Sujeta – slast za ego, otrov za dušu

Sujeta – slast za ego, otrov za dušu

Šta znači biti sujetan? Sujeta ili taština je pojam koji ima negativnu konotaciju. Kada kažemo za nekoga da je sujetan to smatramo negativnom karakteristikom njegovog / njenog karaktera. Svi ljudi su sujetni, bez izuzetka, ali se ljudi razlikuju u stepenu izraženosti njihove sujete. Kada se u svakodnevnom govoru kaže za nekoga da je sujetan obično se misli na nekoga sa izraženom, prenaglašenom sujetom.

Kakva je sujetna osoba?

Sujetna osoba je:

1. preosetljiva na kritiku i odbacivanje
2. ima izraženu želju da dobije potvrdu od strane drugih ljudi
3. ima nisko samopoštovanje
4. čvrsto se identifikuje sa svojim egom i grčevito se drži te idenitifikacije

Sujetne osobe su preosetljive na kritiku. One svaku kritiku doživljavaju intenzivno, lično, kao znak odbacivanja. Ako kritikujete sujetnu osobu ona će postati ljuta i povređena i osećaće se odbačeno. Sujetna osoba žudi za prihvatanjem i odobravanjem od strane drugih. Sujetna osoba je osoba gladna ljubavi. Sujetna osoba se oseća nevoljeno a ne ume da voli sebe u zadovoljavajućoj meri. Zato ona traži potvrdu svoje vrednosti od strane drugih ljudi. Spolja može delovati arogantno, nadmeno i samouvereno. Dok iznutra se oseća nesigurno, povređeno, usamljeno, odbačeno, besno i prazno.

Zašto je sujeta “slast za ego”?

Kada sujetna osoba osvaja druge ljude, dobija njihove komplimente i divljenje, ona procveta. Oseća se kao da je na sedmom nebu. Ti uzbudljivi, ekstatički osećaji moći, lične vrednosti i prihvaćenosti dižu njen ego u nebesa. Osećaj ličnog trijumfa je jako uzbudljiv, prijatan i eksicitirajući kao droga. Osoba lako postaje zavisna od njega i teško ga se odriče. Problem je u tome što svi ti osećaji (kao i svi drugi) ne mogu da traju dugo. Za sujetu važi poznata narodna izreka: ko visoko leti, nisko pada. Kada prestanu aplauzi, divljenje i prihvatanje, sujetna osoba ostaje bez svoje duševne hrane i ponovo zapada u stanje apatije, umerene i hronične potištenosti (distimije), koja može biti praćena povremenim epizodama očaja.

Zašto je sujeta „otrov za dušu“?

Sujeta je “otrov za dušu” jer sprečava prirodan kapacitet osobe da se razvija i dostigne svoj krajnji cilj ličnog i spiritualnog razvoja a to je sloboda od ega. Sloboda od ega ne znači gubitak ega, jer je to nemoguće. Sloboda od ega znači distanciranje od ega, svest da ego postoji ali da je ego samo ego a ne suštinska odlika nečijeg identiteta. Ego je samo filter kroz koji posmatramo sebe, druge i svet. Iako imam ego ja sam mnogo više od njega.

Od čega se sastoji ego?

Ego je dečija i kulturna tvorevina sa kojom smo se identifikovali tokom razvoja. Ego se sastoji od niza kulturnih i porodično uslovljenih vrednosti, uloga i identiteta. Ego ne možemo razoriti niti izbrisati iz našeg uma, ali ga možemo prevaziđi. Možemo se izdići iznad njega, tako što ćemo uvideti da ego nije suština našeg bića. Svako ima ego ali niko od nas nije ego.
Sujetna osoba je osoba koja je centrirana na svoj ego. Ona ne vidi da ona može da postoji izvan svog ega. Zato je tako fragilna i preosetljiva. Dokle god osoba veruje da je ona ego, ona neće biti u stanju da sebe prihvati bezuslovno i oslobodi sebe ropstva sujete.

Kada osoba bezuslovno prihvati sebe ona oseća duševni mir, spokoj, celovitost, radost i iskrenu ljubav prema sebi, drugima i svetu. To je ljubav bez očekivanja i interesa. Volim zato što postojim a ne zato što želim da posedujem nešto ili nekoga. Kada osoba shvati i doživi da nije svoj ego ona više ne žudi za prihvatanjem od strane drugih. Više ne teži savršenstvu. Može slobodno i udobno da živi u svojoj koži jer se više ne identifikuje čvrsto sa svojim ego programima, stečenim identitetima i uverenjima. Takva osoba je svesna sebe, ali je i dalje nesavršena. Ali to više nije problem. Nesavršenost joj ne smeta, jer se više ne vezuje za ego.

Osnovni ego program je: vrediš onoliko koliko te značajni drugi prihvate i potvrde. Kada postanemo svesni tog programa i prestanemo da ga sledimo, postajemo slobodni od ropstva sujete. Ego program je onaj u koji veruju deca. To je program kome smo naučeni i trenirani od rođenja pa sve do odraslog doba. Ego program kaže: budi ono što drugi kažu da ti jesi, oni bolje znaju od tebe kakav si i koliko vrediš. To je naravno iluzija. Ko može da vas bolje zna od vas samih? Ne može niko.

Kako možemo prevazići ego i sujetu?

Tako što ćemo zaviriti u sebe i potražiti odgovore iznutra. Koje odgovore tražimo? Tražimo da odbacimo iluzije o tome ko verujemo da jesmo. Kada odbacimo te iluzije ostaje ono to stvarno jesmo. To se ne može opisati rečima jer to nije koncept već doživljaj. Doživljaj da nismo ego oslobađa i uvodi nas u svet prave samospoznaje i unutrašnjeg mira.

Ako želite da osetite svoje pravo Ja koje leži izvan okvira Ega, prijavite se za online seminar: Direktno iskustvo istine. U okviru ovog seminara doživećete svoje pravo Ja, kada odbacite lažne identitete i impresije sa kojima ste se identifikovali. To je veoma važno otkriće koje će vam pomoći da mnogo brže napredujete u svom psihoškom razvoju. Za sve informacije u vezi ovog seminara možete me kontaktirati putem email adrese onlinepsihoterapija@gmail.com.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

Da li se prevara isplati?

Da li se prevara isplati?

Na prevaru u vezi ili braku možemo gledati iz različitih uglova. Jedan od njih je sagledavanje prevare iz ugla moralno-vrednosnih orijentacija. Pošto prevara uključuje neiskrenost, laganje i povredu osećanja partnera, možemo se pitati da li je prevara moralni čin. Mislim da bi takva diskusija dovela do brojnih neslaganja i što je još važnije do relativizovanja prevare. Upravo je to ono što ću pokušati da izbegnem u ovom tekstu a istovremeno ću istaći psihološke aspekte prevare. Pokušaću da odgovorim na sledeća pitanja: Koje osobe su sklone prevari/prevarama? Šta je to što neke ljude najčešće motiviše na prevaru? Da li se isplati varati?

Šta je prevara?

Pod prevarom se obično smatra postojanje paralelne, tajne veze sa drugom osobom dok je osoba koja vara u isto vreme u vezi ili braku. Dakle o prevari možemo govoriti samo kada je osoba koja vara već u nekoj vezi u kojoj se moralno, usmeno i/ili pravno obavezala na vernost. Sve drugo se ne može smatrati prevarom već promenama seksualnog partnera ili promiskuitetnim ponašanjem. Neki ljudi su skloni da prave razliku između prevare koja je motivisana čisto seksualnim motivima od prevare koja je motivisana zaljubljivanjem u drugu osobu. Kada budem govorio o motivima koji stoje u osnovi prevare videćemo da suštinski nema razlike između ove dve vrste motiva iako to možda tako izgleda na prvi pogled.

Koji su najčešći motivi za prevaru?

Hronično nezadovoljstvo i svađe u vezi ili braku – nerešavanje konflikata dovodi postepeno do gomilanja nezadovoljstva, ljutnje, javljanja čestih svađa a kasnije i do međusobnog prezira i distanciranja. Sve to vodi blokadi ljubavi i pozitivnih osećanja prema partneru koji se sada posmatra samo kroz prizmu besa i kriticizma. Hroničan osećaj nezadovoljstva i neprihvatanja od strane partnera motiviše osobu da potraži pažnju i prihvatanje na nekoj drugoj strani kako bi se ponovo osetila prihvaćeno i voljeno. Kroz prevaru osoba pokušava da kompenzuje svoje narušeno samopoštovanje i pozitivnu sliku o sebi kao nekome ko vredi.

Strah da se ostane sam – neke osobe ostaju dugo u vezama ili brakovima u kojima nisu zadovoljni i gde je strast i ljubav odavno prestala da postoji. Razlog tome je eksplicitan ili implicitan strah da se bude sam. Neke osobe naprosto misle da samoću ne mogu da tolerišu, da je usameljenost užasna i neizdrživa, pa birajući između dva zla prave kompromis – ostaju u vezi sa osobom koju ne vole a imaju avanture sa strane kako bi porekli svoj strah i potvrdili svoje narušeno samopoštovanje. I ovde je reč o nesigurnosti u sebe i negativnom samovrednovanju. Osoba se plaši samoće jer veruje da neće lako naći novog partnera jer nije dovoljno atraktivna i/ili zanimljiva. Postoje i osobe koje misle da ako ostanu same da ih to čini jadnim i da će ih drugi ljudi sažaljevati. I ovde se radi o nesigurnosti koja se projektuje na stav okoline.

Nesigurnost u sebe koja se želi kompenzovati samodokazivanjem (sindrom Don Žuana) – osobe koje su duboko nesigurne u sebe i koje imaju difuzan identitet (na primer sumnjaju u svoju muškost i sl.) nastoje da kroz osvajanje i menjanje seksualnih partnera kompenzuju snažan i dubokoukorenjen osećaj neadekvatnosti. Potraga za novim avanturama može poprimiti prisilni karakter, jer ako osoba prestane da upražnjava ovaj vid ponašanja može se javiti osećaj anksiznosti povodom procene sopstvene manje vrednosti. Ove osobe sklone su da idealizuju svoje partnere, tragajući za perfektnom osobom koja će im se diviti i u potpunosti ih prihvatiti. Problem je u tome što ova vrsta idealizacije ne može da traje dugo, pa kada dobiju divljenje i prihvatanja, brzo se ohlade  i te osobe im postanu dosadne, nezanimljive i manje vredne. Zbog toga se odmah upuštaju u traganje za novom avanturom i novim izazovima. Glad za samodokazivanjem (u čijoj osonovi je poricanje osećanja vlastite neadekvatnosti) je bezgranična, to je prosto rupa bez dna.

Način da se indirektan način osveti partneru za njegova/njena  loša ponašanja – pasivne i pasivno-agresivne osobe koje ne umeju da na direktan i otvoren način izraze svoje nezadovoljstvo i suprotstave se maltretiranju, posesivnosti, kontroli  i uvredama od strane partnera sklone su da se osvete partneru tako što će ga/je prevariti. Dok je prethodna strategija uglavnom muška ova je uglavnom karakteristična za žene. Problem sa ovom vrstom ponašanja je u tome što prevara ne dovodi do redukcije ljutnje na pertnera, ne popravlja dugoročno narušeno samopouzdanje i ne pruža osobi nova iskustva i veštine kako da se suprotstavi i zaštiti sebe. Često se u ovim slučajevima može javiti osećaj krivice kada osoba uvidi zašto je počinila prevaru.

Nemogućnost da se ostvari bilo kakva emocionalna vezanost sa drugom osobom – predstavlja najteži vid psihopatologije kada je u pitanju prevara. Ovde je reč o narcističkim, psihopatskim osobama koji funkcionišu na nivou poremećaja ličnosti. Ove osobe su egoistične sa apriori slabim kapacitetom za empatiju i ljubav. Ove osobe su sklone površnim vezama, stalnom flertovanju i promiskuitetnom ponašanju. Ova vrsta ponašanja u suštini i ne bi mogla da se nazove prevarom jer ove osobe nisu u stanju da se za nikoga vežu pa samim tim postavlja se pitanje koga one varaju.

Kao što smo videli  osobe koje varaju svoje partnere su osobe koje su nesigurne u sebe, osobe koje slabo tolerišu frustraciju, osobe koje se jako plaše razdvajanja, osobe koje ne umeju da na otvoren način izraze svoje stavove, želje i nezadovoljstvo i na kraju osobe koje su nesposobne za bilo koju vrstu vezivanja. Dakle, reč je o različitim tipovima ličnosti.

Da li se prevara isplati?

Na kraju može postaviti smisleno pitanje da li se isplati varati? Ili preciznije formulisano: ako varate partnera koga vi zapravo varate, sebe ili drugog? Prevara je pre svaga neiskrenost prema sebi. Osoba koja vara zavarava sebe jer nije u stanju da se suoči sa bolnim istinama – sopstvenim osećanjem manje vrednosti i neadekvatnosti, strahom od vezivanja ili razdvajanja, nedostatkom veština da se rešavaju konflikti u vezi ili braku itd. Umesto varanja i traženja izlaza u paralelnim vezama, avanturama ili flertu, konstruktivni (ali teži) način jeste suočavanje sa vlastitim problemima i njihovo rešavanje. Prevara je poricanje problema a poricanje ne vodi nikada do rešenja. Možemo se zapitati: da li prevarama razrešavamo strahove i osećaj manje vrednosti ili prevazilatimo konflikte u vezi ili braku? Odgovor je jasan: NE. Prevara predstavlja isključivo trenutno olakšanje, privremeno bekstvo od realnosti, prolazno zadovoljstvo a ne rešavanje problema. Ako prevaru sagledamo iz tog ugla zaista nam nisu potrebne moralističke osude.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Perfekcionizam

Perfekcionizam

Perfekcionizam je neralistična težnja osobe da bude savršena. U osnovi perfekcionizma je iracionalani, apsolutistički zahtev prema sebi da se bude savršen/na, ako ne u svim onda bar u nekim za osobu važnim sferama života. Ova vrsta problema spada u anksiozne probleme.

Osobe sklone perfekcionizmu su hronično opterećene svojim učincima, svojim ponašanjem, izgledom i sl. Oni teže savršenstvu, prisiljavajući sebe da budu najbolji i besprekorni u onome što rade. Perfekcionizam je kao droga. Koliko god da osoba ima dobre učinke u onome što radi, koliko god da dobija pohvala i priznanja od strane drugih, perfekcionista nikada nije zadovoljan/na sobom. Uvek može bolje (i ne samo da može nego i mora biti bolje, savršenije), misli osoba koja je sklona perfekcionizmu. Perfekcionizam uključuje sitničavost, opsesivno bavljenje detaljima, izražen motiv za postignućem, preteranu samokritičnost (strogost prema sebi), sklonost mišljenju “sve ili ništa“ i izraženu anksioznost povodom mogućih neuspeha. Perfekcionisti nisu samo teški za sebe već su veoma teški i za one sa kojima treba da sarađuju. Perfekcionisti ne veruju nikome i sumnjaju u tuđu kompetentnost jer su ubeđeni da samo oni mogu precizno, tačno i valjano obaviti neki posao. Zbog toga perfekcionisti nisu za timski rad.

perfekcionizam

Šta je u osnovi perfekcionizma? Naličje perfekcionizma je nesigurnost u sebe, negativna slika o sebi, stid i osećanje manje vrednosti. Perfekcionizam je samo neuspešan način na koji osoba nastoji da kompenzuje negativnu sliku o sebi. Perfekcionista polazi od iracionalne ideje: Moram uvek biti savršen u svemu što smatram važnim inače sam manje vredna (bezvredna) osoba. Problem je u tome što ova strategija nikada ne daje rezultate (ne ublažava niti eliminiše osećanje lične neadekvatnosti ili manje vrednosti).  Koliko god da je dobar/a u nečemu osoba se ne oseća sigurnije u sebe zbog svojih učinaka. Što je sasvim očekivano s obzirom da osoba nema lošu sliku o sebi zbog svojih neuspeha.

Osobe koje su sklone perfekcionizmu retko su spremne da ga se odreknu jer imaju izvesne dobiti od takve vrste ponašanja. Zbog težnje ka savršenstvu i nastojanju da nešto urade besprekorno perfekcionisti često stvarno imaju dobre učinke i to predstavlja nagradu (što ih motiviše da nastave dalje da se ponašaju na isti način). Perfekcionisti pogrešno veruju da je anksiozniost (strepnja) koju imaju povodom mogućih neuspeha neophodna da bi oni bili motivisani za postignuće i ostvarivanje samoproklamovanih ciljeva. Međutim to nije tačno. Anksioznost nije dobar motivator, čak šta više anksioznost uzima mnogo energije i ometa osobu u obavljanju željenih aktivnosti. Perfekcionisti često nisu ni svesni koliko energije oni nepotrebno troše na planiranje i samoprocenu onoga što žele da urade ili su već uradili. Stalno sitničarenje i težnja ka savršenstvu osobu odvlače od njenih autentičnih strahova i zabrinutosti (negativnoj slici o sebi i nedovoljnom samopoštovanju), što takođe predstavlja jednu vrstu dobiti zbog koje se perfekcionisti nerado odriču svog perfekcionizma.

Šta podrazumeva rad na prevazilaženju perfekcionizma? Kao što sam gore pomenuo perfekcionisti ne žele da menjaju ovu svoju sklonost. Tako da se psihoterapijski tretman odvija u pravcu jačanja pozitivne slike o sebi, radu na bezuslovnom samoprihvatanju, prihvatanju i prevazilaženju stida.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog