Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje u detinjstvu i adolescenciji

Samopouzdanje, odnosno nedostatak istog, podrazumeva pozitivnu, odnosno negativnu sliku o sebi. To je naša svest o tome koliko vredimo, koju razvijamo vrednujući ono što jesmo, svoje postupke i ostvarene rezultate. Samopouzdana osoba prihvata i voli sve svoje vrline i mane. Stoji iza svojih grešaka i neuspeha, isto kao i iza uspeha. Možemo razlikovati unutrašnje i spoljašnje samopouzdanje. Unutrašnje podrazumeva osećaj zadovoljstva samim sobom, dok je spoljašnje u vezi sa našim veštinama i sposobnostima.

Samopouzdanje nije nasledno, ono se gradi, ali i ruši. Može varirati iz dana u dan, podložno je promenama koje proističu iz novih iskustava. Međutim, osnova koju nadograđujemo tokom sazrevanja stiče se u detinjstvu. Početkom adolescencije, deca postaju svesnija sebe, nastoje da razumeju sebe, pitaju se ko su oni zapravo. Svakako je to nešto čemu treba posvetiti pažnju budući da se loša slika koju razvijemo o sebi jako teško menja.

Samopouzdanje nije odraz samo vlastitih već i tuđih procena deteta. Sva iskustva u životu, kako pozitivna tako i negativna, utiču na sliku koju će dete razviti o sebi, a samim tim i na njegov pogled na različite situacije. Mišljenje koje dete ima o sebi povezano je sa opažanjem drugih osoba, situacija i celokupnog okruženja. Dete prihvata (intojektuje) mišljenje koje o njemu imaju osobe koje su mu važne i usvaja ih kao vlastita. Ako je dete prihvaćeno, poštovano i nagrađeno za svoje uspehe, podjednako će prihvatati svoje pozitivne i negativne strane.

Za razvoj samopouzdanja u detinjstvu bitne su dve komponente: osećaj da smo za nešto sposobni i osećaj da smo voljeni. To znači da dete koje dobija dobre ocene, ali izostaje pohvala od strane roditelja može razviti nisko samopouzdanje, isto kao i dete koje je u centru pažnje, ali ne postiže željene rezultate.

Uopšteno, možemo reći da samopouzdanje podrazumeva da očekujemo od sebe ono što možemo da ostvarimo, ne postavljajući zahteve ni koji su previsoki ni koji su preniski, da se hvatamo u koštac sa izazovima na koje nailazimo i da ostvarujemo svoje ciljeve, strpljivo, korak po korak. Međutim, nisko samopouzdanje koje nosimo iz detinjstva može uticati na pojavu različitih mentalnih problema kasnije tokom života – depresivnosti, anksioznosti, pasivnosti, problema u partnerskim odnosima.

Deca sa razvijenim vs. deca sa nerazvijenim samopouzdanjem

 Deca koja imaju razvijeno samopouzdanje su sigurnija u sebe i svoje sposobnosti. Optimistična su, otvorena, energična, odlučna. Lako stupaju u kontakte sa drugom decom i odraslima. Postižu uspehe u školi, sportskim aktivnostima, kreativna su. Znaju da se nose sa neuspesima i kritikama, i da ih pretvore u motivaciono sredstvo.

Deca niskog samopouzdanja su zatvorena i stidljiva, a na frustraciju mogu odgovoriti i agresijom. Izbegavaju nove i nepoznate situacije, posebno one gde su izloženi proceni, i lako odustaju jer im kritike i neuspesi teško padaju. Teško donose odluke, a kada donesu, smatraju da je pogrešna. Misle da nisu vredni pažnje, da se ne uklapaju sa vršnjacima iz svog odeljenja, da su svi bolji, lepši, pametniji od njih i teško ostvaruju komunikaciju sa njima. Smatraju da drugi imaju više sreće u školi, da su uspešniji sportisti, da su privlačniji suprotnom polu i slično. Imaju teškoću da iskažu svoje želje, potrebe, stavove. Ne umeju da postave granicu prema drugima. Kada im neko pokloni pažnju, u ponašanju se javljaju dve krajnosti: 1) stavljaju tu decu ispred sebe pa često postaju žrtve tih za koje pomisle da ih prihvataju – onih kod kojih je takođe u velikoj meri prisutna nesigurnost i unutrašnje nezadovoljstvo, što pokušavaju da prevaziđu omalovažavajući druge, slabije od sebe (to je posebno izražena crta kod tinejdžerki koje su sklone promiskuitetu, kao i kod dece koja ćute o vršnjačkom nasilju), ili 2) odbijaju poziv za druženje, potpuno se zatvaraju i izoluju zbog nepoverenja prema okolini i kako bi se zaštitili od mogućih negativnih iskustava – propuštajući tako i šansu da im se desi nešto lepo.

Skloni su perfekcionizmu. Zbog toga odustaju kada procene da ne mogu da dostignu savršenstvo, da ne mogu da pobede i budu najbolji, što vodi ka tome da pokazuju manje od svojih mogućnosti. Na primer, ne žele da se jave i odgovaraju kako bi ispravili lošu ocenu koju su dobili na kontrolnom. Pohvale i komplimente ne umeju da prihvate, već podcenjuju sebe. Izražena crta može biti i ljubomora prema drugoj deci.

Kako se nisko samopouzdanje održava?

 Proces introjekcije podrazumeva da tuđe mišljenje o nama samima usvajamo kao naše vlastito. Tako, na primer, dečak koje ne može da savlada geometriju i od roditelja, nastavnika i/ili drugara stalno čuje kako je glup, počinje i sam to o sebi da misli. Devojčica kojoj simpatija kaže da mu se ne sviđa, počinje o sebi da misli da je ružna. Tako nastaju takozvana negativna uverenja o sebi. Ona mogu da nestanu kada se doživi određeni uspeh. Međutim, što ih je više, počinjemo da ih doživljavamo kao svoje realne osobine, te je samopouzdanje sve krhkije, a eventualni uspeh počinje da se pripisuje sreći. Na osnovu negativnih uverenja, naša pažnja postaje selektivna i usmerava se samo na ono što je loše – dete koje je u odeljenju neprihvaćeno od strane jedne grupe učenika, smatra da ga ni drugi neće prihvatiti iako oni pokazuju inicijativu pa odbija da krene na ekskurziju ili da im se pridruži na odmoru. U vezi sa ovim primerom je i generalizacija, koja se javlja u našem mišljenju u vezi sa situacijama koje izazivaju nesigurnost, a na osnovu nekog prethodnog događaja ili donošenja uopštenih zaključaka. Tako dete može odustati od druženja jer ima stav ,,ako im priđem, i oni će me odbaciti’’.

U narednim tekstovima biće više reči o tome kako okruženje utiče na dečije samopouzdanje, kao i o nekim tehnikama za prevazilaženje nesigurnosti.

 

Mr Andjela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Tri faze u razvoju samopouzdanja

Tri faze u razvoju samopouzdanja

Samopouzdanje se razvija i menja tokom života. Te promene su kvalitativne i nastaju kao posledica sticanja životnog iskustva, interackcije sa drugima i promena na unutrašnjem planu osobe koja sazreva i razvija se. Svaka osoba se nužno menja sa godinama, menja svoja shvatanja, stavove, vrednosti i priroritete u životu. Kako se to odražava na samopouzdanje?

Svaka osoba prolazi kroz tri faze u razvoju samopouzdanja, opisanim redosledom.

Mladalačka faza i samopouzdanje

Mlada osoba je puna idealističkih shvatanja o sebi, drugima i svetu, sklona je neralnim očekivanjima od sebe i sveta, ponekad teži perfekcionizmu što je sve posledica nedovoljnog životnog iskustva. To je sasvim normalno i sasvim priliči količini životnog iskustva kojom svaka mlada osoba raspolaže. Istovremeno mlada osoba je željna priznanja, dokazivanja i prihvatanja od strane drugih. Mlada osoba se poredi sa svojim unutrašnjim idealima i ciljivema koji su često nedostižni i nerealni. U poređenju sa savršenim idealom svaka manifestacija u realnom životu deluje nezadovoljavajuće i manje vredno. Zato se mlada osoba oseća uglavnom nesigurno.

Faza mladalačkog odraslog doba i samopouzdanje

Osoba napušta idealistička mladalačka shvatanja bazirana na mašti i nedostatku iskustva i upušta se u realan život i socijalne odnose. Kroz socijalne interakcije osoba evaluira druge i poredi sebe sa drugima u pogledu postignuća, talenata, inteligencije, lepote i sl. Samopouzdanje se u ovoj fazi bazira ne poređenju sa drugima. Osoba sa vremenom zauzima svoju poziciju u društvu i stiče određeni stepen samopouzdanja tako sto uviđa svoje kvalitete, prihvata svoje nedostatke i odustaje od neralističnih ciljeva a okreće se onome što može i hoće da ostvari u realnom životu.

Zrelo odraslo doba i samopouzdanje

Osoba prestaje da se poredi sa drugima i ne procenjuje svoju vrednost više u kontekstu postignuća u društvu. Šta je postignuto, postignuto je i to više nema primarnu važnost. Osoba shvata mudrost života i okreće se sebi. Shvata da su bilo kakva poređenja nepotrebna i da je ljubav koju dobija u porodici i uskom krugu najbližih dovoljna i nezamenljiva. Smisao nalazi u davanju ljubavi a ne toliko u traganju za potvrdom od strane drugih. Okreće se unutrašnjem svetu u kojem vidi izvor svih radosti i rešenja problema. Ne nastoji da druge menja već pušta druge i svet oko sebe da budu takvi kakvi jesu jer shvata da to uopšte nije pprepreka za njegovu/njenu sreću. Težnja za postignućem se zamenjuje težnjom za stvaralaštvom i kreativnošću.

Osoba prolazi kroz ove postepeno kako postepeno stiče životno iskustvo. Osoba ne može preskakati ove faze jer je za svaku od njih potrebna odredjena količina iskustva. Učenje u životu se bazira na ličnom iskustvu i zato svaka osoba mora da bude strpljiva i uči tempom koji njoj odgovara. U mojoj knjizi Formula samopouzdanja govorim o tome kako da postignete pravo i trajno samopouzdanje koje karakteriše zrelu osobu. U toj knjizi ćete pronaći neke korisne savete koje možete primenjivati u realnom životu i interakciji sa drugima što će uticati na to potražite izvor i snagu svog samopouzdanja gde se ono zaista nalazi – unutar vas samih.

Dr Vladimir Mišić

psiholog  i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com