Perfekcionizam–za i protiv

Perfekcionizam–za i protiv

Neki ljudi su skloni da sebe okarakterišu kao perfekcioniste i njihovo funkcionisanje je u službi postavljanja i dostizanja visokih ciljeva, težnji ka perfekciji odnosno savršenstvu u različitim životnim aspektima–najčešće i prevashodno u poslu, održavanju svoje okoline, sopstvenom izgledu, interpersonalnim odnosima. Biti savršen za njih predstavlja imperativ, često su ponosni na tu svoju osobinu i smatraju da ih ona izdvaja iz „gomile“  i da će ih ona jedino dovesti do uspeha i blagostanja. I u pravu su, ali samo donekle.

Kada osoba sebi postavi visoke ciljeva i kada je pri tom emotivno stabilna i poseduje zadovoljavajuće intelektualne sposobnosti i talente ona će vrlo verovatno dostići uspeh u sferi svoga interesovanja- u nauci, biznisu, sportu, umetnosti. Ovakva osoba biće visoko vrednovana od strane socijalnog okruženja na osnovu sopstvenih uspeha, a isti ti uspesi će doprineti da i samu sebe vrednuje više. Sa strane gledano to je osoba koja je uspešna i zadovoljna svojim životom.

Neko vreme, posebno u ranijim fazama života, perfekcionizam predstavlja jedan sasvim funkcionalan i efikasan mehanizam. Ipak, ovaj način funkcionisanja ima nekoliko pogrešnih principa koji će katad dovesti do negativnih posledica.

Zašto perfekcionizam može biti štetan?

Postavljanje nerealno visokih ciljeva. Generalno postavljanje visokih ciljeva može biti korisno i motivišuće. Ipak, nekada ti visoki ciljevi nisu u skladu sa našim mogućnostima i to može doprineti razočarenju i odustajanju. Najbolja solucija je postaviti realno ostvariv cilj koji je u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Perfekcionisti su skloni da postave nerealno visoke ciljeve, samim tim što žele da po svaku cenu budu najbolji i odrade sve savršeno. Kada u jednom trenutku uvide da ovo nije moguće oni postaju jako frustrirani.

Greške i neuspesi su neoprostivi. Osoba koja teži perfekcionizmu jako je osetljiva na greške. Svaka greška se doživljava katastrofalno i ireverzibilno jer se ona izjednačava sa ličnom nesposobnošću. Iako je pre toga bilo puno uspešnih situacija, to nije dovoljno da osoba shvati da ona nije nesposobna i beskorisna ako je u trenutnoj situaciji uradila nešto pogrešno.

Vredim onoliko koliko sam uspešan/-a. Kod osoba sa izraženim perfekcionizmom postoji izjednačavanje ličnih uspeha sa ličnom vrednošću. Osoba sebe percepira vrednom samo ako je uspešna. Kada doživi neuspeh dolazi do izražaja njen samokriticizam i doživljaj manje vrednosti. Obično se ovakavo interpretiranje neuspeha povezuje sa postavljanjem visokih zahteva od strane roditelja u detinjstvu i kritikovanja ukoliko se oni ne ispune. Kada je uspešno dete se hvali, oseća se prihvaćeno i voljeno a kada se desi neki neuspeh slede oštre kritike na račun detetove ličnosti i odbacivanje.

Perfekcionizam može u određenom trenutku dovesti do negativnih posledica po psihofizičko zdravlje. Naime, zahtev prema sebi da se bude najbolji i da se sve odradi besprekorno a pritom da bude i bez grešaka predstavlja posebnu vrstu pritiska za organizam. Česta pitanja koja osoba sebi postavlja jesu „Šta ako ne ispadne onako kako sam očekivao/-la?“, „Šta ako pogrešim?“ uvode osobu u stanje povišene anksioznosti, koja se pojačava sa postavljanjem sve viših ciljeva. Vremenom usled stalne napetosti i anksioznosti osoba se može osećati iscrpljenom, praznom i depresivnom. Često se lična zadovoljstva, relaksacija, uravnotežena ishrana i redovan san zanemaruju zarad postizanja uspeha, pa se pored emocionalnih problema mogu javiti i psihosomatski problemi. Obično osoba ne odustaje od principa perfekcionizma dok je organizam ne alarmira ovim problemima.

Za osobu koja je perfekcionista jako je važno da uvidi i negativne strane ove svoje osobine i odustane od nekih previsokih zahteva koje je sebi postavila. Za početak bi trebalo postaviti prioritete i neke stvari odraditi „dovoljno dobro“ ili „solidno“ a ne nužno savršeno. Dalje, shvatiti da nije katastrofa ako nekada pogreši i da to ne znači da je ona bezvredno i nesposobno biće već čovek koji greši a pogrešivost je svojstvo svakog čoveka. Da pokuša da obuzda svoj radoholizam u koji često perfekcionisti upadaju i da kroz relaksaciju i odmor pronađe načine da se mentalno odvoji od posla kako bi mogla bolje da obavlja nove zadatke.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

e-mail: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

Radoholizam-biti zavistan od rada

Radoholizam-biti zavistan od rada

Radoholizam je vrsta adikcije u kojoj je predmet adikcije rad. Dakle, osoba koja je radoholičar  je zadovoljna samo kada radi, njoj je profesionalni život važniji od prijatelja, porodice, intimnih odnosa, čak i sopstvenog zdravlja. Ove osobe često ne uviđaju da imaju problem i uporno ga poriču dok ne dođe do očevidnih somatskih oboljenja u vidu različitih srčanih bolesti, čira na želudcu i slično.

