Šta nas sprečava da pronađemo adekvatnog partnera

Šta nas sprečava da pronađemo adekvatnog partnera

U današnje vreme ljudi se sve teže upoznaju, manje se iskreno druže i manje se spontani i opušteni u komunikaciji sa drugima. Taj trend se odražava i na pronalaženje parnera (devojke/dečka). Mnogi se žale da ne mogu da pronađu partnera već duže vreme. Pronaći adekvatnog partnera nije lako. Adekvatan partner je onaj koji je sličan nama. U ovom tekstu navešću neke od tipičnih faktora koji nas mogu ometati u pronalaženju partnera. Ljudi koji imaju problem sa nalaženjem partnera su pod uticajem jednog ili više ovih faktora istovremeno.

Psihološki faktori koji nas sprečavaju da nađemo adekvatnog partnera

Međusobna inkopatabilnost – da bi dvoje ljudi ušli u vezu, moraju biti bar po nečemu slični i kompatabilni. Ono što nas prvo privuče jeste fizički izgled. Problem može biti u tome što nam se neko može dopadati fizički, čak biti i veoma atraktivnog izgleda a da pritom sa tom osobom nemamo baš ništa zajedničko. Jednostavno rečeno, lepota nije dovoljna. Često se dešava (više kog muškog sveta) da budemo zaslepljeni nečijom lepotom, što nas sprečava da tu osobu sagledamo dalje od njenog izgleda. Lepota često zasenjuje sve ostale karakteristike (i dobre i loše). Ako se zaljubimo u nekoga ko nam je fizički privlačan možemo biti u iluziji da to što smo se zaljubili znači da nam ta osoba odgovara i da je baš za nas. Često nije tako i tek kad se odljubimo uvidimo da ta osoba nije imala ništa slično sa nama niti mi sa njom. S toga, otvorite oči i za druge aspekte ličnosti, lepota nije ni jedini ni dovoljan uslov da bi smo bili sa nekim. Ak vidite da vam ne ide sa nekim, ili vas ta osoba ne želi, zapitajte se da li vi imate nešto slično sa tom osobom ili ne. Ako nemate, tragajte dalje, ne gubite vreme.

Nerealistični kriterijumi – neki ljudi imaju veoma nerealistične i rigidne kriterijume kada je u pitatanju pronalaženje partnera. Neki imaju čitave liste osobina koje bi njihov partner trebao da imao da bi se njima dopao. Ovde se radi o perfekcionizmu i nerealističnom sagledavanju sebe i drugih. Svako od nas ima i dobre i loše strane, kvalitete i mane, stoga traganje za savršenim partnerom je potupna utopija. Verovanje da smo savršeni u isto je meri je nerealistično kao i verovanje da postoji druga savršena osoba koja će nas učiniti još savršenijim. Savršenstvo ne postoji i zato ga ne treba tražiti. Traganje za savršenstvom često može biti i odbrana, racionalizacija od nesupeha. Naime, osoba kao razlog za to što nema partnera navodi da još uvek nije pronašla savršenu osobu, osobu koja ispunjava sve njegove/njene kriterijume. Čak i kada bi takva savrešana osoba postojala, zamislite kolika je verovatnoća da takvu osobu pronađemo i da ta osoba u isto vreme bude slobodna i baš hoće da bude sa nama u datom vremenskom trenutnku. Verovatnoća da pronađemo osobu koja ima sve te osobine sa naše liste jednaka je proizvodu verovatnoća da osoba poseduje svaku od tih osobina, što dovodi do toga da se broj decimala značajno uvećava sa uvećavanjem te liste. Dakle, smanjite listu, prihvatite i sopstvenu i tuđu nesavršenost, budite realističniji.

Emocionalne blokade – su najčešći i najjači ometajući faktor u potrazi za devojkom/dečkom. Najčešće blokade su strahovi , stid i depresivnost. Ljudi se mogu bojati prilaženja i upoznavanja, vezivanja, odbacivanja i negativne evaluacije od strane potencijalnog partnera. Osobe sa slabim samopouzdanjem, koje sumnjaju u sebe osećaju se nesigurno kada treba da priđu nekome, upoznaju se i ostvare kontakt. Ta nesigurnost se održava i uvećava ako osoba veruje da njena vrednost kao osbe zavisi od toga da li se nekome dopada ili ne. Drugi veliki problem je stid. Neki ljudi se izraziro stide kada treba da se predstave, prezentuju drugima, započnu i održe komunikaciju. Ovi ljudi se plaše da će biti razotkriveni, kritikovani ili poniženi, zbog tih fantazija koje imaju za njih odbijane je ravno katastrofi. S toga, osobe koje se stide često izbegavaju upoznavanje i prilaženje. Depresivnost često vodi u odustajanje od traženja partnera ili ostajanje u vezi u kojoj nismo zadovoljni. U ovom kontekstu depresivnost je sekundarna i ona je najčešće posledica izbegavanja i odlaganja da se prilazi, upoznaje i traži partner. Posle ponavaljanih odlaganja i izbegavanja osoba se oseća sve više obeshrabreno i stiče uverenje da on/ona to ne može. Kada počne da razmišlja na taj način onda dodatno odustaje, što vodi još većem obeshrabrenju i potvrdi početnog stava i tako se stvara začarani krug. Sve navedene emocionalne blokade treba shvatiti kao ozbiljne probleme, koji se neće rešiti sami od sebe niti ih osoba može rešiti izbegavanjem, poricanjem ili snagom volje. Ako primetite da imate neki od ovih problema najbolje je da to prihvatite i počnete sa njihovim rešavanjem, kako vas ti problemi više ne bi sprečavali u traganju za partnerom.

Odsustvo socijalnog konteksta – ponekad u nekoj fazi života glavni razlog zašto ne možemo da pronađemo partnera može biti u tome što se ne nalazimo u adekvatnom okruženju. Može biti slučaj da se nalazimo u okruženju u kojem prosto nema dovoljno devojaka/momaka, osoba sličnog uzrasta, interesovanja i sl. Okruženje (socijalni kontekst) je društvo u kome se krećemo, mesta na koja izlazimo, posao ili škola, letovanja i putovanja, država i kultura u kojom živimo itd. Sve u svemu kontekst je jako bitan. Niko od nas ne živi u socijalnom vakumu, već svako ima svoj socijalni milje koji ga je oblikovao ili onaj milje u kojem je osoba odabrala da živi. Zašto je konteskt jako važan? Zato što kontekst nam govori o osobi. Ljudi obično biraju kontekst koji im odgovara, koji je u skladu sa njihovim interesovanjima, shvatanjem, željama, ciljevima i sl. Ako se nalazite u okruženju koje drastično odudara od onog u kojem bi ste vi voleli da budete teško ćete u takvom okruženju pronaći osobu koja je vama slična. Zato se presipitajte da li ste okruženi ljudima koji vama odgovaraju, da li je kontekst u kojem tragate za pertnerom (ili prijateljima) onaj u kojem ih možete pronaći. Ako je odgovor Ne, promenite kontekst. Pronađite onaj socijalni milje u kojem je veća šansa da upoznate nekoga koje sličan vama. Ne kaže se džaba: u pogrešnom vozu svaka je stanica pogrešna.

Ostajanje u vezi u kojoj nismo zadovoljni – je najčešće posledica strahova da se bude sam i odsustva vere da možemo pronaći nekog ko nam više odgovara. Ostajanje u vezi dok se ne nađe neka druga osoba često nije dobra strategija iz nekoliko razloga. Prvo, ako smo bili u nekoj vezi (naročito dužoj) potrebno je nam neko vreme da se emocionalno odvežemo, odvojimo, emocionalno presaberemo i odmorimo, za šta je neophodno da neko vreme budemo sami. Ako to ne učinimo bićemo pomalo konfuzni i zatvoreni da zaista upoznamo nekog novog. Ljudi nisu mašine, imaju emocije i treba im neko vreme da sve to obrade, pre nego što postanu spremni za nova vezivanja. Drugo, dok smo u vezi koja nam neodgovara, osećamo se nezadovoljno, razočarano ili čak besno na sebe zašto uopšte ostajemo u nečemu što nam neodgovara. Sa takvim negativnim raspoloženjim teško da ćemo biti u stanju da budemo pozitivni, nasmejani, spontani u prilaženju i upoznavanju. Imajući to u vidu bolje je prvo izaći iz veze, malo se presabrati, prečistiti i onda krenuti dalje, bez prisle, pritiska i nezadovoljstva.

Frustraciona tolerancija – ljudi sa niskom frustracionalnom tolerancijom mogu imati probleme sa pronalaženjem partnera. Nemogućnost da se partner nađe neko vreme, serija razočaranja ili odbacivanja zasita mogu biti frustrirajuće iskustvo. Ali to je normalno i samo po sebi nije problem iako je neprijatno i nepoželjno. Ljudi koji imaju problem sa podnošenjem frustracija imaće i problema u pronalaženju partnera. Ono što ljude čini da slabo teolerišu frustracije jeste stav da bi pronalaženje parnerta trebalo da bude lako, jednostavno i brzo. Problem u realnosti je u tome što to često nije tako a s obzirom da osoba misli da bi tako moralo biti onda umesto da bude samo frustrirana, nezadovoljna ili razočarana može postati anksiozna, besna ili depresivna. Mnogo korisnije, logičnije i realističnije je priznati sebi da nigde ne postoji neki univerzalni zakon koji kaže da bi pronalaženje partnera nužno i uvek moralo biti lako, jednostavno i brzo. Odustajanje od ovog i sličnih iracionalnih zahteva povećaće osobi kapacitet za tolerisanje frustracija.

Dr Vladimir Mišić

psihologmi psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

 

Frustracija

Frustracija

Frustracije nastaju kada se našim htenjima, potrebama, željama i ciljevima suprotstavi neka spoljašnja ili unutrašnja prepreka. Prepreke se mogu odnositi na različite nepovoljne aspekte životnih okolnosti, to mogu biti uslovi života, drugi ljudi ali i neki unutrašnji činioci kao što su strahovi, depresivnost, nedostatak motivacije, sposobnosti, znanja, veština itd.

Frustracije su sastavni i neizbežni deo života i psihičkog razvoja

One mogu sprečavati i ometati psihički razvoj a mogu biti i generator samog razvoja. Izloženost prevelikoj količini frustracija svakako ne doprinosi psihičkoj dobrobiti i razvoju (na primer: zapostavljanje i lišavanje dece ljubavi u detinjstvu, preterano kažnjavanje i nasilje, traumatska iskustva, česte promene životne i socijalne sredine, hronične frustracije na poslu i porodici itd.) već naprotiv može voditi razvoju različitih psihičkih problema i poremećaja. S druge strane nizak nivo frustracije takođe dovodi do štetnih posledica po psihičko zdravlje i integritet pojedinca. Na primer, deca koja su rasla u porodicama u kojima su bila prezaštićena od strane roditelja, često odrastu u ljude sa veoma slabim kapacitetom za nošenje sa svakodnevnim frustracijama i problemima. Takve osobe ostaju večito nezrele, zavisne i na najmanja osujećenja reaguju burno, često i agresivno, kada se univerzum ne pokorova njihovim željama.

Ali da li uopšte ima psihičkog razvoja bez frustracije?

Nema. Kada ne bismo imali nikakve frustracije mi se ne bismo ni razvijali, ostali bi večito u blaženom stanju potpune narcističke simbioze sa našim prvim objektom ljubavi, našom majkom. Ono što nas gura da se osamostalimo, da se istrgnemo iz sigurnosti majčinog (a kasnije i roditeljskog, porodičnog) zagrljaja jesu upravo frustracije. Ali jedino optimalna frustracija je zdrava frustracija. To je frustracija koja dovoljno jaka da nas pokrene i uzdrma, da nas motiviše da se suočavamo sa izazovima a istovreme ne toliko prevelika da nas preplavi i u potpunosti parališe u datom momentu razvoja ili životnog ciklusa.

Kako možemo reagovati na frustracije?

Na frustracije možemo reagovati konstruktivno i destruktivno. Kada frustracije dovode do toga da ulažemo dodatne napore da se suočimo sa nametnutim preprekama, kada frustracije vidimo kao izazove i šanse da postanemo bolji, jači, veštiji, uoprniji i istrajniji onda možemo reći da se ponašamo konstruktivno. Primeri konstruktivnog reagovanja na frustracije su kada se trudimo da usvaršimo svoja znanja i veštine kako bismo pronašli novi (ili bolji) posao, partnera, položili neki ispit, suočili se sa sopstvenim strahovima itd.

Destruktivno reagovanje na frustracije podrazumeva depresivno reagovanje, odustajanje od sopstvenih želja i ciljeva, pojačavanje strahova, izbegavajuće ponašanje, agresivno ponašanje.

Kako ćemo reagovati na frustraciju zavisi od naših stavova, uverenja od naših životnih filozofija. Osobe koje frustracije doživljavaju kao normalan i sastavni deo života, kao šansu i izazov za dalji razvoj (po principu što me ne ubije to me ojača) u nepovoljnim okolnostima bivaju značajno više motivisane, optimistične i uporne u rešavanju nastalih problema i prepreka.

S druge strane neki ljudi polaze od implicitnih uverenja i zahteva prema svetu da bi životne okolnosti morale uvek biti povoljne i prijatne, da se stvari moraju uvek odvijati lako i bez bola. Upravo ovakva uverenja dovode do depresivnosti, očajanja, užasavanja i agresivnog reagovanja kada se stvari ne odigravaju onako kako osoba misli da bi morale. Osobe koje polaze od ovakvih vrsta apsolutističkih zahteva zapravo veoma slabo tolerišu frustracije i ne samo da pate zbog nepovoljnih životnih okolnosti već sebi stvaraju i dodatnu patnju činivši sebe depresivnim, preplašenim ili besnim.

Najbolnije frustracije su one koje nastaju kao posledica naših unutrašnjih prepreka i konflikata. To je slučaj kada se našim željama i ciljevima suprostave naši strahovi, depresivnost, odsustvo sopsobnosti ili veština itd. Ljudi mogu sami sebe uznemiravati i frustrirati mnogo više nego što je to često slučaj sa spoljašnjim nepovoljnim okolnostima. Kako ćemo se nositi sa frustracijama zavisi od naših uverenja i načina na koji mislimo i delamo, jedno je sigurno bol je neizbežan a patnja je stvar ličnog izbora.

Učenje da se prevazilaze frustracije je nezaobilazni deo psihičkog rasta i razvoja. Kako se osoba psihički razvija tako ona sve više uviđa da su mnogi njeni zahtevi bili iracionalni i osoba ih se odriče što je čini sve više fleksibilnijom i mudrijom. Jedan od načina da osoba nauči kako da se nosi sa frustracijama jeste da osoba nauči da razlikuje želje od zahteva i prestane sebe da uznemirava tako što će zahtevati nešto što ne može i ne mora imati.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com