Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – II deo

U prvom delu teksta bilo je reči o tome šta su rizična ponašanja i zašto ona nastaju,a dat je i prikaz nekih od tih ponašanja. U ovom delu nastavljamo sa prikazom rizičnih ponašanja u adolescenciji.

Tekst “Rizična ponašanja – I deo” možete pročitati ovde.

Bežanje od kuće i skitnja 

Bežanje od kuće se odnosi na svako duže udaljavanje od kuće bez znanja roditelja. Javlja se kao posledica želje za osamostaljivanjem – da bi živeli sa prijateljima, partnerom. Bežanju često prethode osećanje neshvaćenosti, doživljaj vršenja pritiska od strane roditelja, loša porodična atmosfera. Žele da kazne roditelje i izazovu osećaj krivice, ali to može biti i poziv u pomoć. Bežanju i skitnji podložne su emocionalno nestabilne osobe, vaspitno zapuštene, sa crtama impulsivnosti i agresivnosti. Tim činom oni roditeljima šalju neke od sledećih poruka: ,,bežim zbog preteranih zabrana, kontrole, nepoverenja’’; ,,bežim zbog straha od kazne za loše ocene i ponašanje’’; ,,bežim jer mi se ne sviđaju naši porodični odnosi’’; ,,bežim tamo gde osećam da me više vole’’; ,,bežim jer imam lične probleme sa kojima ne umem da se izborim (ljubavni problemi, loše društvo, odbačenost)’’.

Davanje mogućnosti adolescentu da iskaže svoje mišljenje, kao i uvažavanje tog mišljenja, doprinosi tome da se gradi odnos međusobnog poverenja i poštovanja adolescenta kao ličnosti.

Eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama (PAS)

Starosna granica prvog kontakta sa PAS je sve niža. Prvi kontakt sa alkoholom deca najčešće imaju u porodici, kada probaju na nagovor roditelja i rodbine.

 

Uzroke ove pojave nalazimo u:

 

  • toleranciji društva prema pušenju, alkoholu i sve češće marihuani (sve popularniji među mladima su nargila barovi);
  • transgeneracijskom prenosu i učenju po modelu (mada, ima i slučajeva kada deca alkoholičara razvijaju otpor prema alkoholu);
  • pritisku vršnjaka i težnji da se ne izdvajaju iz društva;
  • radoznalosti, znatiželji, prevazilaženju dosade jer nemaju prosocijalne hobije i interesovanja;
  • bežanju od problema;
  • prevazilaženju psihičke napetosti, anksioznosti, stidljivosti, želji za opuštanjem i popravljanjem raspoloženja.

 

Praksa pokazuje da adolescenti konzumiranje cigareta vide kao odraz zrelosti, odraslosti, nezavisnosti. Kada je u pitanju alkohol, izražena pojava među mladima je da piju da bi se napili. Sve zastupljenija je i politoksikomanija, odnosno istovremeno kombinovanje više različitih PAS. Široko je zastupljeno neznanje da je delovanje PAS na nervni sistem i ponašanje nepredvidivo i da se od eksperimentalne upotrebe lako postaje konzument i zavisnik.

Uticaj roditelja i edukacija su ključna tačka na mlađem uzrastu, kada su odnosi još uvek neopterećeni turbulencijama. Kasnije, u adolescenciji, mnogo značajniji je uticaj vršnjaka i same dostupnosti PAS.

Rizično seksualno ponašanje

Kako se u adolescenciji formira polni identitet, mladi i eksperimentisanjem kroz seksualne odnose žele da pokažu svoju zrelost i autonomiju. Međutim, fizičku zrelost prati psihosocijalna nezrelost. Period adolescencije obeležen je nedostatkom znanja i iskustva za donošenje odgovornih odluka. Rizična seksualna ponašanja dovode do maloletničkih trudnoća, širenja polno prenosivih bolesti i seksualne viktimizacije. Iako porodica i škola nastoje da promovišu zdravo i odgovorno ponašanje (ili bi barem trebalo), vršnjaci i mediji šalju poruke koje požuruju seksualnu aktivnost.

Česta pojava je učestalo menjanje seksualnih partnera. Sklonost ka takvom ponašanju može biti način traženja objekta ljubavi, nadoknade uskraćivanja ljubavi od strane roditelja, pridobijanja pažnje i jačanja samopouzdanja (na pogrešan način). Posle ovakvih iskustava, osećaju se prazno i loše, ali to dalje produbljuje emocionalnu glad pa nalaze novog partnera u nadi da će zadovoljiti emotivne potrebe.

Sklonost krađi

 Kod dece koja su sklona krađi, još u predškolskom periodu uočavaju se problemi u funkcionisanju sa grupom vršnjaka, slaba kontrola nagona, nizak prag tolerancije, potpuna povučenost ili hiperaktivnost i agresivnost. Krađe napreduju od uzimanja novca iz kuće da bi dete kupilo slatkiše, preko krađa u školi i prodavnicama, pa do krađa automobila i imovine velike vrednosti.

Kada kradu deca iz porodica koje nemaju finansijskih poteškoća, to je način da kazne roditelje, istaknu se i budu prihvaćeni u društvu koje podržava takvo ponašanje, ili da prevaziđu dosadu i dožive uzbuđenje. Ponekad kradu deca čiji se roditelji razvode kako bi skrenuli pažnju na sebe. Međutim u takvim i sličnim stresnim situacijama, to može biti i kompenzacija za unutrašnji, emotivni nedostatak – oni zapravo kradu malo ljubavi i pažnje. Kod neke dece, krađa je čin uzimanja nečega što smatraju da treba da imaju i da im pripada, a nemaju jer roditelji ne pridaju važnost tome ili nisu u situaciji da priušte, pa su tako, na primer, u školama česte krađe telefona, patika, šminke.

Na prve krađe treba odmah reagovati, kako to ne bi bilo ponašanje koje postaje navika i teško se iskorenjuje u kasnijem periodu. Međutim, dešava se da roditelji dete nazovu lopovom, strogo ga kazne, a ono prihvati sliku o sebi kao lošoj i nepopravljivoj osobi. Roditelji bi trebalo da se potrude da otkriju šta muči dete, da mu pomognu, ukažu poverenje, posvete mu više vremena i pažnje. Ukoliko krađe postanu učestala pojava, trebalo bi da se obrate i za stručnu pomoć.

Maloletnička delinkvencija

Ovaj pojam obuhvata različite oblike asocijalnog, antisocijalnog, socio-patološkog i kriminogenog ponašanja. U širem smislu predstavlja kršenje društvenih i moralnih, a u užem smislu kršenje pravnih normi. Javlja se kao posledica narušenih porodičnih odnosa i čestih konflikata, izostajanja discipline još od najranijeg uzrasta, ličnih karakteristika, školskog neuspeha, nepovoljne društvene sredine i kulture, neadekvatne socijalizacije. Delinkvencija obuhvata sve prethodno navedene oblike ponašanja koji se učestalo ponavljaju – odbijanje prihvatanja i kršenje pravila u kući, školi, zajednici; krađe; učestvovanje u tučama, okrutnost, nasilje prema ljudima i životinjama; vandalizam i huliganizam; česti ukori i disciplinski postupci u školi; laži i manipulacije; razvijanje zavisnosti od psihoaktivnh supstanci; impulsivnost i ,,zavisnost od adrenalina’’;  izostanak empatije i griže savesti.

Uglavnom većina dece tokom odrastanja ispolji neki od oblika ponašanja koje krši norme. Međutim, ukoliko izostane adekvatna reakcija (što predstavlja potkrepljenje za ovakvo ponašanje) ili ako se i nakon kazne nastavi po starom, neophodno je potražiti pomoć stručnjaka.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Rizična ponašanja u adolescenciji – I deo

Društveno neprihvatljivo – rizično – ponašanje je ponašanje koje ugrožava samog pojedinca, osobe iz okruženja i/ili imovinu. Predstavlja namerno nanošenje povreda drugima ili samom sebi. Neki od sinonima za rizično ponašanje su: antisocijalno, devijantno, delinkventno ponašanje, poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost. Ova raznolikost termina upućuje na to da se radi o složenoj pojavi koja se ispoljava na mnogo načina.

Kada su u pitanju deca i mladi, korene takvog ponašanja nalazimo u vaspitanju, crtama ličnosti, obrazovanju, vršnjačkim grupama, kulturi, medijima, nepovoljnom okruženju u kom dete raste. Oni su posebno podložni svim tim uticajima. Različite situacije kojima deca tokom odrastanja budu izložena, mogu ih učiniti osobama rizičnog životnog stila, odnosno sa poremećajem ponašanja. Prepoznajemo ih po tome što se ne uključuju u prosocijalne aktivnosti, izbegavaju obaveze, skloni su lenjosti, konzumiranju psihoaktivnih supstanci, promiskuitetu, destruktivnosti, laganju, neposlušnosti i suprotstavljanju, skitnji, krađi.

Budući da je adolescencija period kada deca na putu da odrastu traže sebe, radoznala su i sklona eksperimentisanju. To je očekivani deo razvoja, ali ako dete nema usvojene granice i izgrađene moralne vrednosti, ukoliko izostane reakcija porodice i društva, takvo ponašanje će postati navika, učvrstiće se, prerašće u ozbiljno kršenje normi i izazivaće trajne nepovoljne posledice.

U daljem tekstu, sledi pregled ponašanja na koja treba posebno obratiti pažnju, te potražiti pomoć stručnog lica u rešavanju problema, što je najbolje učiniti čim se jave naznake takvog ponašanja, a to je često i pre same adolescencije.

Ispoljavanje agresivnosti

Agresivno ponašanje najčešće je izazvano besom koji proizilazi iz nesporazuma i pogrešnog uvida u međuljudske odnose. Uključuje i bihejvioralnu (ponašajnu), i kognitivnu (saznajnu) i emocionalnu komponentu, pa je to veoma stabilna crta ličnosti – agresivna deca često postaju agresivni odrasli. Već kod male dece, agresivnost se javlja u cilju odbrane ili borbe za nešto (otimanje oko igračaka). Ovakav način reagovanja nastavlja se kroz odrastanje ukoliko dete ne nauči veštine komunikacije i rešavanja sukoba bez primene sile. Za adolescente su karakteristični ljutnja, vika, bacanje stvari, nekontrolisani izlivi besa, psovanje, vređanje, grubost, pretnje usmerene ka roditeljima, autoritetima ili vršnjacima. Konflikti među vršnjacima su svakodnevna pojava. Svoju odgovornost za takvo ponašanje uglavnom negiraju. Česta rečenica koja se u praksi čuje kao opravdanje je ,,samo sam se malo šalio’’, ,,malo sam ga/je udario/udarila’’ ili ,,on/ona je mene prvi psovao/zadirkivao/zakačio u prolazu’’. Skloni su pasivno-agresivnom ponašanjuzaboravljaju, odlažu, odugovlače ono što treba da urade, prave se da ne čuju, u cilju nerviranja najčešće roditelja ili nastavnika.

Kada se agresija javlja nevezano za osećanje besa, ljutnje, straha, radi se o takozvanoj predatorskoj agresiji čiji je cilj neka lična dobit, i uglavnom ukazuje na psihopatske crte ličnosti.

U nekom od narednih tekstova detaljno ćemo se baviti agresivnim ponašanjem kod dece i adolescenata.

Sklonost laganju

Laganje kod dece predškolskog uzrasta, laži proističu iz toga što još uvek nisu razvijene sposobnosti razlikovanja fantazije i mašte od realnosti. To su bezopasne laži koje se prevazilaze sa urednim sazrevanjem. Adolescenti, s druge strane, često lažu svesno, namerno i sa određenim ciljem – da bi izbegli kaznu, da bi bili što bolje prihvaćeni, da bi nešto dobili, da bi skrenuli pažnju na sebe. Često daju socijalno prihvatljive odgovore da bi, na primer, izbegli raspravu sa roditeljima i da ne bi rušili sliku o sebi. Tako laži, ako ih zanemarujemo, postaju navika. Takođe, one mogu biti naučene i po modelu ponašanja roditelja – kada roditelj detetu koje ne želi da ide u školu zbog kontrolnog da opravdanje, on mu šalje poruku da je u redu lagati.

Na laži koje nisu svakodnevna pojava ne treba reagovati burno i prestrogo jer ih deca, kod koje inače laganje nije navika i karakterna crta, doživljavaju kao teret, grize ih savest i osećaju olakšanje kada dobiju priliku da isprave grešku.

Prkosno ponašanje

Kada adolescent odnos roditelja prema njemu doživljava kao vršenje pritiska i ako uvidi da ga roditelji i dalje posmatraju kao dete u koje nemaju poverenja da je sposobno da donosi ispravne odluke i izbore, javlja se suprotstavljanje. Što roditelji više budu nastojali da ga kontrolišu i proveravaju, javljaće se veći otpor i pobuna. Neki od oblika prkosnog ponašanja su: kontinuirani sukobi sa odraslima (roditeljima, nastavnicima) i doživljavanje odraslih kao neprijatelja; nekontrolisano vikanje i plakanje; odbijanje izvršavanja obaveza; teranje inata; namerno provociranje i ispitivanje mogućnosti prelaženja dozvoljenih granica.

Da bi komunikacija između dece i odraslih bila što adekvatnija, od najranijeg uzrasta treba raditi na razumevanju, predvidljivosti, doslednosti, postavljanju i primeni jasnih principa. Tako dete uči pravila, i uviđa moguće posledice kršenja istih. Umesto neprijateljskog odnosa i slike dve strane koje su u sukobu, odnosno odnosa nadređenosti i podređenosti, roditelj gradi sliku ličnog autoriteta, sa određenim granicama, ali i toplim odnosom.

Bežanje iz škole i školski neuspeh

 U periodu adolescencije, dolazi i do prvih neopravdanih izostanaka. Bežanje iz škole može biti manifestacija bežanja od odgovornosti, straha od neuspeha, prevelikih očekivanja od strane roditelja i kazne, neizgrađenih mehanizama suočavanja sa problemom i nošenja sa sopstvenim greškama. Takođe, može biti i posledica niskog samopouzdanja i treme, pa tako beže i ona deca koja su se spremila za odgovaranje, ali ne veruju u sebe. Mora se voditi računa o tome kako dete doživljava određenu stresnu situaciju (na primer, razvod roditelja) i koliko to demotivišuće utiče na njega. Još jedan od razloga može biti i dosada – bežanje iz škole i onda kada nema ispitivanja i kontrolnih jer obrazovanje ne posmatraju kao vrednost, na šta posebno treba obratiti pažnju.

Sve navedeno vodi ka lošim ocenama i ograničavanju perspektive za zanimanja u odraslom dobu. Tako i sami razvijaju negativnu sliku o sebi pa pribegavaju dokazivanju na neprihvatljiv način. Često se jedni drugima hvale lošim ocenama jer to doživljavaju kao bunt prema odraslima i obavezama koje nameće društvo.

Treba pomoći adolescentu da shvati da takvim kratkoročnim rešenjem sebi stvara dugoročnu štetu. Radne navike i veštine organizacije treba razvijati od najranijeg uzrasta (na primer, kroz obavljanje kućnih poslova u skladu sa uzrastom). Roditelji moraju imati realna očekivanja od svoje dece i poštovati njihove intelektualne kapacitete, pomoći detetu oko metoda i tehnika učenja, plana rada. Nezainteresovanost za dete i njegove školske obaveze je takođe nepoželjna.

Drugi deo teksta možete pročitati ovde.

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

kontakt za uživo psihološko savetovanje dece i adolescenata: 064 64 93 417

kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja:  onlinepsihoterapija@gmail.com