Sekundarni emocionalni poremećaj

Sekundarni emocionalni poremećaj

Ljudi su sposobni da misle o svetu i drugima ali su takođe sposobni da misle o sebi, svojim mislima i osećanjima i ponašanjima. Ljudi su refleksivna, introspektivna bića, bića sklona samoposmatranju i samoprocenjivanju. U isto vreme ljudi su pristrasna bića, mi stalno nešto procenjujemo i vrednujemo i u skladu se sa tim procenama se ponašamo i imamo određene emocionalne reakcije. Stavovi koje imamo prema sopstvenim obrazcima mišljenja, osećanja i ponašanja nekada mogu biti konstruktivni i samopomažući a nekada samoodmažući. Misleći o sebi, mi zapravo pokušavamo da pomognemo sebi i rešimo neki problem ali nekada naša razmišljanja i stavovi nam mimo našeg znanja i volje odmažu u rešavanju tih problema.

Sekundarni emocionalni poremećaj je slučaj kada se osoba emocionalno uznemiruje povodom neke zdrave (tuga, nezadovoljstvo, kajanje i sl.) ili nezdrave emocije (anksioznost, bes, depresija). Na ovaj način stvara se dupli problem, problem povodom problema. Sekundarni emocionalni poremećaj je posledica verovanja osobe da ne sme misliti izvitopereno, ne sme imati snažna i uznemirujuća osećanja i ne sme imati disfunkcionalna ponašanja. Ovde je reč o zabrani, naredbi, zahtevu prema sebi. Zahtevajući od sebe da ne sme imati određene misli, osećanja ili ponašanja osoba stvara sekundarne simptome (dodatni stres) povodom početnog simptoma (primarnog emocionalnog problema). Posledica toga je pojačavanje i održavanje primarnog emocionalnog problema.

Tipičan primer seksundarnog emocionalnog poremećaja je kada osoba razvije strah od straha. Na primer: osoba ima strah od javnog nastupa (preteranu tremu) ali u isto vreme ima strah povodom treme koju oseća kada javno nastupa jer smatra da je nedopustivo da ima tremu i da drugi ljudi ne smeju da vide da se on/ona plaši dok je izložen pogledima publike. Drugi tipičan primer straha od straha je panični strah i napadi panike. Panika nije ništa drugo nego strah od straha. Osobe koje pate od napada panike se plaše unapred i anksiozni su povodom mogućnosti da bi mogli opet doživeti napad panike u nekoj određenoj situaciji. U ovom slučaju strah od straha osoba kreira zahtevom koji ima prema sebi: Ne smem više nikada doživeti napad panike, Ne smem da se plašim, Moram biti opušten/na u toj situaciji i sl. Sekundarni emocionalni poremećaj sastavni je deo i svake fobije. Kao što znamo fobije predstavljaju strah povodom nekog objekta (insekata, vožnje liftom, krvi, itd.) koji osoba izbegava. Izbegavanje je ključni element fobije. Ali zašto osoba koja ima fobiju od nekog objekta izbegava suočavanja sa tim objektom? Zato što izbegavajući fobogeni objekat osoba zapravo izbegava suočavanje sa svojim strahom kojeg se plaši. Dakle, fobija je ništa drugo nego sekundarni emocionalni poremećaj, strah od strah, gađenja ili nelagode koje osoba vezuje za neki objekat ili situaciju. Primer sekundarnog emocionalnog poremećaja srećemo često i u sklopu deresije. Neki depresivni klijenti su skloni da budu depresivni povodom depresije. Oni stvaraju dodatnu depresivnost (koja pojačava primarnu depresiju) misleći na sledeći način: Opet se osećam depresivno i bezvoljno a to užasno, Nikada me neće proći ovo stanje, Ne smem više biti depresivan, Užasno je što sam i danas depresivan i sl.

Sekundarni emocionalni poremećaj je na neki način neprihvatanje sebe sa problemom koji osoba ima. Osoba kaže sebe: Ja ne smem imati ovaj problem, Ako imam ovaj problem ja sam manje vredna, neadekvatna, manjkava, luda i sl. osoba. Zbog toga je nedopustivo da ja razmišljam, osećam i ponašam se na nezdrav način. Ali pored nezdravih, ljudi se mogu uznemiravati i povodom svojih zdravih osećanja kao što je na primer tuga. Neki ljudi (češće muškarci) se stide da plaču, izraze tugu, naročito u prisustvu drugih osoba. Biti tužan povodom nekog gubtika ili nesrećne okolnosti je svakako neželjeno, neprijatno životno iskustvo ali ne predstavlja emocionalni problem. Tuga predstavlja normalnu reakciju na nenormalne životne okolnosti, gubitak, nesreće itd. Tuga jeste negativna ali zdrava, samopomažuća emocija koja nam pomaže da prebolimo gubitak i nastavimo da živimo dalje. Problem nastaje kada je osoba tužna a ne izražava tugu i bol. To može biti osnova za stvaranje napetosti i javljanje anksioznosti. Stideti se sopstvene tuge i stoga ne dozvoljavati sebi da se plače je sekundarni emocionalni problem. Neki ljudi mogu imati problem sa izražavanjem tuge jer svaka pomisao na plač i izražavanje tuge u njima stvara anksioznost (strah). Ljudi koji godinama nisu plakali i držali su sve to u sebi se kasnije plaše prepuštanja tim bolnim osećanjima misleći da to neće moći da podnesu jer su tuga i bol preveliki ili pogrešno misle da ako se prepuste ovim osećanjima biće stalno tužni i slomljeni. Neki nedozovoljavaju sebi da plaču jer misle da je to znak lične slabosti. Sve u svemu sve su to primeri sekundarnog emocionalnog poremećaja, odnosno načina na koji ljudi sebe dodatno uznemiravaju povodom već nekog postojećeg probleme, nezdrave ili zdrave emocije.

Prepoznavanje i tretiranje sekundarnog emocionalnog poremećaja je od presudnog značaja za rešavanje problema u psihoterapijskom procesu. U većini slučajeva neophodno je prvo prepoznati i rešavati sekundarni problem da bi klijent mogao da reši svoj primarni emocionalni problem. Čest je slučaj da je sekundarni emocionalni problem klinički značajniji i teži za rešavanje nego primarni. Suština rešavanja sekundarnog emocionalnog poremećaja jeste učenje klijenata da prihvate sebe sa problemom koji imaju i zbog kog su došli kod psihologa, kako bi prestali da se dodatno uznemiravaju i da bi počeli da rešavaju svoj primarni problem.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog