simbiozi jer u suprtonom njihovi partneri teško da mogu dugoročno da tolerišu njihovu posesivnost i težnju ka stapanju. Kada uđu u vezu ove osobe su do te mere okupirane partnerom da u potpunosti gube interesovanje za bilo koji drugi aspekt svog života. Osobe sklone simbiotskom odnosu nekada za partnere pronalaze osobe sa narcističkim crtama ličnosti. U takvoj vezi narcisi dobijaju potvrdu svog grandioznog doživljaja selfa a simbiotski nastrojene osobe se u fantaziji identifikauju i stapaju sa njima.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog