Kako da znate da li vas neko zaista voli?

Kako da znate da li vas neko zaista voli?

Mnogi su spremni da nam izjave ljubav, kažu mnogo toplih reči i obećanja. Da li su te reči i postupci uvek izraz ljubavi? Kako da prepoznamo da li jesu ili nisu? Reč ljubav se često olako koristi iako mnogi ne znaju njeno pravo značenje.

Zašto je zaista važno da znamo da li nas neko stvarno voli ili ne?

Zato što mnogi ljudi su zbog ljubavi spremni da urade mnogo toga, da pate, odriču se, rade protiv sebe i sl. Prava ljubav nikada ne uključuje patnju, dramu, osećanja krivice, laži i manipulaciju. Mnogi su spremni da vam izjave ljubav kako bi nešto dobili od vas, sa ljubavlju se često manipuliše u porodici, vezi i prijateljstvima. To što vam neko govori da vas voli ne znači da je to automatski i istina. Mnogi ljudi i sami ne znaju šta je ljubav. S obzirom da su nam odnosi u porodici, vezi i prijateljstvima važni, bitno je da znamo da li nas neko stvarno voli ili ne.

Da bismo sa sigurnošću mogli da znamo da nas neko voli moraju biti ispunjena dva uslova. Prvi je poštovanje. Možemo poštovati nekoga koga ne simpatišemo ko nam čak nije ni drag (na primer neku osobu koju smatramo autoritetom). Ali obrnuto ne važi. Ne mogu reći da nekoga volim a da ga pritom nepoštujem. Ljubav nužno uključuje poštovanje druge osobe, poštovanje njenog integriteta, identiteta, potreba, njenih potreba i želja. Da li vas neko poštuje ili ne najbolje ćete uočiti kroz ponašanja te osobe prema vama. Da li vas ta osoba uvažava, da li uvažava vaše mišljenje (čak iako ima drugačije mišljenje od vas), da li uvažava vaše pravo da imate svoj život, svoje potrebe, emocije i stavove? Ili ta osoba prelazi vaše granice, ne uvažava vaše potrebe, stavove, pokušava da vam nametne svoje i sl. Slatkorečivost, obećanja i usluge nisu zamena za poštovanje. Ako vas neko poštuje on ili ona to čini stalno i na uočljiv, iskren način.

Drugi važan uslov je sloboda. Sloboda je osnovo čovekovo / ženino pravo, jedna od osnovnih ljudskih psiholoških potreba. Osoba ne može živeti zdravo, kvalitetno i srećno ako nema svoju slobodu ili ako je se odrekne zarad nekoga ili nečega. Na primer, često ćete čuti da jedan od partnera kaže da voli onog drugog a onda kada taj drugi želi da donosi neke svoje odluke, ima svoj socijalni život i sl., ona druga strana to brani, negoduje i pokušava da je ograniči i kontroliše. Poštovanje prava na slobodu izbora osobe je neizostavni deo ljubavi. Ne mogu reći da volim svoju ženu ako joj branim da izlazi, branim da bira svoje društvo, karijeru, svoje stavove, interesovanja i sl. Ljudi često nastoje da kontrolišu partnera, guše njegovu / njenu slobodu zarad sopstvenog egoizma (nedostatka emaptije) i / ili sopstvenih stahova (straha od odbacivanja, osećanja inferiornosti). U vezi ili braku je nemoguće da kontrolišemo onu drugu stranu jer ako u tome čak i uspemo ugušli smo njenu / njegovu slobodu i na taj način stvorili konflikt.

Kada vam neko kaže da vas voli vi se upitajte da li me ova osoba poštuje i da li mi ne ograničva moju slobodu? Ako je odgovor potvrdan možete biti sigurni da vas voli. Mnogi roditelji ograničavaju slobodu svoje dece (čak iako ta “deca” imaju 40 godina) zarad “ljubavi” prema njima. Ne priznaju njihovo pravo da sami sebi odaberu supružnika, posao, mesto gde će živeti i sl. I sve to zarad “ljubavi”. Ustvari tu se ne radi o ljubavi nego o sebičnosti i vlastitim strahovima od samoće, besmisla i sl. Kako će deca naučiti da žive samostalno, budu nezavisna, imaju samopouzdanja i donose samostalno odluke ako im se roditelji stalno mešaju i ograničavaju njihovu slobodu i njihova nastojanja da sami izgrade svoj život. Samopouzdanje se može steći samo u praksi, zato roditelji treba da sve vreme ohrabruju dete da samo i postupno rešava stvari, uči i preuzima odgovornost.

Ako želite da budete zaista srećni, nemojte pristajati na manipulaciju zarad nečije “ljubavi”. Ljubav nikada ne uključuje ucene, ultimatume, kršenje granica, nepoštovanje i gušenje slobode. Baš naprotiv, ljubav znači tolerancija različitosti, uvažavanje, poštovanje i priznavanje tuđe slobode.

Nedostatak znanja da prepoznamo da li nas neko stvarno voli ili manipuliše može dosta da nas košta. Osobe koje ne umeju da naprave tu razliku često imaju loše brakove, lažna prijateljstva i lak su plen za manipulaciju.

Ono što sam napisao da važi za ljubav važi i za ljubav prema sebi. Ako kažem da volim sebe onda to znači da sam sebe poštujem, preuzimam sto posto odgovornost za svoje postupke i odluke, ne krivim druge niti sebe, ne žrtvujem svoju slobodu, donosim slobodne izbore iza kojih stojim.

Učenje da volimo sebe je jedan od najvažnijih resursa za srećan i kvalitetan život. Upravo to radimo u psihoterapiji. Pomažemo ljudima da nauče (ako već nisu to naučili u svojoj porodici) da vole sebe, da razliku ljubav od manipulacije, što značajno poboljšava kvalitet njihovog života. Naučiti da volimo sebe i druge je važnije čak i od pisanja i čitanja ali se te veštine ne uče u tradicionalnoj školi. U nekim porodicama ljudi nauče te veštene a u nekima ne (u zavisnosti od toga da li njihovi roditelji mogu da im te veštine prenesu ili ne). Kao što se ljubav prenosi sa kolena na koleno isto važi i za njenu suprotnost. Odsustvo tih znanja i veština osoba može naučiti na psihoterapiji, bez obzira koliko ima godina. Jedini preduslov je da to želi. Ako želite da naučite da volite i poštujete sebe i steknete pravo samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Iluzija o ljubavi kao izvor svih duševnih patnji

Iluzija o ljubavi kao izvor svih duševnih patnji

Ljubav je smisao života. Ljubav je ono što nas pokreće da radimo, stvaramo, pravimo decu, pomažemo drugima i sebi, učimo, razvijamo se i budemo, zdravi i srećni. Ljubav nije usko vezana za ljubav prema porodici, voljenoj osobi (partneru), prijateljima ili drugim osobama. Ljubav postoji u svemu što nas okružuje, postoji ljubav prema svemu što postoji, ljubav prema samom sebi, prema stvaranju i radu, Bogu / univerzumu i prema životu uopšte. Kada tako sagledamo ljubav onda nam je jasno zašto je ljubav smisao života, postojanja, zdravlja i sreće. Ljudi koji su puni ljubavi oni su zdravi, razvijaju se, donose dobro sebi i svojoj okolini a oni koji pate od iluzije ljubavi oni su nesrećni, imaju problema sa zdravljem, sa samim sobom i drugima.

Šta je ljubav?

Pre nego što kažemo šta ljubav nije, odnosno šta je iluzija o ljubavi treba reći šta ljubav zaista jeste. Ljubav nije ni misao ni osećanje, ni stanje, ni ponašanje. Misli, osećanja, ponašanja i stanja su samo izraz, manifestacija ljubavi. Ljubav je prisutnost, prihvatanje, jednistvo sa sobom, drugima i univerzumom, potpuna predanost bez zavisnosti. Ljubav je kada dajemo a ne tražimo ništa zauzvrat. Ljubav je slobodni čin davanja u kojem uživamo i koji nam ne predstavlja nikakav napor, već naprotiv ispunjava nas. Pravo ispunjenje može doći samo iz ljubavi.

Na primer, ako radite sa ljubavlju, rada za vas predstavlja ispunjenje, svaka vaša aktivnost vas ispunjava, daje vam smisao, snagu i motivaciju. Ljudi ne rade samo zbog novca. Novac je potreban za život u društvenom sistemu koji su ljudi smislili i u tom smislu je važan ali novac nije sam sebi svrha već samo sredstvo. Ljudi koji vole oni rade s ljubavlju i to ih čini srećnima. Na primer, postoje ljudi koji imaju toliko novca da uopšte ne moraju da rade u smislu obezbeđivanja egzistencije. Većina njih radi, bave se onim što vole, a oni koji ne rade brzo padaju u depresiju, besmisao, ropstvo adikcija i sl. Ljubav kroz rad daje smisao postojanju. S druge strane ljubav je naš odnos prema drugima, porodici, prijateljima, klijentima, Bogu/univerzumu. Ljubav je neraskidivo povezana sa slobodom. Ljubav je sloboda, ljubav se ne može izraziti bez slobode. Svaka zavisnost blokira ljubav. Ljubav je biti jedno sa svim a ujedno biti slobodan od svega, jer ljubav je postojanje, kretanje, a ne učaurenost.

Šta je to iluzija ljubavi?

Mnogo ljudi pati od iluzije o ljubavi. Dok je ljubav samo jedna, ilizuja o ljubavi ima jako mnogo. U ovom tekstu pokušaću da navedem one najčešće, one iluzije koje ljudima stvaraju patnju, bol i sprečavaju ih da budu srećni, zadravi i da se razvijaju.

  1. Vredim onoliko koliko sam voljen od strane meni važnih ljudi – to je jedna od najčešćih i skrivenih iluzija u koju mnogo ljudi čvrsto i implicitno veruje. Osoba koja sebe vrednuje i poredi sa drugim ljudima je osoba koja veruje da nije dovoljno voljena. Takva osoba veruje i da ne zaslužuje da bude voljena kao neki drugi ljudi. To je naravno iluzija jer to što osoba nije dobila onoliko ljubavi koliko je želela od njoj važnih osoba (roditelja, rođaka, partnera itd) to ne znači da ne može biti voljena od nekih drugih osoba. Verujući da ne zaslužuje ljubav osoba to svoje uverenje potvrđuje u realnosti. Privlačeći i birajući osobe koje ne mogu iz raznih razloga da je vole i tako osoba kroz iskustvo potvrđuje svoje početno uverenje. Odakle ljudima uverenje da ne mogu biti voljeni ili da im nešto fali zbog čega ne mogu biti voljeni uopšte ili onoliko koliko bi to oni želeli? To uverenje potiče iz detinjstva. Dete kojeg roditelji ne vole (ne poklanjaju mu dovoljno pažnje, odusutni su i sl.) ima utisak da je ono loše, jer dete ne može da razmišlja kritički i shvati da u stvari nešto nije uredu sa njegovim roditeljima a ne njim samim. Dete tumači odbacivanje kao lični defekt i odatle potiče osnova za budući osećaj manje vrednosti, odnosno ansioznosti i depresivnosti. Dete ne zna kako da se nosi sa takim osećanjima i mora da ih potiskuje. Kasnije kada dete postane odrasla osoba ima šansu da to promeni, shvatajući da bolna osećanja ne određuju nužno identitet osobe, da je ljubav prisutna sada i ovde, da nije rezvisana za određene osobe i da svako ima prava na ljubav.
  2. Samoljubav je narcizam – jako važan stub mentalnog zdravlja jeste ljubav prema sebi. Ljubav prema sebi nije narcizam ili zaljubljenost u sebe. Narcizam je karikatura samoljubavi. Samoljubav je preduslov za ljubav, lično blagostanje i duševni mir. Voleti sebe znači sebe prihvatati u svakom momentu, u svim stanjima i izdanjima bezuslovno. Samo osoba koja sebe prihvata u potpunosti može istinski da se menja, razvija i živi u miru i ljubavi. Svaka vrsta poricanja, neprihvatanja i samoobezvređivanja osobu dovodi u rascep sa samom sobom što predstavlja osnovu za sva disfunkcionalna osećanja kao što su anksioznost, krivica, potištensot, stid i bes na sebe. Narcis je osoba koja ne ume da voli ni druge ni sebe, zato pati od osećaja praznine. Narcis je psihički bogalj koji se hrani tuđom energijom ljubavi ali kao što nije u stanju da ljubav daje nije u stanju ni da je prima pa zbog toga stalno pati od unutrašnjeg osećaja praznine.
  3. Ljubav se može izgubiti – ljubav se ne može izgubiti jer je ona unutrašnji deo osobe. Ljubav je unutar osobe, to je njen dar od Boga/univerzuma. Ljubav nije rezervisana za bilo koju osobu, ljubav se deli sa drugima.
  4. Ljubav izvire isključivo iz porodice – ljubav počinje u porodici i porodica donosi osobi obrazac ljubavi koji na decu prenose roditelji i drugi rođaci. Taj obrazac je značajno određen transgeneracijskim prenosom i kultorom u datoj sredini. Onako kako se roditelji odnose prema sebi i detetu, detetu predstavlja model (program) za njegovu/njenu samoljubav i ljubav prema drugima. Na primer, dete koga roditelji vole, stiče utisak i osećaj da je prihvaćeno, voljeno, vredno i da ima prava da tako nešto očekuje od drugih i sveta. Nevoljeno dete ima osećaj da nešto sa njim/njom nije uredu, da je defektno, da manje vredi i da će se i drugi ljudi tako odnositi prema njoj. Zlostavljano dete, ima osećaj da je prljavo, loše, pokvareno, zlo, bezvredno i da treba da pati, da ne zaslužuje ničiju ljubav, sreću i prihvatanje. Koji obrazac će dete usvojiti zavisi od odnosa roditelja prema detetu i toga kako se roditelj odnosi sam/sama prema sebi. Taj naučeni obrazac postaje program koji se snažno utiskuje u detetov um i postaje deo njegovog/njenog identiteta. Kasnije kada dete odraste i postane odrasla osoba, ako radi na sebi, na svom ličnom razvoju može menjati taj obrazac, odnosno može prestati da se sa njim idetifikuje i proširi svoj identitet tako da više ne zavisi od tuđeg prihvatanja. Može da nauči da sebe bezuslovno prihvati i poveže se sa svima na jednoj široj ravni kosmičke ljubavi.
  5. Ljubav je vezana samo za druge ljude – ljubav nije vezana samo za ljude, ljubav je vezana i za rad, stvaranje, odnos prema sebi, životu, bogu/univerzumu. Sve što radimo je ljubav, odusutvo ljubavi ili iluzija o ljubavi.
  6. Ljubav i Eros su ista stvar – ljubav postoji i bez erosa. Ljubav majke prema detetu, ljubav prema radu, prijatelju, državi, bogu i sl., su primeri ljubavi bez erosa. Ljubav za razliku od erosa nije želja, ljubav je način postojanja. Ljubav i eros se spajaju u ljubavi između partnera i služe za produženje vrste, uživanje, oslobađanje stresa i jačanje veze između partnera.
  7. Ljubav je želja/osećanje – ljubav nije isto što i eros, požuda, želja za divljenjem i posedovanjem. Ljubav je prihvatanje sebe i drugih, sloboda, prisutnost, mir. Ljubav nije sujeta, taština i želja da nam se drugi dive, obožavaju, prihvataju ili nas odobravaju. Ljubav nije osećanje, osećanja poput radosti i mira su manifestacije ljubavi. Ljubav svakako nije euforija i žudnja. Kada osoba pobrka te dve stvari onda je u problemu, onda oseća anksioznost, stid, bes, potištenost.
  8. Ljubav je patnja – ljubav postaje iluzija o ljubavi, odnosno patnja kada osoba pomeša ljubav sa ličnom vrednošću, odnosno težnjom da se kompenzuje osećaj manje vrednosti ili bezvrednosti. Tada ljubav postaje droga, odnosno patnja. Osoba koja se poistovećuje sa negativnim obrazcem ljubavi koji je dobila u porodici postaje rob ilizuje ljubavi, zavisnik. Pre svega takva osoba ne voli samu sebe što predstavlja osnov za javljanje depresije a kasnije i adikcija. Depresija nije ništa drugo nego odsustvo ljubavi prema sebi. To može varirati od sumnje u sebe, samosabotaže, osećaja manje vrednosti pa sve do mrženje prema sebi, autoagresije i samoubistva. Depresivna osoba identifikujući se sa negativnim obrazcem ljubavi koji je primila u porodici sebe vidi kao manje vrednu, kao osobu koja nema prava da uživa, osobu koja ne vidi smisao postojanja, osobu osuđenu na izolaciju i patnju. Depresivna osoba nije uopšte svesna da je cela njena patnja zapravo stvar njenog identiteta, odnosno negativnog modela (programa) sa kojim se identifikovala. Osoba pati zato što ne uviđa razliku između svog stvarnog identiteta i negativnih modela koje ona doživljava kao svoj pravi indetitet. Zbog te nesvesne identifikacije osoba vidi svoju realnost kao jedinu i neprikosnovenu, ona veruje svojim negativnim osećanjima i u njima vidi potvrdu za svoju patnju. Tako se stvara začarani krug patnje. Međutim, patnja je iluzija, osoba koja pati živi u pogrešnim u ubeđenjima, u iluziji ljubavi. Dokaz za to je da su se mnogi ljudi izlečili od depresije kada su radikalno promenili svoj način gledanja na sebe, sopstveni identitet, ljubav, smisao postojanja, Boga/univerzum.
  9. Ljubav se zaslužuje – ljubav se dobija na poklon, ljubav je besplatna i sasvim nezaslužena. Zaslugom se dobijaju beneficije, pohvale, novac, divljenje ali ne i ljubav. Ako je neko sposoban da vam da ljubav, daće vam. Neko ko ne ume ili ne može da vam da ljubav neće vam ni dati, jer ne može vam neko dati ono što nema. Tako da nema potrebe da se trudite da zaslužite nečiju ljubav, umesto toga volite vi prvi jer to nužno podrazumeva davanje bez očekivanja da vam se vrati, a uvek se vrati.
  10. Svi ljudi su jednako sposobni za ljubav – nisu svi ljudi jednako sposobni za ljubav kao što nisu svi ni podjednako inteligentni, visoki ili zdravi. U svemu postoje individualne razlike među ljudima pa tako i u sposobnosti za ljubav. Sposobnost za ljubav se bazira na sposobnosti empatije. Empatija je organ ljubavi. Nisu svi podjednako empatični. Empatičnost zavisi i od nasleđa (gena) i od sredine (učenja). Najveći broj ljudi su na sredini a manji broj ljudi predstavlja ekstreme. Ekstremi su oni koji su previše empatični, senzitivni i oni koji su jako malo ili nimalo empatični i neosetljivi za druge. Previše empatije je i i dar i prokletstvo u isto vreme. Osoba koja ima previše empatije može da lakše oseti i spozna mnoge stvari i to je njen dar ali u isto vreme takva osoba je veoma ranjiva i više podložna negativnim obrazcima ljubavi. Zato takve osobe moraju da nauče da se brane, da ojačaju svoje granice i prošire svoj identitet. Sa druge strane su osobe koje nemaju empatiju ili su deficitarne po tom pitanju. Te osobe nazivamo poremećajima ličnosti (psihopate, narcistički, antisocijalni, paranoidni itd). To su osobe koje čine razna zla i nanose patnju drugima i sebi.

Jednostavno rečeno iluzija o ljubavi se bazira na premisi da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju. Polazeći od te premise tražimo prihvatanje tamo gde ne treba a to je u drugima. Umesto da tražimo prihvatanje od drugih možemo prihvatiti sami sebe bezuslovno i drugima davati ljubav umesto da je tražimo. Davanje ljubavi je ono što nam donosi istinsko ispunjenje.

Na kraju treba reći da jedine dve stvarne duhovne potrebe koje ljudi imaju su davanje i sloboda, a to zajedno čini ljubav. Sva dela, stvaralaštvo prozilaze iz ljubavi. Shvatanje ljubavi nužno utiče i na shvatanje vlastitog identiteta. Sva psihička patnja je u osobi, u njenom identitetu a ne u svetu i drugim ljudima. Kada ljudi budu kolektivno želeli da se menjaju i da rade na promeni svojih identiteta i širenju ljubavi, zavladaće blagostanje na planeti a neempatične osobe više neće moći da vladaju svetom jer će biti u manjini.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

 

Frustracija

Frustracija

Frustracije nastaju kada se našim htenjima, potrebama, željama i ciljevima suprotstavi neka spoljašnja ili unutrašnja prepreka. Prepreke se mogu odnositi na različite nepovoljne aspekte životnih okolnosti, to mogu biti uslovi života, drugi ljudi ali i neki unutrašnji činioci kao što su strahovi, depresivnost, nedostatak motivacije, sposobnosti, znanja, veština itd.

Frustracije su sastavni i neizbežni deo života i psihičkog razvoja

One mogu sprečavati i ometati psihički razvoj a mogu biti i generator samog razvoja. Izloženost prevelikoj količini frustracija svakako ne doprinosi psihičkoj dobrobiti i razvoju (na primer: zapostavljanje i lišavanje dece ljubavi u detinjstvu, preterano kažnjavanje i nasilje, traumatska iskustva, česte promene životne i socijalne sredine, hronične frustracije na poslu i porodici itd.) već naprotiv može voditi razvoju različitih psihičkih problema i poremećaja. S druge strane nizak nivo frustracije takođe dovodi do štetnih posledica po psihičko zdravlje i integritet pojedinca. Na primer, deca koja su rasla u porodicama u kojima su bila prezaštićena od strane roditelja, često odrastu u ljude sa veoma slabim kapacitetom za nošenje sa svakodnevnim frustracijama i problemima. Takve osobe ostaju večito nezrele, zavisne i na najmanja osujećenja reaguju burno, često i agresivno, kada se univerzum ne pokorova njihovim željama.

Ali da li uopšte ima psihičkog razvoja bez frustracije?

Nema. Kada ne bismo imali nikakve frustracije mi se ne bismo ni razvijali, ostali bi večito u blaženom stanju potpune narcističke simbioze sa našim prvim objektom ljubavi, našom majkom. Ono što nas gura da se osamostalimo, da se istrgnemo iz sigurnosti majčinog (a kasnije i roditeljskog, porodičnog) zagrljaja jesu upravo frustracije. Ali jedino optimalna frustracija je zdrava frustracija. To je frustracija koja dovoljno jaka da nas pokrene i uzdrma, da nas motiviše da se suočavamo sa izazovima a istovreme ne toliko prevelika da nas preplavi i u potpunosti parališe u datom momentu razvoja ili životnog ciklusa.

Kako možemo reagovati na frustracije?

Na frustracije možemo reagovati konstruktivno i destruktivno. Kada frustracije dovode do toga da ulažemo dodatne napore da se suočimo sa nametnutim preprekama, kada frustracije vidimo kao izazove i šanse da postanemo bolji, jači, veštiji, uoprniji i istrajniji onda možemo reći da se ponašamo konstruktivno. Primeri konstruktivnog reagovanja na frustracije su kada se trudimo da usvaršimo svoja znanja i veštine kako bismo pronašli novi (ili bolji) posao, partnera, položili neki ispit, suočili se sa sopstvenim strahovima itd.

Destruktivno reagovanje na frustracije podrazumeva depresivno reagovanje, odustajanje od sopstvenih želja i ciljeva, pojačavanje strahova, izbegavajuće ponašanje, agresivno ponašanje.

Kako ćemo reagovati na frustraciju zavisi od naših stavova, uverenja od naših životnih filozofija. Osobe koje frustracije doživljavaju kao normalan i sastavni deo života, kao šansu i izazov za dalji razvoj (po principu što me ne ubije to me ojača) u nepovoljnim okolnostima bivaju značajno više motivisane, optimistične i uporne u rešavanju nastalih problema i prepreka.

S druge strane neki ljudi polaze od implicitnih uverenja i zahteva prema svetu da bi životne okolnosti morale uvek biti povoljne i prijatne, da se stvari moraju uvek odvijati lako i bez bola. Upravo ovakva uverenja dovode do depresivnosti, očajanja, užasavanja i agresivnog reagovanja kada se stvari ne odigravaju onako kako osoba misli da bi morale. Osobe koje polaze od ovakvih vrsta apsolutističkih zahteva zapravo veoma slabo tolerišu frustracije i ne samo da pate zbog nepovoljnih životnih okolnosti već sebi stvaraju i dodatnu patnju činivši sebe depresivnim, preplašenim ili besnim.

Najbolnije frustracije su one koje nastaju kao posledica naših unutrašnjih prepreka i konflikata. To je slučaj kada se našim željama i ciljevima suprostave naši strahovi, depresivnost, odsustvo sopsobnosti ili veština itd. Ljudi mogu sami sebe uznemiravati i frustrirati mnogo više nego što je to često slučaj sa spoljašnjim nepovoljnim okolnostima. Kako ćemo se nositi sa frustracijama zavisi od naših uverenja i načina na koji mislimo i delamo, jedno je sigurno bol je neizbežan a patnja je stvar ličnog izbora.

Učenje da se prevazilaze frustracije je nezaobilazni deo psihičkog rasta i razvoja. Kako se osoba psihički razvija tako ona sve više uviđa da su mnogi njeni zahtevi bili iracionalni i osoba ih se odriče što je čini sve više fleksibilnijom i mudrijom. Jedan od načina da osoba nauči kako da se nosi sa frustracijama jeste da osoba nauči da razlikuje želje od zahteva i prestane sebe da uznemirava tako što će zahtevati nešto što ne može i ne mora imati.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com