Samopouzdanje mit ili realnost?

Samopouzdanje mit ili realnost?

Siguran sam da ste milion puta čuli nekoga da kaže: Ne mogu to da uradim jer nemam dovoljno  samopouzdanja … ili Ne mogu da nađem devojku jer sam izgubio samopouzdanje … ili Izgubio sam samopouzdanje i ne osećam se više dobro… itd.

Sve te izjave sugerišu da je samopouzdanje nešto što se može izgubiti, nešto što je dobro imati ili čak možda neophodno imati da biste uradili neke važne stvari u svom životu, bili uspešni i dobro se osećali. Da li je to zaista tako? Šta je zapravo samopouzdanje? Da li ste ikada razmislili o tome malo dublje?

Samopouzdanje se toliko često pominje u svakodnevnom govoru i životu (kao i reč ljubav), pri čemu svi su implicitno ubeđeni da kada se kaže reč samopouzdanje svi pod time podrazumevaju istu stvar (kao kada kažemo na primer reč drvo). Da li je to zaista tako? Da li samopouzdanje ima više značenja?

Da li se samopouzdanje može izgubiti? Kakva je osoba bez samopouzdanja? Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti? Da li je samopouzdanje crta ličnosti? Da li je samopouzdanje realnost ili kultruni mit? To su glavna pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.

Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune šta je to uopšte samopouzdanje. Prvo i često upotrebljavano značenje koje ljudi pridaju samopouzdanju je sigurnost, lakoća i samouverenost sa kojom osoba izvodi neku veštinu ili radnju. Na primer neko je samopouzdan vozač, samopouzdan igrač, samopouzdan muzičar itd. U ovom slučaju pod samopouzdanjem se podrazumeva osećaj sigurnosti dok osoba izvodi neku radnju, dakle odsusutvo straha, sumnje i preispitavanja. Osoba je smirena i fokusirana jer dobro barata određenom radnjom ili veštinom koju je dugo vežbala i ponavljala. U ovom smislu osoba može biti samopouzdana dok izvodi jednu dobro uvežbanu veštinu i isto tako nesamopouzdana kada izvodi neku drugu veštinu koju nije tako dobro izvežbala i dovoljno automatizovala. Na primer osoba može jako dobro svirati klavir i osećati se nesigurno kada vozi automobil. U ovakvim slučajevima osoba svoju sigurnost ili nesigurnost pri izvođenju povezuje isključivo sa uvežbanošću date radnje ili veštine, iskustvom i ponavljanjem ali ne i sa vlastitiom ličnošću, odnosno ličnom vrednošću kako se to popularno kaže.

Ali šta se događa kada osoba ima izrazitu tremu pred i na javnom nastupu? Ili kada prilazi osobi suprotnog pola? Ili kada treba da bliskim osobama saopšti neke neprijatne stvari? Ili kada treba da se suprostavi autoritetu? Često u takvim situacijama neke osobe su sklone da zaključe da nemaju dovoljno samopouzdanja i da to govori nešto negativno o njihovoj ličnosti. Oni često zaključuju: Ako imam tremu to znači da nemam samopouzdanja što znači da nešto fali u mojoj ličnosti, nisam dovoljno dobar i sl. Dakle, osoba povezuje svoju nesigurnost u socijalnim odnosima sa nedostatkom samopouzdanja kao nekim vitalnim sastojkom zdrave i jake ličnosti. A da li je to zaista tako? Da li ovim osobama zaista nedostaje neki vitalan sastojak koji bi učinio njihovu ličnost boljom? Odgovor je izričito Ne. Ono što nedostaje ovim osobama su asertivne veštine. Dakle, opet veštine ne osobine ličnosti. Ove osobe su žrtve kulturnog mita kojem smo svi mi bili kontaminirani decenijama, pre svega putem medija. To je mit o samopouzdanju kao nekom čarobnom sastojku ili crti ličnosti koja neke osobe čini samouvrenim, srećnim, vrednim a one koje ga nemaju nesrećnim, manje vrednim i osuđenim na neuspehe. Vreme je da odbacimo taj toksični kulturni mit jer on potkrepljuje naše iluzije koje nas čine nesrećnim. Umesto verovanja da nemate samopouzdanja naučite veštine asertivne komunikacije i postanite direktni i iskreni u komunikaciji sa drugima, izražavajte slobodno vaše stavove i osećanja bez stida, straha i sumnje u sebe.

Zablude o samopouzdanju

Jedna od čestih iluzija u koju mnogi ljudi veruju jeste da je samopouzdanje onaj fenomalni osećaj koji osećamo kada nam nešto super ide, kada samo uspešni u nečemu, ostvarujemo neki cilj. Taj osećaj nema nikakve veze sa “samopouzdanjem”. Taj osećaj je osećaj zadovoljstva koji imamo kada konstatujemo da smo nešto dobro uradili, ostvarili neki cilj i uspeli u nečemu. Zadovoljstvo uspehom je čest pratilac i posledica uspeha a ne njegov nužni preduslov. Dok osoba ne ostvari određeni cilj ona ne mora da oseća zadovoljstvo. To znači da nije nužno da osećate zadovoljstvo, radost ili euforiju kada nešto radite da biste verovali da imate samopouzdanja jer tako nešto vam nije potrebno.

Druga česta zabluda u vezi samopouzdanja je mešanje samopouzdanja sa narcizmom. Mnogi misle da biti samopouzdan znači misliti o sebi sve najbolje, veličati sebe ili kako se to kaže parati nosem oblake. To je narcizam, odnosno lažna ubeđenost u sopstvenu superiornost, u ideju da ste bolji od drugih i da više vredite od drugih. Narcizam je laž jer ne odgovara realnosti i u isto vreme je patološka pojava jer se upravo iza ove narcističke fasade krije njena suprotnost (samoobezvređivanje, negativna slika o sebi, zavist, nisko samovrednovanje, praznina i depresija itd.). Dakle, samopouzdanje nije narcizam. Da biste se osećali sigurno nije vam neophodno a ni poželjno da mislite da ste bolji od drugih, da više vredite jer ćete se brzo uveriti da to nije istina pa kada se to desi osećate će se potišteno i/ili besno (na sebe i/ili druge). Pošto ne postoji lična vrednost kao objektivna kategorija to znači da samopouzdanje nema nikave veze sa ličnom vrednošću. Pojam lične vrednosti je takođe kulturni proizvod a ne deo objektivne realnosti. Svako je sebi bitan i teži da ima vrednost u sopstvenim očima kao i u očima osobi bitnih i/ili bliskih osoba. Ali to nema nikave veze sa nekim objektivnim kriterijumom. Svako vrednovanje podrazumeva postojanje nekog kriterijuma. Kada kažemo da nešto više vredi uvek se pitamo u odnosu na šta? U tom smislu nema objektivnog kriterijuma za vrednovanje nečije ličnosti dok postoje razni socijalni kriterijumi za vrednovanje nečijeg ponašanja, postignuća, stavova itd.

Mnogi ljudi veruju da kada osećaju socijalnu anksioznost, izrazitu tremu i stid da je to siguran pokazatelj da nemaju dovoljno samopouzdanja. Socijalna anksioznost nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja. To bi bio cirkularni zaključak. Nemam samopouzdanja zato što imam tremu a imam tremu zato što nemam samopouzdanja. Dakle to ne objašnjava ništa. Postojanje socijalne anksioznosti nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja već je to siguran pokazatelj da osoba sebe obezvređuje, sebe omalovažava i misli negativno o sebi, da pokušava da bude nešto što nije, forsira sebe da ostavi pozitivan utisak i dopadne se drugima itd. Taj neprijatni osećaj koji nazivamo socijalna anksioznost kada bi mogao da govori rekao bi osobi sledeće: Sada se osećaš loše jer sebe forsiraš da budeš nešto što nisi a to je nemoguće. Svaka anksioznost pa i socijalna je pokazatelj i posledica nekog unutrašnjeg konflikta koji je nerešiv u smislu da će jedna strana pobediti a druga kapitulirati. U unutrašnjem konfliktu obe strane su delovi ličnosti iste osobe tako da je kapitulacija ili pobeda jedne strane nad drugom nemoguća. U slučaju socijalne anksioznosti jedan deo ličnosti produkuje strah da neće biti prihvaćen onakav kakav jeste a drugi deo ličnosti forsira sebe da se ponaša na način koji to sakriva i čak šta više mora da ostavi dobar utisak kod publike, dobije odobravanje i pohvale koje bi trebale da ponište vlastite sumnje u sopstvenu vrednost (kompenzacija). Na taj način stvara se konflikt jer osoba tera sebe da radi oprečne i nespojive stvari u isto vreme i teži neostvarivim ciljevima. Razrešenje konflikta koji proizvodi socijalnu anksioznost ne sastoji se u pridobijanju što većeg odobravanja i prihvatanja od strane drugih nego se sastoji u odustajanju od dobijanju tih odgobravanja i bezuslovnog prihvatanja sebe. Bezuslovno prihvatanje sebe je pravo “samopouzdanje”.

Neki ljudi su skloni da nakon nekoliko proživljenih stresova i/ili životnih kriza zaključe da su izgubili samopouzdanje. Na primer neko je raskinuo dugogodišnju vezu, ostao bez posla ili ima neki drugi problem i onda zaključuje kako mu je opalo samopouzdanje. Kao da je samopouzdanje neki nevidljivi fluid koji može da fluktuira i varira u zavisnosti od toga šta osoba radi ili doživljava. Niz stresnih događaja može ljudima pokvariti raspoloženje ili ih čak uvesti u kratkotrajnu depresivnu epizodu, pad raspoloženja i motivacije ali to nipošto nije pad “samopouzdanja” već samo prolazna i normalna reakcija na nenormalne i neprijatne okolnosti. Dakle, nemojte povezivati samopouzdanje sa promenama u raspoloženju. Promene u raspoloženju su normalna stvar naročito ako osoba prolazi kroz izazovne, stresne ili jednostavno nove životne situacije. Promene u raspoloženju same po sebi ne ostavljaju negativne posledice po ličnost osobe stoga ih nemojte povezivati sa vlastitiom ličnošću.

Neki ljudi su skloni da veruju da je samopouzdanje u korelaciji sa brojem ostvarnih uspeha u životu. Ti ljudi su skloni da veruju da ako neko postiže uspehe on više vredi nego neko ko ih ne postiže ili ih postiže u manjem stepenu. Ove osobe su često sklone perfekcionizmu i zapravo nikada nisu zadovoljne sobom kakve god rezultate da ostvare (jer uvek može bolje). Dakle, kao kriterijum vlastite vrednosti osoba uzima sopstveno postignuće. Uspesi i neuspesi u nečemu skoro nikada nemaju veze sa ličnošću osobe već sa onim šta ta osoba radi, njenom strategijom, pristupom, motivacijom, znanjem, okolnostima itd. Verovati da su uspesi u vezi sa “samopouzdanjem” je štetno jer tada osoba neće biti u stanju da sagleda i menja ono što zaista treba promeniti da bi postigla željeni cilj.

Dakle ako je samopouzdanje kulturni mit i ne postoji u relanosti o čemu je onda tu zapravo reč? Možemo reći da na “samopouzdanje” možete gledati ovako:

Pravo samopouzdanje je odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe kao osobe koje dovodi do toga da se osoba ponaša spontano, autentično (onakva kakva zaista jeste) nestrahujući od tuđih potencijalno negativnih evaluacija (kritike, podsmevanja ili vređanja) što dovodi do toga da se osoba ponaša prirodno, oseća se smireno (bez anksioznosti i stida) i umesto da bude fokusirana na to šta drugi misle uglavnom je fokusirana na zadatak (radnju) koji obavlja u datom trenuntku.

Dosta ljudi zapravo ne shvata da je samopouzdanje samo koncept, kulturni mit, koji su ljudi skovali i u koji veruju. U odsustvu znanja o sebi, naročito u stresnim situacijama ljudi su skloni da poveruju u ovaj mit i tada ga oni ne vide kao koncept već kao opipljivu, objektivnu realnost. Ljudi su skloni da veruju u mit o samopouzdanju kao što veruju u postajanje gravitacije. Neki ljudi su čak i duboko ubeđeni da se odsustvo “samopouzdanja” može isto tako verno manifestovati i opažati kao i padanje jabuke sa grane. Ali oni ne vide da je reč o njihovom verovanju i tumačenju a ne o objektivnoj realnosti.

Na kraju možemo zaključiti sledeće:

  1. Samopouzdanje nije crta ličnosti jer osoba može biti samouverena kada izvodi jednu radnju a nesamouverena kada izvodi neku drugu radnju koju nije dovoljno uvežbala. Dakle samouverenost je stvar vežbe a ne ličnosti.
  2. Samopouzdanje je kulturni mit, koncept u koji možete ili ne morate verovati.
  3. Samopouzdanje nije narcističko veličanje sebe i verovanje da ste bolji ili više vredite od drugih.
  4. Samopouzdanje nije osećanje (zadovoljstva, sreće, euforije ili ushićenosti) koje imate kada vam nešto dobro ide ili ostvarujete neki dobar rezulat.
  5. Pošto samopouzdanje ne postoji u realnosti ne može se ni izgubiti.
  6. Osobe koje ne veruju u koncept samopouzdanja više sebe cene, manje su anksiozne i imaju više “samopouzdanja”.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Negativno mišljenje drugih i negativna  samoprocena

Negativno mišljenje drugih i negativna samoprocena

Ljudi su skloni da neprestalno u manjoj ili većoj meri vrše nekakvu vrstu procene kako bi mogli da funkcionišu u svom okruženju.  Procene koje mi pravimo su subjektivne i formiraju se na osnovu isključivo naše interpretacije spoljašnjih događaja. Pored procene nečega i nekoga, paralelno postoji i procena samog sebe ili tzv. samoprocena.  U našim prethodnim tekstovima govorili smo o tome da izražena negativna samoprocena stoji u osnovi niskog samovrednovanja. Osobe sa niskim samovrednovanjem obično previše značaja pridaju negativnom tuđem mišljenju, odnosno tome kako ih drugi ljudi procenjuju. Prema tome, njihova procena samog sebe stalno zavisi od tuđih procena, promenljiva je i uglavnom selektivna (više se uzimju u obzir negativne nego pozitine procene drugih).

Zašto je preterano pridavanje značaja tuđim procenama  besmisleno?

Sigurno ste do sada shvatili da je negativno mišljenje ili procena drugih ljudi o nama nešto što je subjektivno.  Ako previše pridamo značaja tuđem mišljenju i shvatimo ga kao neki objektivan sud o nama, onda ćemo stalno menjati sliku o sebi i sopstvenoj vrednosti. Poseban problem nastaje ako se zadržavamo na negativnim procenama, stalno ih revidiramo i govorimo sebi kako je ta i ta osoba bila u pravu . Ako se malo distancirate i shvatite da su tuđa mišljanja samo subjektivne procene koje možemo da uvažimo i o njima razmislimo ali ne i da koristimo kao objektivno merilo nas samih onda će slika koju imamo o nama samima postati stabilnija.

Slika o nama samima mora biti nepromenljiva u odnosu na spoljašnje događaje (uspeh/neuspeh, pozitivna/negativna tuđa mišljanja) i isključivo zasnovana na sagledavnju i prihvatanju sebe onakvima kakvi jesmo. Jasno je da postoje osobine koje više ili manje cenimo kod sebe. Svaki čovek može da registruje takve osobine. Važno je prihvatiti svoje dobre i loše strane, definisati šta je ono što autentično želimo, postaviti svoje ciljeve i upoređivati se samo sa sobom (a ne sa drugima što je česta greška). Naravno, informacije koje dobijamo od spolja treba uzeti u obzir ali ih nikako ne treba favorizovati i pridavati im veći značaj od onoga koji zaslužuju− to su  promenljive subjektivne procene drugih a ne objektivni sudovi.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Negativne samoprocene – siguran način za održavanje negativne slike o sebi

Negativne samoprocene – siguran način za održavanje negativne slike o sebi

Osobe koje imaju problema sa niskim samopouzdanjem obično su sklone da negativnu sliku o sebi održavaju učestalim negativnim samoprocenama. Negativne samoprocene  su misli koje se javljaju u situacijama kada ne uspemo da uradimo nešto u skladu sa svojim očekivanjima,  i sadrže visok nivo samokriticizma. Na primer, osoba često govori sebi kako je trebalo da uradi to i to a nije, razmišlja o sebi kao o „gubitniku“  i smatra da nikada neće ništa uraditi kako treba. Ovakvim razmišljem osoba održava negativnu sliku o sebi, oseća potištenost, krivicu,  povlači se, postaje pasivna i odustaje od novih mogućnosti.  Ono što je karakteristično za negativne samoprocene je da se one uzimaju „zdravo za gotovo“ kao nešto što je sasvim u redu te je prvi korak shvatiti da visoka doza samokriticizma u situacijama kada nam nešto ne ide nije dobar način da popravimo stvari.

Kako prestati sa negativnom samoprocenom?

Za početak važno je registrovati negativnu samoprocenu na licu mesta i nazvati je pravim imenom. Kada u nekoj situaciji ne uspete da uradite ono što ste očekivali obratite pažnju na samoprocenu. Pitajte se: Kako ja sebe procenjujem u ovoj situaciji? Kako sam/-u sebe osujećujem? Da li preterano kritikujem sebe? Zatim se zapitajte da li vam vaše negativne samoprocene nečemu koriste. Kako se osećate dok sebe procenjujete na negativan način? Da li pokušavate da rešavate problem ili se povlačite iz situacije?

Kada registrujete svoju negativnu samoprocenu i kada shvatite da vam ona samo donosi štetu (osećate potištenost,  krivicu,  stid,  želite da se povučete iz situacije i da ne rešite problem do kraja), pređite na sledeći korak. Sledeće što je važno da uradite jeste da fokus sa sebe pomerite na nalaženje alternativnih načina rešavanja problema ili shvatanja situacije. Možete se distancirati iz situacije tako što ćete sebe pitati: Šta bih ja predložio/-la kao rešanje ako bi se u istoj situaciji našao moj prijatelj? Sigurno ga ne biste kritikovali već ponudili realniji i konstruktivniji način da se nosi sa trenutnim teškoćama. Takođe, možete zamisliti šta bi neka osoba koja nema problema sa negativnom slikom o sebi uradila na vašem mestu. Npr. umesto da ostane pasivna i povuče se iz situacije ona bi se borila za ono što želi, ili umesto da neuspeh u određenoj situaciji gleda kao dokaz svoje nesposobnosti  ona misli o tome na kojim aspektima bi trebalo raditi da bi se situacija popravila. Usvojite alternativni način razmišljanja i ponašanja i primenite ga, kada to uradite i vaša osećanja će biti drugačija. Često se dešava da govorite sebi da ne možete da reagujete drugačije, ovo su isto tako osujećujuća razmišljanja jer vi možete i morate  reagovati i misliti drugačije kako biste promenili negativnu sliku o sebi.

Zapamtite nije dovoljno primeniti ove koreke samo jednom već svaki put kada registrujete da ste upali u zamku negativne samoprocene . Shvatite da dok god budete previše kritički razmišljali o sebi i svojim sposobnostima osećaćete se loše, zato promenite svoje navike u razmišljanju i budite sami sebi od koristi.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja