Distanciranje od negativnih misli i emocija

Distanciranje od negativnih misli i emocija

Kako da se distancirate od negativnih misli i emocija? Zašto je važno da naučimo da se distanciramo od unutrašnjih sadržaja svesti? Šta su objekti svesti? U čemu je razlika između onoga što nazivamo Ja i unutrašnjih sadržaja – misli, emocija, slika i telesih senzacija? Sve du to pitanja o kojima govorim u ovom videu.

Dr Vladimir Mišić

Prihvatanje u praksi – jednostavna tehnika

Prihvatanje u praksi – jednostavna tehnika

U ovom videu naučiću vas jednu jednostavnu tehniku koja će vam pomoći da prihvatite sve misli, emocije, slike i telesne senzacije koje se javljaju bilo spontano bilo u okviru nekog problema koji imate. Koristeći ovu tehniku svakodnevno samo 5 minuta dnevno i vaš kapacitet za prihvatanjem će se značajno povećati, naučićete da prihvatite sebe i stvorićete distancu u odnosu na sadržaje koji postoje u vama.

Dr Vladimir Mišić

Prihvatanje emocija

Prihvatanje emocija

U čemu se ogleda mudrost prihvatanja osećanja? Zašto je važno prihvatiti svako osećanje koje doživljavate? Šta zapravo znači prihvatanje osećanja? Da li je korisno da analizirate svoja osećanja u momentu kada ih osećate? Dve stvari koje je potrebno da uradite kako biste prihvatili svoja osećanja. Pogledajte ovaj video klip na tu temu

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

Šta nas sprečava da živimo u sadašnjem trenutku?

Šta nas sprečava da živimo u sadašnjem trenutku?

Siguran sam da ste do sada čitali o tome da treba živeti u sadašnjem trenutku. O tome govore mnogi, budisti, ljudi koji se bave meditacijom, Echart Tolle i mnogi, mnogi drugi. To je zaista istina. Jedini način da budemo srećni, ispunjeni i mentalno zdravi je da živimo u sadašnjem trenutku, sada i ovde. Ali šta to zaista znači i kako da to ostvarimo u praksi? Koje sve prepreke treba da otklonimo kako bismo zaista mogli da živimo u sadašnjem trenutku? To su neka od pitanja na koja ću odgovarati u ovom tekstu.

Živeti u sadašnjem trenutku ne znači nemati prošlost i ne planirati svoju budućnost. Živeti u sadašnjosti samo znači ne biti vezan, ne biti rob “prošlosti i budućnosti”. Zvuči jako jednostavno i logično zar ne? Ali zašto onda to mnogima ne polazi za rukom? Zašto mnogi i dalje veći deo svog bivstvovanja žive u “prošlosti i budućnosti”?

Prošlost i budućnost su konstrukti uma

Zašto stavljam “prošlost” i “budućnost” pod znake navoda? Zato što ne postoje u realnosti. Ako živite u “prošlosti ili budućnosti” vi ustvari živite u svojim mislima, u svojoj imaginaciji, u svom umu. U realnosti postoji samo sadašnjost i ništa više. Prošlost podrazumeva mentalnu rekonstrukciju i sećanja na događaje koji su se nekada desili. Budućnost se odnosi na zamišljanje nečega hipotetičkog što želimo ili ne želimo da nam se desi. To znači da su i prošlost i budućnost samo konstrukcije uma, nastale zahvaljujući imaginaciji.

Da bismo putem imaginacije konstriusali neke doživljaje potrebno je da se koncentrišemo, da se udubimo u te imaginacije kako bi smo ih kreirali, produbili i kreirali emocije i telesne senzacije. To znači da je za to potrebno ulaganje svesnog napora. Ako se neudubljujemo u sopstvene misli i emocije one ubrzo nestaju, gube se i blede. Imajete tu činjenocu na umu kada se misli i emocije ponovo pojave u vašem umu. Probajte da usmerite vašu pažnju na nešto što se dešava u sadašnjosti ali se u isto vreme neopirite mislima i osećanjima koja su tu jer su i ona tu u sadašnjem trenutku. Samo se nemojte baviti njima i videćete šta će se desiti. Probajte ovaj mali eksperiment sa nekim emocijama umerenog intenziteta. Ako imate jake negativne emocije i negativne misli koje se uporno ponavljaju prvo naučite kako da se nosite sa njima.

Ljudski um ima sposobnost imaginacije, sposobnost da zamišlja stvari koje ne postoje u sadašnjem trenutku. Naš um može da stvara mentalne slike, misli, emocije i telesne senzacije. Ta četiri elementa čine svaki naš svesni doživljaj. Kada je neki od tih doživljaja koji stvaramo u umu praćen jakim emocijama i telesnim senzacijama, mi imamo doživljaj, odnosno utisak da to što zamišljamo jeste realnost. Ljudi imaju implicitnu tendenciju da sve što doživljaju u svom umu i telu proglase za realnost, za apsolutnu istinu. Na primer, ako osećam strah znači da je situacija u kojoj sam trenutno opasna. Da li je to zasita tako? Nije, ali ljudi kada doživljavaju emocije oni često zaborave na to da su ti doživljaji posledica onoga što zamišljaju a ne nužno onoga što se zaista dešava izvan njihovog uma.

To je to subjektivna realnost kreirana u umu. Subjektivna realnost nije isto što i spoljašnji svet. Svako ko želi da izađe iz unutrašnjeg matriksa i sveta imaginacije kako bi živeo u sadašnjosti treba da nauči da kada automatski i po navici upadne u svoj svet mašte, podseti sebe na razliku između mašte i realnosti. Pogledajte ovaj video i tamo ćete otkriti kako da to praktično uradite.

Zašto je opasno živeti u svetu imaginacije?

Imaginacija sama po sebi nije no dobra ni loša. Da li nam ona koristi ili nas gura u patnju zavisi od načina na koji je koristimo. Imaginacija je kao vatra, dobar sluga ali zao gospodar. Sposobnost imaganacije je i dar i prokletstvo koje mi ljudi imamo. Dar je zato što su sva naučna otrkića i sva umetnička dela nastala uz pomoć imaginacije. Svaki čin kreacije je produkt imaginacije.

Kao što je istina da je kreativnost produkt imaginacije isto tako je tačno da je svaka patnja produkt imaginacije. Životinje nemaju sposobnost imaginacije, zato ne pate i žive isključivo u sadašnjosti. Životinje mogu osećati bol ali ne i patnju jer za to je potrebna mašta. Ljudi emocionalno pate zbog toga što se uživljavaju u svet svoje mašte i tako sebi stvaraju, održavaju i produbljuju negativne emocije, strasti i repetitivne negativne misli.

Imaginacija sama po sebi nije opasana niti štetna ali je opasno živeti u imaginaciji a ne znati napraviti jasnu razliku između sveta mašte i realnosti. Većina ljudi živi u mašti koja se iznova i iznova rekreira stvarajući emocije, misli i želje.

Šta nas čini zarobljenim u “prošlosti i budućnosti”?

Mnogi pričaju o tome zašto je štetno živeti u “budućnosti ili prošlosti” ali retko ko kaže zašto smo taoci “prošlosti i budućnosti” i kako izaći iz tog začaranog kruga. Razlog zašto živimo u “budućnosti ili prošlosti” jeste vezanost.

Postoje dve vrste vezanosti:

  1. vezanost za ono što želimo
  2. vezanost za ono što ne želimo

Vezanost za lepo, prijatno, vezanost za ono što želimo

Vezanost za ono što želimo jeste vezanost za lepe trenutke iz prošlosti, nešto lepo što smo imali a sada više nemamo. Vezanost postoji i za ono što bismo želeli da imamo lepo u našem životu ali to još uvek nemamo. Ljudi se jako teško odriču nečeg lepog, nečeg što im pričinjava zadovoljstvo, teško se odriču nečega što vole. Ljudi se toga grčevito drže i ne žele to da puste. To je vezanost.

Evo jednog primera za vas. Pitajte sebe, da li imate neke lepe uspomene iz života? Siguran sam da imate. Drugo pitanje, da li biste želeli da ih pustite da odu, odnosno da nestanu ta lepa osećanja koja vas vezuju za ta sećanja, za te slike iz prošlosti? Siguran sam da ste odgovorili sa NE. Pitajte sada sebe a zašto ne puštate te lepe uspomene i ta lepa osećanja da odu? Zašto ih čuvate, zašto se držite za njih? To činite zato što mislite da ako ih pustite i ona se potroše (a sigurno hoće ako ih pustite) da ćete izgubiti nešto dragoceno, da ćete osiromašiti. Da ćete izgubiti jedan deo sebe, jer ste se identifikovali sa tim osećanjima i sećanjima, jer ste se identifikovali sa vašom životnom pričom. To svi mi radimo.

Držanje za nešto čega više nema ili nečega što još nije došlo nas drži taocima “prošlosti ili budućnosti”, odnosno drži nas taocima našeg unutrašnjeg sveta mašte. Boraveći u tom svetu mašte mi zapravo ne osećamo svoje autentično prisustvo. Ne možemo živite u mašti i u sadašnjem trenutku u isto vreme. Život u sadašnjem trenutku je život bez mašte. Samo u sadašnjem trenutku možemo doživeti istinsku sreću i ispunjenje. U mašti nikada ne možemo naći ispunjenje, sreću i mir. Samo u sadašnjosti mođemo osetiti svoje prisustvo.

Vezanost za bol

Vezanost za bol takođe postoji kao što postoji vezanost za lepo. Kako je to moguće? Pa zar ljudi ne žele da izbegnu bol a ne da ga čuvaju i održavaju? Da, ljudi žele da izbegnu bol i bežući od njega ga zapravo nesvesno održavaju, hrane i iznova i iznova ponovo re-kreiraju. Bol kao i prijatnost umiru, nestaju, tope se ako se mi ne držimo grčevito za njih.

Svaki put kada želimo da izbegnemo bol ili neprijatnost mi ga zapravo održavamo. Kako? Što više pokušavam da pobegnem od bola to mi se on sve više vraća, uporno i uporno, jer ja pokušavam uporno da ga ne osetim, da ga izbegnem, da ga kontrolišem. Ali u stvari on tako kontroliše mene jer mu ja nedam da dođe, nedam sebi da ga osetim skroz i da ga pustim da ode.

Jedan profesor je to opisao kroz jednu jednostavnu i sjajnu metaforu. On je pitao svoje učenike šta bi se desilo kada bi držali u ruci čašu vode 15 minuta. Šta bi se desilo kada bi držali tu čašu dva sata u ruci? Šta bi se desilo ako bi to radili ceo dan? Čaša vode ima samo negde oko 200 grama. Šta bi se tek desilo kada biste u ruci držali jedno bure sa turšijom od oko 100 kila i sl.

Tako isto je i sa bolom. Zamislite kako je neprijatno kada držite toliko bola u sebi, nagomilavate ga i ne date mu da ode jer verujete da je izbegavanje bola rešenje za bol. Pogrešno verujete da ćete se osloboditi bola tako što ćete ga izbegavati.

Šta treba uraditi sa bolom da bi ste ga se zaista oslobodili? Treba da ga prihvatite. Šta to znači? Treba da ga osetite najjače što možete kada se on pojavi, prigrlite ga oberučke, osetite bez opiranja i pustite da se desi šta god. I desiće se, bol će proći ako mu se ne oprirete, ako ga ne kontrolišete i ako ne pokušavate da ga izbegnete.

Da li je meditacija dovoljna za vraćanje u sadašnji trenutak?

Nije. Iako je meditacija sjajna stvar, nije dovoljno meditirati da biste sebe trajno usidrili u sadašnjem trenutku. Meditacija je sredstvo da se vratite u sadašnji trenutak, da zaobiđete misli, maštu i um, kako biste se vratili u sada i ovde. Međutim to traje samo privremeno, samo dok meditirate. Posle ćete se brzo vratiti u svoje stare mentalne navike, opet ćete se vratiti mašti.

Meditacija vodi u prosvetljenje (život bez emocionalne patnje, sada i ovde) ali na isključivo iskustveni način. To je ok, ali je to mnogo spor i težak put. To je isto kada bih išao od Beograda do Subotice, peške. Da li mogu stići do Subotice peške? Naravno da mogu, ali trebaće mi puno vremena i snage. Da li postoji bolji način da dođem do Subotice? Pa mogao bih da idem autobusom. I to će me koštati vremena i truda ali ću stići pre i biću odmorniji.

Da bismo naučili da živimo u sadašnjem trenutku nije dovoljno da samo osetimo sadašnji trenutak i kratkoročno se oslobodimo vezanosti za misli i emocije. Porebno je da imamo neke uvide koji će promeniti našu percepciju i omogućiti nam da se lako vratimo u sadašnji trenutak kada spontano i automatski iskliznimeo iz njega i ponovo uđemo u svet mašte, svet misli i emocija.

Da li se možemo u potpunosti osloboditi uma, mašte i misli? Naravno da ne možemo. Šta je realno da očekujemo i šta zaista možemo da učinimo?

Možemo da naučimo da:

  1. pravimo jasnu granicu između stvarnosti i mašte, sadašnjeg trenutka i “prošlosti / budućnosti”
  2. da naučimo da zaista upravljamo našim mislima tako što se nećemo uživljavati u njih, tako što ćemo naučiti da upravljamo svojom pažnjom. Ko zna da upravlja svojom pažnjom on zna da upravlja sobom, svojim unutrašnjim svetom.
  3. se prepustimo bolu i pustimo ga da ode, da se nebi ponovo vraćao
  4. oslobodimo svojih želja koje ne možemo da ostvarimo kako ne bismo patili zbog toga
  5. osetimo sebe van identiteta koje smo usvojili tokom razvoja

Kako da se oslobodimo vezanosti da bismo mogli da živimo u miru sadašnjeg trenutka?

Oslobađanje od vezanosti je proces i svakako se neće desiti preko noći. Zato se i zove vezanost. Vezanost je navika koju smo stvorili još od malih nogu i tu naviku praktikujemo skoro ceo život. Zato treba vremena i prakse da bismo se oslobodili te navike, postepeno. Oslobađanje od vezanosti podrazumeva prihvatanje distanciarnje od unutrašnjeg sveta mašte, prihvatanje emocija i odustajanje od želja.

Prihvatanje osećanja

Šta podrazumeva prihvatanje osećanja? Prihvatiti osećanja znači osetiti i pustiti da osećanja odu, ne pokušavati da ih zadržite, umanjite, oterate ili na bilo koji način kontrolišete. Da biste u tome uspeli treba da napravite jasnu razliku između onoga što osećate u svom umu-telu od realnosti koje je izvan vas. Pročitajte nešto o tome ovde.

Drugo, potrebno je da znate zašto to radite. Osećanja ne treba kontrolisati jer će onda ona kontrolisati vas. Osećanja treba doživeti i pustiti da odu pa tek onda misliti o njima ako je to zaista nepohodno. Analiziranje osećanja i sebe u momentu dok ih doživljavate nije produktivo.

Treba da znate da vaša osećanja nisu činjenice niti istine o vama i vašem životu. Vi ne morate da se ponašate u skladu sa njima, ne morate da ih shvatate previše ozbiljno i bukvalno. Vi niste vaša životna priča i osećanja koja su reakcija na tu priču. Vaša osećanja su samo način na koji ste naučeni da reagujete i puštajući ih da odu vi zapravo učite da više ne reagujete tako. Učenje je proces i to postepen, nema instant rešenja.

Odustajanje od želja

Ovo je za mnoge najteži deo ali i najvažniji. Odustajanje od želja podrzumeva da postanete svesni svojih želja i da odustanete od njih ako se one ne mogu ostvariti. Ljudi nikada ne pate zato što nešto nemaju, već pate zato što veruju da nešto moraju imati, da im je to neophodno.

Nesreća i bol se javljaju iz tog konflikta. Ja moram da imam X a nemam X. Na primer: drugi ljudi me moraju poštovati, to mi je neophodno da bih ja sam sebe poštovao. Da li je to zaista tako? Da li vam je zaista neophodno da imate X? Zašto? Šta će biti ako ne dobijete X? Pitajte sebe ta pitanja a umesto X mislite o željama koje vi niste zadovoljili.

Ako odustanete od insistiranja da nešto što ne možete imati imate, nestaće unutrašnji konflikt a sa njim i patnja i bol. Možete biti srećni i bez ostvarenih želja. Ono što vam je potrebno nije da ostvarite baš svaku vašu želju nego da naučite kako da ih se odreknete. Razlimilite o tome ozbiljno.

Kako to izgleda u realnom životu? S jedne strane ste vi i vaše želje, strasti, snovi i fantazije. S druge strane je život, realnost, drugi ljudi i okolnosti koje vi mahom ne možete kontrolisati. Između ta dva često se stvara konflikt, negativni naboj, to se dešava kada su ta dva u suprotnosti. Život vam nikako ne daje ono što vi hoćete. U tom slučaju moguća su dva scenarija.

Prvi je da vi i dalje nastavite da insistirate da dobijete ono što hoćete i mnogo se napatite zbog toga. Takođe, ponekad je moguće da vas upornost dovede do toga da ipak dobijete ono što ste hteli, na ovaj ili onaj način. Ovaj scenario je mučan i bolan i krije u sebi jedan problem. Taj problem se sastoji u tome što ako se vodite tom filozofijom u životu imaćete mnogo glavobolja jer će vam život mnogo puta nuditi nešto što nije u skladu sa vašim željama.

Drugo, verujući u filozofiju da je sreća posledica ispunjenja vaših želja, bićete srećni jako malo vremena. Preispitajte vaše verovanje: biću srećan kada dobijem ono što želim. Pitajte sebe: Šta se zaista dešava kada dobijete ono što želite? Osećate li zadovoljstvo? Koliko intenzivno? Koliko to zadovoljstvo zaista taje? Koliko je to zadovoljstvo u poređenju sa mukom, neizvesnošću i anksioznošću koju ste osećali dok ste čekali da se vaša želja ostvari?

To je pirova pobeda. I kada se želja ostvari vi opet tragate za nekim novim ciljem. Nikad kraja, zašto? Zato što istinsko ispunjenje ne dolazi od zadovljenja neke želje. Istinsko zadovoljstvo i ispunjenje dolazi od kontinuiranog života u sadašnjosti u miru, spokoju i ne vezivanju za zadovoljstva i bol.

Zadovoljstvo vs. bol

Zadovoljstvo i bol su međusobno neraskidivo povezani. Kao što su pismo i glava različite strane istog novčića tako su bol i zadovoljstvo deo jedne celine. Ko teži zadovoljstvu on izbegava bol. Ko izbegava bol, imaće više bola i manje zadovoljstva. Ko pokušava da kontroliše bol, bol njime vlada i automatski ima manje zadovoljstva.

Bol i zadovoljstvo su sastavni i neizbežni delovi života. Ne treba da ih izbegavate, kontrolišete ili zadržite jer tako postajete vezani za njih a to je klopka. Život je reka zadovoljstva i bola koji se međusobno smenjuju. Ako pustite da ta reka nesmetano teče bićete srećni.

Drugi scenario je da kada primetite da patite zbog nečega što nemate naučite da odustanete od toga kako više ne biste patili. Ja sam razvio posebnu tehniku za te svrhe. Razvio sam je pre svega za sebe jer sam i sam mnogo patio zbog svojih neostvarivih želja. Ako želite da naučite taj metod kontaktirajte me putem emaila onlinepsihoterapija@gmail.com.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Povratak u realnost

Povratak u realnost

Jedan od razloga zašto su ljudi skloni da se zaglave u negativnim emocionalnim stanjima je zato što su skloni da prihvataju svoje misli i osećanja kao pouzdano merilo realnosti. Subjektivna realnost je ono što percipiramo a naše misli i emocije kreiraju našu percepciju.

Životinje nemaju mogućnost da misle, nemaju svest o sebi (imaju Self, ali nemaju Ja), i stoga ne mogu da analiziraju sebe, svoja osećanja i postupke. Ljudi to mogu i to ih čini ranjivim i predisponiranim da se zaglave u svom unutrašnjem svetu osećanja i misli.

U čemu je razlika između subjekta (posmatrača) i objekta (posmatranog)?

Prvo što treba istaći jeste razlika izmedju objekta i subjekta. Kada pogledam oko sebe u mojoj sobi vidim neke fizičke objekte. Vidim stolicu, sto, orman, kompjuter, knjigu itd. Svi ovi objekti su izvan mene, oni su fizičke prirode (mogu ih opipati). Ja sam sto posto siguran da ti objekti nisu isto što i Ja. S druge strane ako okrenem pažnju ka unutra, ka unutrašnjem svetu pronaći ću objekte svesti, unutrašnje objekte. Objekti svesti su: misli (u vidu slika ili unutrašnjeg govora), emocije, telesne senzacije (telesni doživljaji) i ništa više. Ceo moj unutrašnji svet je sagrađen od tri vrste objekata: misli, emocije i telesne senzacije. Telesne senzacije se odnose na sve što osećam u telu, uključujući informacije koje dobijam zahvljajujući čulima (mirisa, ukusa, dodira, vida, sluha).

Za razliku od spoljašnih objekata za koje sam siguran da nisu isto što i Ja, za unutrašnje objekte stvar nije tako jasna i očigledna. Da li sam Ja isto što i moje misli, osećanja i telesne senzacije? Nisam, ali Ja ih osećam, doživljavam, evaluiram, posmatram, bavim se njima i sl. Isto kao što sedim na stolici, držim kompjuter u ruci, otvaram vrata od ormana, dakle bavim se tim objektima. Ja imam slobodu izbora da odlučim da li ću se baviti nekim objektom ili ne.

Pored objekata svesti (emocija, misli i telesnih senzacija) postoji neko ko to sve doživljava, posmatra, evaluira, analizira, bavi se njima, usmerava pažnju. Koje to? To je subjekat. To sam Ja.

Postoje dve dimezije subjekta: to su Self i Ja. Self je doživljajni deo subjekta a Ja je analitički, evaluativni deo subjekta. Ja je operator, onaj koji odlučuje gde će da usmeri svoju pažnju i šta će radi sa objektima koji su u fokusu njegove pažnje. Ono što nije obuvaćeno pažnjom ne postoji u svesti u datom momentu. Pošto Ja upravljam pažnjom ja mogu da odlučim kojim objektima ću dozvoliti da istraju u mojoj svesti a koje ću jednostavno zanemariti i oni će sami nestati iz moje svesti.

Svest je reka koja teče

Zamislite svest kao reku koja teče. To je reka koja nosi stalno nove sadržaje (nove misli, emocije, telesne senzacije). S druge strane stoji posmatrač, subjekat, Ja. Pošto reka teče, nijedan sadržaj svesti se ne može zadržati bez dodatnog ulaganja energije, odnosno fokusiranja pažnje subjekta na taj sadržaj i bavljenje tim objektom. Bavljenje objektom podrazumeva ulaganje dodatne pažnje, napora, ulaganje mentalne enregije. U suprotnom svaki sadržaj sam od sebe dolazi i sam od sebe prolazi bez ikakvog napora. Uzmite za primer, gledanje filma. Da biste razumeli i doživeli film koji gledate na televizoru ili bioskopskom platnu vi morate da usmerite vašu pažnju i udubite se u film. Ako to ne učinite film će biti samo niz pokretnih slika koje neće ostaviti na vas nikave impresije.

Mentalni fimovi u našem umu

Isti takvi filmovi odigravaju se i u vašem umu, samo oni dolaze iz unutra a ne spolja. Ako se udubite u film koji gledate na TV počećete da doživljavate nešto, neke emocije i telesne senzacije. To je realno iskustvo, vi to zaista osećate u telu i umu iako znate da je film samo film. Vaš unutrašnji um ne zna za razliku između mašte (filma) i realnosti, razlike između spošljašnjeg i unutrašnjeg (filma). Ali vi ipak imate distancu prema sadržaju koji gledate na TV. Vi znate da je to samo film i da TV nije realnost već fikcija. I zato što ste svesni te razlike vi možete u svakom momentu da prekinete gledanje filma ako on budi u vama neprijatna iskustva i emocije. Možete da skrenete pažnju, možete da podsestite sebe da je to samo film. Uostalom vi sve vreme znate i uvereni ste da niste VI taj film i osećaji koje osećate povodom filma. Vi znate da niste vi akter u filmu, vi ste posmatrač. Zar ne?

Ali šta se dešava kada se film emituje u vašem umu, unutar vas, ne izvan vas. Tada je situacija malo drugačija. Većina ljudi ima slabiju distancu prema unutrašnjem nego prema spoljašnjem filmu. Unutrašnji film se doživljava mnogo realnije, jer je distanca između subjekta (gledaoca) i objekta (filma) zamagljena, ne tako jasna kao kada gledmo film na TV-u koji stoji na dva metra ispred nas.

Šta se dešava ako je taj unutrašnji film zastrašujući horor?

Što je mentalni film više zastrašujući to je naša pažnja više njime apsorbovana. Šta se dešava kada je naša pažnja u potpunosti apsorbovana i koncentrisana samo na film? Šta se dešava kada se skroz udubimo u film (bilo spoljašnji bilo unutrašnji)?

Tada nestaje subjekt, nestaje Ja, odnosno svest o gledaocu. Ili još preciznije rečeno, nestaje jasna svest o razlici između subjekta (gledaoca) i objekta (mentalnog filma). Kada ta razlika nestane osoba je u stanju koje se pularno naziva hipnoza. Osoba je u stanju hipnoze jer se privremeno izgubila razlika između subjekta i objekta. U takvom stanju osoba nije u mogućnosti da bude kritična i da ima distancu u odnosu na doživljeno iskustvo. To može biti neprijatno i preplavljajujće ako su u pitanju negativna oseaćanja ili ekstatično ako su u pitanju pozitivna osećanja.

Ako malo bolje razmislite i zapitate sebe videćete da ste vi u tom stanju veoma često, svakodnevno. Svaki put kada zamišljate budućnost i uživite se u to što zamišljate, potpuno se udubite, doživljavate emocije (bilo pozitivne, bilo negativne), zaboravite na granicu između realnosti i vašeg unutrašnjeg sveta imaginacije, vi ste u stanju hipnoze. Isto važi i kada se bavite prošlošću, jer prošlost nije ništa drugo nego bavljenjem unutrašnjim iskustvima, emocijama i mislima. Prošlost je mentalni film koji se odigrava u vašem umu.

Ko stvara unutrašnje filmove?

Da li to radite vi sami? Ne. Unutrašnje, mentalne filmove spontano, stvara vaša podsvest. Podsvest to čini svaku noć kada sanjate. Vaši snovi su proizvod vaše podsvesti a ne vašeg svesnog napora da kreirate unutrašnji mentalni film. Svako veče kada zaspite, kada se vaša svest povuče, na scenu dolazi podsvest koja stvara fimove – snove. Snovi su nekada prijatni, nekada zastrašujući, nekada neutralni ali su uvek živopisni. Snovi kreiraju unutrašnje doživljaje, koji se dožviljavaju kao realna iskustva koje imate u svakodnevnom životu u budnom stanju.

Za razliku od svesnog dela ličnosti koji je uglavnom racionalan i usmeren ka spoljašnjem svetu, podsvest je umetnik, podsvest se izražava jezikom imaginacije i emocija. Podsvest se izražava isključivo jezikom imaginacije dok se svesni deo ličnosti izražava jezikom analitičkog i iskustvenog fokusa (o tome ćemo pričati u nekom od narednih tekstova). Svaki mentalni film je kreacija bazirana na imaginaciji koji se doživljava kao realno emocionalno iskustvo.

Kako razlikujemo realnost od imaginacije?

Postoje dva kriterijuma na osnovu kojih obično razlikujemo realnost od imaginacije:

unutrašnji doživljaj – ono što doživljamo u telu i umu za nas je realnost. Čak i ako nema potvrde u spoljašnjoj realnosti za naša unutrašnja iskustva, ljudi doživljajavaju svoje doživljaje kao nešto skroz realno. Odličan primer je gledanje fima u bioskopu. Unutrašni doživljaji jesu naša unutrašnja realnost. Kada osećam neku emociju u telu se dešavaju razne biohemijske i fiziološke promene koje je moguće objektivno izmeriti. Na primer, ako sam zaljubljen i razmišljam o voljenoj osobi moguće je pomoću savremene tehnologije pratiti koji delovi mozga se aktiviraju dok ja imam to isksutvo. Moguće je i meriti fiziološke parametre kao što su brzina otkucaja srca, znojenje i toplina kože, promene u disanju itd. Unutrašnji doživljaj jeste realnost u smislu doživljaja, ali da li je to dokaz da se u spoljašnjem svetu dešava nešto ekvivalentno? Ne mora biti i često i nije. Objašnjenje za to je u tome što su većina naših unutrašnjih doživljaja proizvod imaginacije (kreacija podsvesnog uma).
prethodno iskustvo – realno je ono što svesni um kaže da je realno, jer unutrašnji um (podsvest) ne zna razliku između realnosti i unutrašnjeg sveta imaginacije. Glavni kriterijum koji koristi svesni um je prethodno iskustvo u spoljašnjem svetu bazirano na interakciji sa drugim ljudima, objektima i kulturom u kojoj živimo. Prethodno iskustvo takođe nije uvek precizan pokazatelj da li je nešto relano ili nije. Ako nešto nisam pre doživeo da li to znači da to nije realno.

Kako da ojačate kontrolu nad sobom, nad svojim umom?

Kako da izađete iz stanja svakodnevne samohipnoze i budete više prisutni u realnosti, sada i ovde? Izaći iz samohipnoze, koju kreira vaš podsvesni um moguće je ako:

  1. naučite bolji kriterijum za razlikovanje relanosti od imaginacije
  2. ako naučite da se distancirate od unutrašnjih objekata svesti (misli i emocija)
  3. naučite kako da upravljate svojom pažnjom u svakom momentu, naročito u momentu kada doživljavate neko emocionalno iskustvo

Ako ste zainteresovani da naučite jednostavne i delotvorne tehnike koje će vam pomoći da izađete iz sveta imaginacije i živite mnogo više u realnosti možete se prijaviti na online (skype) seminar “Povratak u realnost”. Svi zainteresovani mogu me kontaktirati za više informacija na adresi onlinepsihoterapija@gmail.com.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com