Prihvatanje nasuprot poricanju

Prihvatanje nasuprot poricanju

Osnovni preduslov za razvoj pozitivnog stila življenja i optimističkog stava prema životu jeste prihvatanje realnosti onakvom kakva jeste. To znači bezuslovno prihvatanje i dobrog i lošeg. Realnost je takva da nužno uključuje i dobro i loše, dakle nije crno bela već sadrži u sebi čitav spektar nijansi. Razvoj pozitivnog mišljenja ne podrazumeva negaciju i poricanje negativnih osećanja, problema i negativnih okolnosti jer one predstavljaju sastavni deo života.

Pozitivno orijentisana osoba s vremena na vreme oseća negativna osećanja, suočava se sa nepovoljnim okolnostima i ima probleme kao i svaka osoba na ovoj planeti. Život je takav da u sebi nosi radost ali i frustraciju i bol. Frustracije i prepreke na putu nisu uzrok ljudske patnje i negativizma. Same po sebi one ne mogu od nekoga napraviti negativistu i depresivnu osobu.

Zašto frutracija ne vodi automatski u depresiju?

Kako znamo da frustracija ne vodi automatski u depresiju? Znamo zato što nisu svi ljudi depresivni a svi imaju probleme, neki čak veoma teške pa opet ne upadaju u depresiju. Dakle, prvi korak na putu ka stvaranju trajno pozitivnog odnosa prema sebi i životu jeste priznanje da problemi i prepreke postoje. Optimistična osoba konstatuje i priznaje postojanje problema i negativnih okolnosti i ne pokušava da te probleme ignoriše ili izbegava. Samim tim što ih priznaje i ne izbegava ona nastoji da ih reši. Probleme vidi kao izazove i normalan sastavni deo života.

Optimistična osoba je svesna problema i traga za rešenjima. Njen fokus je na rešenjima, na onome što može da uradi a ne na onome što ne može. Zbog toga optimistična osoba je proaktivna, cilju usmerena i motivisana da problem reši. Optimistična osoba je osoba koja ima samopouzdanje.

Kako da se nosite sa negativim osećanjima

Pored nošenja sa problemima važno je naglasiti da ako želite da postane i ostanete pozitivni morate naučiti kako da se nosite sa negativnim osećanjima. Prvi korak u tom procesu jeste da ih priznate, osvestite i dozvolite sebi da ih doživite. To je pomalo kontraintuitivno jer ljudi po automatizmu teže da izbegnu neprijatnosti i bol.

Kada su u pitanju negativna osećanja tu važi jedan paradoks. Što više pokušavate da poreknete, supresujete ili zaustavite negativna osećanja (kao što su strah, ljutnja, tuga, stid i sl.) to ona postaju još intenzivnija, traju duže i odvlače vašu pažnju koju biste mogli usmeriti na nešto konstruktivnije.

Zašto je to tako? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo shvatiti osnovnu funkciju osećanja. Osećanja su naš subjektivni i autentični vid reagovanja na svet u kojem živimo. Još preciznije rečeno na svet onakav kako ga mi percipiramo. Negativna osećanja nam šalju poruku da to što radimo više ne radimo da prekinemo sa tim a pozitivna osećanja nam šalju signal da nastavimo sa onim što radimo. Naša osećanja nam daju korisnu informaciju o onome što radimo i mislimo. To je zato što su nasuprot mislima osećanja uvek odraz naših autentičnih uverenja i stavova koje imamo prema sebi, drugima i svetu uopšte.

Ono što osećamo je pokazatelj naše motivacije, onoga što zaista želimo i onoga što ne želimo. Zato je jako važno da slušamo sopstvena osećanja. Postoje situacije kada naša osećanja nisu u skladu sa onim što želimo i u skladu sa onim čemu svesno težimo. Tada smo često skloni da zaključimo da su ta osećanja naš neprijatelj, naša unutrašnja prepreka. Ali to zapravo nikada nije tako. Ono što ne valja je naša interpretacija tih osećanja. Naše tumačenje poruke koje nam donosi neko osećanje može biti pogrešno.

Na primer, zamislimo osobu koja želi da ostavi dobar utisak na nekom javnom nastupu a u isto vreme ima veoma izraženu tremu. Osoba je slona da pomisli da baš ta trema je sprečava u nameri da ostavi dobar utisak i onda pokušava da tremu kontroliše, ignoriše ili zaustavi. Kao posledica toga trema se još pojačava i kada se to desi nekoliko puta osoba zaključuje da bespomoćna, da nije u stanju da kontroliše svoje emocije i počinje da izbegava javne nastupe kako bi sebe zaštitila od emocionalnog bola i neuspeha. Ali o čemu se tu zapravo zaista radi? Da li je trema zaista neprijatelj ili ona predstavlja korisnu informaciju koja osobi može pomoći da ostvari svoj cilj, da ima dobar javni nastup? Sada se sigurno pitate kako trema može nekome da pomogne da ima dobar javni nastup? Može ako pravilno protumačite šta je to što trema želi da vam kaže. Postojanje treme može ukazivati da osoba nije u dovoljnoj meri uvežbala ono što prezentuje, da nije još uvek dovoljno kompetentna i da treba da više vežba i bolje se spremi za javno izvođenje. Često parališuća trema govori osobi da osoba sebe forsira da bude nešto što nije ili da radi nešto što ne može da ostvari. Odustajanje od forsiranja i zahteva da bude nešto što nije osobu oslobađa od treme. Najsigurniji način da osoba ostavi dobar utisak na druge jeste da bude autentična, da govori, misli i izražava ono u šta zaista veruje i ponaša se u skladu sa onim što je u skadu sa njenim identitetom. Kada osoba sebe forsira da bude nešto što nije ona upravo radi suprotno i njeni pokušaji su unapred osuđeni na neuspeh. Kada bi trema mogla da govori ona bi rekla osobi: Budi ono što jesi, budi autentičan. Problem je u tome što mi ponekad  ne razumemo poruke koje nam šalju naša osećanja naročito u slučaju kada je reč o neprijatnim osećanjima kao što su strah, tuga, stid, ljutnja itd. Često smo skloni da negativno okarakterišemo sebe, druge ili svet a da ni ne pokušamo da razmemo šta se zaista dešava unutar nas.

Dakle, ako želite da budete pozitivni budite konstruktivni. Uvek prihvatite svoja osećanja bez obzira da li su ona neprijatna ili prijatna. Uvažite ih i nastojte da ih razumete. Pitajte se šta mi govore moja osećanja u kom smeru da nastavim dalje?

Osećanja su prolazna ako im se one opirete

Druga važna stvar koju treba reći je da su osećanja po svojoj prirodi prolazna, kratkotrajana stanja. Naučna istraživanja su pokazala da neko osećanje kada se javi traje od 60 do 90 sekundi pod uslovom da osoba prihvata to osećanje, ne pokušava da ga zaustavi ili kontroliše. Kada negativna osećanja postanu hronična i traju satima ili čak danima to je siguran znak da radimo nešto pogrešno. Nerazumemo sebe. Neprihvatamo svoja osećanja. Pokušavamo da pobegnemo od njih. Mi možemo pobeći od gotovo svega osim od sopstvenih osećanja jer osećanja su u nama, ona su deo nas a sami od sebe ne možemo pobeći niti to treba da činimo.

Kada osetite neko negativno osećanje šta je najbolje da uradite?

Konstatujte da je osećanje prisutno, imenujte ga i fokusirajte svu svoju pažnju na to što osećate, pre svega u telu. Fokusirajte i osetite sve što osećate u datom momentu uključujući sve senzacije koje osećate u telu. Dok ste fokusirani na to osećanje recite sebi osećam … (strah, tugu, stid itd.). Nemojte u tom momentu pokušavati da analizirate zašto se osećate tako kako se osećate. Ostavite analizu za kasnije. Analizirajte kada osećanje prestane a ne dok traje. Što se više fokusirate na osećanje to će ono brže da prođe. Kada prođe možete misliti o tome.

Analiziranje vs. doživljavanje

Analiziranje sa jedne strane i osećanja (doživljaji) sa druge strane isključuju jedni druge. Mi nemamo kapacitet da u isto vreme i analiziramo i doživljavamo nešto. Jedino što možemo je da prebacujemo pažnju sa jednog procesa na drugi u realnom vremenu. Što više mislimo analitički o nekom događaju to je doživljaj koji imamo u vezi tog događaja slabiji i obrnuto. Na primer, da li možete da razmišljate o tome koiliko vam se spava, da pitate sebe kada ćete zaspati i koliko ste odmakli daleko u tom procesu i da u isto vreme padnete u san? Teško da možete, što više mislite manje vam se spava. Isto važi i u seksu, što više mislite manje ste fokusirani na doživljaje i prijatne senzacije i samim tim imate manje intenzivan doživljaj. Isto važi u sveri bilo kog doživljaja.

Znači da ako želimo da osećanje doživimo u svom punom intenzitetu porebno je da se fokusiramo na doživljaj a ne na analizu. Isključite misli i osetite osećanje, mislićete o tome kasnije. Zašto je to bitno? Pa zato što ako što više dopustite sebi da doživite neko osećanje (uključujući i negativna osećanja) to će ono brže proći. Kasnije kada osećanje nestane moćićete da hladne glave razmislite o svemu. Poznato je da ljudi najbolje misle i donose najbolje odluke kada su hladne glave.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com

 

Opažanje uspeha i neuspeha

Opažanje uspeha i neuspeha

Da li ste znali da u zavisnosti od toga kako opažate razloge (uzroke) svojih sadašnjih uspeha ili neuspeha utičete na vaše buduće uspehe ili neuspehe? Kada ljudi dožive neuspeh, oni teže da sebi objasne zašto su bili neuspešni. Oni tragaju za razlozima, uzrocima neuspeha. Svako ima svoju sopstvenu teoriju zašto u nečemu uspeva ili podbacuje. U zavisnosti od te teorije osoba će preduzimati određene akcije koje će doprineti određenim ishodima u budućnosti.

Istražujući ovaj fenomen, psiholozi su otkrili da u zavisnosti od toga kako ljudi vide uzroke svojih neuspeha zavisi kako će se osećati nakon neuspeha i kako će se ponašati u budućnosti. Kako izgleda taj proces? Kada osoba konstatuje da je doživela nespeh, ona traga za mogućim uzrocima. Uzroci mogu biti unutrašnji (u samoj osobi) ili spoljašnji (u sredini). Unutrašnji uzroci neuspeha su nedostatak sposobnosti ili nedovoljno zalaganje (nedostatak motivacije), dok su spoljašnji uzroci težina zadatka (problema) i sreća (slučajne okolnosti karakteristične samo za tu specifičnu situaciju). Uzroci se ne razlikuju samo po tome što mogu biti unutrašnji ili spoljašnji, već uzroci mogu biti i stabilni (nepromenljivi) ili nestabilni (promenjilivi u vremenu). Tako kada se ukrste ove dve dimenzije možemo reći da uzrok uspeha ili neuspaha može biti: unutrašnji i stabilan, unutrašnji i nestabilan, spoljašnji i stabilan, spoljašnji i nestabilan.

Razmotrimo to sada na jednom jednostavnom primeru. Zamislimo studenta koji je pao ispit. Nakon neuspeha on nastoji da sebi objasni uzrok neuspeha. Prema opisanoj tipologiji student može imati četiri objašnjenja toga što je pao ispit: Ja sam glup (unutrašnji-stabilan uzrok), Nisam dovoljno učio (unutrašnji-nestabilan uzrok), zadaci na ispitu su bili preteški (spoljašnji-stabilan), danas nije bio moj dan (spoljašnji-nestabilan). U zavisnosti od toga koju vrstu uzroka student odabere kao objašnjenje svog neuspeha uticaće na to kako će se osećati i šta će preduzeti u budućnosti povodom neuspeha. Ako student neuspeh na ispitu pripiše unutrašnjem-stabilnom uzroku (Ja sam glup), on će se najverovatnije obeshrabriti i očekivati neuspeh i u budućnosti jer nedostatak sposobnosti je nešto što se teško menja. Ako student procenjuje da je glup danas biće glup i u budućnosti jer se inteligencija ne menja značajno tokom vremena. To dalje može dovesti do toga da se student obeshrabri i prestane da uči i ulaže dodatni napor jer ne vidi mogućnost da bude bolji u budućnosti (jer svoj neuspeh pripisuje nedostatku sposobnosti). To će najverovatnije dovesti do budućih nesupeha i odustajanja ili depresivnog afekta. Ako student svoj neuspeh na ispitu pripiše nedovoljnom trudu (untrašnji-nestabilan uzrok) on će najverovatnije nastojati da uloži dodatni trud da savlada dato gradivo ili otkloni prepreke koje mu stoje na putu polaganja ispita. U ovom slučaju student se neće obeshrabriti (već može biti samo nezadovoljan ili frustriran) jer uviđa da može da utiče na uzrok nesupeha (ulaganjem dodatnog napora). Dakle, u ovom slučaju imamo sasvim drugačiji ishod i u pogledu emocionalog reagovanja na neuspeh kao i ponašanja u budućnosti koje je relevantno za buduću uspešnost. Student svoj neuspeh može objasni sebi težinom zadatka. Ako ispit polaže većina studenata onda je ispit lak a ako ga polaže manji broj studenata onda je ispit težak. Ako je ispit težak a a student ga položi on će taj uspeh najverovatnije pripisati sebi (svojoj sposobnosti ili zalaganju) a ako je ispit lak pripisaće ga težini zadataka. Sreća je situacija kada student svoj uspeh ili neuspeh pripisuje promeljivim sredinskim faktorima na koje ne može da utiče. U tom slučaju student će najverovatnije čekati da se pojave optimalni uslovi za polaganje ispita.

Kako različite osobe objašnjavaju sebi svoje neuspehe?

Različite osobe imaju različite stilove pripisivanja uzročnosti sopstvenog uspeha ili neuspeha. Osobe sklone depresiji i pesimizmu sklone su da svoje nuespehe pripisuju unutrašnjim i stabilnim uzrocima dok svoje uspehe su skloni da pripisuju spoljašnjim i nestabilnim uzrocima (sreća, okolonosti). Suprotno njima, optimistične i ambiciozne osobe su sklone da neuspehe pripisuju unutrašnjim nestabilnim a uspehe unutrašnjim stabilnim uzorocima.

Koji je vaš stil objašanjavanja uzroka uspeha i neuspeha?

Da li ste skloni da se obeshrabrite ili ulažete dodatne napore nakon doživljenog neuspeha? Da li ste pesimistični ili optimistični povodom buduće uspešnosti? Da bi ste odgovorili na ova pitanja otkrijte kod sebe kako obajšnjavate uzroke svojih uspeha i nespeha.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com