Kako prepoznati radoholičara?

Prikazaćemo vam nekoliko indikatora na osnovu kojih možete prepoznati radoholičara:

●Uvek je u žurbi kako bi završio svoje poslove

●Anksiozan je kada nije na poslu i neprestalno misli o njemu

●Poriče da ima problem ako ga neko sa tim konfrontira (ako mu kaže da previše radi i sl.)

●Ne može da se opusti kada je na odmoru ili provodi vreme sa porodicom

●Stalno je razdražljiv, napet

●Provodi većinu vremna radeći čak i kada je kod kuće (zanemarujući svoje prijatelje i/ili porodicu)

●Misli da je jedini koji može da uradi posao kako treba

●Krije i poriče bilo kakve psihičke, fizičke ili fiziološke probleme (umor, različite vrste bolova, napetost,…)

Razlike između radoholičara i „vrednog“ radnika

●Vredan radnik doživljava svoj posao kao nešto što je neophodno i kao ispunjavanje sopstvene obaveze, radoholičar doživljava svoj posao kao mesto sigurnosti od nepredvidivih životnih događaja i mesto gde može da se distancira od sopstvenih nepoželjnih osećanja i/ili obavezivanja.

●Vredan radnik zna kada da postavi granice u radu kako bi bio dostupan za svoju porodicu, prijatelje i kako bi mogao da se zabavi i opusti, rodoholičar dopušta da mu posao bude na vrhu životnih prioriteta, obavezivanje porodici, prijateljima i deci koje je postojalo se obično stvalja u drugi plan usled postojanja visokih profesionalnih zahteva.

Radoholičaru „skoči“ adrenalin kada ispuni nemoguće zahteve koje je sebi postavio, dok se kod vrednog radnika to ne dešava.

●Vredan radnik ume da zaustavi svoje profesionalne „apetite“, radoholičar ne može da ne radi,on ostaje preokupiran poslom čak i kada je u opuštenoj atmosferi sa prijateljima ili gleda školsku predstavu svog deteta. Um radoholičara i dalje radi u cilju rešavanja poslovnih problema.

Zašto neko postoje radoholičar?

Uzrok radoholizma se obično pripisuje niskom samopouzdanju. Radoholičari su osobe koje sopstvenu vrednost procenjuju samo na osnovu svog radnog uspeha. Pritom, uvek smatraju da mogu bolje nego što su postigli i sebi postavljaju sve više i više ciljeve kako bi dokazali sebi i drugima da mogu to da ostvare i da vrede. Naravno, nikada do kraja ne ostvare sve što zacrtaju a izazovi su sve veći, posao sve stresniji, a oni sve napetiji-organizam sve bliži kolapsu. Smatra se da su osobe koje su zavisne od rada i na njemu zasnivaju osećanje soptvene vrednosti, u detinjstvu dobijale poruku (verbalnu ili neverbalnu) da nisu dovoljno dobre i da ništa što urade nije dovoljno savršeno. U odraslom dobu posao je jedini način da postignu to savršenstvo jer tu jedino mogu da drže sve pod kontrolom što kao mali nisi mogli. Pored ovog razloga, spominje se zavisnost od adrenalina. Ljudi koji se bave rizičnim poslovima, ostaju duže na poslu i jako su mu posvećeni upravo zbog dinamike i rizika koji dižu adrenalin. Ovakvim osobama je važno da budu tamo gde je akcija.

Moguće posledice radoholizma

Radoholičari su skloni da poriču bilo kakve simptome koji su nastali kao posledica prekomernog rada, jer rad je deo njihovog identiteta i to u tolikoj meri da se u potpunosti poistovećuju sa svojom profesijom. Uobičajeni posledice po njihovo funkcionisanje su sledeće:

●Anksioznost

● Depresija

● Raskidanje prijateljskih i/ili intimnih veza i brakova

●Povećani rizik od srčanih oboljenja i srčanih udara

● Čir na želudcu

Kako se tretira radoholizam?

U kognitivno bihejvioralnoj psihoterapiji, psiholog pokušava da pronađe razloge zbog kojih se radoholičar toliko posvećuje poslu, identifikuje načene menjanja disfunkcionalnog ponašanja i promoviše usvajanja novog zdravijeg načina življenja. U većini slučajeva ovakvim osobama je potrebno poboljšanje u komunikaciji, oni uče kako da prevaziđu svoj poriv prema perfekcionizmu i potrebi za kontrolom, ulaze u kontakt sa svojim autentičnim osećanjima i uče kako da prihvataju sebe.

Mr Sanja Marjanović

dipl. psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja