Kako da zaista naučite da upravljate sopstvenim osećanjima i mislima?

Kako da zaista naučite da upravljate sopstvenim osećanjima i mislima?

Svi ljudi žele da upravljaju svojim osećanjima i mislima. Svi mi želimo da imamo kontrolu, naročito nad negativnim osećanjima (kao što su: anksioznost, povređenost, bes, krivica i sl.) i negativnim mislima koje su sastavni deo tih osećanja. Svako osećanje se manifestuje istovremeno na tri nivoa: na telesnom nivou (telesne senzacije), na emocionalnom nivou (uzbuđenje, reč emocija vodi poreklo od latinske reči emovere što znači uzbuđenje), i mentalnom nivou kao misli (mentalne slike, fantazije, unutrašnji govor).

Misli i osećanja su nerazdvojni. Mi pravimo razliku između misli i osećanja samo u svrhu preciznijeg razumevanja tih mentalnih fenomena ali suštinski misli i osećanju su jedno. Misli mogu postojati kao poseban fenomen u smislu što postoje misli koje nisu emocionalno nabijene, misli koje ne dovode do emocionalnih reakcija i takve misli nazivamo hladne kognicije. Misli koje dovode do osećanja nazivamo vruće kognicije.

Zašto su neke misli hladne a neke vruće, odnosno emocionalno nabijene?

Da li će neka misao izazivati emocionalnu reakciju zavisi od predmeta tih misli. Misli koje izazivaju emocije su one koje se odnose na nešto što je nama (egu, selfu) od velikog značaja.

Ne postoje osećanja bez misli, svako osećanje je definisano nekom procenom, evaluacijom, mišlju, odnosno značenjem. Naša osećanja su naše reakcije na ta značenja koja pridajemo svetu i onome što opažamo. Ta značenja su uglavnom određena utiscima iz naše prošlosti (utiscima i zaključcima o situacijama koje su po značenju bile iste ili slične aktuelnoj), načinom na koji smo nekada opažali, tumačili i doživljavali pojave oko nas. Mi uvek reagujemo emocionalno samo na one pojave koje procenjujemo kao nama važne, a to su oni događaji za koje procenjujemo da će nam doneti dobro ili će nas ugroziti. Dakle, reagujemo na stumuluse koji su percipirani kao nagrada ili kazna (pretnja).

Šta pokreće naša osećanja?

Emocionalni stimulus (okidač za emocionalnu reakciju) može dolaziti spolja ali može dolaziti iz nas samih. Spoljšnji stimulusi su na primer neki događaji, ponašanja drugih osoba, promene u sredini i sl. Unutrašnji stimulusi (okidači) mogu biti misli, telesne senzacije, druga osećanja. Kao što ljudi mogu misliti o svojim mislima (metakognicija) isto tako mogu i emocionalno reagovati na svoje emocije (metaemocije, na primer strah od straha, ljutnja na sebe povodom straha, stid povodom tuge i sl.).

Šta otežava kontrolu emocija?

Glavni razlog zašto se mogu javiti poteškoće u upravljanju vlastitim emocijama jeste činjenica da su emocije u najvećem broju slučajeva automatski (podsvesni) a ne svesni i promišljeni odgovori na stimuluse koji dolaze iz sredine ili nas samih. Dakle, u najvećem broju slučajava emocionalna reakcija prethodi svesnoj reprezentaciji (svesnom tumačenju) te emocije. Na primer, prvo osetimo da su nam neki mišići u telu stegnuli, da imamo neki neprijatan doživljaj u stomaku i da nismo u stanju da duboko udahnemo (telesne senzacije) pa tek posle toga postajemo svesni da je reč o strahu koji je praćen i nekim strašnim mislima.

To što su većina emocionalnih reakcija automatske (podsvesne) je u istovreme i dobro i loše, i korisno i štetno za nas. Dobro je zato što to ima adaptivnu svrhu i čuva našu bezbednost. Na primer, ako smo u prošlosti naučili da je neka situacija opasna (ugrožavajuća) za nas je dobro da naš organizam bude mobilisan i odmah spreman da pobegne ili se bori sa tom opasnošću. U takvim situacijama potrebno je reagovati brzo i zaštiti se tako da nema mnogo vremena za razmišljanje i svesno odlučivanje. Loše je to što nas ti automatizmi drže taocima prošlosti i smanjuju našu fleksibilnost reagovanja i promene.

Postoji i slučaj kada emocije nisu posledica automatskih reakcija već su posledica aktivne imaginacije, zamišljanja i predikcije budućnosti. U nastojanju da kontroliše budućnost i sebi obezbedi komfor i bezbednost osoba predviđa budućnost, koristeći sposobnost imaginacije (sposobnost koju imaju samo ljudi). Osoba zamišlja potencijalne ishode u budućnosti i emocionalno reaguje na njih. Svaka anksioznost (strepnja) počinje mišlju: Šta ako …? Telo (autononi nervni sistem) i podsvesni um (limbički sistem) ne prave razliku između stvarnosti i imaginacije pa su emocionalne reakcije kreirane fantazijom podjednako stvarne kao i one koje su podstaknute nekim spoljašnjim stimulusom. Zar nisu sve emocije plod naše imaginacije? To je tema za novi tekst.

Šta se dešava u mozgu kada imamo osećanja?

U mozgu postoje dva različita neuralna puta koji mogu dovesti do javljanja emocionalne reakcije. Jedan put ide direktno u podsvest (senzorne informacije iz talamusa idu direktno do amigdale koja okida emocionalnu reakciju, na primer strah) a drugi put ide preko kore velikog mozga (prefrontalnog korteksa, gde se nalaze centri za razmišljanje, odlučivanje, planiranje). Ovaj drugi put je duplo sporiji. Dakle, osoba prvo reaguje pa onda razmišlja o tome. Ova činjenica je veoma važna jer nam ukazuje na to kako možemo imati stvarnu kontrolu nad emocijama. Dakle, pravu kontrolu nad emocijama možemo imati tek kada se one jave i to je jedan od razloga zašto ne treba sebe kriviti za reakcije koje imamo.

Kako ljudi najčešće nastoje da kontrolišu svoje emocije i misli koje ih prate?

Najčešće strategije koje većina ljudi koristi su:

1. Supresija – borba osobe sa vlastitim emocijama u nastojanju da se one eliminišu, zaustave, neutrališu.
2. Analiziranje – osoba intenzivno razmišlja o svojim mislima i emocionalnoj reakciji koju doživljava u nadi da će na taj način bolje razumeti sebe i smanjiti ili zaustaviti tu emocionalnu reakciju ili sebe ubediti da je realnost drugačija od reakcije koju osoba doživljava.
3. Somatizovanje – osobe koje ignorišu svoje emocionalne reakcije i koje nemaju razvijenu naviku da emocije izraze i verbalizuju, često doživljavaju emocije u vidu telesnih napetosti ili psihosomatskih tegoba (problemi sa varenjem, stolicom, problemi sa tiroidnom žlezdom, glavobolje, visok krvni pritisak i sl.).
4. Izbegavanje – podrazumeva izbegavanje situacija u kojima se javlja neprijatna emocija (na primer: izbegavanje da se priđe osobi u koju je osoba zljubljena jer u toj situaciji oseća intenzivan stid, izbegavanje javnog nastupa, izbegavanje vožnje autobusom ili avionom zbog straha i sl.)

Šta je problem sa ovim uobičajenim strategijama emocionalne kontrole?

Problem sa svim gore navedenim strategijama je u tome što one ne predstavljaju pravu kontrolu osećanja već paradoksalno doprinose održavanju emocionalnih reakcija i neprijatnih misli koje osoba želi da kontroliše.

Šta je zajedničko svim ovim neuspešnim strategijama?

Dve stvari:

1. Pokušaj da se pobegne od iskustva emocije koja se doživljava, umanjenje svesti o emociji i pratećim mislima.
2. Poistovećivanje sa emocijama i pratećim mislima.

Od emocije se ne može pobeći jer je emocija unutrašnji događaj koji podrazumeva niz telesnih reakcija koje nije moguće iskontrolisati, obuzdati ili sprečiti na svesnom nivou. Kao što je i sama emocija uglavnom automatska reakcija na neki stimulus, tako su i telesne reakcije koje su njen sastavni deo automatske (njih proizvodi autonomni, vegetativni nervni sistem). Dakle, emocije ne treba pokušavati obuzdavati jer se tada stvara unutrašnji konflikt. Sa jedne strane imamo emocionalnu reakciju a sa druge strane pritisak da se ona zaustavi što stvara intenzivan unutrašnji konflikt koji se u telu manifestuje kao neprijatna napetost, tenzija, pritisak i kasnije kada emocionalna reakcije prestane, osoba oseća intenzivan zamor, iscrpljenost koji nije posledica emocije već borbe sa njom.

Analiziranje osećanja i nastojanje osobe da sebe ubedi u suprtono od onoga što emocija iskazuje predstavlja takođe jedan vid unutrašnje borbe samo na mentalnom planu, na planu misli. Što osoba više analizira svoja osećanja ili ih osporava ona se njima više bavi, pridaje im veći značaj, fokusira svu svoju pažnju na njih i na taj način ih aktivno održava i pojačava. Dakle, ako želite da emocionalna reakcija prođe što brže i sa što manje napetosti i tenzije, nemojte je analizirati i nemojte se boriti sa njom.

Izbegavanje situacija u kojima osoba emocionalno reaguje takođe nije samopomažuća strategija. Osoba može pobeći iz situacije ali ne može pobeći od sebe, od svojih emocija i misli jer su one unutra a ne spolja. Svaki put kada osoba pobegne iz situacije ona zapravo pojačava svoju uverenost da će i sledeći put reagovati na isti način (na primer: izbegavanje situacija u kojima osoba oseća strah može dovesti do jačanja strah pa čak i stvaranja fobije, izbegavajuće ponašanje je ključni element svake fobije).

Somatizovanje je poricanje emocija, njihovo ignorisanje i predstavlja jednu vrstu mentalne nepismenosti za jezik osećanja. Ignorisanje emocija ne znači da emocije ne postoje. U tom slučaju emocije će se pretvoriti u tenzije i napetosti u telu koje su dugoročno gledano štetne za organizam i mogu dovesti do javljanja bolesti (oštećenja organizma i njegovih funkcija).

Poistovećivanje sa emocijama je glavni razlog zašto većina ljudi ne ume adekvatno da upravlja svojim osećanjima. Kada se osoba poistoveti (identifikuje, stopi) sa svojim emocionalnim reakcijama i mislima (to se naročito dešava u momentu kada osoba osećanja snažna osećanja), onda osoba zaista nema kontrolu nad njima i prepuštena im je na milost i nemilost. Javljanje negativnih emocija (npr: anksioznosti, besa, potištenosti i sl.) osoba tada dovodi u vezu sa vlastitim identitetom (selfom – doživljajem sebe) i sebe doživljava kao negativnu osobu što dalje vodi u javljanje još dodatnih negativnih osećanja usmerenih prema vlastitom selfu (metaemocije). Tako se stvara jedan hroničan, negativan začarani krug iz kojeg osoba ne zna kako da izađe pa zatim zaključuje da je bespomoćna (nema kontrolu na sobom i svojim mislima i emocijama).

Kako izaći iz tog začaranog kruga?

Kako zaista upravljati svojim osećanjima? Da li je to uopšte moguće? Odgovor je DA, moguće je. Da biste imali stvarnu kontrolu nad svojim osećanjima potrebno je da:

1. Da u potpunosti i 100% preuzmete odgovornost za vlastite emocionalne reakcije, misli i ponašanja. To je mnogim ljudima najteži korak. Biti 100% odgovoran znači biti svestan da su emocije i misli vaš proizvod a ne prozvod sredine ili drugih ljudi. Drugi ljudi i situacije ne mogu sami po sebi izazvati nikakave reakcije u vama. Ti ljudi i te situacije su samo okidači za vaše reakcije ali ne i uzrok tih reakcija. Vi reagujete na njih na samo vama svojstven način. Te reakcije govore nešto o vama, govore o načinu na koji percipirate svet, govore o vašoj prošlosti i vašem viđenju sebe a o spoljašnjim događajima i drugim ljudima ne govore gotovo ništa.
2. Da se ne poistovećujete sa sopstvenim emocijama i mislima. Emocije i misli jesu u vama, jesu vaše reakcije ali niste VI ta emocija ili ta misao. Emocionalne reakcije su uglavnom odraz vaše prošlosti, načina na koji ste nekada reagovali kada ste bili dete ili kada ste bili mladi, načina na koji ste tada (više nego sada) doživljavali svet i druge ljude oko sebe. Ako se poistovetite sa tim reakcijama vi gubite kontrolu nad njima i stvarate i pojačavate negativnu sliku o sebi što dalje vodi u produbljivanje negativnih osećanja okrenutih ka sebi. Dakle, nemojte se poistovećivati sa svojim emocijama i mislima, nemojte ih shvatiti bukvalno, nemojte ih shvatati kao činjenice i kao realnost, jer one to nisu. Vaše emocije su vaša subjektivna reakcija na svet oko vas i ništa više od toga. Njihova glavna funkcija je da vas ili druge oko vas obaveste o tome kakav je vaš stav prema onome što se aktuelno dešava ili vi zamišljate da se dešava. Ali taj stav može često biti pogrešan, detinjast, nezreo, zastareo, rigidan i sl. Taj stav ne govori ništa o vama kao osobi, o vama kao celini.
3. Nemojte pokušavati da umanjite svoju svesnost o sopstvenim osećanjima i neprijatnim mislima. Nemojte pokušavati da pobegnete od njih i pokušavati da ih prigušite. Učinite baš suprotno. Postanite maksimalno svesnih svojih emocionalnih reakcija, misli i telesnih senzacija bez otpora baš u momentu kada su aktuelne u sadašnjem trenutku.Dozvolite sebi da ih doživite u potpunosti, rezonujte na toj frekvenciji, osetite ih u vašem telu, dozvolite im da se pojave u celosti. Postanite svesni tela i misli koje se javljaju, ali nemojte ih analizirati, nemojte suditi i prosuđivati o njima i o sebi, jer vi niste vaša emocija. Prosudite da li vam se isplati da reagujete u skladu sa aktuelnom emocijom ili ne. Imajte uvek na umu da ne morate reagovati (ponašati se) u skladu sa emocijom koju osećate jer to nekada nije korisno za vas.
4. Pustite emocije da samo dođu i prođu. Osnovna karakteristika svake emocija i stanja jeste prolaznost. Svaka emocija i misao dođe i prođe. Koliko brzo će da prođe zavisi od toga koliko se vi njome bavite, koliko im se opirete, koliko im se prepuštate. Ako se skroz prepustite i ne borite se sa emocijama i mislima one će proći brzo i vi se nećete osećati iscrpljeno i napeto. Neka sitraživanja kažu da emocionalna reakcija traje najduže od 60 do 90 sekundi kada se skroz prepustite i ne nastojite da je kontrolišete. Što se manje kontrolišete to bolju kontrolu imate nad svojim emocijama i mislima, paradoksalno ali istinito, probajte i videćete.
5. Uvažite šta ta emocija je želela da vam kaže u toj situaciji i zahvalite joj se na tome. Funkcija emocije je da vam nešto kaže, da vam prenese poruku o tome kakav je vaš stav (odnos) prema aktuelnoj situaciji. Ali ta poruka nije imperativ, ona nije nužno uvek upravu, nije uvek najbolja za vas, tako da vi niste u dužnosti da postupate u skladu sa njom. Većina naših emocionalnih reakcija su ustvari naše emocionalne uspomene, način na koji smo nekada reagovali na okolinu, nama važne ljude i sl.
6. Naučite i uvežbajte da kada doživljavate emocije pravite razliku između fantazije (imaginacije) i realnosti. Naše emocionalne reakcije često mogu biti i rekacija na našu imaginaciju, zamišljanje nečega što ne postoji u realnosti. Kako ćete najbolje napraviti razliku između imaginacije i realnosti? Pitajte sebe: Da li se ovo dešava sada ili ja samo zamišljam da bi se to moglo desiti? Sve što se ne dešava u sadašnjem trenutku je imaginacija.

Sve što sam opisao u ovom tekstu možete praktikovati sami, u realnom životu, u situacijama u kojima emocionalno reagujete. Naučite da posmatrate svoje emocije, misli i telesne reakcije kao neutralni posmatrač, kao neko ko je svestan ali ne prosuđuje i ne analizira, ne poistovećuje se već samo posmatra i donosi slobodne, svesne izbore. Naučite da istaknete sebi razliku između fantazije i realnosti. Pustite emocije da dolaze i prolaze, nemojte bežati od njih, naročito od onih najbolnijih. Izbegavanje bola dovodi do stvaranja i održavanja bola, suočavanje i prihvatanje bola dovodi do njegovog prestanka. Ako želite da naučite još više o tehnikama kontrole emocija i kako da ih primenite na svoje aktuelne probleme možete zakazati termin u našem savetovalištu i mi ćemo vas tome naučiti. U našem savetovalištu pomažemo ljudima da uspešno reše svoje emocionalne probleme (bez lekova) kao što su: napadi panike, anksioznost, fobije, bes, stid i trema, depresivnost i sl.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Suočavanje sa strahom

Suočavanje sa strahom

Mnogi me pitaju da li je moguće pobediti strahove? U samoj formulaciji ovog pitanja sadržan je uzrok problema. Odgovor je NE. Strahove ne možemo pobediti, možemo ih samo prevazići. Zašto?

Ako govorimo o borbi, to podrazumeva da u konfliktu učestvuju bar dve strane. Pobeda jedne strane podrazumeva poraz druge. Znači ako govorimo o strahu, pobediti strah bi značilo izvojevati pobedu nad sobom, odnosno poraziti sebe. To je paradoksalno i stoga je nemoguće.

Strah je deo nas, deo onoga ko se plaši. Onaj ko se plaši je u isto vreme subjekat i objekat straha. Dakle, onaj ko misli da strahove može pobediti, zapravo ne priznaje strah, ne priznaje da je on/ona taj koji se plaši. Tu je reč o poricanju straha. Onaj ko ne priznaje svoj strah nastoji da ga potisne, suzbije ili eliminiše na sve moguće načine. Problem je u tome što se strah (kao ni jedno drugo osećanje) ne može potisnuti u potpunosti. Obično se dešava suprotno, što ga više potiskuje to vam se on više vraća u jednom ili drugom obliku. Znači, potiskivanje straha je apriori osuđeno na neuspeh.

Iracionalni, neurotski strahovi

U ovom tekstu govorimo o tzv. neurotskim, iracionalnim strahovima a ne tzv. realnim strahovima (kao što su strah da će nas pregaziti auto koji sumano ide ka nama i sl.). Neurotski strahovi su podjednako realni s tim što postoji razlika u objektu straha. Neurotski strahovi obično su strahovi od određenih ideja i misli u koje osoba veruje (a procenjuje ih kao ugoržavajuće, opasne po sebe) ili osećanja kojih se osoba plaši.

Kako prevazići strahove?

Ako ne možemo pobediti strah, ako ga ne možemo potisnuti, ako ne možemo pobeći od njega, šta onda možemo učiniti sa strahom? Bez obzira o kojoj vrsti straha je reč (fobijski strahovi, panika, slobodno lebdeći strah itd.) postoji samo jedan konstruktivan način za tretiranje straha. To je suočavanje. Za razliku od potiskivanja i negiranja, suočavanje sa strahom podrazumeva prihvatanje straha, odustajanje od izbegavanja i osvešćivanje onoga čega se bojimo.

Suočavanje sa strahom podrazumeva sledeće:

Promenu stava prema strahu – podrazumeva prihvatanje sledećih ideja: da strah nije opasan već samo neprijatan, da se može podneti, da strah sam po sebi ne dovodi do bolesti (telesne niti duševne), da se strah može prevazići jedino suočavanjem i izlaganjem a nikada izbegavanjem i potiskivanjem, da strah nije izraz slabosti a da je suočavanje sa strahom izraz hrabrosti, da je strah normalna pojava i deo ljudske prirode, da je strah prolazan.

Dolaženje do saznanja čega se zaista bojimo – mi se nikada ne bojimo situacija (kao što su vožnja liftom, povišen puls, visina, javni nastup, upoznavanje, intervju za posao itd.) već značenja koje pridajemo tim situacijama. Značenja (očekivanja, predviđanja, zaključivanja o posledicama) su ta koja nas zastrašuju a ne same situacije. To znači da se mi najčešće plašimo ideja u koje verujemo a ne neposredne realnosti koja nas okružuje. Kada jednom otkrijemo i izgovorimo te ideje onda smo u stanju da na njih utičemo, menjamo ih ili ih korigujemo.

Prihvatanje da se strah ispolji u celosti – podrazumeva izlaganje situacijama u kojima osećamo strah, dopuštanje da se strah pojavi i ostajanje u situaciji dok strah ne prođe. Na taj način dokazujemo sebi da strah sam po sebi nije opasan, da ga možemo podneti i da to ako se plašimo ne znači nužno i da je sama situacija opasna. Da bi smo mogli da se oslobodimo straha moramo ga pustiti da se pojavi i prestane. Ovu proceduru je potrebno dosledno ponavljati, sve dok strah u potpunosti prestane da se javlja u tim situacijama.

Usvajanje strategija za suočavanje sa strahom – učenje šta možemo sve preduzeti i učiniti dok se suočavamo sa strahom. Možemo korisiti neke od tehnika disanja koje uvode u relaksaciju, možemo tokom izlaganja osporavati ideje kojima stvaramo strah i zameniti ih idejama koje su realističnije i kojima se ohrabrujemo. Pogledajte programe samopomoći koji se tiču prevazilaženja napada panike i opsesivnih misli.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Prokrastinacija

Prokrastinacija

Prokrastinacija znači odlaganje nečeg neprijatnog. Prokrastinacija je izbegavajuće ponašanje koje ima za posledicu sabotiranje sopstvenih ciljeva ili rešavanja problema. Osoba hronično odlaže ili izbegava neko ponašanje kako bi izbegla neprijatnost koja je u vezi sa tim ponašanjem. S toga prokrastinacija, predstavlja odluku iz “stomaka“.

Šta sve odlažu osobe sklone prokrastinaciji?

Osobe koje su sklone prokrastinaciji odlažu razne aktivnosti, počevši od trivijalnih, svakodnevnoh obaveza (kao što je pranje sudova, čišćenje i sl.), pa do učenja, fizičke aktivnosti, aktivnosti vezanih za posao, odlazak kod lekara, aktivnosti vezanih za lično usavršavanje itd. Osobe sklone prokrastinaciji su sklone da odlože neprijatne zadatke i obaveze za sutra, a kada sutra dođe, opet ih pomere za sutra. Na taj način osoba ne samo da ne rešava probleme i ne završava poslove već stvara sebi dodatni problem – dodatnu neprijatnost koja je posledica dugotrajnog odlaganja.

Šta se nalazi u osnovi sklonosti ka prokrastinaciji?

U pozadini odlaganja neprijatnih obaveza je uverenje osobe da je bolje izbeći nego se suočiti sa neprijatnim obavezama i iluzija da će neprijatnosti koje su danas odložene, sutra biti manje neprijatne. Istina je zapravo suprotna, svako odlaganje vodi povećanju neprijatnosti. Ljudi koji previše i hronično odlažu svoje obaveze obično doživljavaju osećanje krivice, samooptuživanje i anksioznost povodom svog odlaganja. Ta osećanja dodatno pojačavaju neprijatnost u vezi sa aktivnostima koje odlažu što vodi učvršćivanju izbegavajućeg ponašanja.

Šta osoba dobija odlaganjem?

Svaki put kada osoba odloži izvršenje neke neprijatne aktivnosti ili obaveze, osoba oseća trenutno olakšanje što predstavlja kratkoročno zadovoljstvo, dobit. Problem je u tome što dugoročno gledano, osoba ima znatno veću štetu: povećava neprijatnost povodom izvršenja date aktivnosti i ne ostvaruje ciljeve ili ne rešava aktuelne probleme. Suprotnost filzofiji odlaganja predstavlja filozofija racionalnog hedonizma. Suština ove filozofije je odlaganje trenutnog zadovoljstva zarad sticanja većeg, dugoročnog zadovoljstva, dugoročne dobiti. Na primer, ako sada operem sudove i sredim stan kasnije ću uživati više i duže nego ako trenutno izbegnem neprijatnost koju nosi početak obavljanje ove ne baš izazovne aktivnosti. Ili, ako prevaziđem početnu neprijatnost, počnem i istrajem u učenju kasnije ću se osećati dobro jer ću znati da sam obavio jedan deo posla prešavši jednu oblast koju spremam za ispit.

Uzroci prokrastinacije

Jedan od najčešćih uzroka prokrastinacije je niska frustraciona tolerancija. Osobe sa niskom frustracionom tolerancijom imaju skrivenu iracionalnu filozofiju da sve što rade u životu mora za njih biti lako, prijatno i zanimljivo i ako nije tako onda je to užasno, grozno i nepodnošljivo. Užasavajući se povodom svake aktivnosti koja zahteva neko ulaganje napora i savladavanje izvesnih prepreka, osobe sklone ovoj životnoj filozofiji od jedne neprijatnosti stvaraju dve, dodajući neprijatnosti anksioznost oko nelagodnosti.

Pored niske frustracione tolerancije u osnovi prokrastinacije mogu biti različiti uzroci, neki od tipičnih su: perfekcionizam, strah od neuspeha, nesigurnost u sebe, izostanak nagrade ili priznanja, prinuda, moranje, pasivna agresivnost, strah od kritike, prokrastinacija usled osećanja krivice itd. Jedan od osnovnih zadataka u psihoterapiji ovog problema jeste otkrivanje koji od problema stoji u osnovi prokrastinacije. Kada se identifikuje problem onda se terapeut i klijent prvo bave rešavanje tog problema.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com