Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Kako poremećeni porodični odnosi utiču na decu i adolescente

Funkcija porodice je nesagledivo značajna. Značajnost se ogleda u emocionalnom, socijalnom, kognitivnom, moralnom, kulturnom razvoju svakog pojedinca. Kada dođe do konflikata između roditelja, to može dovesti do pojave problema u ponašanju kod dece.

Konflikti u svakoj porodici su normalna pojava. Međutim, u dezintegrisanim porodicama oni se ne razrešavaju i ne prevazilaze već postaju ,,hroničan“ problem. Članovi porodice se mogu truditi skladno da funkcionišu i da probleme ,,guraju pod tepih“, ali sve to može imati dugoročne negativne posledice.

Najčešće dolazi do razvoda ili razdvajanja roditelja, što još više umanjuje mogućnost obavljanja osnovnih porodičnih dužnosti. Što je dete mlađe, teže podnosi razvod i odvajanje od jednog od roditelja. Takođe, razvod je jako nepovoljna pojava i u kritičnim razvojnim fazama, kao što su pubertet i adolescencija. Doba adolescencije je već i samo po sebi takvo da su česte krize identiteta, autoriteta, seksualnosti.

Kako se dete može nositi sa problemom?

Kao odgovor na porodičnu situaciju koju dete ne prihvati i ne preradi na zdrav način, mogu se manifestovati razni problemi: asocijalnost i povlačenje u sebe; školski neuspeh kao rezultat smanjene pažnje i koncentracije, odnosno okupiranosti porodičnim problemom; smanjeno samopouzdanje i nesigurnost; agresivnost, kao rezultat učenja po modelu i kao usvojen način rešavanja konflikata; autoagresivnost, kao posledica ličnog kažnjavanja ukoliko dete pomisli da je ono za nešto krivo; druženje sa delinkventnim grupama, usled želje za prihvatanjem od strane drugih i traženjem sopstvenog identiteta, uz privlačenje pažnje grupe na pogrešan način; zloupotreba psihoaktivnih supstanci, kao negativan oblik bežanja od stvarnosti koju ne prihvata; i na kraju može se javiti čak i kriminalno ponašanje kao najteži oblik poremećaja u ponašanju.

Istraživanja pokazuju da kod dece i mladih sa različitim oblicima ispoljenih poremećaja u ponašanju preovladavaju različiti porodični problemi, u preko 40% slučajeva. Kod dece i mladih koji nisu ispoljili poremećaje ponašanja preovladava skladno porodično funkcionisanje. To potvrđuje značaj porodice u (ne)razvijanju poremećaja ponašanja.

Primeri iz prakse pokazuju da dete razvedenih ili rastavljenih roditelja, ma koliko  godina imalo, uvek želi da se roditelji pomire.

Više o poremećajima ponašanja kod dece pročitajte ovde.

Koje okolnosti negativno utiču na dete?

Porodične okolnosti koje mogu negativno uticati na dete ili adolescenta su: odsustvo jednog roditelja, pri čemu je od posebne važnosti da li je taj roditelj istog ili različitog pola kao i dete jer to može dosta uticati na formiranje identiteta; višegeneracijske porodice, polubraća/polusestre, i sl; razvod u detinjstvu, predadolescentskom ili adolescentskom periodu; inverzija uloga među roditeljima, kao i inverzija uloga roditelja i dece; supstituti roditelja; odnos roditelja prema deci – posesivnost, pasivnost, agresivnost i sl; neuroticizam; psihoticizam; haos – nepostojanje jasnih vrednosti, konfuzija autoriteta, različiti stilovi vaspitanja; devijantno funkcionisanje porodice; izolovanost; česte migracije; mešoviti brakovi između pripadnika različitih nacionalnosti; teška somatska oboljenja; loša finansijska situacija – siromaštvo i  nezaposlenost.

 Kako se porodica “bori“ sa pubertetom?

Kako će se porodica nositi sa pubertetlijom svakako da dosta zavisi od njenog prethodnog funkcionisanja. Roditelji mogu intenzivirati neke od roditeljskih uloga koje su već prevazišli, ili se pak distancirati od svojih uloga. Ni jedno od ova dva oblika ponašanja nije prihvatljivo, pa adolescent mora da se nosi sam sa svime, za šta nije još dovoljno zreo i spreman. Takođe, pojava poremećaja u adolescenciji može na površinu izvući potisnute konflikte, ali i pokrenuti nove. Čest slučaj u praksi je da jedan roditelj odgovornost za problematično ponašanje deteta prebacuje na drugog. Još neke od reakcija na detetovo neprihvatljivo ponašanje su: stavljanje uobičajenih razvojnih problema u centar pažnje, dramatizacija i prenaglašavanje brige; minimiziranje ili negiranje poremećaja i trud da se funkcioniše kao da je to samo prolazna faza; posmatranje problema van porodičnog konteksta i prebacivanje odgovornosti na vršnjake, školski sistem, neadekvatno okruženje. 

Kako da pomognemo? 

Sve prethodno navedeno, dakle, ukazuje da loši partnerski odnosi mogu biti faktor rizika za nastajanje, razvijanje i održavanje problema u ponašanju. Porodica je prvo i osnovno socijalno okruženje deteta, u kome se stiču prvi stavovi, formira karakter, usvajaju neophodne vrednosti, norme, prihvataju i uče razne uloge. Porodica koja ne ostvaruje svoj zadatak, i roditelji koji ne obavljaju svoje roditeljske uloge, odmažu svom detetu, a da često toga nisu ni svesni.

Ukoliko primetite da vaše dete teško podnosi i odbija da prihvati porodičnu situaciju, ili ako s druge strane potiskuje svoja osećanja u vezi sa tim, ukoliko VI osećate da ne držite sve pod kontrolom, a odgovaraćuja podrška stručne službe u školi izostaje, obratite se za pomoć stručnom licu. Takođe, i VI kao roditelji na zajedničkom zadatku da dete izvedete na pravi put, možete potražiti podršku u prevazilaženju problema.

Kao najuspešnije u radu sa decom pokazuju se intervencije usmerene, s jedne strane, ka smanjenju rizika za ispoljavanje poremećaja ponašanja i, s druge strane, ka jačanju sposobnosti da se rizicima odupre. To znači da se radi na poboljšanju socijalnih kompetencija i prosocijalnog ponašanja deteta, nasuprot antisocijalnom, kao i na preradi, razumevanju i prihvatanju situacije.  Dete se podučava veštinama nenasilne komunikacije i usmerava na pozitivne procese, jake strane i potencijale. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualizovanog pristupa.

 

Mr Anđela Zlatković

dipl.defektolog-specijalni pedagog

Vas psiholog tim

Kontakt za uživo psihološko savetovanje dece: 064 64 93 417

Kontakt za vaša pitanja i zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Rano porodično iskustvo i anksiozni poremećaji

Rano porodično iskustvo i anksiozni poremećaji

U prošlom tekstu govorili smo generalno o uzročnicima anksioznih poremećaja i naglasili da ne postoji jedan suštinski uzorak od kojeg sve zavisi. Takođe, bilo je reči o tome da oni mogu biti biološki i psihološki  tj. da osoba može biti predisponirana genetski za neki poremećaj ali da će on uslediti ako postoji okidač iz sredine. Ipak, najvažnija činjenica koju smo istakli da bez obzira šta su mogući uzroci anksioznih poremećaja to ne treba da vas zabrinjava i sudeluje u vašoj motivaciji da uz adekvatan psihoterapijski tretman rešite vaš problem.

U narednom delu teksta prikazaćemo neke okolnosti u porodici koje bi mogle usloviti razvoj anksioznih poremćaja a posebno su  relevantne za probleme sa agorafobijom ili socijalnom fobijom.

Roditelji su smatrali da treba biti ekstremno oprezan kada je u pitanju spoljašnji svet

Roditelji osoba koje imaju fobije i sami imaju fobije ili da su preterano plašljivi i anksiozni. Obično su izrazito zabrinuti za potencijalnu opasnost koja se može dogoditi njihovom detetu. Njihove rečenice najčešće glase ovako: „ Ne izlazi napolje na kišu-zaradićeš prehladu“, „Ne gledaj TV toliko puno, uništićeš vid“, „Budi oprezan“ iznova i iznova za sve i svašta što dolazi iz spoljnog sveta. Što više oni imaju preterano oprezan stav prema svetu, sve više će dete percepirati svet kao jedno „opasno“ mesto. Kada naučite da napolju vreba opasnost iz svakog ugla, automatski oduzimate sebi mogućnost da istražite novinu i da preuzimate rizik što je jedan od značajnih činilaca prilagođavanja i opstanka. Ono što se pak razvija je tendencija za preteranom brigom za sebe i sopstvenu sigurnost.

