Koliko zaista vrediš?

Koliko zaista vrediš?

Velika većina savremenih ljudi vrednuje sebe i često pita sebe koliko vredim? Vrednovanje u tom klasičnom smislu se bazira ne upoređivanju sa drugima. Upoređivanje se uvek odvija na osnovu nekog kriterijuma. Na primer, ljudi se često porede sa drugima u pogledu toga koliko atraktivno izgledaju, koliko imaju novca, kakav im je status u društvu, koliko su uspešni u nečemu, koliko imaju fanova, koliko im je lepa žena ili muž i sl. To su tipični kriterijumi koje ljudi koriste kako bi vrednovali sebe.

Šta je problem sa takvim načinom vrednovanja?

Problem je tu tome što takav način vrednovanja sebe urušava osobi samopouzdanje i čini da se osoba oseća hronično manje vrednom i / ili neispunjenom, nezadovoljnom. Opisani kriterijumi za poređenje i samovrednovanje su u osnovi takmičarski jer se zasnivanju na tome ko ima više, ko je lepši, uspešniji i sl. To je pogrešan način razmišljanja koji dolazi iz kapitalističkog miljea. Upravo u najrazvijenijim kapatalističkim društvima ljudi najviše pate od psihičkih poremećaja jer svesno ili nesvesno slede filozofiju takmičenja sa drugima i vrednovanja sebe na osnovu toga koliko nečega imaju ili nemaju. Takav pristup nužno vodi u depresiju manjeg ili većeg intenziteta.

Šta je alternativa tome?

Prvo treba reći da svaka osoba vredi bez obzira koliko je lepa, pametna ili koliko ima novca. Svi ljudi vrede i treba da postoje bez obzira na individualne i socijalne razlike. Treba da postoje svi ljudi a ne samo oni koji su u nečemu superiorni. U svakom slučaju niko nije superioran u svemu. Primer za to su oni autistični genijalci za matematiku i fiziku. Dakle, svi vrede i svi zaslužuju da postoje i to je svačije prirodno pravo. Niko ne mora to da zasluži.

Ko kome vredi ili ne to je stvar procenjivača? Koliko vredim mojim bližnjima? Koliko vredim svojim prijateljima? Koliko vredim svojim kolegama? Koliko vredim nekome sa ulice ko me ne poznaje uopšte? Verovatno ne isto, zar ne?

Svakome vredim u različitom stepenu jer je moja vrednost za njih stvar njihove subjektivne procene i njihove motivacije (toga da li imaju neku korist od mene). Šta to govori o meni i mojoj vrednosti? Pa ništa. Dakle, nemojte bazirati vrednovanje sebe na osnovu toga kako vas vrednuju drugi.

Koliko ja vredim sam sebi? Sebi vredim najviše jer to mi je sve što imam i to treba da podelim sa drugima.

Nikada ne vrednujte sebe kao osobu nego vrednujete samo svoje postupke

To je jako važno pravilo. Nikada ne vrednujete sebe kao osobu. Vrednujte svoje ponašanje. Osoba, odnosno to što nazivamo JA je nešto apstraktno, to je samo ideja, generalizacija koja ne postoji u realnosti. Ideja da smo mi neka celovima zaokružena i nepromenjiva persona je iluzija jer se mi stalno menjamo. Ako vrednujete sebe umesto svog ponašanja vi nužno pravite grešku preterane generalizacije i propuštate priliku da identifikujete i promenite tačno ona ponašanja koja možete i trebate promeniti.

Da li treba da uveravam sebe da vredim?

Ne treba sebe da uveravate u nešto što je očigledno. Vredite kao i svako drugo ljudsko biće ni više ni manje i zato odustanite od poređenja i vrednovanja sebe. Budite ono što jeste bez obzira kome se to sviđa a kome ne sviđa. Šta god da radite uvek će biti nekog kome se sviđate i nekog kome se nesviđate. Ipak najveći broj ljudi vas ni nepoznaje i biće ravnodušni prema vama. Ne trudite se da nikoga fascinirate, samo radite od srca ono što želite i to će vas ispuniti. Ispunjenje uvek dolazi iznutra a ne spolja. Da li to znači da ne treba da vrednujem ništa? Ne znači. Vrednujete svoje ponašanje.

Kako da vrednujete svoje ponašanje?

Pitajte sebe da li ovo što činim mi koristi ili šteti? Da li mi to pomaže da postignem svoje ciljeve ili ne? Da li ovo što radim je u skladu sa mojim moralno-vrednosnim sistemom i mojom vizijom života koji želim? Kako ovo što radim utiče na druge? Mislite i na druge, budite empatični, ne mislite samo na sebe i svoje ciljeve.

Kako je korisno da vrednujemo svoje ponašanje?

Ako zaista želite da vrednujete “sebe” na koristan način probajte na način koji ću sada opisati. Postoji jedan dobar kriterijum na osnovu kojeg to možete učiniti. Koji je to kriterijum? Vrednim onoliko koliko pomažem drugima.

Pitajte sebe koliko dajem drugima, koliko doprinosim društvu, svojim prijateljima, kolegama, porodici, klijentima, komšijama, društvu? Koliko ono što radim i činim doprinosi da se drugi osećaju bolje? Koliko moj rad koristi drugima, mojoj porodici, deci, klijentima?

Poredite se sa sobom a ne sa drugima. Pitajte sebe, da li sam napredovao u odnosu na pre? Da li se razvijam ili propadam? Da li učim nove stvari? Da li se menjam nabolje ili ostajem rigidan? Da li se prilagođavam promenama ili tvrdoglavo se opirem?

Ako želite da saznate još nešto o tome kako da razvijete svoje samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Šta nam je potrebno da budemo srećni i mentalno zdravi?

Šta nam je potrebno da budemo srećni i mentalno zdravi?

Da bismo bili srećni i mentalno zdravi potrebno nam je da volimo sebe i da to podelimo sa drugima. Ako želimo da iskreno volimo druge prvo moramo naučiti da volimo sebe.

Šta je to ljubav prema sebi?

Ljubav  prema sebi je naš najvažniji resurs i predstavlja temelj mentalnog zdravlja i sreće u životu uopšte. Suprotnost metalnom zdravlju je depresija koja nije ništa drugo nego manjak ili nedostatak ljubavi prema sebi. Ko želi da prevaziđe depresiju mora naučiti da voli sebe.

Nekim ljudima je teško da vole sebe iako je to njihovo prirodno pravo. Zašto je to tako? Zato što nas od rođenja uče da ne treba da slušamo sebe i verujemo sebi nego drugima (roditeljima, nastavnicima, lekarima, autoritetima), da treba da se žrtvujemo za druge, patimo u ime “ljubavi“. Ceo školski sistem je naparvljen da nas ubedi kako mi ne znamo i kako treba da usvojimo ono što drugi kažu, misle ili veruju. Tako se od početka neguje udaljavanje od sebe i svoje unutrašnje suštine.

Kako se manipuliše ljubavlju?

Ljubav je najjače sredstvo manipulacije, jače od straha. Zarad ljubavi ljudi su spremni da učine svašta, i dobro i loše. Kada smo deca, ljubav dobijamo od roditelja i porodice jer kao deca nismo u stanju da volimo sebe. Dete nije u stanju da voli samo sebe, zato što još uvek nema to sebe (nema ego, self). Paradoks je u tome što se ego deteta gradi na impresijama drugih (roditelja i okoline) o detetu. Roditelji i bitni drugi su ogledalo u kojem se dete ogleda gradeći svoj ego. Kako je rekao francuski pesnik Rembo, Ja – to su drugi. Način na koji roditelji tretiraju dete, način na koji ga vole direktno gradi detetovu sliku o sebi sa kojom se ono nesvesno identifikuje.

Da li postoji bezulsovna ljubav?

Ljubav koju dobijamo od roditelja nije bezuslovna kako se to veruje. I ta vrsta ljubavi je uslovna. Roditelji kažu detetu: voleću te ako … ili ako radiš to i to neću te voleti … ti nisi dobar dečko … Drugo, roditelji mogu voleti dete samo onoliko koliko su u stanju da vole sebe. U najvećem broju slučajeva roditelji vole svoje dete na isti ili sličan način na koji su njih voleli njihovi roditelji. To naravno ne mora uvek biti tako jer neki ljudi rade na sebi i ispravljaju pogrešne obrazce ljubavi i vaspitanja koje su usvojili u svojoj porodici. Ipak, većina to ne čini nego samo nesvesno prenose te obrazce sa kolena na koleno. Radeći na sebi, pojedinac ne samo da menja i unapređuje sebe, nego to prenosi i na dalja pokoljenja. To znači da ako radim za sebe da mi bude bolje, automatski činim dobrobit i za svoju decu. Kada to ne bi bilo tako, toliki uložen napor ne bi vredeo mnogo.

Na početku, deca će primati ljubav od roditelja. Ako su roditelji zdrave ličnosti oni će početi da dete ohrabruju da se osamostaljuje, poštovaće njegovu individualnost i daće mu slobodu. Pustiće ga postepeno da ode. Takvo dete će postati zdrava, odrasla, nezavisna osoba koja preuzima odgovornost za sebe. Postaće osoba koja voli sebe i to isto čini i sa drugima. Ljudi koji nisu naučeni da vole sebe ne mogu zaista voleti druge jer obrazac ljubavi koji primenjuju na sebi oni primenjuju i na drugima (drugi ne znaju). Zdravi roditelji se vezuju za dete ali ga kasnije puštaju da ode, daju mu slobodu, ne vezuju ga za sebe i ne ucenjuju „ljubavlju“. Dete kada se odvoji ne oseća krivicu, te i dalje voli svoje roditelje, ali na zdrav način.

S druge strane, nevoljeno dete ostaje zavisno od roditelje ili drugih, uporno žudeći za ljubavlju koje nije dobilo. Neka deca nisu voljena, a nekoj deci roditelji ne daju slobodu već ih guše i ucenjuju. Nevoljeno dete u odraslom dobu pokušava da kompenzuje osećaj nedostatka ljubavi kroz izrazitu ambicioznost, preteranu zavisnost od drugih ili konzumiranje droge. Osoba koja kao dete nije dobila ljubav od strane svojih roditelja se duboko u sebi oseća prazno, ništavno ili manje vredno. Osoba koja nije dobila od svojih roditelja dozvolu da bude slobodna, da se odvoji bez krivice, ostaje preterano vezana, ima osećaj krivice, zarobljenosti. Osoba se nesvesno identifikuje sa tim osećajima i na taj način ona nosi u sebi jedno patološko jezgro u središtvu svog identiteta. Osoba sebe doživljava i vrednuje iznutra na taj način, a pri tom nema svest o tome. To patološko jezgro stvara osnov za javljanje depresije, anksioznosti, adikcija i sl.

Ono što osoba ne zna jeste da je to iluzija, samo jedna od mogućih tačaka gledišta a ne nepromenljiva relanost. Iluzija se bazira na tome što se osoba identifikuje sa bolnim osećanjima. Zbog toga, osobi se to ne čini kao iluzija već kao realno stanje. Ljudi većinu svojih verovanja tretiraju kao apsolutne istine, a ne kao hipoteze ili mogućnosti. Mnogih nisu ni svesni i nikada ih ne dovode u pitanje. Žive sa njima i po njima kao da su uverenja deo objektivne realnosti. Mnoga uverenja ljudi baziraju samo na osnovu svojih unutrašnjih osećaja. Ne prave razliku između osećaja, njegove interpretacije i okolnosti.

Zašto se mnogi ljudi osećaju manje vrednim, nedovoljno dobrim?

Većina ljudi na planeti pati od „osećaja“ da nisu dovoljno dobri ili da su manje vredni. Da li je to uopšte osećaj? Nije, ne postoji osećaj manje vrednosti, postoji samo verovanje (ideja, koncept) da smo manje vredni. Ta misao nema težinu ako nije praćena nekim neprijatnim osećajem (nabojem). Treba praviti razliku između tog osećaja i njegove interpretacije, zaključka koji osoba izvlači o sebi na osnovu osećaja koji ima.

Navešću jedan primer kako bi to dočarao. Devojka ima osećaj manje vrednosti i pati u vezama sa muškarcima, oseća se nesigurno, pronalazi muškarce koji je kritikuju, ona se trudi da im udovolji i pored toga neki je ostavljaju, drugi varaju, a treći ne poštuju dovoljno. Ta devojka je odgajana u porodici gde je majka bila zavisna, submisivna i vaspitavala svoju ćerku da treba da ugađa drugima, da ih poštuje i da je važnije šta drugi kažu nego šta ona sama oseća. S druge strane otac je bio pasivan, inhibiran i nezainteresovan, nije pokazivao mnogo ljubavi prema njoj. Devojčioca usvaja ovaj model posmatrajući roditelje i ona sama počinje da živi po tom modelu. Vodeći se tim modelom, tretirajući ga kao realnost, a ne model (jer ona nema svest da je to model) ona se oseća loše jer ne zadovoljava svoje potrebe, ne sluša sebe, ne veruje sebi. Jednostavno, naučena je da ne voli sebe. Ali ona nije toga svesna, ona samo živi svoj život onako kako ume. Kao reakcija na to javljaju se loši osećaji koje ona sada tumači kao znak i dokaz njene lične slabosti, neadekvatnosti i manje vrednosti. Pošto ona ne želi da se tako oseća, ona ih potiskuje i nastavlja da živi sa ciljem da osećaj manje vrednosti kompenzuje ljubavlju koju će dobiti od muškarca i uspesima u životu. Što se više trudi da udovolji muškarcima oni to sve više zloupotrebljavaju, ne poštuju je i ne vole. Ona jednostavno zrači kao osoba koja sebe ne voli i ne poštuje, drugi to vide i osećaju i tretiraju je isto tako. Što više pokušava da kompenzuje svoj osećaj manje vrednosti, ona se oseća sve lošije jer mora da potiskuje još više i na taj način se stvara još više anksioznosti i unutrašnje tenzije koju ona tumači kao dodatni dokaz njene slabosti i neadekvatnosti. I tako se stvara začarani krug. Kako izaći iz njega? Prvi korak je da devojka postane svesna da ima problem i zatim da krene da ga rešava. Da nauči da prihvati sebe, da nauči da pravi razliku između modela koje je usvojila ili sama konstruisala i toga ko je ona stvarno. Upravo to radimo na psihoterapiji. Tokom terapijskog rada dovodim osobu do uvida da ona nije što i osećanja koja potiskuje, i na taj način osoba se oslobađa svojih lažnih, štetnih identiteta.

Kada se kaže da je patnja iluzija misli se na to da ljudi pate zbog toga što ne vole sebe jer su se identifikovali sa bolnim osećanjima koja su nastala usled neprihvatanja, odbacivanja ili povređivanja od strane njihovih voljenih. Ilizuja se sastoji u toj identifikaciji. Osoba pati ne zato što nije bila voljena i zato što je imala negativna iskustva i bolne emocije. Osoba pati jer se sa njima nesvesno identifikovala i zaboravila ko je ona stvarno. Zato osoba ne voli sebe.

Šta je suština svakog mentalnog poremećaja?

Ne voleti sebe je suština svakog mentalnog poremećaja. Ne voleti sebe može ići od toga da se ne osećam dovoljno dobrim pa sve do toga da mrzim sebe. To je stvar stepana, koji određuje dubinu depresije u koju će osoba zapasti. Dešavalo se da neki veoma depresivni klijenti nađu spasenje u religiji, u ljubavi prema Bogu. Voleći Boga i idetifikujući se sa njim oni pronalaze način da vole sebe, da sebi oproste i sebe prihvate. Za njih je Bog način da dopru do sebe. To je ok, za one kojima je to način da zavole sebe. Drugi način je da dođemo direktno do sebe, do našeg suštinskog Ja koje se zapravo ne svodi ni na kakvu identifikaciju. Kada sagledam to stanje, stanje prisustva, čistog Ja, ja onda uviđam da ja nisam sve ono od čega se moj ego sastoji, ja nisam niz tih identifikacija. Ja nisam ono što sam dobio od svojih roditelja ili društva. Ja imam to, ali nisam to. Ja sam čista svest koja može poprimiti bilo koji oblik i bilo koju identifikaciju, s tim što sada ja znam da koju god identifikaciju da preuzmem to nisam stvarno ja. Identitet koji preuzmem ima samo funkciju u mom životu, ali ne svodi se šuština mog bića na bilo koji identitet koji sam usvojio. Osoba u sebi nema jedan identitet, već mnogo njih.

Kada razvijem svest o tome da nisam ono sa čim sam se identifikovao mogu u potpunosti da volim sebe.

Šta znači voleti sebe?

Voleti sebe znači prihvatati sebe u potpunosti, ne osuđivati sebe, zaštiti sebe, ne upoređivati se sa drugima, preuzimati sto posto odgovornost za sebe i svoje postupke i biti iskren prema sebi. Osoba koja voli sebe, voli i druge. Osoba koja voli sebe, štiti sebe, čuva svoje granice, izlazi u susret svojim željama, nezavisna je i fleksibilna, ne pati već živi i rešava probleme.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Kako da znate da li vas neko zaista voli?

Kako da znate da li vas neko zaista voli?

Mnogi su spremni da nam izjave ljubav, kažu mnogo toplih reči i obećanja. Da li su te reči i postupci uvek izraz ljubavi? Kako da prepoznamo da li jesu ili nisu? Reč ljubav se često olako koristi iako mnogi ne znaju njeno pravo značenje.

Zašto je zaista važno da znamo da li nas neko stvarno voli ili ne?

Zato što mnogi ljudi su zbog ljubavi spremni da urade mnogo toga, da pate, odriču se, rade protiv sebe i sl. Prava ljubav nikada ne uključuje patnju, dramu, osećanja krivice, laži i manipulaciju. Mnogi su spremni da vam izjave ljubav kako bi nešto dobili od vas, sa ljubavlju se često manipuliše u porodici, vezi i prijateljstvima. To što vam neko govori da vas voli ne znači da je to automatski i istina. Mnogi ljudi i sami ne znaju šta je ljubav. S obzirom da su nam odnosi u porodici, vezi i prijateljstvima važni, bitno je da znamo da li nas neko stvarno voli ili ne.

Da bismo sa sigurnošću mogli da znamo da nas neko voli moraju biti ispunjena dva uslova. Prvi je poštovanje. Možemo poštovati nekoga koga ne simpatišemo ko nam čak nije ni drag (na primer neku osobu koju smatramo autoritetom). Ali obrnuto ne važi. Ne mogu reći da nekoga volim a da ga pritom nepoštujem. Ljubav nužno uključuje poštovanje druge osobe, poštovanje njenog integriteta, identiteta, potreba, njenih potreba i želja. Da li vas neko poštuje ili ne najbolje ćete uočiti kroz ponašanja te osobe prema vama. Da li vas ta osoba uvažava, da li uvažava vaše mišljenje (čak iako ima drugačije mišljenje od vas), da li uvažava vaše pravo da imate svoj život, svoje potrebe, emocije i stavove? Ili ta osoba prelazi vaše granice, ne uvažava vaše potrebe, stavove, pokušava da vam nametne svoje i sl. Slatkorečivost, obećanja i usluge nisu zamena za poštovanje. Ako vas neko poštuje on ili ona to čini stalno i na uočljiv, iskren način.

Drugi važan uslov je sloboda. Sloboda je osnovo čovekovo / ženino pravo, jedna od osnovnih ljudskih psiholoških potreba. Osoba ne može živeti zdravo, kvalitetno i srećno ako nema svoju slobodu ili ako je se odrekne zarad nekoga ili nečega. Na primer, često ćete čuti da jedan od partnera kaže da voli onog drugog a onda kada taj drugi želi da donosi neke svoje odluke, ima svoj socijalni život i sl., ona druga strana to brani, negoduje i pokušava da je ograniči i kontroliše. Poštovanje prava na slobodu izbora osobe je neizostavni deo ljubavi. Ne mogu reći da volim svoju ženu ako joj branim da izlazi, branim da bira svoje društvo, karijeru, svoje stavove, interesovanja i sl. Ljudi često nastoje da kontrolišu partnera, guše njegovu / njenu slobodu zarad sopstvenog egoizma (nedostatka emaptije) i / ili sopstvenih stahova (straha od odbacivanja, osećanja inferiornosti). U vezi ili braku je nemoguće da kontrolišemo onu drugu stranu jer ako u tome čak i uspemo ugušli smo njenu / njegovu slobodu i na taj način stvorili konflikt.

Kada vam neko kaže da vas voli vi se upitajte da li me ova osoba poštuje i da li mi ne ograničva moju slobodu? Ako je odgovor potvrdan možete biti sigurni da vas voli. Mnogi roditelji ograničavaju slobodu svoje dece (čak iako ta “deca” imaju 40 godina) zarad “ljubavi” prema njima. Ne priznaju njihovo pravo da sami sebi odaberu supružnika, posao, mesto gde će živeti i sl. I sve to zarad “ljubavi”. Ustvari tu se ne radi o ljubavi nego o sebičnosti i vlastitim strahovima od samoće, besmisla i sl. Kako će deca naučiti da žive samostalno, budu nezavisna, imaju samopouzdanja i donose samostalno odluke ako im se roditelji stalno mešaju i ograničavaju njihovu slobodu i njihova nastojanja da sami izgrade svoj život. Samopouzdanje se može steći samo u praksi, zato roditelji treba da sve vreme ohrabruju dete da samo i postupno rešava stvari, uči i preuzima odgovornost.

Ako želite da budete zaista srećni, nemojte pristajati na manipulaciju zarad nečije “ljubavi”. Ljubav nikada ne uključuje ucene, ultimatume, kršenje granica, nepoštovanje i gušenje slobode. Baš naprotiv, ljubav znači tolerancija različitosti, uvažavanje, poštovanje i priznavanje tuđe slobode.

Nedostatak znanja da prepoznamo da li nas neko stvarno voli ili manipuliše može dosta da nas košta. Osobe koje ne umeju da naprave tu razliku često imaju loše brakove, lažna prijateljstva i lak su plen za manipulaciju.

Ono što sam napisao da važi za ljubav važi i za ljubav prema sebi. Ako kažem da volim sebe onda to znači da sam sebe poštujem, preuzimam sto posto odgovornost za svoje postupke i odluke, ne krivim druge niti sebe, ne žrtvujem svoju slobodu, donosim slobodne izbore iza kojih stojim.

Učenje da volimo sebe je jedan od najvažnijih resursa za srećan i kvalitetan život. Upravo to radimo u psihoterapiji. Pomažemo ljudima da nauče (ako već nisu to naučili u svojoj porodici) da vole sebe, da razliku ljubav od manipulacije, što značajno poboljšava kvalitet njihovog života. Naučiti da volimo sebe i druge je važnije čak i od pisanja i čitanja ali se te veštine ne uče u tradicionalnoj školi. U nekim porodicama ljudi nauče te veštene a u nekima ne (u zavisnosti od toga da li njihovi roditelji mogu da im te veštine prenesu ili ne). Kao što se ljubav prenosi sa kolena na koleno isto važi i za njenu suprotnost. Odsustvo tih znanja i veština osoba može naučiti na psihoterapiji, bez obzira koliko ima godina. Jedini preduslov je da to želi. Ako želite da naučite da volite i poštujete sebe i steknete pravo samopouzdanje pogledajte moj program formula samopouzdanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com