Emocionalna vezanost

Emocionalna vezanost

Svi ljudi se rađaju sa kapacitetom za emocionalno vezivanje. Prva vezivanja uključuju vezanost za majku, oca a kasnije i ostale članove uže porodice. Kvalitetna i sigurna vezanost za majku u prvim godinama života predstalja temelj kasnijeg osećanja sigurnosti i poverenja u druge. Nesigurno vezivanje, nekvalitetan odnos sa majkom i separacije od majke mogu kod deteta stvoriti bazičan osećaj nesigurnosti što može doći do izražaja kasnije u partnerskim vezama. Nesigurnost u partnerskim vezama se manifestuje kroz posesivnost, strah od odbacivanja,  igranje igara i izbegavanje ostvarivanja dubljeg, emocionalnog kontakta sa partnerom.

Emocionalno vezivanje je prirodna sposobnost koja postoji i kod životinja. Reč je o urođenoj i snažnoj potrebi. Emocionalno vezivanje nužan je preduslov kvalitetne veze. Svi ljudi teže kontaktu sa drugima i vezivanju. Čak i čudaci, asocilajni ljudi žele kontakt sa drugima ali ne znaju kako da ga ostvare ili se toga izrazito boje. Kontakt sa drugima je hrana za dušu. Odsustvo kontakta sa drugima dovodi do osećanja usamljenosti, jačanja strahova i osiromašenja ličnosti.

Osobe koje su imale problema u vezivanju tokom detinjstva pored želje da se vežu opterećene su strahom od vezivanja. Kada se vežemo za neku osobu mi na neki način ponovo prolazimo kroz naša prva iskustva u vezivanju. Ako su ta prva iskustva bila problematična mi ćemo tu problematiku odigravati u sadašnjim odnosima sa partnerom sve dok te probleme ne prevaziđemo. Reč je o prevazilaženju straha od vezivanja. Kod nekih osoba strah od vezivanja je otvoreno prisustan dok kod nekih je prigušen i sprečava osobe da se vežu.

Emocionalno vezivanje podrazumeva da ostvarimo dublji kontakt sa partnerom, da dozvolimo da on/ona uđe u naš lični prostor, da osetimo njegovu/njenu blizinu. Emocionalno vezivanje je više od zaljubljenosti. Zaljubljenost je površnija od vezivanja. Možemo biti ludo zaljubljeni u nekoga vez ikakvog vezivanja. Ali svakako ne možemo ostvariti kvalitetnu vez bez da dozvolimo sebi da se vežemo. Vezivanje dovodi do toga da naša veza postane kompletna i odnos ispunjavajući. Upravo je vezivanje ono čemu težimo i to ne može biti zamenjeno niti kompenzovano seksom i zaljubljivanjem.

Osobe koje zbog svog straha od vezivanja izbegavaju vezivanje osećaju se usamljeno i/ili prazno. Takve osobe ulaze u površne odnose i nisu u stanju da ostvare stabilnu, dugoročnu vezu. Tek kada se vežemo za nekoga onda se osećamo zaokruženo, upotpunjeno, sigurno i ispunjeno u vezi. Osobe koje se ne vežu to ne osećaju. Osobe koje nikada nisu prošle kroz iskustvo sigurnog, dugoročnog vezivanja nemaju u svom iskustvu doživljaj istinske ljubavi. Za njih vezivanje znači dolaženje u kontakt sa bolom koji su doživljavali kada su bili odbacivani od strane roditelja (pre svega majke) u detinjstvu. Susretanje sa nadolazećim bolom može biti praćeno intenzivnim strahom. Sve dok osoba ne prevaziđe neprijatna osećanja koja prate pokušaje vezivanja, on/ona neće biti u stanju da se istinski veže za nekoga.

Razrešenje strahova i bola koji su posledica problematičnog vezivanja u ranom detinjstvu moguće je samo u sigurnom, prihvatajućem setingu. Postoje dva načina da se to postigne. Jedan je iskustvo bezuslovnog prihvatanja od strane partnera a drugi način je proživljavanje ovog iskustva na psihoterapiji. U prvom slučaju, potrebno je da osoba nađe nekoga ko će je zaista prihvatiti i ko će biti u stanju da podnosi njegove/njene strahove od odbacivanja a da pritom ga/je ne odbaci. Kada osoba prođe korz ove strahove u sigurnom i prihvatajućem odnosu, strahovi će nestati a stvoriće se jaka emocionalna veza. Kod ovakve vrste iskustva može doći do jakog vezivanja za partnera i stvaranja simbiotskog odnosa. To predstavlja drugu fazu u prevazilaženju straha od vezivanja. Sledeća faza je učenje da se odvežemo, separiramo od te osobe kako bi vratili sebi slobodu. To je takođe bolno iskustvo. Odbacivanje, odvajanje od nekoga ko nas je negovao, zaštitio kada nam je bilo potrebno nije lako. Razdvajanje i izlaženje iz simbioze je nužan preduslov daljeg razvoja. Kada prevaziđemo simbiozu, iskustva vezivanja i odvezivanja, svarimo bol i strahove, tada smo spremni za zrelu ljubav.

Prolaženje kroz ove faze može se odigrati i na psihoterapiji, gde se klijent emocionalno vezuje za terapeuta. Terapeut obezbeđuje klijentu siguran seting, podržava klijenta i bezuslovno ga prihvata. Pored prihvatajuće uloge, terapeut je i onaj koji razume, objašnjava i interpretira. Klijent na terapiji, kroz terapijski odnos odigrava sva svoja bolna osećanja koja su pratila nesigurno vezivanje. Kada prođe kroz ta osećanja sa terapeutom i kasnije se odveže od terapeuta (koji je služio kao majčinska figura) klijent je sazreo i spreman da se upusti u vezivanje u spoljašnjem svetu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog