Distanciranje od negativnih misli i emocija

Distanciranje od negativnih misli i emocija

Kako da se distancirate od negativnih misli i emocija? Zašto je važno da naučimo da se distanciramo od unutrašnjih sadržaja svesti? Šta su objekti svesti? U čemu je razlika između onoga što nazivamo Ja i unutrašnjih sadržaja – misli, emocija, slika i telesih senzacija? Sve du to pitanja o kojima govorim u ovom videu.

Dr Vladimir Mišić

Kako da izbrišem negativne, misli, iskustva i slike iz svog uma?

Kako da izbrišem negativne, misli, iskustva i slike iz svog uma?

Da li je moguće izbrisati negativne slike, emocije, bolna iskustva iz uma? Kako? Šta je to negativni naboj? Na kom prinicipu radi tehnika paradoksalne intencije? Koji je najbolji metod za čišćenje negativnog naboja? Kada negativne misli i slike odlaze u zaborav i prestaju da nas opterećuju? Kako znamo da je nešto problem za nas? Ovo su neka pitanja na koja odgovaram u ovom interesantnom video klipu

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

„Lažiranje“ emocija ili zašto prikrivamo negativna osećanja?

„Lažiranje“ emocija ili zašto prikrivamo negativna osećanja?

Nekada vam je jasno da osoba koju poznajete ili koja vam je bliska pati, ali ona ne pokazuje tugu, naprotiv, šali se, smeje odaje utisak da je zapravo zadovoljna i srećna. Ako je duže posmatrate, primetićete  da njeno odigravanje zadovoljstva nije baš toliko uverljivo – njen osmeh je prenaglašen, pokreti kruti, a oči često ne prate izraze lica već kao da iskaču iz čitavog konteksta. Šta se zapravo događa? Iz različitih razloga osoba pokušava da odglumi kako želi da se oseća, prikrivajući pritom svoje autentične emocije. To nije slučaj samo sa tugom, stid će se često prikriti arogancijom, ljutnja ljubaznošću, povređenost ravnodušnošću, strah besom, izabraće se ona emocija i ponašanje koje je u datoj situaciji prihvatljivije i za tu osobu i za druge.

Žašto prikrivamo negativna osećanja?

Negativna osećanja su pre svega praćena  neprijatnim i bolnim senzacijama u organizmu. Prikrivajući i negirajući negativne emocije osoba praktično želi da se zaštiti od neprijatnosti. Neke osobe smatraju da je ova vrsta neprijatnosti  nepodnošljiva pa teže da izbegnu sve situacije koje bi mogle da ih uvedu u negativne emocije. Npr. osobe koje se plaše dubljeg emotivnog vezivanja ili ostaju u disfunkcionalnoj vezi zapravo beže od osećanja tuge i/ili povređenosti koje se posledično javjalju prilikom eventualnog raskida emotivnog odnosa. Dalje, zamena negativnih osećanja poželjnijim ili pozitivnim osećanjima kao što su ravnodušnost ili sreća osoba pokušava da smanji neprijatnost koju oseća ali i da dokazuje drugima i sebi da je jaka i sposobna da se nosi sa problemima. Pokazivanje pravih osećanja zapravo za tu osobu znači da je slaba i manje vredna u odnosu na druge. Nekada osoba prosto smatra da drugi neće razumeti ili će pogrešno protumačiti  njena osećanja, da će ih preceniti ili podceniti.

Koje su posledice prikrivanja negativnih osećanja?

Negativna osećanja zapravo predstavljaju prirodnu reakciju organizma na frustraciju. Dakle, kada prihvatimo i prepoznamo svoja negativna osećanja to zapravo znači da postoji određeni psihosocijalni problem koji moramo da rešimo. Ukoliko u startu ne prihvatimo svoja negativna osećanja i pokušamo da na pravi način rešimo probleme, ona postaju intenzivnija i prelaze u svoju nezdravu formu (više o podeli na zdrava i nezdrava negativna osećanja možete pročitati ovde ).  Krajnja posledica prikrivanja negativnih emocija je nastajanje psihičkih i somatskih poremećaja (više o ovim simptomima pročitajte ovde).

Šta raditi sa svojim negativnim osećanjima?

Verovatno ste shvatili iz prethodnog teksta da prikrivanje negativnih osećanja predstavlja pogrešan mehanizam prevazilaženja psihosocijalnih problema. Prema tome, ono što prvo treba uraditi jeste registrovati i prihvatiti svoja negativna osećanja. Sledeći korak je preispitati se povodom koje skorašnje životne situacije su ova osećanja nastala. Zapitajte se kako ste interpretirali ovu situaciju? Šta ona za vas znači? Šta ste razmišljali u toj situaciji? Procenite da li je moguće da razmišljate i da se ponašate drugačije kako biste umanjili intenzitet trenutnih negativnih osećanja. Na primer, zamislite sledeću situaciju. Čekate svoju drugaricu koja redovno kasni na sastanke. Vi ste zbog toga nezadovaljni ali kada se ona pojavi pravite se kao da se ništa nije dogodilo i ljubazno se smeškate.  Na jednom od niza sastanaka ona opet ne dolazi na vreme, Vi razmišljate kako to nije fer sa njene strane, kako ona ne poštuje ni Vaše vreme ni Vas, kako je ona u stvari sebična i ovakvo razmišljanje kod vas izaziva ne samo nezadovoljstvo već i bes i kada se u jednom trenutku vaša drugarica pojavi Vi se više ne smeškate već se izvičete na nju i besni odlazite kući. Prepoznajete da je ovaj scenario onaj sa prikrivanjem negativnih emocija. Ipak, mogli biste da postupite i drugačije. Onog trenutka kada ste osetili nezadovoljstvo povodom ponašanja vaše drugarice, to ste trebali i da joj kažete, mirnim tonom, bez vike i da je pozovete na dijalog kako biste  zajedno rešile problem. Ipak, nisu sve situacije ovako jednostavne i nekada je zaista potrebna veština kao biste uspeli da prevaziđete probleme koje prate negativne emocije. Ali, ono što je važno jeste: ne prikrivajte i ne ignorišite svoje emocije ma kakve one da su!

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064/64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

 

Zašto je samoanaliziranje štetno?

Zašto je samoanaliziranje štetno?

Mnogi ljudi smatraju da je razmišljanje o sebi (samoanaliza, introspekcija, samoprocenjivanje) nešto veoma korisno jer osobi pomaže da bolje razume sebe i omogućava joj da se promeni. Ne samo da je to rasporostranjen stav među laicima već i među nekim “stručnjacima” starog kova.

Odakle potiče verovanje da je samoanaliza lekovita?

Verovanje da je samoanaliza lekovita potiče iz učenja psihoanalize. Psihoanaliza smatra da se psihološki problemi rešavaju tako što osoba dođe do intelektualnog uvida o uzroku problema koji je po učenju psihoanalize skoro uvek u detinjstvu. Takva shvatanja su široko popularizovana kroz filmove i druge medije gde se psihoterpija izjednačava sa Frojdovom psihoanalizom.

U realnosti je skroz drugačije. Psihoanaliza je odavno otišla u istoriju, većina psihoterapeuta se ne bavi tom vrstom terapije. Takođe, značajno su promenjeni stavovi po pitanju toga šta su uzroci psihičkih problema i poremećaja.

Prevaziđena shvatanja o samoanalizi 

Danas skoro niko ne smatra da su uzroci psihičkih poremećaja isključivo ukorenjeni u događajima iz detinjstva, zatim da postoji tako jasna i linearna veza između uzorka i posledice (jedna uzrok vodi jednoj posledici) i da se psihološki problemi mogu rešavati isključivo putem intelektualnog uvida. Da bi došlo do promene nije dovoljan intelektualni uvid, potrebno je da osoba prihvati, doživi i suoči se bez otpor sa emocijama koje pokušava da kontroliše, supresije ili izbegne. Kada osoba bezuslovno prihvati svoja osećanja i želje kojima teži, dolazi do povlačenja rigidnosti, anksioznosti, simptoma i negativnih misli.

Razlozi zašto je samoanaliza štetna

Samoanaliziranje ne dovodi do uvida u stvarne uzroke negativnih emocija, misli i ponašanja, jer ti uzroci nisu intelektualne već emocionalne prirode. Na nivou intelekta možemo rešavati samo intelektualne ali ne i emocionalne probleme. Samoanaliza je intelektualni ćorsokak.

Ako želimo stvarno i duboko da se promenimo moramo razumeti sebe na nivou emocija, želja, na nivou identiteta. Stvarni uzroci svih psihičkih simptoma leže u unutrašnjem konfliktu između onoga što zaista osećamo i želimo i onoga što na svesnom nivou smatramo prihvatljivim delom slike o sebi. Suština promene ne ogleda se u razumevanju već u odustajanju od tog konflikta.

U čemu je suština promene?

Suština promene je u prihvatanju a ne razumevanju. Prvo dolazi prihvatanje pa onda razumevanje a ne obrnuto. Prihvatanje je preduslov za razumevanje. Pokušaj da se emocionalni problem reši isključivo putem intelektualne analize je zapravo čin ne prihvatanja emocija. Zato je to jalov posao koji ne daje dugoročne, duboke i trajne rezultate. Ako hoćete da zaista razumete neku svoju emocionalnu reakciju, prvo je prihvatite, osetite bez optora i sačekajte da ode pa onda analizirajte njeno značenje.

Zašto je samoanaliza plitka?

Samoananaliza ne dovodi do boljeg razumevanja sebe zato što naš identitet (vlastiti doživljaj sebe) nije stvar razumevanja i razuma (intelekta) nego stvar doživljaja. Identitet se sastoji niza doživljaja sebe koji su deo naše memorije a nastali su tokom našeg života (ne samo tokom detinjstva, već i kasnije). Analiziranje sopstvenih doživljaja ne menja te doživljaje. Ako želimo da istinski sebe razumemo potrebno je da to učinimo na nivou identiteta a ne intelekta. To znači da treba da osetimo i prihvatimo sopstvena osećanja (pozitivna i negativna) i želje koje oblikuju naše ponašanje i misli.

Samoanaliza obično dovodi do neprihvatanja sopstevnih emocija i želja, doprinosi stvaranju negativne slike o sebi što posledično pojačava anksioznost i depresivnost. Samoanaliza negativnih emocija pojačava te emocije (njihov intenzitet i trajanje), dovodi do izjednačavanje selfa sa nekom od tih emocija i na taj način doprinosi pojačavanju negativne slike o sebi.

Odakle dolazi potreba za samoanalizom?

Potreba za samoanalizom proizilazi iz potrebe za kontrolom anksioznosti i drugih osobi neprihvatljivih emocija i želja. Kontrola znači isto što i borba, supresija, a supresija vodi održanju ili pojačavanju anksioznosti. I sam Frojd se samoanalizirao pa tim metodom nikada nije uspeo da prevaziđe anksioznost i agorafobiju od koje je patio. On je anksioznost „lečio“ malim dozama kokaina.

Šta je alternativa samonalizi?

U okviru psihoterapijskog pristupa koji praktikujem, klijente ohrabrujem i učim kako da prihvate sebe bez samoprosuđivanja, samoanalize, rigidnosti, kontrole i samoprekora. Osnovni cilj terapije nije razvijanje intelektualnih uvida, već bezuslovno samoprihvatanje koje vodi životu bez anksioznosti, rigidnosti, depresivnosti i samoosuđivanja. Dakle, alternativna samoanalizi je samoprihvatanje. Samoprihvatanje podrazumeva prihvatanje sopstvenih emocije, želja i odustajanje od unutrašnjeg konflikta.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šta je uzrok većine emocionalnih problema?

Šta je uzrok većine emocionalnih problema?

Uzrok većine psiholoških, emocionalnih problema je u traumi. Zaglavljenost u traumi dovodi do javljanja i upornog istrajavanja negativnih simptoma traume kao što su: anksioznost, depresija, očaj, bes, bespomoćnost, povređenost, patološka posesivnost, osećaj krivice i sl. Sva ova osećanja na nivou intelekta praćena su negativnim uverenjima kao što su: Ja nisam vredan, Život je besmislen, Nikada se neću promeniti, Niko me neće voleti i sl.

Treba naglasti da navedene negativne emocije kao i negativna uverenja su samo simptomi traume, odnosno pokazatelji da je trauma još uvek tu u nama, da je još uvek aktivirana i da značajno utiče na našu percepciju sebe, drugih ljudi, života i sveta uopšte.

Šta je trauma?

Trauma je doživljaj poraza, subjektivni doživaljaj koji uključuje istovremeni doživljaj da smo ugroženi (životno, emocionalno ili fizički) i doživljaj da povodom toga ništa ne možemo da uradimo, da ne možemo da se spasimo, da ne možemo da pobegnemo ili izbegnemo situaciju koja nas ugrožava. Prosto rečeno, trauma je situacija u kojoj doživljavamo da nam preti opasnost i u kojoj procenjujemo (tačno ili netačno) da nemamo resurse (kapacitete) da se zaštitimo. Trauma može biti situacija koja nam se lično događa ali trauma može nastati i posmatranjem drugih osoba koje preživljavaju traumu. Posmatranje osoba koje doživljavaju traumu može biti traumatično i za posmatrača naročito ako se on ili ona identifikuje (oseća sličnost ili bliskost) sa osobom koja proživljava traumu.

Velike i male traume

Većina ljudi misli da trauma nužno podrazumeva proživljavanje nekog ekstremno lošeg i ekstremno intenzivnog iskustva kao što je na primer silovanje, rat, prirodne poplave i sl. Pored ovakvih intenzivnih trauma postoje i mnoge male traume koje osobu takođe parališu i oštećuju kao i velike traume. Traumtične situacije mogu biti na primer, saobraćjna nesreća, situacije koje predstavljaju separaciju od voljenih osoba, promenu sredine, sve vrste emocionalnog, fizičkog i seksualnog zlostavljanja, zastrašivanje i maltretiranje na poslu itd.

Kako trauma utiče na psihu?

Trauma se uvek javlja u nekom specifičnom kontekstu, u nekoj konkretnoj situaciji i u određenom vremenskom trenutnku. Sve traume koje smo preživeli a nismo ih se oslobodili ostaju u našoj memoriji i utiču na nas kao da se dešavaju sada i ovde. Kada god se nađemo u kontekstu koji podseća na traumu nekim svojim karakteristikama dolazi do aktivacije traume. Kada se trauma aktivira javljaju se neprijatni simptomi, pre svega negativne emocije (anksioznost, depresija, bes itd.) i telesne reakcije (naprezanje, grčenje, želja da se pobegne, otupelost i sl.).

U momentu kada osoba prvi put doživljava traumu, ona doživljava šok jer po pravilu traumatska situacija se javilja neočekivano. U momentu šoka osoba obično ne oseća intenzivne emocije, nije svesna svojih telesnih reakcija i misli. Simptomi traume počinju da se manifestuju tek kada osoba izađe iz šoka a to je nakon određenog vremena koje je osoba provela na sigurnom, van situacije u kojoj je doživela traumu.

Dobar primer je vojnik koji se vratio sa ratišta, i sada u bezbednoj sredini on oseća simptome traume (trza se na zvukove, ima noćne more, anksiozan je, depresivan, povlači se od ljudi itd.). Trauma koja nije razrešena se iznova i iznova aktivira u svim situacijama koje podsećaju na traumu. Šta je to što osobu podseća na traumu? Osobu aktivira svaka situacija koja ili podseća na originalnu traumu ili je to situacija za koju osoba ima doživljaj da je u njoj zarobljena, uhvaćena u klopku, situacije iz koje neće moći da pobegne ili neće moći da se odbrani (na primer: zatvoreni prostori kao što su bioskop, autobus, lift, avion ili otvoreni prostori kao što su trgovi, ulice, udaljenost od sigurnog mesta itd.).

Osoba koja je doživela traumu a nije je razrešila hronično pati od simptoma traume. Najčešći emocionalni simptomi traume su anksioznost i depresivnost. Ovi simptomi su pokazatelji da je trauma još aktivna, da nije razrešena i da osoba ulaže jake napore da supresuje traumatski doživljaj. Anksioznost i depresija su pokazatelji da je supresija neuspešna, neodrživa na duže staze. Kada osoba ne može više da podnosi anksioznost ili depresiju on ili ona često uzimaju neke supstance koji pojačavaju supresiju traume i njenih neprijatih simptoma. Osoba može posegnuti za alkoholom, drogama, cigaretama, antidepresivima, sedativima itd.

Zašto trauma tako uporno istrajava i stvara nam neprijatne simptome?

Čak i kada se trauma odigrala dvadeset ili trideset godina pre sadašnjeg trenutka. Kako je moguće da i posle tako dugo perioda trauma utiče na nas sada i ovde? Razlog za to je što je trauma upisana u telu, odnosno u memoriji koja podrazumeva neke telesne reakcije koje se aktiviraju u traumi. Te telesne reakcije su instinkti preživljavanja. Sve životinje (pa i ljudi) imaju instinkte preživljavanja koji su veoma snažni i koji se aktiviraju u situacijama preživljavanja, odnosno opasnosti, odnosno traume. Trauma ne može da postoji bez aktivacije instikata preživljavanja. Ti instikti služe da nas sačuvaju u opasnoj situaciji i omoguće nam da preživimo opasnost. Sigurnost, bezbednost je vrhunski prioritet za naš organizam.

Problem nastaje kada ostanemo zaglavljeni u instiktima koji su se aktivirali. Traumtska situacija je prošla, mi smo preživeli ali instinkti su ostali i dalje aktivirani i telo se ponaša kao da je opasnost još uvek tu. Aktivirani instinkti stvaraju simptome.

Naše telo očekuje da otpustimo traumu, da je razrešimo. Većina ljudi nije u stanju da prirodno, spotano optusti traumu već nekako po automatizmu počinje da se bori sa neprijatnim simptomima traume, nastoji da ih supresuje, pobedi, eliminše. To nije moguće jer se simptomi nikada ne mogu supresovati do kraja. Zbog toga se javlja anksioznost i i/ili depresija kao signal da je supresija neodrživa. Onda osoba pokušava da supresuje i anksioznost i posledično tome anksioznost se pojačava. Tada osoba može pribeći lekovima, alkoholu ili drogama.

Supresija održava traumu i njene štetne posledice

Dokle god supresujemo traumu i njene simptome mi zapravo ne možemo se osloboditi traume. Ostajemo zarobljeni u traumi i njenim simptomima. To utiče na naš doživljaj sebe, drugih i sveta u kojem živimo. Mogu se razviti i sekundarni negativni simptomi podvodom toga stanja, to je najčešće neki vid depresivnosti.

Da li možemo trajno pročistiti traumu i njene simptome?

Možemo, sada postoji tehnologija koja nam to omogućava. Da bismo pročistili traumu osoba mora prvo da pristane na to, da svojom voljom odluči da želi da se osolobodi traume i njenih simptoma i preuzme odgovornost za svoja osećanja i promene koje će nastati. Kada osoba to učini spremna je za proces.

Kako izgleda proces pročišćenje traume?

Proces čićenja traume ne podrazumeva razgovor o traumi niti ponovno proživljavanje traume. Razgovaranje o traumi može trajati godinama bez ikakvog rezultata, isto važi i za ponovno proživljavanje emocija koje su samo simptom traume. Proces pročišćenja traume podrazumeva da osoba doživi neki od simptoma traume i preko njih aktivira traumu. To ne znači da će osoba ponovo proživljavati celopkupno traumatsko iskustvo, to nije terapijski i ne daje željene rezultate. Kada osoba aktivira traumu ona aktivira i instinkte preživljavanja koji su u njenoj osnovi. Kada se instinkti aktiviraju mi ih možemo isključiti, deaktivirati. Kada isključimo instinkte, svi simptomi traume trajno nestaju, kao i svi prateći telesni simptomi.

Kako znamo da je trauma deaktivirana, pročišćena?

Kada se trauma deaktivira, osoba nije u stanju da ponovo aktivira tu traumu. Osoba kada ponovo zamisli  traumatsku situaciju ili se nađe u sličnoj situaciji ne oseća povodom nje ništa, često nije u stanju ni da se seti traume, nje jednostavno više nema. Kada se trauma pročisti trajno nestaju svi negativni simptomi koje je ona stvarala.

U jednoj seansi možmo pročistiti jednu ili više trauma odjednom. Kada pročistimo ključne traume osoba ne samo da više nema šta da supresuje (dakle ne oseća više anksioznost ili depresivnost) nego ima pristup određenim stanjima koja su prethodno bili blokirani traumom. Ta prirodna stanja nazivamo resursima. Resursi su ljubav, samoljubav, sloboda, osećaj sopstvenih granica, sigurnost itd. Pristup resursima biva odblokiran kada je trauma deaktivirana.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspisiholog

www.vaspsiholog.com