Kako da zaista naučite da upravljate sopstvenim osećanjima i mislima?

Kako da zaista naučite da upravljate sopstvenim osećanjima i mislima?

Svi ljudi žele da upravljaju svojim osećanjima i mislima. Svi mi želimo da imamo kontrolu, naročito nad negativnim osećanjima (kao što su: anksioznost, povređenost, bes, krivica i sl.) i negativnim mislima koje su sastavni deo tih osećanja. Svako osećanje se manifestuje istovremeno na tri nivoa: na telesnom nivou (telesne senzacije), na emocionalnom nivou (uzbuđenje, reč emocija vodi poreklo od latinske reči emovere što znači uzbuđenje), i mentalnom nivou kao misli (mentalne slike, fantazije, unutrašnji govor).

Misli i osećanja su nerazdvojni. Mi pravimo razliku između misli i osećanja samo u svrhu preciznijeg razumevanja tih mentalnih fenomena ali suštinski misli i osećanju su jedno. Misli mogu postojati kao poseban fenomen u smislu što postoje misli koje nisu emocionalno nabijene, misli koje ne dovode do emocionalnih reakcija i takve misli nazivamo hladne kognicije. Misli koje dovode do osećanja nazivamo vruće kognicije.

Zašto su neke misli hladne a neke vruće, odnosno emocionalno nabijene?

Da li će neka misao izazivati emocionalnu reakciju zavisi od predmeta tih misli. Misli koje izazivaju emocije su one koje se odnose na nešto što je nama (egu, selfu) od velikog značaja.

Ne postoje osećanja bez misli, svako osećanje je definisano nekom procenom, evaluacijom, mišlju, odnosno značenjem. Naša osećanja su naše reakcije na ta značenja koja pridajemo svetu i onome što opažamo. Ta značenja su uglavnom određena utiscima iz naše prošlosti (utiscima i zaključcima o situacijama koje su po značenju bile iste ili slične aktuelnoj), načinom na koji smo nekada opažali, tumačili i doživljavali pojave oko nas. Mi uvek reagujemo emocionalno samo na one pojave koje procenjujemo kao nama važne, a to su oni događaji za koje procenjujemo da će nam doneti dobro ili će nas ugroziti. Dakle, reagujemo na stumuluse koji su percipirani kao nagrada ili kazna (pretnja).

Šta pokreće naša osećanja?

Emocionalni stimulus (okidač za emocionalnu reakciju) može dolaziti spolja ali može dolaziti iz nas samih. Spoljšnji stimulusi su na primer neki događaji, ponašanja drugih osoba, promene u sredini i sl. Unutrašnji stimulusi (okidači) mogu biti misli, telesne senzacije, druga osećanja. Kao što ljudi mogu misliti o svojim mislima (metakognicija) isto tako mogu i emocionalno reagovati na svoje emocije (metaemocije, na primer strah od straha, ljutnja na sebe povodom straha, stid povodom tuge i sl.).

Šta otežava kontrolu emocija?

Glavni razlog zašto se mogu javiti poteškoće u upravljanju vlastitim emocijama jeste činjenica da su emocije u najvećem broju slučajeva automatski (podsvesni) a ne svesni i promišljeni odgovori na stimuluse koji dolaze iz sredine ili nas samih. Dakle, u najvećem broju slučajava emocionalna reakcija prethodi svesnoj reprezentaciji (svesnom tumačenju) te emocije. Na primer, prvo osetimo da su nam neki mišići u telu stegnuli, da imamo neki neprijatan doživljaj u stomaku i da nismo u stanju da duboko udahnemo (telesne senzacije) pa tek posle toga postajemo svesni da je reč o strahu koji je praćen i nekim strašnim mislima.

To što su većina emocionalnih reakcija automatske (podsvesne) je u istovreme i dobro i loše, i korisno i štetno za nas. Dobro je zato što to ima adaptivnu svrhu i čuva našu bezbednost. Na primer, ako smo u prošlosti naučili da je neka situacija opasna (ugrožavajuća) za nas je dobro da naš organizam bude mobilisan i odmah spreman da pobegne ili se bori sa tom opasnošću. U takvim situacijama potrebno je reagovati brzo i zaštiti se tako da nema mnogo vremena za razmišljanje i svesno odlučivanje. Loše je to što nas ti automatizmi drže taocima prošlosti i smanjuju našu fleksibilnost reagovanja i promene.

Postoji i slučaj kada emocije nisu posledica automatskih reakcija već su posledica aktivne imaginacije, zamišljanja i predikcije budućnosti. U nastojanju da kontroliše budućnost i sebi obezbedi komfor i bezbednost osoba predviđa budućnost, koristeći sposobnost imaginacije (sposobnost koju imaju samo ljudi). Osoba zamišlja potencijalne ishode u budućnosti i emocionalno reaguje na njih. Svaka anksioznost (strepnja) počinje mišlju: Šta ako …? Telo (autononi nervni sistem) i podsvesni um (limbički sistem) ne prave razliku između stvarnosti i imaginacije pa su emocionalne reakcije kreirane fantazijom podjednako stvarne kao i one koje su podstaknute nekim spoljašnjim stimulusom. Zar nisu sve emocije plod naše imaginacije? To je tema za novi tekst.

Šta se dešava u mozgu kada imamo osećanja?

U mozgu postoje dva različita neuralna puta koji mogu dovesti do javljanja emocionalne reakcije. Jedan put ide direktno u podsvest (senzorne informacije iz talamusa idu direktno do amigdale koja okida emocionalnu reakciju, na primer strah) a drugi put ide preko kore velikog mozga (prefrontalnog korteksa, gde se nalaze centri za razmišljanje, odlučivanje, planiranje). Ovaj drugi put je duplo sporiji. Dakle, osoba prvo reaguje pa onda razmišlja o tome. Ova činjenica je veoma važna jer nam ukazuje na to kako možemo imati stvarnu kontrolu nad emocijama. Dakle, pravu kontrolu nad emocijama možemo imati tek kada se one jave i to je jedan od razloga zašto ne treba sebe kriviti za reakcije koje imamo.

Kako ljudi najčešće nastoje da kontrolišu svoje emocije i misli koje ih prate?

Najčešće strategije koje većina ljudi koristi su:

1. Supresija – borba osobe sa vlastitim emocijama u nastojanju da se one eliminišu, zaustave, neutrališu.
2. Analiziranje – osoba intenzivno razmišlja o svojim mislima i emocionalnoj reakciji koju doživljava u nadi da će na taj način bolje razumeti sebe i smanjiti ili zaustaviti tu emocionalnu reakciju ili sebe ubediti da je realnost drugačija od reakcije koju osoba doživljava.
3. Somatizovanje – osobe koje ignorišu svoje emocionalne reakcije i koje nemaju razvijenu naviku da emocije izraze i verbalizuju, često doživljavaju emocije u vidu telesnih napetosti ili psihosomatskih tegoba (problemi sa varenjem, stolicom, problemi sa tiroidnom žlezdom, glavobolje, visok krvni pritisak i sl.).
4. Izbegavanje – podrazumeva izbegavanje situacija u kojima se javlja neprijatna emocija (na primer: izbegavanje da se priđe osobi u koju je osoba zljubljena jer u toj situaciji oseća intenzivan stid, izbegavanje javnog nastupa, izbegavanje vožnje autobusom ili avionom zbog straha i sl.)

Šta je problem sa ovim uobičajenim strategijama emocionalne kontrole?

Problem sa svim gore navedenim strategijama je u tome što one ne predstavljaju pravu kontrolu osećanja već paradoksalno doprinose održavanju emocionalnih reakcija i neprijatnih misli koje osoba želi da kontroliše.

Šta je zajedničko svim ovim neuspešnim strategijama?

Dve stvari:

1. Pokušaj da se pobegne od iskustva emocije koja se doživljava, umanjenje svesti o emociji i pratećim mislima.
2. Poistovećivanje sa emocijama i pratećim mislima.

Od emocije se ne može pobeći jer je emocija unutrašnji događaj koji podrazumeva niz telesnih reakcija koje nije moguće iskontrolisati, obuzdati ili sprečiti na svesnom nivou. Kao što je i sama emocija uglavnom automatska reakcija na neki stimulus, tako su i telesne reakcije koje su njen sastavni deo automatske (njih proizvodi autonomni, vegetativni nervni sistem). Dakle, emocije ne treba pokušavati obuzdavati jer se tada stvara unutrašnji konflikt. Sa jedne strane imamo emocionalnu reakciju a sa druge strane pritisak da se ona zaustavi što stvara intenzivan unutrašnji konflikt koji se u telu manifestuje kao neprijatna napetost, tenzija, pritisak i kasnije kada emocionalna reakcije prestane, osoba oseća intenzivan zamor, iscrpljenost koji nije posledica emocije već borbe sa njom.

Analiziranje osećanja i nastojanje osobe da sebe ubedi u suprtono od onoga što emocija iskazuje predstavlja takođe jedan vid unutrašnje borbe samo na mentalnom planu, na planu misli. Što osoba više analizira svoja osećanja ili ih osporava ona se njima više bavi, pridaje im veći značaj, fokusira svu svoju pažnju na njih i na taj način ih aktivno održava i pojačava. Dakle, ako želite da emocionalna reakcija prođe što brže i sa što manje napetosti i tenzije, nemojte je analizirati i nemojte se boriti sa njom.

Izbegavanje situacija u kojima osoba emocionalno reaguje takođe nije samopomažuća strategija. Osoba može pobeći iz situacije ali ne može pobeći od sebe, od svojih emocija i misli jer su one unutra a ne spolja. Svaki put kada osoba pobegne iz situacije ona zapravo pojačava svoju uverenost da će i sledeći put reagovati na isti način (na primer: izbegavanje situacija u kojima osoba oseća strah može dovesti do jačanja strah pa čak i stvaranja fobije, izbegavajuće ponašanje je ključni element svake fobije).

Somatizovanje je poricanje emocija, njihovo ignorisanje i predstavlja jednu vrstu mentalne nepismenosti za jezik osećanja. Ignorisanje emocija ne znači da emocije ne postoje. U tom slučaju emocije će se pretvoriti u tenzije i napetosti u telu koje su dugoročno gledano štetne za organizam i mogu dovesti do javljanja bolesti (oštećenja organizma i njegovih funkcija).

Poistovećivanje sa emocijama je glavni razlog zašto većina ljudi ne ume adekvatno da upravlja svojim osećanjima. Kada se osoba poistoveti (identifikuje, stopi) sa svojim emocionalnim reakcijama i mislima (to se naročito dešava u momentu kada osoba osećanja snažna osećanja), onda osoba zaista nema kontrolu nad njima i prepuštena im je na milost i nemilost. Javljanje negativnih emocija (npr: anksioznosti, besa, potištenosti i sl.) osoba tada dovodi u vezu sa vlastitim identitetom (selfom – doživljajem sebe) i sebe doživljava kao negativnu osobu što dalje vodi u javljanje još dodatnih negativnih osećanja usmerenih prema vlastitom selfu (metaemocije). Tako se stvara jedan hroničan, negativan začarani krug iz kojeg osoba ne zna kako da izađe pa zatim zaključuje da je bespomoćna (nema kontrolu na sobom i svojim mislima i emocijama).

Kako izaći iz tog začaranog kruga?

Kako zaista upravljati svojim osećanjima? Da li je to uopšte moguće? Odgovor je DA, moguće je. Da biste imali stvarnu kontrolu nad svojim osećanjima potrebno je da:

1. Da u potpunosti i 100% preuzmete odgovornost za vlastite emocionalne reakcije, misli i ponašanja. To je mnogim ljudima najteži korak. Biti 100% odgovoran znači biti svestan da su emocije i misli vaš proizvod a ne prozvod sredine ili drugih ljudi. Drugi ljudi i situacije ne mogu sami po sebi izazvati nikakave reakcije u vama. Ti ljudi i te situacije su samo okidači za vaše reakcije ali ne i uzrok tih reakcija. Vi reagujete na njih na samo vama svojstven način. Te reakcije govore nešto o vama, govore o načinu na koji percipirate svet, govore o vašoj prošlosti i vašem viđenju sebe a o spoljašnjim događajima i drugim ljudima ne govore gotovo ništa.
2. Da se ne poistovećujete sa sopstvenim emocijama i mislima. Emocije i misli jesu u vama, jesu vaše reakcije ali niste VI ta emocija ili ta misao. Emocionalne reakcije su uglavnom odraz vaše prošlosti, načina na koji ste nekada reagovali kada ste bili dete ili kada ste bili mladi, načina na koji ste tada (više nego sada) doživljavali svet i druge ljude oko sebe. Ako se poistovetite sa tim reakcijama vi gubite kontrolu nad njima i stvarate i pojačavate negativnu sliku o sebi što dalje vodi u produbljivanje negativnih osećanja okrenutih ka sebi. Dakle, nemojte se poistovećivati sa svojim emocijama i mislima, nemojte ih shvatiti bukvalno, nemojte ih shvatati kao činjenice i kao realnost, jer one to nisu. Vaše emocije su vaša subjektivna reakcija na svet oko vas i ništa više od toga. Njihova glavna funkcija je da vas ili druge oko vas obaveste o tome kakav je vaš stav prema onome što se aktuelno dešava ili vi zamišljate da se dešava. Ali taj stav može često biti pogrešan, detinjast, nezreo, zastareo, rigidan i sl. Taj stav ne govori ništa o vama kao osobi, o vama kao celini.
3. Nemojte pokušavati da umanjite svoju svesnost o sopstvenim osećanjima i neprijatnim mislima. Nemojte pokušavati da pobegnete od njih i pokušavati da ih prigušite. Učinite baš suprotno. Postanite maksimalno svesnih svojih emocionalnih reakcija, misli i telesnih senzacija bez otpora baš u momentu kada su aktuelne u sadašnjem trenutku.Dozvolite sebi da ih doživite u potpunosti, rezonujte na toj frekvenciji, osetite ih u vašem telu, dozvolite im da se pojave u celosti. Postanite svesni tela i misli koje se javljaju, ali nemojte ih analizirati, nemojte suditi i prosuđivati o njima i o sebi, jer vi niste vaša emocija. Prosudite da li vam se isplati da reagujete u skladu sa aktuelnom emocijom ili ne. Imajte uvek na umu da ne morate reagovati (ponašati se) u skladu sa emocijom koju osećate jer to nekada nije korisno za vas.
4. Pustite emocije da samo dođu i prođu. Osnovna karakteristika svake emocija i stanja jeste prolaznost. Svaka emocija i misao dođe i prođe. Koliko brzo će da prođe zavisi od toga koliko se vi njome bavite, koliko im se opirete, koliko im se prepuštate. Ako se skroz prepustite i ne borite se sa emocijama i mislima one će proći brzo i vi se nećete osećati iscrpljeno i napeto. Neka sitraživanja kažu da emocionalna reakcija traje najduže od 60 do 90 sekundi kada se skroz prepustite i ne nastojite da je kontrolišete. Što se manje kontrolišete to bolju kontrolu imate nad svojim emocijama i mislima, paradoksalno ali istinito, probajte i videćete.
5. Uvažite šta ta emocija je želela da vam kaže u toj situaciji i zahvalite joj se na tome. Funkcija emocije je da vam nešto kaže, da vam prenese poruku o tome kakav je vaš stav (odnos) prema aktuelnoj situaciji. Ali ta poruka nije imperativ, ona nije nužno uvek upravu, nije uvek najbolja za vas, tako da vi niste u dužnosti da postupate u skladu sa njom. Većina naših emocionalnih reakcija su ustvari naše emocionalne uspomene, način na koji smo nekada reagovali na okolinu, nama važne ljude i sl.
6. Naučite i uvežbajte da kada doživljavate emocije pravite razliku između fantazije (imaginacije) i realnosti. Naše emocionalne reakcije često mogu biti i rekacija na našu imaginaciju, zamišljanje nečega što ne postoji u realnosti. Kako ćete najbolje napraviti razliku između imaginacije i realnosti? Pitajte sebe: Da li se ovo dešava sada ili ja samo zamišljam da bi se to moglo desiti? Sve što se ne dešava u sadašnjem trenutku je imaginacija.

Sve što sam opisao u ovom tekstu možete praktikovati sami, u realnom životu, u situacijama u kojima emocionalno reagujete. Naučite da posmatrate svoje emocije, misli i telesne reakcije kao neutralni posmatrač, kao neko ko je svestan ali ne prosuđuje i ne analizira, ne poistovećuje se već samo posmatra i donosi slobodne, svesne izbore. Naučite da istaknete sebi razliku između fantazije i realnosti. Pustite emocije da dolaze i prolaze, nemojte bežati od njih, naročito od onih najbolnijih. Izbegavanje bola dovodi do stvaranja i održavanja bola, suočavanje i prihvatanje bola dovodi do njegovog prestanka. Ako želite da naučite još više o tehnikama kontrole emocija i kako da ih primenite na svoje aktuelne probleme možete zakazati termin u našem savetovalištu i mi ćemo vas tome naučiti. U našem savetovalištu pomažemo ljudima da uspešno reše svoje emocionalne probleme (bez lekova) kao što su: napadi panike, anksioznost, fobije, bes, stid i trema, depresivnost i sl.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

Tehnikom imaginacije protiv opsesivnih misli

Tehnikom imaginacije protiv opsesivnih misli

Tehnika imaginacije odnosno imaginativnog izlaganja podrazumeva prolongirano suočavanje osobe sa dražima koje izazivaju anksioznost ili strah ali na mentalnom novou. Dakle, osoba zamišlja situaciju ili pojedinačne draži koje kod nje izazivaju neprijatnost. Period ovakvog zamišljanja se sistematski produžava, zamišljanje se ponavlja, stara iracionalna uverenja o opasnosti situacije koja podržavaju strah zamenjuju se novim racionalnim uverenjima sve dok se osećanje straha i anksioznosti ne redukuje na najmanju meru. Ideja koja je u osnovi ove tehnike je sledeća – što se više izlažemo nečemu što nam je neprijatno to je veća verovatnoća da će neprijatnost nestati.  Izbegavanje neprijatnosti može doneti više štete nego koristi i učiniti da se neprijatnost i dalje povećava.

Ova tehnika je korisna kada su u pitanju osesivne misli koje se javljaju kod osoba sa opsesivno-kompulsivnim karakterom. Ovakve osobe teže da budu visoko moralne, odgovorne i nepogrešive i bilo kakve ,,neadekvatne“ misli koje se ne uklapaju u njihovu besprekornu sliku o sebi ih mogu jako uznemiriti i uplašiti. Uznemirenost potiče i zbog toga što one smatraju da će se ono što pomisle zaista i dogoditi.  Tretman započinje određivanjem opsesivnih misli, ideja i slika koje klijenta čine uznemirenim. Na primer, klijent saopštava da se plaši misli koje su povezane sa neprihvatljivim seksualnim ponašanjem (npr. incestuozne misli) ili ideje o nesteći ili bolesti koja bi mogla da zadesi njemu bliske ljude. Psihoterapeut zatim procenjuje stepen uznemirenosti koji su kod klijenta izazvale ovakve misli kao i mentalne strategije i ponašanja koja klijent koristi kako bi kontrolisao ili neutralizovao opsesivne misli. Zatim, procenjuje se kakav značaj opsesivne misli imaju za klijenta. Kao što sam napomenula, osoba misli da ako zamišlja, na primer, da će njegovi bližnji poginuti u saobraćajnoj nesreći, to znači da on želi da se to dogodi kao i da on svojim mislima može uticati da se to zaista i dogodi. Upravo je ovakvo iracionalno razmišljanje razlog visoke zabrinutosti i straha kod osoba sa opesivno-kompulsivnim karakterom.  Definisanje skrivenog značenja koje klijent predaje mislima je osnova za upotrebu tehnike imaginacije uz pomoć koje će se doći do zaključka da ne postoji veza između opsesivnih misli i štetnih posledica.

Sledeći korak se sastoji u tome da psihoterapeut objašnjava klijentu da su uznemiravajuće misli normalne za svakog čoveka. Ovakve misli nisu problem same po sebi već iracionalno uverenjenje o njihovoj visokoj značajnosti. Takva uverenja samo povećavaju anksioznost kao i preokupaciju opsesivnim mislima, nagone na kontrolu i odbacivanje istih uz pomoć ritualnog ponašanja. Ritualno ponašanje se takođe javlja kod osoba opsesivno-kompulsivnog karaktera. To su prisilne i jednolične radnje koje osoba obavlja kako bi sprečila ostvarivanje opsesivnih misli i negativnih događaja (npr. brojanje, preskakanje stepenika po unapred određenom pravilu, ređanje predmeta po utvrđenom redosledu, konstatno pranje ruku pri kontaktu sa određenim predmetima, itd…). Prema tome, tretman se fokusira na modeliranju veze između u suštini normalnih (bezopasnih) misli i prekomerne anksioznosti. Umesto da izbegava opsesivne misli klijent se, uz pomoć tehnike imaginacije, sa njima neprekidno suočava (stalno vraćajući ove misli u fokus) i na taj način uči da one same po sebi ne predstavljaju nikakvu pretnju i nisu uzrok negativnih posledica u njegovoj okolini. Postepeno i kontinuirano izlaganje ovakvim mislima će smanjiti nivo uznemirenosti i doprineti normalnom funkcionisanju osobe.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

 

Pozitivna imaginacija

Pozitivna imaginacija

Imaginacija predstavlja jedan vid vizuelnog mišljenja. Za razliku od mišljenja koje je usmereno na rešavanje problema i realnost, imaginacija je usmerena na kreaciju, stvaranje i nije ograničena okvirom spoljašnje realnosti. Imaginacija je vrsta mišljenja koja se ne podstiče dovoljno tokom razvoja i razvoj ove vrste mišljenja u potpunosti je zanemaren u obrazovnom sistemu. Odrasli takođe zanemaruju ovu vrstu mišljenja, misleći da ona nema neku značajnu funkciju. Ali zašto bi mi imali uopšte neku vrstu mišljenja ako to mišljenje nema nikakvu funkciju?

Sadržaj imaginacije može biti pozitivan ili negativan. Ljudi mogu zamišljati i pozitivne i negativne ishode nekih događaja, mogu zamišljati prijatna mesta i ono što žele da imaju ili mogu zamišljati ono čega se plaše i ono što žele da izbegnu. Zamišljanje kako će se razboleti, umreti, obrukati se pred publikom, pasti u nesvest, kako će mu/joj se svi smejati ili ga/je odbaciti, predstavlja primere negativne imaginacije. Ljudi koji su skloni anksiznosti, skloni su ovakvim imaginacijama, zamišljanjem najgoreg u nekog situaciji. Osobe sklone anksioznosti su zapravo talenotovane i imaju dara za imaginaciju, jedni problem je što oni ovaj svoj dar koriste za fokusiranje na negativno.

Pored toga što znamo da imaginacija nije isto što i realnost već kreacija našeg uma, jedan deo našeg uma ne pravi razliku između imaginacije i stvarnosti. Za taj deo uma realnost i mašta su isto. Kako to znamo? Prvo kada zamišljamo nešto (bilo pozitivno bilo negativno) i zaista se udubimo u taj proces, stvaramo emocionalne doživljaje koji je uskladu sa tim što zamišljamo. Ako zamišljamo nešto pozitivno stvorićemo osećanja prijatnosti, sreće, relaksacije itd., a ako zamišljamo nešto negativno stvorićemo osećanja teskobe, anksioznosti itd. Što se više udubimo i prepustimo imaginaciji ovi doživljaji postaju intenzivniji i življi. Ova vrsta emocionalnog doživljaja može biti podjednako intenzivna i realistična kao i kada emocionalno reagujemo na stvarne događaje, koje vidimo, čujemo ili možemo da opipamo. Primer za to je umetnički doživljaj. Kada odete u bioskop, pozorište, galeriju, kocert, šta je to što čini da uživate u umetničkom delu, šta pobuđuje vaše emocije, imaginacija ili analitičko kritičko mišljenje? Drugi snažan dokaz da imaginacija za jedan deo našeg uma može biti isto što i stvarnost jesu istraživanja koja dolaze iz neuronauka. Istraživanju su pokazala da kada posmatramo igrače na sceni u našem mozgu se aktivira isti set neurona odgovornih za pokrete kao i kod ljudi na sceni koji izvode ples. To se događa dok mi sedimo i samo posmatramo tuđe pokrete. Dakle, naš mozak imitira, zamišlja te pokrete što dovodi do aktivacije određenih grupa neurona. U jednom neurološkom eksperimentu, snimani su električni zapisi koji dolaze iz somatosenzronog korteksa majmuna svaki put kada je on vršio neke pokrete rukom (u tom eksperimentu majmun je igrao jednostavnu igricu na kompjuteru). Ti zapisi su zatim bili dekodirani i kompjuter ih je slao da bi upravljao robotskom rukom koja je oponašala pokrete koje je imao majmun. U jednom momentu majmun je slučajno otrkrio da samo ako zamišlja pokrete svoje ruke to je dovoljno da njegov mozak proizvodi iste nervne impulse koje kompjuter kodira i šalje robotskoj ruci koja biva pokrenuta ovim signalom. Neverovatno ali istinito.

Šta je suprotnost imaginaciji? Kirtičko mišljenje. Jedan deo našeg uma zadužen je za kritično mišljenje, analizu realnosti. Ovaj vid mišljenja korisitimo svakodnevno u socijalnoj interakciji i rešavanju problema. Ova vrsta mišljenja služi da nas poveže sa spoljnim svetom, napravi jasnu granicu između naših fantazija i želja i onoga što dolazi spolja. Kritičko mišljenje služi nam da obacimo sve one informacije koje prema našoj proceni nisu istinite ili koje nas mogu ugroziti. Na imaginaciju i analitičko (kritičko mišljenje) ne treba gledati kao na dva suprotstavljena oblika mišljenja. Ovde je reč o dve vrste mišljenja sa različitim funkcijama. Kao što ne zamišljamo stalno nešto tako stalno nismo ni analitični i kritični. Na primer: kada odemo u bioskop i gledamo neki film, da bi se uživeli u film i imali emocionalni doživljaj mi za vreme dok traje film zaboravimo na taj kirtički deo uma i prepustimo se fikciji koja nam dolazi sa platna. Kada bi smo kritički razmišljali o filmskim scenama, konstatovali bi smo da se takve stvari ne dešavaju u realnosti i na takav način i onda ne bi smo bili više u stanju da uživamo u umetničkom i emocionalnom doživljaju koji proizvodi film.

Kakve veze ima imaginacija sa emocionalnim problemima? Ako ste u stanju da negativnom imaginacijom stvorite intenzivna osećanja anksioznosti, straha, stida i sl., to onda znači da ste u stanju da učinite i suprotno. U stanju ste da pozitivnom imaginacijom stvorite intenzivna osećanja prijatnosti, sreće, opuštenosti i sl. Samo vam je potrebna vežba.

Kako ćete vežbati pozitivnu imaginaciju? Na početku pronađite neko mirno i udobno mesto na kome se osećate sigurno i na kome vas niko neće prekidati na kratko. Odaberite temu koja će prožimati vašu maštu. Neka to bude neka prijatna tema, nešto što će vas podstaći da doživite pozitivne emocije, pozitivno iskustvo. Neke od pozitivnih tema su: relaksacija, sigurno mesto, dobro zdravlje i snaga, uspeh u nečemu što radite, ljubav itd. Odaberite temu u skladu sa onim što želite da postignete. Na primer, ako želite da budete opušteni, odaberite temu relaksacije kako bi u svom umu proizveli relaksiranost.

Pre nego što zatvorite oči i počnete isključite na trenutak vaš kritički deo uma. To je onaj deo uma koji analizira i filtrira informacije. To vam trenutno nije potrebno. Cilj imaginacije nije da zamišljate nešto relistično niti da pravite planove, cilj je stvorite u sebi određenu vrstu iskustva, doživljaja. Zašto je to cilj? Zato što ako ste u stanju da prozvodite željena stanja i pozitivne emocije bićete u stanju da upravljate vašim raspoloženje, motivacijom i mišljenjem. Dakle, fokusirajte svoju pažnju na unutrašnje iskustvo i doživljaj a ne na analizu.

Kada ste isključili na trenutak analitičko mišljenje i odabrali temu spremni ste za imaginaciju. Zatvorite oči i počnite da kreirate mentalni film. Zamišljate scene, događaje, zamišljajte kako se osećete, obratite pažnju na detalje scena koje zamišljate i doživljaja koji kreirate. Obratite pažnju i na zvukove, mirise koje zamišljate. Režirajte vam mentalni film u skladu sa temom koju ste odabrali, dopustite sebi totalnu slobodu i kretivnost.

Kada ste uspeli da kod sebe proizvdete pozitivna iskustva to vam može koristiti kasnije kao pozitivni resurs u menjanju raspoloženja. Ako budete vežbali pozitivnu imaginaciju bićete u stanju da lako i brzo proizvedete željene emocije i pozitivna iskustva. Naučićete da se lako prebacite iz negativnog u pozitivno raspoloženje. Pozitivna iskustva možete kasnije prizvati u sećanje i asocirati ih sa situacijama u kojima želite da se tako osećate. Na primer: ako se osećate napeto, hronično brinete, zaustavitre brigu na sekund i setite se vašeg sigurnog mesta i osećaja relaksiranosti koje ste doživeli u vaše mentalnom filmu, to će podsestiti vaš um da se opusti. Ako želite da sebe motivišete podsetite se kako ste se osećali kada ste zamišljali uspeh u aktivnosti koju želite da ostvarite. Na taj način stvorićete kod sebe pozitivan naboj, stanje uma u kojem dominiraju pozitivna osećanja , osećaj snage i verovanje u sopstvene sposobnosti. Naučite vaš um da radi za vas umesto da radi protiv vas i vaših ciljeva.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog