Šta je lekovito u psihoterapiji

Šta je lekovito u psihoterapiji

Neki ljudi poistovećuju psihoterapiju sa ortodoksnom psihoanalizom. To je slika koju mnogi imaju u glavi kada čuju reč psihoterapija a koja je kreirana i dolazi iz holivudskih filmova. U tim filmskim scenama pacijent leži na kauču, slobodno asocira, analizira se njegovo detinjstvo, snovi itd. Sve to ima neki nadrealni prizvuk i ezoteričan karakter. Imajući ovu vrstu predstave o psihoterapiji, neobavešteni pojedinci ocenjuju psihoterapiju kao jedan beskorisan, misteriozan i nerazumljiv proces koji se svodi na analiziranje ponašanja, iskustva iz ranog detinjstva i snova. Kada bih ovako gledao na psihoterapiju i sam ne bih imao baš neko zavidno mišljenje o njoj.

Dobra vest je u tome što stereotip i slike koje nam šalju filmovi i tradicionalni mediji, ne odgovaraju realnom stanju stvari u svetu psihoterapije. Savremena psihoterapija se toliko udaljila od opisanog stereotipa da više uopšte ni ne liči na njega. Ortodoskna psihoanaliza gotovo da ni ne postoji više nigde na svetu a savremeni psihoterapijski pravci ne liče na nju uopšte.

Cilj ovog teksta biće da pruži realniju sliku psihoterapije i onoga što ona klijentu može stvarno da ponudi. S obzirom da je psihoterapija jedna od vrsta psihološke pomoći, prvo se možemo zapitati šta je to lekovito u psihoterapiji? U tekstu koji sledi ukratko ću navesti elemente njene lekovitosti i učinkovitosti.

Terapijski odnos – podrazumeva specifičan odnos između klijenta (korisnika psihoterapije) i psihoterapeuta. Bez pozitivnog terapijskog odnosa nema ni psihoterapije. Terapijski odnos je nužan ali ne i dovoljan uslov za psihoterapijski proces. Terapijski odnos može biti pozitivan, negativan a može imati i oba elementa. Demistifikovano gledano, pozitivan terapijski odnos sastoji se u tome da klijent veruje terapeutu, doživljava kao kao osobu koja je u stanju da mu/njoj pomogne, sasluša, razume, pruži objašnjenje, podršku itd. Jednom rečju osoba veruje da je terapeut ta osoba koja može podstaći pozitivan ishod terapije. Negativan terapijski odnos može podrazumevati suprotnost pozitivnom (klijent ne veruje terapeutu) ili klijent ima neku manje ili više skrivenu ljutnju, neprijateljstvo (otpor) prema terapeutu. U prvom slučaju klijenti obično napuštaju terapiju, odustaju uopšte ili tragaju za drugim terapeutom za kojeg procenjuju da im više odgovara. Većina klijenata ima vrlo dobre procene terapeuta. Mnogi klijenti veoma ispravno i brzo procenjuju ko je u stanju da im pomogne a ko ne (zato se mnogi ne zadržavaju dugo kod terapeuta kojeg ne preferiraju od prve seanse). U drugom slučaju, klijent i terapeut zajadeno rade na prevazilaženju otpora, otkrivanje izvora ljutnje itd. Kada u tome uspeju to dodatno pojačava pozitivan terapijski odnos. Dakle, terapijski odnos je pre svega odnos poverenja klijenta i poštovanja stručnog autoriteta terapeuta.

Korektivno iskustvo – psihoterapijski proces omogućava klijentu da reparira, koriguje svoja negativna iskustva koja je imao/la sa drugim važnim ljudima u njegovom/njenom iskustvu tokom razvoja. Odnosi sa važnim figurama ostavili su traga na klijenta i on/ona je mnoge od tih obrazaca i odnosa zadržao/la i u sadašnjem funkcionisanju. Neka od tih iskustava i obrazaca mišljenja i reagovanja su za klijenta štetni. Tokom psihoterapije klijent ih prerađuje i menja kako na psihoterapijskim seansama tako i svom životnom okruženju .

Otkrivanje i menjanje štetnih obrazaca mišljenja i ponašanja – da bi klijent mogao nešto da promeni neophodno je da nauči koji su to obrazci mišljenja i ponašanja kojima on/ona stvara i održava svoje/a disfunkcionalna osećanja i ponašanja. Terapeut vodi klijenta kroz taj proces, uči ga/je da na sistematski način otkriva i promeni svoje štetne obrazce mišljenja. Znanje koje klijent stekne na psihoterapiji postaje klijentov alat koji on/ona zadržava i kada napusti terapiju. U svakom slučaju cilj svake dobre psihoterapije jeste da klijent sam nauči da bude sopstveni terapeut kako se ne bi vraćao na terapiju kada ponovo ima neki sličan problem.

Učenje i uvežbavanje novih veština – tokom psihoterapije ponekad je neophodno za rešavanje nekog problema da klijent nauči i uvežba neke veštine koje nema u svom repertoaru. Kao na primer: socijalne veštine, veštine prevaladanja stresa, stida, upravljanja sobom, upravljanja vremenom, asertivne veštine komunikacije itd. Nekada prosto nije dovoljno samo da klijent stekne uvide kako stvara i održava svoje probleme već je neophodno i da nauči neko novo ponašanje i veštine kojima će zameniti stara disfunkcionalna ponašanja.

Izražavanje osećanja – psihoterapija je sigurno mesto za izražavanje svih onih osećanja kojih se klijent plaši ili koje njegova okolina ili on/ona sam/a ne prihvata. Psihoterapeut ponekad pospešuje i ohrabruje  klijenta da izrazi svoja osećanja, da ne bi morao/la više da ih se plaši ili da ih potiskuje. Izražavanje osećanja ne samo da vodi trenutnom olakšanju, već može dovesti i do promene načina razmišljanja o nekom problemu, redukovati telesne napetosti i blokade i generalno dovesti do pozitivnog stava prema prihvatanju i izražavanju osećanja.

Motivisanje klijenata – jedan od zadataka psihoterapeuta je i da motiviše klijenta tokom celog psihoterapijskog procesa. Svakom klijentu je to potrebno do izvesne mere a nekim klijentima je to zaista neophodno da bi istrajali u procesu otkrivanja, menjanja i učenja. Upravo je to jedan od razloga zašto je psihoterapija mnogo superiornija nego bilo koja vrsta psihološke samopomoći.

Socijalna podrška – psihoterapija predstavlja jednu vrstu socijalne podrške. Većini ljudi mnogo znači socijalna podrška koju dobijaju od svoje okoline (pre svega porodice, prijatelja itd.). Neki ljudi jednostavno nemaju da od koga da je dobiju. Neki su ostali bez porodice, a neki su ostali bez podrške u svojoj porodici. U porodici nailaze na nerazumevanje, odbacivanje ili kritiku što im otežava rešavanje problema i samoprihvatanje. U današnje vreme surovog kapitalizma i otuđenosti, mnogi ljudi širom planete su prepušteni sami sebi, mnogi su usamljeni, ostavljeni ili zaboravljeni. Jednom rečju bez oni su ostali bez socijalne podrške. Brojna psihološka i sociološka istraživanja su pokazala koliko je veliki značaj socijalne podrške za mentalno zdravlje i socijalno funkcionisanje ljudi. Pre svega u kriznim situacijama, kao što su ekonomske krize, gubitak posla, preseljenje, promena posla, odlazak u penziju itd.

Uzimajući u obzir sve navedeno, možemo zaključiti da je psihoterapija jedan složen i sveobuhvatan, holistički proces pružanja pomoći ljudima. Psihoterapija je mnogo više od analize, psihoterapija je pre svega ljudski odnos, proces edukacije i reedukacije, pružanja motivacije i podrške.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Psiholog, psihijatar, psihoterapeut

Psiholog, psihijatar, psihoterapeut

Sigurno ste u novinama, na televiziji, filmovima kao i u svakodnevnom životu čuli za psihologe, psihijatre, psihoterapeute. Ali u čemu je razlika između ovih zanimanja i čime se ti ljudi zapravo bave? Većina ljudi nije informisana šta ti pojmovi stvarno znače i na koju vrstu stručnjaka se odnose.

Često se u medijima, naročito u holivudskim filmovima pridaje gotovo misteriozni značaj ovim zanimanjima, psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti često su predstavljeni kao ljudi sa nekakvim natprirodnim moćima, koji su u stanju da čitaju misli i da upravljaju životima drugih ljudi itd. Ovakav uticaj medija stvara brojne zablude, dezinformacije i osnov za brojne predrasude prema ovim zanimanjima. Zato ćemo u ovom tekstu pokušati da na najjednostavniji način objasnimo čime se bave ovi profesionalci i u čemu su osnovne razlike između navedenih pojmova.

Najčešća predrasuda među ljudima u našoj zemlji je da su pojmovi psiholog, psihijatar i psihoterapeut zapravo sinonimi, odnosno da se radi o jednoj te istoj vrsti zanimanja koja ima tri različita naziva. To ustvari nije tačno. Zato ćemo prvo objasniti u čemu je razlika između psihologa i psihijatara.

Psiholozi i psihijatri imaju sasvim različito obrazovanje, psiholozi su stručnjaci koji su završili studije psihologije dok su psihijatri stručnjaci koji su završili studije medicine i nakon toga specijalizaciju iz psihijatrije. Dakle, psihijatri su lekari a psiholozi nisu.

Šta rade psihijatri?

Psihijatri su lekari koji rade u medicinskim ustanovama (ili privatnim specijalističkim lekarskim ordinacijama), oni prepisuju lekove, uspostavljaju medicinske dijagnoze, zaduženi su za lečenje duševnih bolesnika i pacijenata koji pate od različitih vrsta psihičkih tegoba. Psihijatrijski pristup lečenju se bazira na medicinskom modelu, pacijent prvo dolazi sa odgovarajućim uputom u određenu ustanovu, psihijatar obavlja intervju sa pacijentom sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za uspostavljanje dijagnoze (određivanje vrste poremećaja) na osnovu kojih dalje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije (lekove), donosi odluke o vrsti lečenja (kućno lečenje, lečenje u dnevnoj bolnici, zadržavanje na odeljenju itd).

Šta rade psiholozi?

Za razliku od toga, psiholozi nisu lekari, njihov pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. Mnogi psiholozi zaposleni su i rade u medicinskim ustanovama u okviru stručnih timova (zajedno sa psihijatrima, pedijatrima, lekarima opšte prakse, socijalnim radnicima itd) ali i drugim nemedicinskim ustanovama u kojima mogu pružati psihološku pomoć osobama koje imaju neke psihičke smetnje (kao što su škole, preduzeća, državna i privatna psihološka savetovališta, obdaništa itd). U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika.

Ko su psihoterapeuti?

Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri, a u nekim evropskim zemljama i stručnjaci iz drugih oblasti humanističkih nauka (npr: pedagozi, andragozi, defektolozi itd) koji su pored svog osnovnog obrazovanja završili neku od specijalističkih edukacija za neku vrstu psihoterapije. Tako da nisu svi psiholozi i psihijatri ujedno i psihoterapeuti, to su samo oni koji su završili određene edukacije. U našoj zemlji ne postoji posebno i zvanično zanimanje (delatnost) psihoterapeut, za razliku od zanimanja psiholog i psihijatar. Psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana (specifične veštine, neki će reći zanata) čiji je osnovni cilj pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju neke psihičke smetnje, koji prolaze kroz neku vrstu životne krize, imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji ili samo žele da unaprede svoje mentalno zdravlje, pospeše lični rast i razvoj, saznaju nešto više o sebi i poboljšaju kvalitet svog života.

Dakle, ni psiholozi ni psihijatri pa ni psihoterapeuti nisu nikakvi čarobnjaci koji imaju neke natprirodne moći, oni ne proriču sudbinu i ne čitaju misli drugim ljudima već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, razumeju, reše i kontrolišu svoje psihičke smetnje i unaprede svoje psihološko funkcionisanje.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Tipični otpori i predrasude zbog kojih neki ljudi u Srbiji strahuju ili oklevaju da se obrate za psihološku pomoć

Tipični otpori i predrasude zbog kojih neki ljudi u Srbiji strahuju ili oklevaju da se obrate za psihološku pomoć

U vremenu u kojem živimo veliki broj ljudi u našoj zemlji pati od brojnih emocionalnih problema, neki su spremni to da priznaju a neki ne. Ti problemi kreću se u širokom rasponu, od svakodnevnih problema življenja, porodičnih problema, usamljenosti, nedostatka osećaja smisla i životne ispunjenosti, problema u partnerskim odnosima (ljubomora, posesivnost, prevare, svađe, strahovi od odbacivanja i vezivanja, itd), stresova na poslu (usled radnog preopterećenja, loših međuljudskih odnosa, vremenskih pritisaka itd), životnih kriza (izazvanih gubitkom posla, egzistencijalnim problemima, promenama sredine, razvoda brakova, promena mesta življenja, škole itd), blažih oblika emocionalnih problema (stidljivost, blaži oblici depresije, socijalne anksioznosti, niskog samovrednovanja itd) pa sve do težih kliničkih sindroma kao što su bolesti zavisnosti, teži oblici anksiozno-depresivnih poremećaja, poremećaja ličnosti, psihoza itd.

Ako izuzmemo ove teže kliničke sindrome od kojih pati manji deo populacije, možemo konstatovati da veći deo populacije u našoj zemlji pati od brojnih lakših i umerenih psiholoških problema koji ne dostižu klinički nivo (nivo koji bi zahtevao psihijatrijski i bolnički tertman). Iako ove vrste problema ne zahtevaju psihijatrijski tretman, navedeni i raznovrsni emocionalni problemi mogu značajno umanjivati kvalitet življenja i kapacitet za doživljavanje pozitivnih osećanja kao što su ljubav, radost, osećanje pripadnosti, ispunjenosti i zadovoljstva sobom, poslom i sopstvenim životom.

Neka od istraživanja sprovednih u SAD-u su pokazala da osobe kojima je u najvećoj meri potrebna psihološko-psihijatrijska pomoć se najređe samoinicijativno obraćaju za ovu vrstu pomoći, dok istovremeno osobe koje pate od blažih psihičkih problema se u značajno većem stepenu obraćaju za pomoć psiholozima i psihijatrima. Ovakav trend još uvek nije zabeležen u našoj zemlji jer u našoj kulturi postoje brojne predrasude (koje mahom proizilaze iz neznanja, pogrešnih informacija i nekih karakteristika našeg mentaliteta) koje dovode do toga da mnoge osobe kojima bi psihološka pomoć (u vidu savetovanja ili psihoterapije) bila od velike koristi, se ne obraćaju za ovu vrstu pomoći. U ovom tekstu nastojaćemo da navedemo i razjasnimo neke od tipičnih predrasuda zbog kojih ljudi u našoj zemlji strahuju ili oklevaju da se obrate za psihološku pomoć, čak i kada bi to za njih bilo veoma korisno.

Tipične predrasude o psihološkoj pomoći

Psihološka pomoć je namenjena isključivo osobama koje su duševno bolesne i poremećene

Kod osoba koje su duševno bolesne psihoterapija ima veoma slabe efekte, već se lečenje takvih osoba bazira uglavnom na primeni farmakološkog tretmana (lečenje lekovima), psihološki tretman u takvim slučajevima je od sekundarnog ili gotovo nikakvog značaja. Kod osoba iz tzv. „normalne populacije“, koje pate od emocionalnih problema različite vrste, psihoterapija i psihološko savetovanje daju veoma dobre i dugoročne rezultate i predstavljaju ne samo vrstu pomoći nego i prevencije (po principu bolje sprečiti nego lečiti). Istraživanja u svetu su pokazala da je kod ovakve grupe ljudi psihoterapija ili neki vid psihološkog savetovanja veoma lekovit.

Ako se obratim za psihološku pomoć to znači da sam slabić (slaba osoba) i da ne umem da se samostalno nosim sa svojim životom i emocionalnim problemima

Priznanje da imamo probleme predstavlja pokazatelj mudrosti i hrabrosti jer predstavlja uvod u konstruktivno rešavanje svakog problema. Svaki problem ima neko rešenje (doduše ne uvek idealno i magično). Poricanje problema je znak slabosti i predstavlja izbegavajuće ponašanje koje skoro nikada ne dovodi do konstruktivnog rešavanja problema. Osobe koje potiskuju svoja osećanja i negiraju svoje probleme same sebe stavljaju u poziciju slabosti pojačavajući time sebi osećanja očaja i bespomoćnosti. Svako odlaganje rešavanja problema dovodi do njegovog produbljivanja. Sve osobe na ovoj planeti imaju neke probleme jer je to posledica kompleksnosti ljudske prirode, međuljudskih odnosa i društvenih uslova života.

Vreme leči sve i zbog toga mi nije potrebna nikakva stručna pomoć

U slučajevima blažih životnih kriza neki ljudi su u stanju da sami prevaziđu i reše svoje emocionalne probleme, nekada se problemi reše sami od sebe kada se promene neke nepovoljne životne okolnosti ili kada osoba prođe kroz neku depresivnu epizodu spontano, to je nekada zaista istina. Ali to ne važi uvek i za sve osobe. Neke osobe su osetljivije na stres i potrebno im je dosta vremena da samostalno preprobode životne krize, nekada se nepovoljne životne okolnosti ne menjaju ili se menjaju veoma sporo ili se (što je veoma češće) javalju slične nepovoljne okolnosti na koje osoba ponovo reaguje na način koji joj stvara emocionalne probleme (jer data osoba nije ništa promenila u svom načinu mišljenja, osećanja i ponašanja koji je uvode u emocionalne probleme). Takođe, učestalo javljanje nepovoljnih životnih okolnosti može dovesti do nastanka kumulativnog stresa što iscrpljuje adaptivne kapacitete osobe da se nosi sa svakodnevnim i novonastalim problemima koje život neminovno donosi. I na kraju treba reći da sam protok vremena ne leči (ne menja) ništa, ono što leči i dovodi do poboljšanja jesu (pored promena u životnim okolnostima) promene u našim stavovima, načinima razmišljanja o sebi, drugima i svetu, kao i učenje novih veština za prevladavanje stresa i drugih emocionalnih problema.

Psiholog mi ne može pomoći u rešavanju mojih problema jer mene niko ne može bolje razumeti od mene samog/same

Tačno je da nas niko ne poznaje bolje od nas samih i da niko ne može zaviriti u našu glavu i videti šta se tamo tačno dešava, ali isto tako je tačno da smo svi mi kao ljudska bića veoma pristrasni i neobjektivni kada je u pitanju sagledavanje nas samih a naročito kada su u pitanju bolne teme i sagledavanje sopstvenih mana i pogrešnih postupaka. Jedan od uzroka lekovitosti psihološke pomoći je taj što je psiholog druga, dakle nepristrasna, objektivna ali i stručna osoba čiji je profesionalni zadatak da druge ljude sasluša i razume na način koji nije pristrasan i obojen samoobmanama kojima smo svi skloni kao ljudska bića. Upravo ta nepristrasnost i objektivnost (ali i stručnost) predstavlja nužne preduslove konstruktivnog pristupa rešavanju problema.

Obratiti se psihologu je sramota, naročito ako osobe u mojoj okolini znaju da idem kod psihologa

Ljudi će osećati stid ako se obrate za psihološku pomoć ako veruju u gore opisane predrasude (predrasude pod brojem 1 i 2). U suprotnom to neće biti slučaj. U svim razvijenim zemljama sveta obraćanje za psihološku pomoć ne predstavlja čin srama i slabosti već predstavlja uobičajenu praksu. Kao što se obraćamo pravniku za pravni savet (jer mi sami nismo stručni da rešimo pravne probleme) ili odlazimo kod stomatologa na pregled i lečenje, tako isto se obraćamo psihologu za stručni savet jer sami ne posedujemo tu vrstu stručnosti. Nerealno je misliti da sve znamo i da smo stručni za rešavanje svih vrsta problema u svim domenima života. Ako ne znamo da izvodimo građevinske radove ili popravljamo kućne uređaje (jer nam to nije struka), da li je sramota pozvati majstore koji nam mogu u tome pomoći?

Ako se osećam loše dovoljno je da popričam sa prijateljima ili rođacima i to će rešiti sve moje probleme

U slučaju blažih problema, prolaznih teškoća ili padova raspoloženja razgovor sa bliskom osobom i osobom od poverenja (prijateljem, članom porodice i sl.) nam stvarno može pomoći da se trenutno bolje osećamo i dobijemo dodatnu snagu da nastale probleme prevaziđemo. Ali to nije moguće uvek, naročito kod problema koje drugi ljudi ne razumeju jer ih sami nemaju u svom iskustvu. Takođe, nama bliske osobe prema nama imaju emocionalni odnos i stoga često nisu nepristrasne i objektivne. Takođe, naši prijatelji i rodbina nisu stručni za rešavanje brojnih problema i ne mogu nas naučiti nečemu što i sami ne znaju. Kada se nekom poverimo, isplačemo i podelimo naša osećanja to nam donosi trenutno olakšanje, što je svakako poželjno ali ne i dovoljno iz razloga što naši problemi neće biti rešeni samo zato što smo se privremeno emocionalno rasteretili. Da bi smo rešili neki emocionalni problem, pored izražavanja osećanja potrebno je i da promenimo naš način sagledavanja problema, naše načine razmišljanja, osećanja i ponašanja koji su uvek sastavni deo problema koji nas muči.

Psihološko savetovanje i psihoterapija su samo jedan vid ćaskanja a to nije način na koji se rešavaju problemi

Psihološki tretman nužno podrazumeva razgovor sa klijentima ali ne u funkciji ćaskanja ili emocionalnog pražnjenja već je taj razgovor u funkciji prikupljanja informacija o klijentu koje služe psihologu da osmisli strategiju i načine na koji će pomagati klijentu u rešavanju njegovog/njenog problema. Pored razgovora, iznošenja problema od strane klijenta, psihološki tretman nužno podrazumeva i aktivno učešće klijenta u obavljanju nekih misaonih, emocionalnih i ponašajnih zadataka kako na samoj seansi tako i u stvarnom životu. Psihološki tretman je pre svega edukativan i daje rezultate samo onda kada klijenti nauče i uvežbaju nešto novo i to primene u praksi, u svom realnom životu.

Obraćanje za pomoć psihologu/psihoterapeutu je nepotreban luksuz koji upražnjavaju samo bogate i dokone osobe (osobe čiji je život prazan i dosadan)

U dalekoj prošlosti (pre sto godina) psihoterapija je bila privilegija za ljude iz porodica visokog društvenog staleža ali danas to uopšte nije slučaj. Danas se za pomoć psihologu obraćaju studenti, adolescenti, roditelji sa decom, čitave porodice i razni pojedinci iz različitih društvenih slojeva. U mnogim razvijenim zemljama sveta (poput Švajcarske, Nemačke itd) ovu vrstu usluge pokriva zdravstveno osiguranje (što na žalost u našoj zemlji još uvek nije slučaj). Ljudi dolaze na psihoterapiju ili psihološko savetovanje zato što imaju stvarne emocionalne probleme koji ih remete u ostvarivanju željenih životnih ciljeva i dostizanju zadovoljstva sobom i sopstvenim životom a ne radi dokonosti i pukog popunjavanja slobodnog vremena.

Svi psiholozi se bave istraživanjem detinjstva i događaja iz prošlosti a to nema nikakve veze sa mojim aktuelnim životnim i emocionalnim problemima

Većina savremenih psihoterapijskih pristupa (kao što su Kognitivno bihejvioralne terapije) se ne bave istraživanjem snova, događaja iz detinjstva ili daleke prošlosti već su te terapije uglavnom usmerene na reševanje konkretnih problema koji se manifestuju ovde i sada. Psiholozi se obično tokom prvog susreta (tokom terapijskog intervjua) zanimaju za neke podatke iz prošlosti klijenta jer ti podaci služe psihologu kao osnova za razumevanje konkretne osobe i njegovog/njenog problema, ali te informacije nisu same po sebi cilj psihološkog tretmana. Uzroci psiholoških tegoba nisu u prošlosti (iako su mogli nastati u prošlosti ili čak ranom detinjstvu) već u sadašnjosti, jer se osoba još uvek pridržava nekih starih (a ponekad i novih) pogrešnih i štetnih verovanja, disfunkcionalnih načina razmišljanja, osećanja i ponašanja koji dovode do pojave i održavanja emocionalnih problema.

Psihoterapija traje beskonačno dugo (čak i nekoliko godina) što znači da nema nikakvog efekta i pretstavlja gubljenje vremena i novca

Nekada su psihoterapijski tretmani stvarno trajali veoma dugo (tu se misli na klasičnu psihoanalizu) ali to danas više nije slučaj. Kognitivno bihejvioralni terapeuti nastoje da terapija bude kratkotrajna, fokusirana na konkretne probleme i ciljeve koji se postavljaju na početku rada u dogovoru sa samim klijentom. Ovakva vrsta terapije je relativno kratkotrajna ali sa dugoročnim efektima. Dužina tretmana ne zavisi samo od vrste tretmana i samog terapeuta već pre svega od težine klijentovog problema i njegove/njene spremnosti i motivisanosti za rešavanje aktuelnog problema.

Ako sam religiozan i verujem u boga to je u suprotnosti sa psihološkim pristupom čoveku, dovoljno je da imam snažnu veru i to će mi pomoći da prevaziđem sve svoje emocionalne probleme

Vera u boga i pripadnost bilo kojoj vrsti religije nije u vezi sa psihologijom i psihološkom pomoći. Mnogi klijenti koji se obraćaju za pomoć psihologu ili psihijatru su religiozni i to ne utiče na sam tretman. Religioznost je stvar slobodnog izbora i sistema verovanja svake osobe, psiholog nikada ne nastoji da menja nečiji sistem vrednosti i verovanja bilo da se radi o religijskim ili bilo kojim drugim vrednosnim sistemima.

Psihoterapija je samo za ljude koji su usamljeni i nemaju sa kim da podele svoja iskustva, osećanja i probleme

Usamljenost često može pogodovati javljanju nekih emocionalnih problema ali ona sama po sebi nije uzrok emocionalnih problema. Neki ljudi postaju usamljeni zato što pate od emocionalnih problema i ne nailaze na razumevanje svoje okoline ili se naprosto sami povlače iz svoje socijalne sredine. Dakle, usamljenost je češće posledica nego uzrok brojnih psihičkih smetnji. Takođe, mnogi ljudi pate od psiholoških problema koji proizilaze iz neadekvatnih ili čak patoloških međuljudskih odnosa (na poslu, u porodici, u vezi itd).

Psihoterapija je samo za žene

Tačno je da u našoj zemlji najveći broj korisnika psiholoških usluga su žene, ali to ne znači da se i muškarci ne obraćaju za psihološku pomoć. To što se žene u većem broju obraćaju psihologu za pomoć ne znači da one imaju više problema nego muškarci. I žene i muškarci u podjednakoj meri imaju emocionalne probleme, s tim što su žene uglavnom otvorenije i spremnije da priznaju da imaju probleme, otvorenije su da o tim problemima razgovaraju nego muškarci. Muškarci sa emocionalnim problemima u našoj zemlji se uglavnom „suočavaju“ tako što konzumiraju alkohol (neki se ponašaju i agresivno) a većina negira postojanje problema. Iz naše psihološke prakse znamo da muškarci i žene u našoj zemlji imaju gotovo iste emocionalne probleme (anksioznost, depresivnost, posesivnost, socijalna anksioznost, stid itd) ali muškarci imaju nešto drugačije načine (strategije) putem kojih se nose sa ovim problemima. Jedan od razloga zašto se muškarci u našoj zemlji ređe obraćaju za psihološku pomoć su upravo verovanja u gore navedene predrasude pod brojem 2 i 5.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Upotreba i zloupotreba lekova

Upotreba i zloupotreba lekova

Kada govorimo o lekovima u ovom tekstu isključivo mislimo na jednu specifičnu grupu lekova tzv. psihofarmake (lekove koji utiču na psihičko funkcionisanje, psihičke simptome, psihička stanja i funkcije). U ovu grupu lekova spadaju anksiolitici (popularno sedativi), antidepresivi, psihostabilizatori, neuroleptici itd. Neke vrste sedativa (poput bromazepama, bensendina itd) mogu prepisivati lekari opšte prakse ili lekari nekih drugih specijalnosti, dok većinu psihofarmaka mogu prepisivati isključivo neuropsihijatri, psihijatri i neurolozi. Dakle, prepisivanje određene vrste lekova i načina njihove upotrebe određuju isključivo lekari navedenih specijalnosti, psiholozi ne prepisuju lekove, niti su obučeni za primenu bilo kog vida farmakoterapije (terapije lekovima).

Psihofarmaci su specifična vrsta lekova koji dovode do redukcije i ublažavanja simptoma psihičke patnje (i njihovih telesnih korelata) kao što su: simptomi anksioznosti, depresije, intenzivne oscilacije u rasploženju, halucinacije itd. Sama reč lek implicira da su lekovi neke supstance koje dovode do izlečenja neke bolesti tako što utiču na same uzročnike bolesti. Za razliku od nekih drugih grana medicine gde neki lekovi stvarno leče (u smislu da utiču na uzroke bolesti) psihijatrijski lekovi nažalost nemaju tu moć.

Zašto psihofarmaci ne leče već samo ublažavaju simptome psihičkih poremećaja?

Psihofarmaci ne leče iz prostog razloga jer ne utiču na direktne uzroke bolesti ili poremećaja i to iz razloga što su uzroci psihičkih poremećaja višestruki, složeni, utiču jedni na druge a naučna saznanja o uzrocima psihičkih poremećaja su još uvek veoma nejasna. Ali i pored toga, psihofarmaci utiču na psihička stanja tako što mogu umanjiti psihičke togobe koje su sastavni deo poremećaja. Ova vrsta lekova utiče na određene hemijske supstance u mozgu (neurotransmitere) popravljajući narušenu neurohemijsku ravnotežu u mozgu koja je pre posledica (nego uzrok) samog poremećaja. Neki od tih lekova su efikasni i daju dobre efekte kod nekih grupa pacijenata sa određenom vrstom poremećaja. Međutim, kao i uvek, ne postoji nijedan lek koji je dobar za sve pacijente kao ni za sve bolesti. Jedan te isti lek može dati veoma različite efekte kod različitih pacijenata sa istom dijagnozom. Razlozi za to su višestruki (i uglavnom nepoznati). Postoje teoreije koje kažu da je depresija posledica manjka sertonina u mozgu. To je naravno samo teorija i to netačna. Postoje brojni kontradiktorni nalazi koji pokazuju da neki lekovi koji smanjuju nivo serotonina imaju antidepresivno dejstvo. Poročitajte sjajan tekst na tu temu koji je napisala naša koleginica na sajtu psihobrlog.

Da li i kada je poželjno primeniti psihofarmakološki tretman kod osoba koje pate od nekih psihičkih smetnji?

To je veoma složeno, osetljivo i kontraverzno pitanje, stručnjaci imaju različita mišljenja na tu temu. Kod konkretnog pacijenta (osobe) na to pitanje odgovor mora dati psihijatar i to na osnovu postavljene dijagnoze, težine i trajanja poremećaja i brojnih drugih informacija koje psihijatar prikuplja pre nego što odluči koju vrstu terapije će primeniti kod date osobe. Tu često nastaju problemi.

Neki psihijatri su skloni da gotovo svima koji se obrate za pomoć, skoro neselektivno prepisuju lekove (čak i kod lakših stanja kao što su prolazne psihičke krize itd). To naravno nije opravdano jer pored svojih blagotvornih dejstava svi ovi lekovi imaju brojne štetne efekte po organizam (naročito neuroleptici i antidepresivi). Zašto to neki psihijatri čine? U pitanju mogu biti različiti motivi, kod nekih je u pitanju čisto neznanje, neki nisu baš voljni da se bave svojim pacijentima jer to zahteva ulaganje truda i vremena a neki psihijatri su sponzorisani od strane brojnih farmakoloških kompanija koje ne štede novac koji su spremni da plate za promovisanje i prodaju svojih proizvoda. Treba reći istinu, a to je da su skoro svi psihijatrijski seminari, kongresi, istraživanja, izdavačka delatnost pa čak i bolničke proslave i jubileji sponzorisani od strane tih farmakoloških kompanija. Inače poznato je da je farmakološka industrija, industrija broj jedan u svetu po nivou zarade. Psihijatrija je odličan vid zarade jer se danas u svetu od različitih oblika depresije pati oko 30% populacije.

Drugu krajnost ovakvom nesavesnom radu predstavljaju primeri nekih psihijatara (dosta retkih u našoj praksi) koji su pak veoma štedljivi u prepisivanju pomenutih lekova, što znači da ih ne prepisuju i onda kada bi to bilo dobro. Dakle, zloupotreba lekova ne postoji samo od strane njihovih korisnika već i od strane lekara koji ih prepisuju.

Između ova dva ekstrema postoje brojni savesni i stručni psihijatri koji valjano rade svoj posao trudeći se da pacijentima pomognu što više mogu a sa što manje štete. Nesavestan i nemaran rad psihijatara može imati brojne štetne posledice, na primer: prepisivanje antidepresiva osobama za koje ti lekovi nisu podobni može dovesti do niza komplikacija od pojave neprijatnih telesnih simptoma, napada panike i anksioznosti pa sve do pojave psihotičnih simptoma. Tako da treba biti obazriv pri samom izboru lekara. Savesni i stručni psihijatri pažljivo slušaju svoje pacijente, uzimaju detaljnu anamnezu (podatke o pacijentu i njegovoj istoriji, kako životnoj tako i medicinskoj) i uzimaju u obzir brojne informacije kada određuju vrstu terapije i način njene primene.

Treba istaći da će efekti lekova zavisiti od vrste primenjenog leka kod datog pacijenta, vrste i težine njegovog poremećaja, načina primene itd. Kao što psihijatri mogu načiniti greške, ponekad i sami konzumenti lekova greše, odnosno zloupotrebljavaju lekove. Zloupotreba lekova se može sastojati u nepridržavanju načina uzimanja leka koji je odredio psihijatar (bilo da pacijenti uzimaju veće ili manje doze), naglog prekidanja terapije bez konsultacije sa lekarom ili samoinicijativno uzimanje psihofarmaka bez znanja o njihovom dejstvu, svrsi i mogućim i čestim štetnim efektima. Ipak, najgora stvar je samoinicijativno i nedozvoljeno konzumiranje ovih lekova zajedno sa drugim psihoaktivnim supstanacama (alkoholom, drogama i drugim lekovima itd). Ovakva vrsta ponašanja može biti veoma opasna i štetna i može dovesti do dodatnih komplikacija, kao što su stvaranje zavisnosti, pojačavanje neprijatnih psihičkih i telesnih simptoma itd.

Najvažniji zadatak psihijatra je da proceni kada je nužno a kada ne primeniti neki farmakološki tretman. To je nekada veoma lako (kada se radi o težim psihičkim smetnjama i duševnim bolestima – psihozama, teškim depresijama) a nekada to uopšte nije lak zadatak (naročito kod blažih anksioznih i depresivnih stanja). U nekim takvim slučajevima primena navedenih lekova može biti kontraproduktivna (naročito kod mlađih osoba).

Da li se lekovi i psihoterapija mogu kombinovati?

Ponekad se preporučuje kombinovanje farmakoterapije (lekova) i psihoterapije, to je često slučaj kod nekih oblika depresije i težih anksioznih stanja. Istraživanja su pokazala da ovakav kombinovani tretman uglavnom daje dobre rezultate. Međutim, u nekim slučajevima primena lekova ne samo da nije nužna već može biti i kontraproduktivna, tu se pre svega misli na prolazna i blaža anksiozno-depresivna stanja, koja često mogu biti reakcije na neke životne krize koje su u vezi sa nekim naglim i nepovoljnim životnim promenama. U ovakvim slučajevima primena psihoterapije i savetovanja (psihološkog tretmana) daje bolje rezultate bez ikakvih štetnih efekata. Upravo iz navedenih razloga, potrebno je da psihijatar pre nego što prepiše neku terapiju izvrši detaljno ispitivanje pacijenta i njegovih tegoba (što mnogi psihijatri i čine, često u timu sa psiholozima koji obavljaju svoj deo psihodijagnostičkog posla).

Upotreba psihofarmaka može biti korisna u pojedinim slučajevima (a u nekim i nužna, npr: kada su u pitanju psihotični poremećaji i teški afektivni poremećaji). Poznato je da lekovi utiču na neurohemiju mozga i time posledično mogu popraviti narušenu neurohemijsku ravnotežu, ali lekovi sami po sebi ne mogu promeniti štetne obrazce mišljenja, osećanja i ponašanja. To se može postići isključivo psihoterapijskim tretmanom kod osoba koje imaju kapacitet i motivaciju da idu na psihoterapiju. Ako nije primenjen neki psihoterapijski tretman, kada se prestane sa primenom lekova i kada se ponovo jave nepovoljni životni događaji u životu osobe koja je lečena, simptomi će se ponovo vratiti jer će osoba početi ponovo da razmišlja, oseća i ponaša se na isti, stari i disfunkcionalan način koji je i doveo do javljanja tegoba.

Šta možemo zaključiti na kraju?

Zaključci koje možemo izvući iz ovog teksta su sledeći:

Dobro razmislite da li želite da se lečite lekovima. Informišite se o lekovima koje odlučite da pijete, pročitajte obavezno kontraindikacije.

Ako vi ili vaš lekar smatrate da vam lekovi mogu koristiti u ublažavanju vaše psihičke patnje obratite se stručnjaku, lekaru specijalisti – psihijatru ili neuropsihijatru. Pokušajte da nađete dobrog stručnjaka (što je lako reći ali ne tako lako i ostvariti u praksi), raspitajte se pre toga, možete se obratiti za pomoć u nekoj od državnih medicinskih ustanova (vidi korisne linkove na našem website-u) ili u nekoj privatnoj praksi (visoka cena usluga često nije garant kvaliteta, imajte to na umu).

Nemojte nikada uzimati lekove na svoju ruku a naročito ih nemojte konzumirati sa alkoholom i drugim drogama jer će te tako napraviti sebi dodatne komplikacije. Slušate svog lekara i pridržavajte se instrukcija koje vam on/ona daje kada je u pitanju upotreba ovih lekova. Takođe, slušate i svoje telo, ako osetite da vam određeni lekovi koje vam je vaš lekar prepisao škode, ako osećate neke dodatne tegobe, obavezno to saopštite svom lekaru, jer nijedan lekar ne zna apsolutno kako će neki lek delovati na vas lično. U takvim slučajevima vaš lekar vam može zameniti lek nekim drugim lekom, smanjiti dozu datog leka ili uključiti i neke druge lekove. Ne prekidajte upotrebu psihijatrijskih lekova bez konsultacija sa vašim lekarom. Nekada je stvarno nužno uzimati ove lekove ako to vaš lekar proceni. Budite obazrivi ali nemojte misliti da ste stručnjak jer to ne ide u prilog vama i vašem zdravlju.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com