Roditelji su prekomerno kritični i postavljaju visoke standarde

Kada dete odraste sa kritikujućim roditeljima koji su usput i perfekcionisti ono nikada neće biti sigurno da li je ono što ono radi adekvatno i da li je to dovoljno da bude prihvaćeno od strane drugih. Uvek postoji neka sumnja da li ste „dovoljno dobri“ ili da li vredite dovoljno, a onda kao rezultat toga stalno pokušavate da zadovoljite svoje roditelje kako biste zadobili njihovu naklonost i prihvatanje. Kao odrasla osoba, možete razviti preteranu težnju da zadovoljite ovoga puta ne samo roditelje nego i sredinu u kojoj ste- vaši prioriteti su ,,izgledaj dobro“, „budi pristojan“, „budi primeran“ na uštrb vaših autentičnih osećanja i onoga šta zaista želite. Odrasranje je uvek jedno nesigurno tlo, ako postanete previše zavisni od određenih osoba ili mesta, možete sebi oduzeti mogućnost da ulazite u nove javne ili socijalne situacije gde postoji mogućnost da se osramotite i osetite neadekvatno. Obično se dešava da intrenalizujete vrednosti svojih roditelja i postanete preterani perfekcionisti i jako kritični prema sebi i prema drugima.

Emocionalna nesigurnost i zavisnost

Sve do svoje četvrte ili pete godine, deca su zavisna od svojih roditelja a posebno od svojih majki.Sve što u tom periodu stvori nesigurnost može voditi preteranoj zavisnosti i prvrženosti kasnije. Preterani kriticizam i  perfekcionistički standardi su uobičajeni razlozi nesigurnosti kod osoba koje kasnije razvijaju anksiozne poremećaje. Ipak, iskustva zanemarivanja, odbacivanja, napuštanja kroz razvod ili smrt roditelja, psihofizičko zlostavljanje,mogu proizvesti bazičnu nesigurnost (kao i emocionalnu zavisnost) koja formiraju dobru osnovu za anksiozne poremećaje.

Odrastanje u porodici u kojoj su jedan ili oba roditelja alkoholičari takođe predstavlja rizik za pojavu anksioznosti u odraslom dobu. Neka istraživanja ukazuju da su karakteristike odraslih koji su bili deca alkoholičara 1) opsesivna kontrola, 2) izbegavanje osećanja, 3) teškoća da se ostvari poverenje u druge, 4) prevelika odgovornost, 5) sve ili ništa način razmišljanja, 6) preterana težnja da se zadovolji drugi na uštrb svojih potreba. Iako sva deca alkoholičara ne razviju anksiozne poremećaje, slične karakteristike se viđaju kod mnogih osoba koje imaju problema sa napadima panike i/ili fobijama.

Roditelji nipodištavaju izražavanje osećanja i asertivnost

Kao dete vam može biti uskraćivano da slobodno izražavate svoje želje i da budete kažnjavani zbog toga, kao što možete biti kažnjavani kada izražavate ljutnju ili tugu.  Vremenom možete razviti potpunu restrikciju svega što ima veze sa izražavanjem osećanja i sopstvenih potreba. Ovakvo ponašanje vremenom može dovesti do toga da pod određenim stresom iskusite anksioznost ili čak paniku. Takođe, supresija osećanja može voditi i depresiji i pasivnosti u kasnijem periodu života. U oba slučaja, učenje kako da izrazite svoja osećanja i kako da postanete asertivni odnosno da izražavate svoje želje a da se ne osećati krivim zbog toga može pozitivno uticati na vas.

Ako patite od neke vrste anksioznih poremećaja moguće je da ćete se „pronaći“ u nekoj od gore navedenih stavki isto tako moguće je da nemate anksiozne poremećaje i da se isto pronađete u ovom tekstu. Ono što se dogodilo u vašem okruženju kada ste bili deca može uticati na vaš trenutni problem ali ta činjenica je samo nešto što objašnjava neke procese ali NIKAKO ne treba biti povod da mislite da su probelemi nerešivi i da ste zauvek osuđeni na povišenu anksioznost zbog vaše rane porodične istorije.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Transgeneracijski prenos

Transgeneracijski prenos

Pored toga što putem gena nasleđujemo brojne osobine i karakteristike organizma, postoje i drugi negenetički načini prenosa osobina i ponašanja. Reč je o transgeneracijskom prenosu. Kao što od porodice nasleđujemo gene, u isto vreme nasleđujemo i određene načine ponašanja, setove uverenja, vrednosti i stavova. Porodočni obrazci ponašanja predstavljaju modele koje učimo, usvajamo i inkorporiramo u sopstvenu ličnosti i vlastiti repertoar ponašanja. Kasnije kada postanemo odrasli mi upražnjavamo mnoge od tih obrazaca ponašanja i stavova ne misleći o tome. Pošto naša deca uče od nas kao što smo i mi učili od naših roditelja i rođaka, dobar deo tih obrazaca se prenosi sa kolena na koleno. Dakle, reč je o transgeneracijskom prenosu, prenosu obrazaca ponašanja, stavova i vrednosti sa generacije na generaciju.

Šta se to prenosi transgeneracijskim prenosom? Prenosi se način vaspitanja dece (kako da odgajamo decu), kakve partnere biramo, šta podrazumeva uloga žene, muškarca, deteta, kako se treba odnositi prema članovima porodice, kako se nositi sa ljutnom, strahom, bolom, kako se odnositi sa porodičnim i drugim interpersonalnim problemima, da li se treba razvoditi ili ne, da li treba biti autoritaran ili ne, kako prevazilaziti frustracije i još mnogo toga. Odgovore na sva ova važna pitanja i izazove nude nam naši roditelji i drugi bliži srodnici. Njihov primer i načini njihovog ponašanja su naši modeli i uzori, čak i kada ne mislimo kao oni. Posmatrajući njih kako rešavaju važna životna pitanja, mi učimo ugledanjem na njih i njihove postupke. Nekada se sa tim postupcima, obrazcima ponašanja slažemo i svesno ih prihvatamo kao poželjne, a nekada se ne slažemo i želimo da mi ne radimo nešto što su radili naši roditelji.

Praksa pokazuje da često i sami ponovimo mnoštvo od ovih obraca ponašanja i stavova koje smo usvoji u porodici učeći po modelu. Često uhvatimo sebe kako radimo nešto što je radio naš otac ili majka a što je nama jako smetalo i čega smo se stideli. Ako je to tako, pa zašto to činimo? Da li smo zaboravili kako smo se osećali kada smo bili isto tako tretirani od strane roditelja? Da li smo u međuvremenu odustali od svojih stavova i neslaganja sa onim što su činili naši roditelji? Da li smo se promenili? Odgovor na sva ova pitanje je isti – NE.

Mi često nastavljamo ponašanje koje smo usvojili od naših roditelja ili drugih bliskih članova porodice jer se nismo promenili, nismo ništa novo naučili. Jedino to novo nas može razlikovati od onoga što je staro i nama poznato (od onoga što smo usvojili od članova porodice). Kako da postupamo drugačije kada ni sami ne znamo kako? Nismo u međuvremenu imali druge modele ponašanja. Manjkavosti naših roditelja nenamerno prenete su na nas i sada ih mi isto tako nenamerno prenosimo dalje.

Kako sprečiti transgeneracijski prenos kada su u pitanju negativni aspekti ponašanja i samoporažavajući stavovi? Nije dovoljno da kažete da nećete biti kao svoji roditelji da zaista i ne budete. Morate nešto novo naučiti. Ako hoćete da se ponašate na zreliji, korisniji način, morate prvo osvestiti koji su to vaši disfunkcionalni obrazci ponašanja, od koga ste ih naučili i šta je alternativa, zamena za njih. Psihoterapija je odlično mesto gde to možete naučiti u sigurnom setingu.

Na psihoterapiji klijenti uče ono što nisu naučili kod kuće, od svojih roditelja, u svojoj primarnoj porodici. Promena nije samo odučavanje od starog i nepoželjnog ponašanja već pre svega učenje novog, nepoznatog , korisnog, adpativnog ponašanja. Tokom psihoterapijskog procesa mi učimo klijente kako da prepoznaju svoje disfunkcionalne obrazce ponašanja i verovanja koji ih ometaju da ostvare kvalitetnu vezu ili brak, učimo ih kako da izlaze na kraj sa frustracijama, strahom, ljutnjom, bolom, kako da aktivno i konstruktivno rešavaju probleme, kako da nauče socijalne veštine koje im nedostaju u njihovom repertoaru i još mnogo toga.

Psihoterapija je jedan vid resocijalizacije, jedan vid učenja. Psihoterapija je učenje za život. Jedino učenjem novih, samopomažućih oblika ponašanja mogu se prevazići nasleđeni štetni obrazci. Svaka promena koju ostvarite kod sebe je ujedno i promena koju ćete preneti dalje. Sve što radite (ili ne radite) za sebe radite za svoju decu. Sve što ste vi naučili, naučićete svoju decu. Gledano iz tog ugla, psihoterapija i proces menjanja imaju veoma značajnu ulogu, ne samo za pojedinca već i njegovu okolinu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog