Zašto je samoanaliziranje štetno?

Zašto je samoanaliziranje štetno?

Mnogi ljudi smatraju da je razmišljanje o sebi (samoanaliza, introspekcija, samoprocenjivanje) nešto veoma korisno jer osobi pomaže da bolje razume sebe i omogućava joj da se promeni. Ne samo da je to rasporostranjen stav među laicima već i među nekim “stručnjacima” starog kova.

Odakle potiče verovanje da je samoanaliza lekovita?

Verovanje da je samoanaliza lekovita potiče iz učenja psihoanalize. Psihoanaliza smatra da se psihološki problemi rešavaju tako što osoba dođe do intelektualnog uvida o uzroku problema koji je po učenju psihoanalize skoro uvek u detinjstvu. Takva shvatanja su široko popularizovana kroz filmove i druge medije gde se psihoterpija izjednačava sa Frojdovom psihoanalizom.

U realnosti je skroz drugačije. Psihoanaliza je odavno otišla u istoriju, većina psihoterapeuta se ne bavi tom vrstom terapije. Takođe, značajno su promenjeni stavovi po pitanju toga šta su uzroci psihičkih problema i poremećaja.

Prevaziđena shvatanja o samoanalizi 

Danas skoro niko ne smatra da su uzroci psihičkih poremećaja isključivo ukorenjeni u događajima iz detinjstva, zatim da postoji tako jasna i linearna veza između uzorka i posledice (jedna uzrok vodi jednoj posledici) i da se psihološki problemi mogu rešavati isključivo putem intelektualnog uvida. Da bi došlo do promene nije dovoljan intelektualni uvid, potrebno je da osoba prihvati, doživi i suoči se bez otpor sa emocijama koje pokušava da kontroliše, supresije ili izbegne. Kada osoba bezuslovno prihvati svoja osećanja i želje kojima teži, dolazi do povlačenja rigidnosti, anksioznosti, simptoma i negativnih misli.

Razlozi zašto je samoanaliza štetna

Samoanaliziranje ne dovodi do uvida u stvarne uzroke negativnih emocija, misli i ponašanja, jer ti uzroci nisu intelektualne već emocionalne prirode. Na nivou intelekta možemo rešavati samo intelektualne ali ne i emocionalne probleme. Samoanaliza je intelektualni ćorsokak.

Ako želimo stvarno i duboko da se promenimo moramo razumeti sebe na nivou emocija, želja, na nivou identiteta. Stvarni uzroci svih psihičkih simptoma leže u unutrašnjem konfliktu između onoga što zaista osećamo i želimo i onoga što na svesnom nivou smatramo prihvatljivim delom slike o sebi. Suština promene ne ogleda se u razumevanju već u odustajanju od tog konflikta.

U čemu je suština promene?

Suština promene je u prihvatanju a ne razumevanju. Prvo dolazi prihvatanje pa onda razumevanje a ne obrnuto. Prihvatanje je preduslov za razumevanje. Pokušaj da se emocionalni problem reši isključivo putem intelektualne analize je zapravo čin ne prihvatanja emocija. Zato je to jalov posao koji ne daje dugoročne, duboke i trajne rezultate. Ako hoćete da zaista razumete neku svoju emocionalnu reakciju, prvo je prihvatite, osetite bez optora i sačekajte da ode pa onda analizirajte njeno značenje.

Zašto je samoanaliza plitka?

Samoananaliza ne dovodi do boljeg razumevanja sebe zato što naš identitet (vlastiti doživljaj sebe) nije stvar razumevanja i razuma (intelekta) nego stvar doživljaja. Identitet se sastoji niza doživljaja sebe koji su deo naše memorije a nastali su tokom našeg života (ne samo tokom detinjstva, već i kasnije). Analiziranje sopstvenih doživljaja ne menja te doživljaje. Ako želimo da istinski sebe razumemo potrebno je da to učinimo na nivou identiteta a ne intelekta. To znači da treba da osetimo i prihvatimo sopstvena osećanja (pozitivna i negativna) i želje koje oblikuju naše ponašanje i misli.

Samoanaliza obično dovodi do neprihvatanja sopstevnih emocija i želja, doprinosi stvaranju negativne slike o sebi što posledično pojačava anksioznost i depresivnost. Samoanaliza negativnih emocija pojačava te emocije (njihov intenzitet i trajanje), dovodi do izjednačavanje selfa sa nekom od tih emocija i na taj način doprinosi pojačavanju negativne slike o sebi.

Odakle dolazi potreba za samoanalizom?

Potreba za samoanalizom proizilazi iz potrebe za kontrolom anksioznosti i drugih osobi neprihvatljivih emocija i želja. Kontrola znači isto što i borba, supresija, a supresija vodi održanju ili pojačavanju anksioznosti. I sam Frojd se samoanalizirao pa tim metodom nikada nije uspeo da prevaziđe anksioznost i agorafobiju od koje je patio. On je anksioznost „lečio“ malim dozama kokaina.

Šta je alternativa samonalizi?

U okviru psihoterapijskog pristupa koji praktikujem, klijente ohrabrujem i učim kako da prihvate sebe bez samoprosuđivanja, samoanalize, rigidnosti, kontrole i samoprekora. Osnovni cilj terapije nije razvijanje intelektualnih uvida, već bezuslovno samoprihvatanje koje vodi životu bez anksioznosti, rigidnosti, depresivnosti i samoosuđivanja. Dakle, alternativna samoanalizi je samoprihvatanje. Samoprihvatanje podrazumeva prihvatanje sopstvenih emocije, želja i odustajanje od unutrašnjeg konflikta.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog