Razlika između zdrave i nezdrave sebičnosti?

Razlika između zdrave i nezdrave sebičnosti?

Ljubav podrazumeva dinamički odnos davanja i primanja. To važi za sve vrste ljubavi, prijateljstvo, ljubav u porodici, ljubav između muškarca i žene. Neke osobe samo uzimaju a ništa ne daju za uzvrat. To su sebične osobe. Svi ljudi bez izuzetka su sebični ali nisu svi sebične osobe. Postoji razlika između zdrave i nezdrave sebičnosti.

Šta je to zdrava sebičnost?

Svi ljudi žele da udovolje sebi, zadovolje svoje potrebe i dobiju ono što žele. U tome nema ničeg loše, i to jeste sebično. Pored toga što prirodne žele da zadovolje sebe, normalne osobe, pored osećaja za sebe, imaju i osećaj za druge. Žele drugima dobro, žele da pomognu, brinu o drugima, žele da dele sa drugima i uživaju u tome. Taj osećaj se bazina na jednoj unutrašnjoj crti ličnosti koja se naziva emapatija. Empatija stvara protivtežu sebičnosti i tako se stvara zdrava sebičnost. Osoba brine o sebi, ne dozvoljova da je neko iskorišćava, voli sebe ali u isto vreme ima i osećaj za druge, može da voli druge i da se brine o njima. To je zdrava, uravnotežena sebičnost.

Empatija i sebičnost

Međutim, nemaju svi isti stepen empatije. Kao i kod svake crte ličnosti postoje ljudi koji su ekstremi a njaveći broj ljudi je prosečan, (kao i kod inteligencije). Ekstremno emaptične osobe previše brinu i staraju se o drugima, njihovim osećanjima i životima i često na svoju štetu. Takve osobe ne da nisu zdravo sebične već malo vode računa o sebi. To je loše za njih. Takvo osobe nazivamo “dobričinama”. Ali te osobe koliko su dobre za druge toliko su loše za sebe. Nije dobro biti dobričina. Ako ste previše empatični naučite kako da napravite pravi balans između brige za sebe i brige za druge.

Šta odlikuje nezdravo sebične osobe?

S druge strane postoje sebične osobe, nezdravo sebične osobe. Sebične osobe su deficitarne sa empatijom ili je nemaju uopšte. Njihova empatija je zakržljala ili je nikada nije ni bilo. Zbog toga takve osobe nemaju ili imaju jako malo osećaja za druge, čak i za one najbliže. Ekstremni primeri toga su majke koje bacaju svoje bebe u kontejner, ubice, sadisti, mučitelji, zlostavljači i sl. Pored tih esktrema postoji blaži oblik odsustva empatije, to su osobe koje ne brinu o drugima, manipulišu, iskoričavaju ih i sl. To su jednostavno sebične osobe.

Takve osobe su hladnog srca, one imaju osećaj samo za sebe, odnosno samo su sebične. Takve osobe iskorišćavaju druge, često su veoma uspešne u životu jer mogu da bez problema gaze preko leševa do svog cilja. Sebične osobe često dugo žive jer nemaju mnogo stresa koji nas ostale troši. Sebilne osobe se veoma brinu o sebi i to je jedan od razloga zašto žive duže.

Generalno gledano nezdrava sebičnost je emocionalni hendikep koji osobu čini nesposobnom za ljubav. Neki ljudi su jednostovano nesposobni za ljubav. Takvi ljudi zaista postoje. Imajte to u vidu kada stupate u odnose sa drugima.

Najgora stvar koju možete da uradite sebi je da budete sa sebičnom osobom a da pritom vi niste sebični. Sebična osoba će vas samo iscrpeti a od nje nećete dobiti ljubav. Dobićete samo probleme. Ne može vam neko dati nešto što sam nema.

Sebičnost, odnosno odsusutvo empatije je mnogo više urođena nego stečena osobina i stoga se ne može promeniti. Nikada nisam video da je neko od sebične osobe postao empatičan, brižan za druge, altruistična i osećajna osoba. Ako vidite da je neko sebičan, a vi niste, vi samo produžite dalje. Nema razloga da se nadate da će se ta osoba promeniti li još gore da verujete da ćete je vi “popraviti”. Samo produžite dalje.

Kako da prepoznate da li je neko nezdravo sebičan?

Sebičnost kao i nesebičnost se uvek poznaje samo po delima, nikada po rečima. Nezdravo sebične osobe, samoživi ljudi su često veoma slatkorečivi, oni su “žrtve drugih”, mnogo “daju” i sl.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako da znate da li ste u vezi sa narcisom?

Kako da znate da li ste u vezi sa narcisom?

Pre nego što pročitate ovaj tekst želim da naglasim da ovaj tekst nema nameru da bilo koga vređa, etiketira ili omalovažava već samo da opiše određeni sindrom (skup) osobina ličnosti i ponašanja koja nazivamo narcisoidnost a koje zaista postoje i sreću se u manjem ili većem stepenu izraženosti kod nekih osoba. Želim da odmah napomenem da i osobe sa narcisoidnim osobinama ličnosti pored tih osobina mogu imati i neke kvalitete i dobre osobine, tako da ne treba osobu svoditi na bilo koji skup osobina bez obrizira da li se radi o pozitivnim ili negativnim osobinama. Svaka osoba ima mnogo osobina ličnosti i karakteristika ponašanja. Treba imati na umu da kakvog god partnera da pronađete on ili ona neće biti savršena osoba.

Zašto pišemo o narcisoidnim osobinama ličnosti?

Mnoge osobe dolaze na partnersko ili bračno savetovanje zbog konflikata i problema u vezi ili braku sa narcisoidnim partnerom. Drugi razlog zašto pišemo ovaj tekst je da osobe koje nisu u vezi ili braku a na putu su da budu da nauče da prepoznaju ove osobine i budu ih svesni kada biraju svog budućeg partnera.

Šta odlikuje narcisa?

U laičkom, bukvalnom shvatanju reči narcis, narcis je osoba koja je zaljubljena u sebe. To shvatite samo kao metaforu ali ne i bukvalno. Narcisodina osoba nije osoba koja je zaljubljena u sebe kao što ćete videti u daljem tekstu. Treba odmah na početku naglasiti da narcisoidnost ne treba shvatiti kao fenomen sve ili ništa (ili jesi ili nisi narcis) nego kao jednu skalu na kojoj se svako može naći, počevši od onih sa nimalo ili veoma malo narcisoidnih karakteristika pa sve do onih sa veoma izraženim narcisoidnim karakteristika. Samo osobe sa veoma izraženim oblicima narcisoidnosti smatramo osobama sa narcističkim poremećajem ličnosti dok ostale osobe koje su manje ili više narcisoidne ne smatramo poremećajem ličnosti. Postojanje narcisoidnih crta ličnosti u umerenom intenzitetu može biti čak simpatično dok izraženost ovih crta u većem stepenu je karakteristika veoma teških osoba.

Izrazito narcisodine osobe su po pravilu teške osobe. Ako bismo hteli da kažemo koja je glavna, suštinska karakteristika narcisoidne osobe onda je to sebičnost (manjak empatije). Narcisoidne osobe su teške zato što mnogo traže a malo daju, zahtevaju da mi se divite, sklone su agresivnim ispadima (svađama i kritikama).

Glavne karakteristike narcisoidne osobe su:

  1. Sebičnost – je suštinska karatkeristika narcisoidnih osoba. Iz razloga što narcis ima manjka empatije on ili ona je usmeren na svoje potrebe i nema mnogo razumevanja za osećanja i potrebe drugih ljudi, pa i onih najbližih. Narcis nije svestan svoje sebičnosti i neosetljivosti za osećanja i potrebe drugih jer je to prosto deo njegove prirode. Kao što je neko slep za boje tako je narcis slep za potrebe drugih.
  2. Zatvorenost – narcis često može biti veoma zatvoren, nekomunikativan, neko ko izbegava da priča o svojim osećanjima, ponaša se tajanstveno, živi u svom svetu mašte i grandioznih fantazija o sebi.
  3. Poricanje i ignorisanje problema – narcisi često ignorišu probleme koje imaju u odnosima sa drugim ljudima, neosetljivi su za potrebe drugih, skloni su da tuđe probleme minimiziraju.
  4. Preosetljivost na kritiku – narcis je veoma sujetan i preosetljiv na kritiku. Svaku kritiku narcis diživljava kao napad na njegovu ličnost i on ili ona nepravi razliku između konstruktivne i destruktivne kritike. Prema osobama koje ga kritikuju oseća intenzivan bes i mržnju i distancira se od takvih osoba. Svaku zamerku shvata kao čin neprijateljstva i zavisti.
  5. Zahtevaju divljenje – narcisi zahtevaju od drugih da im se dive i hvale ih. Divljenje im je potrebno da bi održavali lažnu grandioznu sliku o sebi. Divljenje je njihova duševna hrana kojom se brane od depresije i unutrašnjeg osećaja praznine. Narcis želi da se oseća bitnim, važnim, velikim i posebnim. To je njegova kompulzivna psihološka potreba.
  6. Izražena sklonost da kritikuju i pronalaze mane u drugima – narcisi često kritikuju i omalovažavaju druge jer je to način da sebi pokažu kako su oni bolji od drugih. Narcis uvek traži “inferiorne osobe“ kako bi se on ili ona osećao superiorno u odnosu na njih.
  7. Manipulativnost – teški narcisi su skloni manipulisanju, kontroli i laganju, prevarama u vezi ili braku. Kada su u pitanju njihove potrebe spremni su da lažu kako bi ostvarili svoje ciljeve.
  8. Depresivnost i praznina – jedna od suštinskih odlika narcisa je depresivnost koja se bazira na unutrašnjem osećaju praznine. Kada narcis ne dobije divljenje drugih on ili ona upada u depresiju. Iznutra narcis se oseća prazno, nebitno, nevoljeno, beznačajno. Narcizam je karikatura samoljubavi jer narcis je neko ko ne želi sebi da prizna koliko se oseća bezvrednim iznutra. Spolja gledano narcis emituje skroz suprotno ponašanje.
  9. Izlivi besa – kada narcis ne dobije pažnju drugih, kada mu se drugi ne dive ili još gore kritikuju ga on ili ona su skloni da upadaju u izlive besa koji se najčešće manifestuju kao svađe, vređanja, ucene i optuživanja.
  10. Lako se zaljubljuju –narcisi vole da flertuju i da ostave dobar utisak na druge. Oni se lako zaljubljuju jer im prija kada im se neko divi, kada zavode i osvajaju drugu osobu, to im naduvava njihovu lažnu i grandioznu sliku o sebi.
  11. Sklonost samosažaljevanju – narcisi su skloni da druge optužuju za svoje probleme, ne prihvataju odgovornost za svoje postupke jer krivce za sve vide isključivo u drugima ili okolonostima. Vole da se samosažaljevaju i da sebe prikazuju kao žrtve drugih. Oni sebe prikazaju kao žrtve, kao neshvaćene, nevoljenje i prevarene osobe.
  12. Arogantnost – narcisi su često arogantni, nadmeni i oholi u ponašanju jer nemaju empatiju prema drugima i misle da su bolji od drugih, da oni zaslužuju poseban tretman. Ta arogancija je često i zaštita od drugih zbog njihove unutrašnje slabosti i vulnerabilnosti.
  13. Vole da se hvale i preuveličavaju svoje uspehe – kako bi sebi i drugima pokazali kako oni vrede više, kako su posebni i zaslužuju divljenje. Jako im je stalo do mišljenja drugih, naročito onih kojima se oni dive.
  14. Sklonost ka grandioznim fantazijama – narcisi često maštaju o velikim uspesima, kako im se drugi dive i to kako su oni posebni.
  15. Površni šarm – narcis je osoba koja drži do svog spoljašnjeg izgleda i želi da ostavi dobar utisak. Neki narcisi jako teže tome da ostave na druge dobar utisak kako bi se o tome pričalo i kako bi im se drugi divili.
  16. Perfekcionizam – skloni su da teže savršetvu naročito u poslu.
  17. Zavist – zavide drugima koje vide kao uspešnije, atraktivnije, bogatije.

Narcisi imaju i pozitivne karakteristike

Treba reći i to da su narcisi često bogate, cenjene, priznate i uspešne osobe u društvu. Mnogo ih je među javnim ličnostima. Ima ih mnogo među menadžerima, političarima, bankarima, direktorima, lekarima i drugim prestižnim profesijama. Narcis voli da se istakne i često je ambiciozan jer u poslovnom uspehu nalazi kompenzaciju za svoj unutrašnji osećaj praznine i bezvrednosti.

Šta se nalazi iza narcističke fasade?

Iako spolja narcis može delovati veoma samopouzdano, samouvereno, šarmantno i harizmatično (što je privlačno za većinu ljudi, pre svega za žene), iznutra narcis je prazan, depresivan, pun besa, zavisti i mržnje prema sebi , drugima i svetu. Narcisoidne osobe nisu dobri roditelji jer im nedostaje empatija, toplina i sposobnost da daju ljubav. U vezama su skloni neverstvima i prevarama. Često nalaze sebi komplementarne osobe – zavisne strukte ličnosti sa kojima grade simbiotski odnos, odnos u kojem oni dominiraju. Problem je što narcisa čak i to ne ispunjava, on ili ona se i u takvoj vezi oseća nedovoljno važnim, prihvaćenim i vrednim, mašta o slavi, uspesima ili seks avanturama.

Da li se narcisi mogu promeniti?

Narcise je teško „popraviti“, naročito one koji imaju poremećaj ličnosti. Oni su po pravili teški za saradnju, retko kada pristaju da sami traže pomoć, na psihoterapiji vole da se nadmudruju sa terapeutom da mu dokažu kako su oni bolji, pametniji, mudriji i sl. Kod blažih oblika narcizma psihoterapija može biti od koristi dok kod težih je neophodno primenjivati i medikamentoznu terapiju. Na terapiju umesto narcisa češće dolaze njihovi članovi porodice, deca, bračni partneri.

Dr. Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

Email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Iluzija o ljubavi kao izvor svih duševnih patnji

Iluzija o ljubavi kao izvor svih duševnih patnji

Ljubav je smisao života. Ljubav je ono što nas pokreće da radimo, stvaramo, pravimo decu, pomažemo drugima i sebi, učimo, razvijamo se i budemo, zdravi i srećni. Ljubav nije usko vezana za ljubav prema porodici, voljenoj osobi (partneru), prijateljima ili drugim osobama. Ljubav postoji u svemu što nas okružuje, postoji ljubav prema svemu što postoji, ljubav prema samom sebi, prema stvaranju i radu, Bogu / univerzumu i prema životu uopšte. Kada tako sagledamo ljubav onda nam je jasno zašto je ljubav smisao života, postojanja, zdravlja i sreće. Ljudi koji su puni ljubavi oni su zdravi, razvijaju se, donose dobro sebi i svojoj okolini a oni koji pate od iluzije ljubavi oni su nesrećni, imaju problema sa zdravljem, sa samim sobom i drugima.

Šta je ljubav?

Pre nego što kažemo šta ljubav nije, odnosno šta je iluzija o ljubavi treba reći šta ljubav zaista jeste. Ljubav nije ni misao ni osećanje, ni stanje, ni ponašanje. Misli, osećanja, ponašanja i stanja su samo izraz, manifestacija ljubavi. Ljubav je prisutnost, prihvatanje, jednistvo sa sobom, drugima i univerzumom, potpuna predanost bez zavisnosti. Ljubav je kada dajemo a ne tražimo ništa zauzvrat. Ljubav je slobodni čin davanja u kojem uživamo i koji nam ne predstavlja nikakav napor, već naprotiv ispunjava nas. Pravo ispunjenje može doći samo iz ljubavi.

Na primer, ako radite sa ljubavlju, rada za vas predstavlja ispunjenje, svaka vaša aktivnost vas ispunjava, daje vam smisao, snagu i motivaciju. Ljudi ne rade samo zbog novca. Novac je potreban za život u društvenom sistemu koji su ljudi smislili i u tom smislu je važan ali novac nije sam sebi svrha već samo sredstvo. Ljudi koji vole oni rade s ljubavlju i to ih čini srećnima. Na primer, postoje ljudi koji imaju toliko novca da uopšte ne moraju da rade u smislu obezbeđivanja egzistencije. Većina njih radi, bave se onim što vole, a oni koji ne rade brzo padaju u depresiju, besmisao, ropstvo adikcija i sl. Ljubav kroz rad daje smisao postojanju. S druge strane ljubav je naš odnos prema drugima, porodici, prijateljima, klijentima, Bogu/univerzumu. Ljubav je neraskidivo povezana sa slobodom. Ljubav je sloboda, ljubav se ne može izraziti bez slobode. Svaka zavisnost blokira ljubav. Ljubav je biti jedno sa svim a ujedno biti slobodan od svega, jer ljubav je postojanje, kretanje, a ne učaurenost.

Šta je to iluzija ljubavi?

Mnogo ljudi pati od iluzije o ljubavi. Dok je ljubav samo jedna, ilizuja o ljubavi ima jako mnogo. U ovom tekstu pokušaću da navedem one najčešće, one iluzije koje ljudima stvaraju patnju, bol i sprečavaju ih da budu srećni, zadravi i da se razvijaju.

  1. Vredim onoliko koliko sam voljen od strane meni važnih ljudi – to je jedna od najčešćih i skrivenih iluzija u koju mnogo ljudi čvrsto i implicitno veruje. Osoba koja sebe vrednuje i poredi sa drugim ljudima je osoba koja veruje da nije dovoljno voljena. Takva osoba veruje i da ne zaslužuje da bude voljena kao neki drugi ljudi. To je naravno iluzija jer to što osoba nije dobila onoliko ljubavi koliko je želela od njoj važnih osoba (roditelja, rođaka, partnera itd) to ne znači da ne može biti voljena od nekih drugih osoba. Verujući da ne zaslužuje ljubav osoba to svoje uverenje potvrđuje u realnosti. Privlačeći i birajući osobe koje ne mogu iz raznih razloga da je vole i tako osoba kroz iskustvo potvrđuje svoje početno uverenje. Odakle ljudima uverenje da ne mogu biti voljeni ili da im nešto fali zbog čega ne mogu biti voljeni uopšte ili onoliko koliko bi to oni želeli? To uverenje potiče iz detinjstva. Dete kojeg roditelji ne vole (ne poklanjaju mu dovoljno pažnje, odusutni su i sl.) ima utisak da je ono loše, jer dete ne može da razmišlja kritički i shvati da u stvari nešto nije uredu sa njegovim roditeljima a ne njim samim. Dete tumači odbacivanje kao lični defekt i odatle potiče osnova za budući osećaj manje vrednosti, odnosno ansioznosti i depresivnosti. Dete ne zna kako da se nosi sa takim osećanjima i mora da ih potiskuje. Kasnije kada dete postane odrasla osoba ima šansu da to promeni, shvatajući da bolna osećanja ne određuju nužno identitet osobe, da je ljubav prisutna sada i ovde, da nije rezvisana za određene osobe i da svako ima prava na ljubav.
  2. Samoljubav je narcizam – jako važan stub mentalnog zdravlja jeste ljubav prema sebi. Ljubav prema sebi nije narcizam ili zaljubljenost u sebe. Narcizam je karikatura samoljubavi. Samoljubav je preduslov za ljubav, lično blagostanje i duševni mir. Voleti sebe znači sebe prihvatati u svakom momentu, u svim stanjima i izdanjima bezuslovno. Samo osoba koja sebe prihvata u potpunosti može istinski da se menja, razvija i živi u miru i ljubavi. Svaka vrsta poricanja, neprihvatanja i samoobezvređivanja osobu dovodi u rascep sa samom sobom što predstavlja osnovu za sva disfunkcionalna osećanja kao što su anksioznost, krivica, potištensot, stid i bes na sebe. Narcis je osoba koja ne ume da voli ni druge ni sebe, zato pati od osećaja praznine. Narcis je psihički bogalj koji se hrani tuđom energijom ljubavi ali kao što nije u stanju da ljubav daje nije u stanju ni da je prima pa zbog toga stalno pati od unutrašnjeg osećaja praznine.
  3. Ljubav se može izgubiti – ljubav se ne može izgubiti jer je ona unutrašnji deo osobe. Ljubav je unutar osobe, to je njen dar od Boga/univerzuma. Ljubav nije rezervisana za bilo koju osobu, ljubav se deli sa drugima.
  4. Ljubav izvire isključivo iz porodice – ljubav počinje u porodici i porodica donosi osobi obrazac ljubavi koji na decu prenose roditelji i drugi rođaci. Taj obrazac je značajno određen transgeneracijskim prenosom i kultorom u datoj sredini. Onako kako se roditelji odnose prema sebi i detetu, detetu predstavlja model (program) za njegovu/njenu samoljubav i ljubav prema drugima. Na primer, dete koga roditelji vole, stiče utisak i osećaj da je prihvaćeno, voljeno, vredno i da ima prava da tako nešto očekuje od drugih i sveta. Nevoljeno dete ima osećaj da nešto sa njim/njom nije uredu, da je defektno, da manje vredi i da će se i drugi ljudi tako odnositi prema njoj. Zlostavljano dete, ima osećaj da je prljavo, loše, pokvareno, zlo, bezvredno i da treba da pati, da ne zaslužuje ničiju ljubav, sreću i prihvatanje. Koji obrazac će dete usvojiti zavisi od odnosa roditelja prema detetu i toga kako se roditelj odnosi sam/sama prema sebi. Taj naučeni obrazac postaje program koji se snažno utiskuje u detetov um i postaje deo njegovog/njenog identiteta. Kasnije kada dete odraste i postane odrasla osoba, ako radi na sebi, na svom ličnom razvoju može menjati taj obrazac, odnosno može prestati da se sa njim idetifikuje i proširi svoj identitet tako da više ne zavisi od tuđeg prihvatanja. Može da nauči da sebe bezuslovno prihvati i poveže se sa svima na jednoj široj ravni kosmičke ljubavi.
  5. Ljubav je vezana samo za druge ljude – ljubav nije vezana samo za ljude, ljubav je vezana i za rad, stvaranje, odnos prema sebi, životu, bogu/univerzumu. Sve što radimo je ljubav, odusutvo ljubavi ili iluzija o ljubavi.
  6. Ljubav i Eros su ista stvar – ljubav postoji i bez erosa. Ljubav majke prema detetu, ljubav prema radu, prijatelju, državi, bogu i sl., su primeri ljubavi bez erosa. Ljubav za razliku od erosa nije želja, ljubav je način postojanja. Ljubav i eros se spajaju u ljubavi između partnera i služe za produženje vrste, uživanje, oslobađanje stresa i jačanje veze između partnera.
  7. Ljubav je želja/osećanje – ljubav nije isto što i eros, požuda, želja za divljenjem i posedovanjem. Ljubav je prihvatanje sebe i drugih, sloboda, prisutnost, mir. Ljubav nije sujeta, taština i želja da nam se drugi dive, obožavaju, prihvataju ili nas odobravaju. Ljubav nije osećanje, osećanja poput radosti i mira su manifestacije ljubavi. Ljubav svakako nije euforija i žudnja. Kada osoba pobrka te dve stvari onda je u problemu, onda oseća anksioznost, stid, bes, potištenost.
  8. Ljubav je patnja – ljubav postaje iluzija o ljubavi, odnosno patnja kada osoba pomeša ljubav sa ličnom vrednošću, odnosno težnjom da se kompenzuje osećaj manje vrednosti ili bezvrednosti. Tada ljubav postaje droga, odnosno patnja. Osoba koja se poistovećuje sa negativnim obrazcem ljubavi koji je dobila u porodici postaje rob ilizuje ljubavi, zavisnik. Pre svega takva osoba ne voli samu sebe što predstavlja osnov za javljanje depresije a kasnije i adikcija. Depresija nije ništa drugo nego odsustvo ljubavi prema sebi. To može varirati od sumnje u sebe, samosabotaže, osećaja manje vrednosti pa sve do mrženje prema sebi, autoagresije i samoubistva. Depresivna osoba identifikujući se sa negativnim obrazcem ljubavi koji je primila u porodici sebe vidi kao manje vrednu, kao osobu koja nema prava da uživa, osobu koja ne vidi smisao postojanja, osobu osuđenu na izolaciju i patnju. Depresivna osoba nije uopšte svesna da je cela njena patnja zapravo stvar njenog identiteta, odnosno negativnog modela (programa) sa kojim se identifikovala. Osoba pati zato što ne uviđa razliku između svog stvarnog identiteta i negativnih modela koje ona doživljava kao svoj pravi indetitet. Zbog te nesvesne identifikacije osoba vidi svoju realnost kao jedinu i neprikosnovenu, ona veruje svojim negativnim osećanjima i u njima vidi potvrdu za svoju patnju. Tako se stvara začarani krug patnje. Međutim, patnja je iluzija, osoba koja pati živi u pogrešnim u ubeđenjima, u iluziji ljubavi. Dokaz za to je da su se mnogi ljudi izlečili od depresije kada su radikalno promenili svoj način gledanja na sebe, sopstveni identitet, ljubav, smisao postojanja, Boga/univerzum.
  9. Ljubav se zaslužuje – ljubav se dobija na poklon, ljubav je besplatna i sasvim nezaslužena. Zaslugom se dobijaju beneficije, pohvale, novac, divljenje ali ne i ljubav. Ako je neko sposoban da vam da ljubav, daće vam. Neko ko ne ume ili ne može da vam da ljubav neće vam ni dati, jer ne može vam neko dati ono što nema. Tako da nema potrebe da se trudite da zaslužite nečiju ljubav, umesto toga volite vi prvi jer to nužno podrazumeva davanje bez očekivanja da vam se vrati, a uvek se vrati.
  10. Svi ljudi su jednako sposobni za ljubav – nisu svi ljudi jednako sposobni za ljubav kao što nisu svi ni podjednako inteligentni, visoki ili zdravi. U svemu postoje individualne razlike među ljudima pa tako i u sposobnosti za ljubav. Sposobnost za ljubav se bazira na sposobnosti empatije. Empatija je organ ljubavi. Nisu svi podjednako empatični. Empatičnost zavisi i od nasleđa (gena) i od sredine (učenja). Najveći broj ljudi su na sredini a manji broj ljudi predstavlja ekstreme. Ekstremi su oni koji su previše empatični, senzitivni i oni koji su jako malo ili nimalo empatični i neosetljivi za druge. Previše empatije je i i dar i prokletstvo u isto vreme. Osoba koja ima previše empatije može da lakše oseti i spozna mnoge stvari i to je njen dar ali u isto vreme takva osoba je veoma ranjiva i više podložna negativnim obrazcima ljubavi. Zato takve osobe moraju da nauče da se brane, da ojačaju svoje granice i prošire svoj identitet. Sa druge strane su osobe koje nemaju empatiju ili su deficitarne po tom pitanju. Te osobe nazivamo poremećajima ličnosti (psihopate, narcistički, antisocijalni, paranoidni itd). To su osobe koje čine razna zla i nanose patnju drugima i sebi.

Jednostavno rečeno iluzija o ljubavi se bazira na premisi da vredimo onoliko koliko nas drugi vole, prihvataju ili odobravaju. Polazeći od te premise tražimo prihvatanje tamo gde ne treba a to je u drugima. Umesto da tražimo prihvatanje od drugih možemo prihvatiti sami sebe bezuslovno i drugima davati ljubav umesto da je tražimo. Davanje ljubavi je ono što nam donosi istinsko ispunjenje.

Na kraju treba reći da jedine dve stvarne duhovne potrebe koje ljudi imaju su davanje i sloboda, a to zajedno čini ljubav. Sva dela, stvaralaštvo prozilaze iz ljubavi. Shvatanje ljubavi nužno utiče i na shvatanje vlastitog identiteta. Sva psihička patnja je u osobi, u njenom identitetu a ne u svetu i drugim ljudima. Kada ljudi budu kolektivno želeli da se menjaju i da rade na promeni svojih identiteta i širenju ljubavi, zavladaće blagostanje na planeti a neempatične osobe više neće moći da vladaju svetom jer će biti u manjini.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

 

Samopouzdanje mit ili realnost?

Samopouzdanje mit ili realnost?

Siguran sam da ste milion puta čuli nekoga da kaže: Ne mogu to da uradim jer nemam dovoljno  samopouzdanja … ili Ne mogu da nađem devojku jer sam izgubio samopouzdanje … ili Izgubio sam samopouzdanje i ne osećam se više dobro… itd.

Sve te izjave sugerišu da je samopouzdanje nešto što se može izgubiti, nešto što je dobro imati ili čak možda neophodno imati da biste uradili neke važne stvari u svom životu, bili uspešni i dobro se osećali. Da li je to zaista tako? Šta je zapravo samopouzdanje? Da li ste ikada razmislili o tome malo dublje?

Samopouzdanje se toliko često pominje u svakodnevnom govoru i životu (kao i reč ljubav), pri čemu svi su implicitno ubeđeni da kada se kaže reč samopouzdanje svi pod time podrazumevaju istu stvar (kao kada kažemo na primer reč drvo). Da li je to zaista tako? Da li samopouzdanje ima više značenja?

Da li se samopouzdanje može izgubiti? Kakva je osoba bez samopouzdanja? Kakva je veza između samopouzdanja i lične vrednosti? Da li je samopouzdanje crta ličnosti? Da li je samopouzdanje realnost ili kultruni mit? To su glavna pitanja kojima ćemo se baviti u ovom tekstu.

Prvo treba reći da u svakodnevnoj upotrebi reči samopozdanje ta reč ima više različitih značenja pa je i to jedan od razloga za stvaranje zabune šta je to uopšte samopouzdanje. Prvo i često upotrebljavano značenje koje ljudi pridaju samopouzdanju je sigurnost, lakoća i samouverenost sa kojom osoba izvodi neku veštinu ili radnju. Na primer neko je samopouzdan vozač, samopouzdan igrač, samopouzdan muzičar itd. U ovom slučaju pod samopouzdanjem se podrazumeva osećaj sigurnosti dok osoba izvodi neku radnju, dakle odsusutvo straha, sumnje i preispitavanja. Osoba je smirena i fokusirana jer dobro barata određenom radnjom ili veštinom koju je dugo vežbala i ponavljala. U ovom smislu osoba može biti samopouzdana dok izvodi jednu dobro uvežbanu veštinu i isto tako nesamopouzdana kada izvodi neku drugu veštinu koju nije tako dobro izvežbala i dovoljno automatizovala. Na primer osoba može jako dobro svirati klavir i osećati se nesigurno kada vozi automobil. U ovakvim slučajevima osoba svoju sigurnost ili nesigurnost pri izvođenju povezuje isključivo sa uvežbanošću date radnje ili veštine, iskustvom i ponavljanjem ali ne i sa vlastitiom ličnošću, odnosno ličnom vrednošću kako se to popularno kaže.

Ali šta se događa kada osoba ima izrazitu tremu pred i na javnom nastupu? Ili kada prilazi osobi suprotnog pola? Ili kada treba da bliskim osobama saopšti neke neprijatne stvari? Ili kada treba da se suprostavi autoritetu? Često u takvim situacijama neke osobe su sklone da zaključe da nemaju dovoljno samopouzdanja i da to govori nešto negativno o njihovoj ličnosti. Oni često zaključuju: Ako imam tremu to znači da nemam samopouzdanja što znači da nešto fali u mojoj ličnosti, nisam dovoljno dobar i sl. Dakle, osoba povezuje svoju nesigurnost u socijalnim odnosima sa nedostatkom samopouzdanja kao nekim vitalnim sastojkom zdrave i jake ličnosti. A da li je to zaista tako? Da li ovim osobama zaista nedostaje neki vitalan sastojak koji bi učinio njihovu ličnost boljom? Odgovor je izričito Ne. Ono što nedostaje ovim osobama su asertivne veštine. Dakle, opet veštine ne osobine ličnosti. Ove osobe su žrtve kulturnog mita kojem smo svi mi bili kontaminirani decenijama, pre svega putem medija. To je mit o samopouzdanju kao nekom čarobnom sastojku ili crti ličnosti koja neke osobe čini samouvrenim, srećnim, vrednim a one koje ga nemaju nesrećnim, manje vrednim i osuđenim na neuspehe. Vreme je da odbacimo taj toksični kulturni mit jer on potkrepljuje naše iluzije koje nas čine nesrećnim. Umesto verovanja da nemate samopouzdanja naučite veštine asertivne komunikacije i postanite direktni i iskreni u komunikaciji sa drugima, izražavajte slobodno vaše stavove i osećanja bez stida, straha i sumnje u sebe.

Zablude o samopouzdanju

Jedna od čestih iluzija u koju mnogi ljudi veruju jeste da je samopouzdanje onaj fenomalni osećaj koji osećamo kada nam nešto super ide, kada samo uspešni u nečemu, ostvarujemo neki cilj. Taj osećaj nema nikakve veze sa “samopouzdanjem”. Taj osećaj je osećaj zadovoljstva koji imamo kada konstatujemo da smo nešto dobro uradili, ostvarili neki cilj i uspeli u nečemu. Zadovoljstvo uspehom je čest pratilac i posledica uspeha a ne njegov nužni preduslov. Dok osoba ne ostvari određeni cilj ona ne mora da oseća zadovoljstvo. To znači da nije nužno da osećate zadovoljstvo, radost ili euforiju kada nešto radite da biste verovali da imate samopouzdanja jer tako nešto vam nije potrebno.

Druga česta zabluda u vezi samopouzdanja je mešanje samopouzdanja sa narcizmom. Mnogi misle da biti samopouzdan znači misliti o sebi sve najbolje, veličati sebe ili kako se to kaže parati nosem oblake. To je narcizam, odnosno lažna ubeđenost u sopstvenu superiornost, u ideju da ste bolji od drugih i da više vredite od drugih. Narcizam je laž jer ne odgovara realnosti i u isto vreme je patološka pojava jer se upravo iza ove narcističke fasade krije njena suprotnost (samoobezvređivanje, negativna slika o sebi, zavist, nisko samovrednovanje, praznina i depresija itd.). Dakle, samopouzdanje nije narcizam. Da biste se osećali sigurno nije vam neophodno a ni poželjno da mislite da ste bolji od drugih, da više vredite jer ćete se brzo uveriti da to nije istina pa kada se to desi osećate će se potišteno i/ili besno (na sebe i/ili druge). Pošto ne postoji lična vrednost kao objektivna kategorija to znači da samopouzdanje nema nikave veze sa ličnom vrednošću. Pojam lične vrednosti je takođe kulturni proizvod a ne deo objektivne realnosti. Svako je sebi bitan i teži da ima vrednost u sopstvenim očima kao i u očima osobi bitnih i/ili bliskih osoba. Ali to nema nikave veze sa nekim objektivnim kriterijumom. Svako vrednovanje podrazumeva postojanje nekog kriterijuma. Kada kažemo da nešto više vredi uvek se pitamo u odnosu na šta? U tom smislu nema objektivnog kriterijuma za vrednovanje nečije ličnosti dok postoje razni socijalni kriterijumi za vrednovanje nečijeg ponašanja, postignuća, stavova itd.

Mnogi ljudi veruju da kada osećaju socijalnu anksioznost, izrazitu tremu i stid da je to siguran pokazatelj da nemaju dovoljno samopouzdanja. Socijalna anksioznost nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja. To bi bio cirkularni zaključak. Nemam samopouzdanja zato što imam tremu a imam tremu zato što nemam samopouzdanja. Dakle to ne objašnjava ništa. Postojanje socijalne anksioznosti nije pokazatelj da osoba nema samopouzdanja već je to siguran pokazatelj da osoba sebe obezvređuje, sebe omalovažava i misli negativno o sebi, da pokušava da bude nešto što nije, forsira sebe da ostavi pozitivan utisak i dopadne se drugima itd. Taj neprijatni osećaj koji nazivamo socijalna anksioznost kada bi mogao da govori rekao bi osobi sledeće: Sada se osećaš loše jer sebe forsiraš da budeš nešto što nisi a to je nemoguće. Svaka anksioznost pa i socijalna je pokazatelj i posledica nekog unutrašnjeg konflikta koji je nerešiv u smislu da će jedna strana pobediti a druga kapitulirati. U unutrašnjem konfliktu obe strane su delovi ličnosti iste osobe tako da je kapitulacija ili pobeda jedne strane nad drugom nemoguća. U slučaju socijalne anksioznosti jedan deo ličnosti produkuje strah da neće biti prihvaćen onakav kakav jeste a drugi deo ličnosti forsira sebe da se ponaša na način koji to sakriva i čak šta više mora da ostavi dobar utisak kod publike, dobije odobravanje i pohvale koje bi trebale da ponište vlastite sumnje u sopstvenu vrednost (kompenzacija). Na taj način stvara se konflikt jer osoba tera sebe da radi oprečne i nespojive stvari u isto vreme i teži neostvarivim ciljevima. Razrešenje konflikta koji proizvodi socijalnu anksioznost ne sastoji se u pridobijanju što većeg odobravanja i prihvatanja od strane drugih nego se sastoji u odustajanju od dobijanju tih odgobravanja i bezuslovnog prihvatanja sebe. Bezuslovno prihvatanje sebe je pravo “samopouzdanje”.

Neki ljudi su skloni da nakon nekoliko proživljenih stresova i/ili životnih kriza zaključe da su izgubili samopouzdanje. Na primer neko je raskinuo dugogodišnju vezu, ostao bez posla ili ima neki drugi problem i onda zaključuje kako mu je opalo samopouzdanje. Kao da je samopouzdanje neki nevidljivi fluid koji može da fluktuira i varira u zavisnosti od toga šta osoba radi ili doživljava. Niz stresnih događaja može ljudima pokvariti raspoloženje ili ih čak uvesti u kratkotrajnu depresivnu epizodu, pad raspoloženja i motivacije ali to nipošto nije pad “samopouzdanja” već samo prolazna i normalna reakcija na nenormalne i neprijatne okolnosti. Dakle, nemojte povezivati samopouzdanje sa promenama u raspoloženju. Promene u raspoloženju su normalna stvar naročito ako osoba prolazi kroz izazovne, stresne ili jednostavno nove životne situacije. Promene u raspoloženju same po sebi ne ostavljaju negativne posledice po ličnost osobe stoga ih nemojte povezivati sa vlastitiom ličnošću.

Neki ljudi su skloni da veruju da je samopouzdanje u korelaciji sa brojem ostvarnih uspeha u životu. Ti ljudi su skloni da veruju da ako neko postiže uspehe on više vredi nego neko ko ih ne postiže ili ih postiže u manjem stepenu. Ove osobe su često sklone perfekcionizmu i zapravo nikada nisu zadovoljne sobom kakve god rezultate da ostvare (jer uvek može bolje). Dakle, kao kriterijum vlastite vrednosti osoba uzima sopstveno postignuće. Uspesi i neuspesi u nečemu skoro nikada nemaju veze sa ličnošću osobe već sa onim šta ta osoba radi, njenom strategijom, pristupom, motivacijom, znanjem, okolnostima itd. Verovati da su uspesi u vezi sa “samopouzdanjem” je štetno jer tada osoba neće biti u stanju da sagleda i menja ono što zaista treba promeniti da bi postigla željeni cilj.

Dakle ako je samopouzdanje kulturni mit i ne postoji u relanosti o čemu je onda tu zapravo reč? Možemo reći da na “samopouzdanje” možete gledati ovako:

Pravo samopouzdanje je odsusutvo anksioznosti, samoobezvređivanja i preisipitivanja sebe kao osobe koje dovodi do toga da se osoba ponaša spontano, autentično (onakva kakva zaista jeste) nestrahujući od tuđih potencijalno negativnih evaluacija (kritike, podsmevanja ili vređanja) što dovodi do toga da se osoba ponaša prirodno, oseća se smireno (bez anksioznosti i stida) i umesto da bude fokusirana na to šta drugi misle uglavnom je fokusirana na zadatak (radnju) koji obavlja u datom trenuntku.

Dosta ljudi zapravo ne shvata da je samopouzdanje samo koncept, kulturni mit, koji su ljudi skovali i u koji veruju. U odsustvu znanja o sebi, naročito u stresnim situacijama ljudi su skloni da poveruju u ovaj mit i tada ga oni ne vide kao koncept već kao opipljivu, objektivnu realnost. Ljudi su skloni da veruju u mit o samopouzdanju kao što veruju u postajanje gravitacije. Neki ljudi su čak i duboko ubeđeni da se odsustvo “samopouzdanja” može isto tako verno manifestovati i opažati kao i padanje jabuke sa grane. Ali oni ne vide da je reč o njihovom verovanju i tumačenju a ne o objektivnoj realnosti.

Na kraju možemo zaključiti sledeće:

  1. Samopouzdanje nije crta ličnosti jer osoba može biti samouverena kada izvodi jednu radnju a nesamouverena kada izvodi neku drugu radnju koju nije dovoljno uvežbala. Dakle samouverenost je stvar vežbe a ne ličnosti.
  2. Samopouzdanje je kulturni mit, koncept u koji možete ili ne morate verovati.
  3. Samopouzdanje nije narcističko veličanje sebe i verovanje da ste bolji ili više vredite od drugih.
  4. Samopouzdanje nije osećanje (zadovoljstva, sreće, euforije ili ushićenosti) koje imate kada vam nešto dobro ide ili ostvarujete neki dobar rezulat.
  5. Pošto samopouzdanje ne postoji u realnosti ne može se ni izgubiti.
  6. Osobe koje ne veruju u koncept samopouzdanja više sebe cene, manje su anksiozne i imaju više “samopouzdanja”.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Narcizam

Narcizam

Narcizam je ljubav prema sebi, ljubav prema vlastitoj ličnosti. Većina ljudi u manjoj ili većoj meri voli, ceni i poštuje sebe. U tom smislu većina ljudi ima zdravu dozu narcizma. To se smatra potpuno normalnim i korisnim po mentalno zdravlje. Umerena doza samoljubavi potrebna nam je da bi smo imali pozitivnu sliku o sebi i da bi smo imali kapacitet da volimo druge osobe. Kako da budemo u stanju da volimo druge ako nismo u stanju da volimo sebe. Međutim, preterna samoljubav, izopačeni narcizam se smatra psihopatološkim fenomenom, patološkom crtom ličnosti.

Karakteristike patološkog narcizma

Narcis (osoba koja ima patološki izraženu crtu narcizma) stvara lažni grandiozni self (sliku o sebi) koji karakteriše doživljaj omnipotencije (svemoći), preteran ponos, izraziti perfekcionizam, jak motiv za postignućem, održavanje vlastitog samopoštovanja manipulacijom, eksplatacijom i podcenjivanjem drugih. Ovaj lažni self predstavlja samo kompenzaciju onoga što čini istinski self narcisa. Istinski, pravi self narcisa odlikuje negativna slika o sebi, oblije narcističkih povreda (odbacivanja od strane voljenih osoba u detinjstvu i kasnije tokom razvoja ličnosti), osećaj praznine, nisko samopoštovanje, bes i depresija. Narcis konstantno pokušava da održi svoju grandioznu sliku o sebi kako bi se zaštitio od osećanja slabosti, bola i fragmentacije lažne slike o sebi koju je u odbrambene svrhe izgradio/la. Međutim to je teško ostvariv cilj u realnosti, zbog čega ponekad može doći do dekompenzacije (pucanja) lažnog selfa. Kada lažni kompenzatorni self narcisa napukne pod pritiskom realnosti osoba pokazuje veliku ranjivost za stid ili poniženje i osećanje bezvrednosti. Često se javlja depresivnost koja može biti udružena sa hipohondrijskim preokupacijama, psihosomatskim tegobama, anksioznošću i osećanjem praznine.

Kognitivne karakteristike narcisa

U kognitivnom smislu narcis je sklon okrivljavanju drugih, poricanju negativnih informacija o vlastitoj ličnosti, podcenjivanju pozitivnih doprinosa drugih, nerealističnom identifikovanju sa idealizovanim osobama (osobama kojima se divi) itd. Tipična uverenja kojima narcis stvara i održava svoj grandiozni lažni self su: Ja moram biti svemoguć, svršen, specijalan. Moram znati bez učenja, uspevati bez rada, biti moćan i obožavan. Ako pravim greške onda sam bezvredan i odvratan. Ne smem dopustiti nikome da mi zaista znači. Sve što imam uključujući  moju porodicu i prijatelje, mora odslikavati i potvrđivati moju perfekciju i superiornost. Ja nikada neću biti ponižen ponovo. Drugi su inferioriniji od mene. Zaslužujem specijalan tretman.

Afektivne karakteristike

Narcise odlikuje odsustvo empatije (saosećanja za druge), njihova emocionalnost je površna, lažna i izveštačana. Oni su veoma sebični i manipulativni. Narcise karakteriše ekstremna povredivog ponosa (sujete). Na povrede ponosa narcis reaguje intenzivnim besom ili čak i mržnjom.

Narcis u interpersonalnim odnosima

U socijalnim odnosima narcisi teže da budu primećeni, dominantni, stalno teže potvrdi njihovog “savršenstva“ i zahtevaju konstantno divljenje od strane svoje okoline. Na odsustvo divljenja reaguju besom. U odnosima sa drugima mogu biti veoma šarmantni, društveni i komunikativni i odavati utisak prijateljski nastojene osobe. Međutim, iza tog površnog šarma leži hladnoća, manipulativnost i sebičnost. Narcisu je jedino bitno da kroz socijalne odnose, socijalni status ili posao održi svoju grandioznu sliku o sebi.

Narcis u ljubavnim odnosima

Narcisi tragaju za osobama koje su nesigurne, sklone zavisnosti i simbiotskom vezivanju. U takvoj vrsti odnosa oni emocionalno eksplatišu svog parntera/partnerku, crpeći njihovu energiju. Samo u takvoj vrsti veze oni se osećaju sigurno. Oni pronalaze partnere koje procenjuju kao inferiorne (koje smatraju manje vrednim od sebe) što im se jedne strane uliva osećaj sigurnosti a s druge strane osećaj besa i pritajene mržnje prema sebi što su u vezi sa osobama koje “nisu dostojne njihove veličine”. Neki narcisi (češće muškarci) nastoje da nađu atraktivne i fizički veoma privlačne (osobe često veoma mlađe od sebe) partnere kako bi izazivali divljenje i zavist drugih. Narcisi u vezi od partnera zahtevaju divljenje, poseban tretman, potpuno razumevanje a zauzvrat ne daju ništa ili veoma malo (potrude se samo kada primete da mogu biti ostavljeni). Skloni su promiskuitetu i prevarama (kojima dokazuju svoju lažnu veličinu). Narcisi manipulišu osobom sa kojom su u vezi tako što stalnim kritikama iniciraju da se ta osoba oseća inferiorno, da oseća krivicu, da se oseća neadekvatno, manje vredno i nedostojno narcisa.

Narcisi predstavljaju teške klijente za psihoterapijski rad. Oni se obraćaju za pomoć psihologu u fazama dekompenzacije njihove lažne slike o sebi, kada ih obuzima depresivnost, anksioznosti ili psihosomatske tegobe. Jedna od glavnih tema u radu sa narcisima jeste rad na besu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog