Zašto neki ljudi ne plaču

Zašto neki ljudi ne plaču

Kao što sam opisao u tekstu Ljubav i tugovanje, tuga je zdrava emocija. Tuga je reakcija na gubitak a tugovanje je proces koji pomaže osobi da se emocionalno razdvoji od onoga što je izgubljeno. Iako tuga nije prijatna, mnogima tugovanje ne predstavlja nikakav problem, dok neki ljudi ne dozvoljavaju sebi da tuguju. To što neko ne ispoljava tugu, što ne plače, ne znači da nije tužan, oni koji ne plaču drže tugu u sebi. Neizražavanje tuge i držanje tuge u sebi dovodi do unutrašnje napetosti koja se lako može pretvoriti u anksioznost.

S obzriom da tuga nije opasna i da pomaže ljudima da prebole gubitak, zašto se onda neki ljudi plaše da tuguju? Zašto ne dozvoljavaju sebi da tuguju? Dozvoliti sebi tugovanje znači priznati gubitak i započeti proces preboljevanja odnosno emocionalnog razdvajanja od onoga što smo izgubili. Ljudi mogu biti tužni kada izgube dragu osobu (člana porodice, prijatelja, partnera itd.), kućnog ljubimca, posao, kada izgube neku svoju iluziju, predstavu o životu ili nekoj osobi koja nije u skladu sa realnošću, kada izgube ljubav ili naklonost neke osobe i sl.

Sve u svemu tugovanje je priznanje gubitka. Priznanje da više nemamo ono što nam je bilo drago i ono u šta smo se emocionalno invenstirali. Upravo ta emocionalna vezanost za ono što smo izgubili je i razlog za tugu. Tuga služi da nas oslobodi psihičkog bola koji je nastao gubitkom. Kao što fizički udarac i oštećenje tkiva nanosi bol telu, tako gubitak emocionalno važnog objekta ili osobe dovodi do psihičkog, duševnog bola. Da bi taj bol prošao, osoba mora da dozvoli sebi (svom svesnom delu psihe i svom telu) da taj bol izrazi.

Kada se dogodi neki gubitak obično je osoba prvo u šoku. To prva faza, faza šoka ili neverice. U toj fazi osoba je sklona da poriče gubitak, iako je gubitak očigledan. Osoba ne gubi kontakt sa realnošću već poriče svoju unutrašnju realnost, ne prihvata ideju gubitka. Ako se to poricanje nastavi osoba može početi da se oseća anksiozno ili da upadne u depresivnu epizodu. Onog momenta kada osoba prihvati realnost, prihvati gubitak, proces tugovanja počinje.

Dakle, neki ljudu ne žele da tuguju jer ne žele da prihvate gubitak. Tugovanje znači opraštanje, pozdravljanje sa izgubljenom osobom ili objektom. Samoizražavanje tuge nije bolno već čak i prijatno. Kroz plač, jecanje i nevoljne konvulzije koje prate prirodno, spontano izražavanje tuge, osoba doživljava pražnjenje i olakšanje. Olakšanje se doživljava i na psihičkom i na telesnom nivou. Ono što boli je gubitak, a ne plakanje. Oni koji poriču gubitak pokušavaju na taj način da zadrže izgubljenu osobu ili objekat. To naravno nije moguće. Prolongiranje priznanja i prihvatanja bolne realnosti još više povećava napetost jer poricanje nužno vodi javljanju anksioznosti.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapija

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

 

Poricanje i povlačenje kao mehanizmi odbrane od stida

Poricanje i povlačenje kao mehanizmi odbrane od stida

Postoji nekoliko načina na koje ljudi prikrivaju svoje osećanje stida.  Ljudi koji potiskuju stid ne moraju biti svesni da imaju izgrađene mehanizme odbrane kojima se brane od osećanja stida. Oni čak ne moraju prepoznati stid kao svoj problem. Mehanizmi odbrane od stida mogu pomoći osobi da se izbori sa osećanjima samopovređivanja i bola, ali na duže staze oni nisu zalečili suštinsko osećanje stida. Ovi disfunkcionalni mehanizmi su strategije za ,,preživljavanje” ali preterano stidljive osobe koje ih upotrebljavaju nemaju mogućnost da nauče da su vredne ljubavi i poštovanja.

Poricanje

Onaj ko je sklon poricanju nije svestan svog osećanja stida. On obmanjuje sebe verujući da nije stidljiv, jer bi zapravo doživeo ogroman stid kada bi bio svestan onoga što se dešava unutar njega. Takva osoba strašno želi da veruje da je potpuno prihvaćena od strane drugih i od sebe same, tako da stalno pokušava da zanemari bilo šta što može da je dovede do osećanja stida.

Ljudi koji su ekstremno stidljivi obično žive tako što se pretvaraju. Oni će učiniti sve kao bi sačuvali sliku sebe kao dobre osobe, čak iako to znači da moraju da ignorišu realnost. Na primer, mnogi alkoholičari poriču svoj problem sa pićem. Oni bi se osećali neverovatno osramoćeno ako bi prizanali da nemaju kontrolu nad pićem. Oni ne mogu da shvate kako neko može biti alkoholičar i dobra osoba u isto vreme. Smatraju da su alkoholičari bezvredni i da bi mrzeli sebe ako bi postali takvi. Njihov strah od preplavljujućeg stida je toliko jak da oni ne primećuju sopstvenu adikciju. Ovakvi ljudi ne mogu da se suoče sa osećanjem stida pa tako ne priznaju ni da problem postoji.

Poricanje stida ne postoji samo kod alkoholičara. Stid prati suštinu identiteta osobe. Osoba se može braniti poricanjem od svega što može doprineti osećanju stida koji direktno ima veze sa onim što ona jeste. Branimo se od onoga što ne smemo da uvidimo kod sebe. Život u poricanju je, ipak, veoma naporan. Paradoksalno, ne možemo prevazići stid ukoliko se ne suočimo sa njim ma koliko se to činilo bolno.

Povlačenje

Još jedan mehanizam odbrane od stida je povlačenje. Neki ljudi se povlače kada počnu da osećaju stid jer je tada za njih bilo kakav interpersonalni kontakt nepodnošljiv. Povlačenje je uobičajena reakcija vezana za stid. Na primer, fizička reakcija stida je izbegavanje kontakta očima i spuštanje pogleda u stranu ili na niže. Osoba koja se stidi veruje da u trenutku kada oseća stid svi mogu da vide šta je u njenoj glavi, odnosno kako je neadekvatna i loša.

Reakcije izbegavanja mogu takođe biti izbegavanje da se komunicira o različitim temama sa drugim ljudima ili izražena emocionalna zatvorenost. Neki ljudi postaju veoma vešti u tome da ostanu nevidljivi– uvek su tu ali se nikad ne oseti njihovo prisustvo.Na primer, mnogi talentovani ljudi ostanu u senci zbog straha od izlaganja i dopuštaju drugima da se koriste njhovim dostignućima.

Osobe koje se stide izbegavaju da ostvare dublju interakciju sa drugima. Direktni, značajni ili intimni kontakti sa drugima su veoma zastrašujući za osobu koja se ne oseća adekvatno u vezi sa sobom. Prema tome ključna rečenica za stid je ,,Ne osećam se dobro u vezi sa samim sobom”. Držanje drugih na distanci je zaštita od poniženja koje bi izazvala negativna procena drugih ili njihovo odbijanje.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja