Bes je nagomilana ljutnja

Bes je nagomilana ljutnja

Ljutnja je reakcija na frustraciju. Ljutnja je zdrava, samopomažuća emocija dok bes nije. Frustracija je reakcija na nešto što nam smeta. Sasvim je prirodno da nam nešto smeta, ne može sve da nam odgovara i da nam bude potaman. Frustracija nastaje kada se na putu ka našim ciljevima pojavi neka prepreka, neko ili nešto.

Frustracija i nezadovoljstvo su zdrave emocionalne reakcije jer nas motivišu da nešto menjamo kako bismo stigli do cilja koji želimo. Bes nije nužan pratilac frustracije i ljutnje. Bes je nagomilana ljutnja.

Bes nastaje kumulativno, kada nam nešto ili neko smeta a mi ne reagujemo nego držimo to nezadovoljstvo u sebi, povlačimo se, prećutkujemo, gutamo. Što duže trpimo nezadovoljstvo, narasta ljutnja i na kraju se ona pretvara u bes i nemoć.

Kada trpimo previše javlja se dupla doza besa. Besni smo na one koji nam stoje na putu ali postajemo i besni na sebe. Bes na sebe je gora stvar od besa na druge. Bes na sebe nas uvodi u depresiju.

Kako da ne budemo besni čak i kada smo frustrirani?

Da ne bismo postali besni kada se jave frustracije, treba da reagujemo, da izrazimo neazdovoljstvo ali ne i bes, jer besa nema na početku. Kada se osećamo nezadovoljno treba da to odmah iskomuniciramo i učinimo nešto u pogledu rešavanja problema, odnosno otklanjanja prepreke koja je dovela do nezadovoljstva.

Ako smo nezadovoljni i nešto nam smeta to ne znači da treba odmah da besnimo i ulazimo konflikte. Ne moramo. Ali treba da reagujemo, treba da kažemo šta nam smeta, na kulturan, smiren, iskren i direktan način.

Zašto treba da iskomuniciramo nezadovoljstvo i ljutnju?

  1. zato što kada izrazimo nezadovoljstvo ono gubi svoj naboj i mi možemo da nastavimo dalje hladne glave
  2. zato što na taj način ukazujemo osobama iz naše okoline šta nam smeta jer one ne mogu da čitaju naše misli

Šta se dešava kada trpimo nezadovoljstvo i frustracije?

Tada dolazi do nagomilavanja negativnog emocionalnog naboja koji na kraju može da kulminira i pretvori se u izliv besa, anksioznost ili neki neugodni telesni simptom (na primer: glavobolju, probleme sa gutanjem, visok pritisak i sl.). Ne treba trpeti jer trpljenje stvara tenziju koja pre ili kasnije mora negde da se izlije. Hronično trpljenje dovodi do javljanja psihosomatskih poremećaja. Od potisnutog besa može doći do opadanja kose, hroničnog viskog krvnog pritiska, problema sa varenjem, migrena i sl.

Praktični saveti za prevenciju besa:

  1. izrazite nezadovoljstvo u komunikaciji – recite šta vam smeta, sa čime se ne slažete, imate prava na to, ali nemojte biti agresivni, ne kritikujte druge, kritikujte njihovo ponašanje. Recite drugima šta vam smeta odmah, na iskren, direktan i neagresivan način.
  2. ne odlažite da izrazite svoje nezadovoljstvo ako je to moguće – svako odlaganje se pretvara u trpljenje nezadovoljstva koje pre ili kasnije prerasta u bes
  3. odustanite od zahteva da se drugi moraju pokoriti svakom vašem zahtevu
  4. nemojte ostajati u situacijama koje možete da izbegnete ili promenite a u vezi kojih ste nezadovoljni
  5. nađite alternativni način da zadovoljite želju koju niste ostvarili

Neizražavanje nezadovoljstva stvara nisko samopouzdanje. Voleti sebe i imati samopouzdanje isključuje trpljenje nezadovoljstva.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Kako strpljivije čekati

Kako strpljivije čekati

Verovatno ste se više puta u životu susreli sa situacijom da čekate na nešto a vi sami niste u mogućnosti da utičete da se taj proces ubrza. Svima su poznata čekanja u dugim redovima za šalterom, kasom, u bolničkim čekaonicama ili čekanje na gradski prevoz. Često nam se javlja potreba da brzo završimo ono što smo naumili a kada se suočimo sa činjenicom da moramo ostati duže od predviđenog pa smo povodom toga frustrirani, razočarani a u najvećem broju slučajeva besni. Dešava se da usled svih ovih emocija, potpuno odustanemo od čekanja i odemo, ali tako nećemo završiti posao zbog kog smo došli.

Naša negativna osećanja u takvim trenucima podržavaju misli koje automatski počnu da nam se „vrzmaju“ po glavi. Na primer: ,,Zašto opet ovoliki red?“, ,,Ne mogu da verujem da moram ovoliko da čekam!“. Frustracija usled čekanja može ponekad biti pojačana nizom spoljašnjih faktora. Na primer, dugo čekanje izaziva fizički bol u nogama i leđima, prostorije u kojima čekamo mogu imati slabu ventilaciju, a neretko moramo još negde da stignemo u predviđenom roku koji sada moramo da pomeramo.  Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir onda se javljaju i misli: ,, Ja više ne mogu da izdržim ovde!“, ,,Ovo postaje nepodnošljivo!“, ,,Ovo nije smelo da se dogodi sada ću zakasniti na posao.“. Sve može ići i dalje- konkretnu situaciju u kojoj smo se našli povezujemo sa opštim stanjem i vršimo globalnu negativnu procenu života i životnih uslova:,,Sve je propalo!“, ,,Ništa ne funkcioniše kako treba!“,itd.

Misli koje nam se javljaju, iako nam se u prvom trenutku čine kao logične, zapravo su vrlo disfunkcionalne jer su kognitivna podrška našoj već postojećoj frustraciji. Ako zamislimo da je bes jedna ogromna grudva snega koja se spušta niz liticu i postaje sve veća, onda je sila teže koja joj to omoguićava u našem slučaju sila misli koje se javljaju u našoj glavi. Dakle, da bismo umanjili našu frustraciju pri čekanju moramo prvo promeniti naš način razmišljanja. Na primer, ,,Red jeste dugačak, ali ne vredi se nervirati jer to neće uticati da se proces ubrza.“, ,,Voleo bih da završim ranije, ali nije smak sveta ako ostanem duže.“, ,,Ne postoji pravilo koje bi zabranilo da postoje dugački redovi, ovo je potpuno regularna situacija i moram joj se prilagoditi.“,itd. Kada upotrebimo ovakav način razmišljanja naša frustriranost će opasti u velikoj meri.

Za mnoge problematične situacije u životu potrebno je decentrirati se iz sopstvene uloge i sagledati stvari iz ugla drugih. U ovoj konkretnoj situaciji uvek možemo da se poistovetimo sa drugim ljudima koji takođe čekaju. Tačno je neki su ispred nas, ali oni su stigli ranije i zato su tu, veliki broj je i iza nas i svi čekaju. Dakle, nismo samo mi u ,,nebranom grožđu“ već su i drugi.

Negativne misli i sa njima negativne emocije možemo stopirati korišćenjem mehanizma distrakcije odnosno ometanja. Ako znamo da ćemo negde čekati na nešto uvek možemo poneti neko ,,sredstvo distrakcije“ koje će nam pomoći da se mentalno izmestimo iz date situacije. Na primer, možemo poneti novine, časopis, strip, knjigu ili uređaj za slušanje muzike. Ako smo sve ovo zaboravili možemo se mentalno  distancirati i razmišljati o nekim za nas važnim temama o kojima nismo imali vremena da razmišljamo od svakodnevnih obaveza, to mogu biti i neke relaksirajuće teme koje će proizvesti pozitivne emocije.  Možete takođe u sebi pevušiti neku pesmu ili se sećati nekih skorašnjih duhovitih situacija, to će siugurno imati pozitivno dejstvo.

Ono što ostaje za kraj je da pokušate da sve ovo primenite u praksi. Redova i čekanja ima na svakom koraku, od toga ne možemo da pobegnemo ali možemo sa tim na adekvatan način da se izborimo.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

 

Tri tipa besa

Tri tipa besa

Bes i mržnja predstavljaju najotrovnija osećanja, kako za one koje su besni tako i za njihovu okolinu. Bes i mržnja su pre svega štetni za osobe koje su hronično besne. Reč je o veoma intenzivnim afektima. Svaki intenzivni afekat ometa osobu u konstruktivnom razmišljanju, rešavanju problema i komunikaciji sa drugima.

Intenzivan bes energetski crpi osobu i zatvara njegove / njene kapacitet za radost, ljubav i uživanje. Na seksualnom planu bes može dovesti do anorgazmije (odsustva orgazma), kao i sklonosti ka seksualnim perverzijama kao jedinom načinu zadovoljenja. Osobe koje su hronično besne su u stalnom konfliktu sa svojom okolinom ili sa samim sobom. Problemi sa besom kod nekih ljudi mogu biti povezani i sa osećanjima krivice, stidom i anksioznošću. Glavne informacije o besu možete pročitati na ovom sajtu u tekstu: bes.

Tipovi besa

Pojednostavljeno rečeno možemo reći da postoje tri vrste osoba koje imaju problem sa besom. Jedna vrsta su osobe koje u situacijama za koje procenjuju da su ugrožavajuće po njih ne reaguju već trpe i gutaju nezadovoljstvo što u jednom momentu rezultira eksplozijom, odnosno preteranom reakcijom, izlivom besa čiji intenzitet nije u skladu sa datom situacijom. Ovde je reč o osobama koje se osećaju nesigurno i koje se inače plaše i stide da izraze svoje nezadovoljstvo, neslaganje ili negodovanje. Zbog straha i stida ove osobe odlažu izražavanje svog nezadovoljstva, zbog čega postaju besni na sebe i druge, gomilaju i drže sve to u sebi dok ne puknu i onda ne kažu sve ono što misle ali i ne misle. Posle toga oni se ponekad osećaju krivim zbog onoga što su rekli ili uradili u afektu. Tretman ove vrste problema sastoji se u učenju klijenata asertivnim veštinama, odnosno tome kako da izraze svoje nezadovoljstvo, osećanja i stavove na način koji nije agresivan i povređujući za druge ali je u skladu sa onim što oni žele. Pored toga klijent uči da svoje nezadovoljstvo izražava pravovremeno bez preteranog odlaganja i na taj način on/ona prestaje da trpi i drži nezadovoljstvo u sebi.

Drugi tip ljudi su osobe koje na svaku frustraciju, stvarni ili zamišljeni napad odmah, impulsivno reaguju agresivno, svađaju se, vređaju druge, arogantni su i netolerantni prema drugima. Ovde je reč o osobama koje imaju problem sa kontrolom impulsa. Nasuprot prvom tipu gde se problem rešava učenjem kako da izraze svoje nezadvoljstvo, ovde se primenjuje sasvim druga strategija. Ovakve klijente učimo pre svega da odlože trenutne hostilne impulse, da ovladaju sobom i svojim reakcijama, učimo ih da ne moraju da na svaku nelagodnost reaguju besom itd. Kod nekih klijenata iza ove površne i impulsivne agresivnosti može stajati neka dublja agresivnost, bol i nezadovoljstvo sobom.

Treći tip su osobe koje o nisu toliko agresivne već svoju agresivnost koriste uglavnom instrumentalno, kako bi ostvarili svoje ciljeve. To su ljudi koji su naučili da se neki ljudi plaše agresivnog ponašanja i da su spremni da popuste i učine nešto što inače ne bi učinili da nisu izloženi pritisku agresivnog ponašanja. Ova vrsta ljudi retko kada dolazi na psihoterapiju i retko kad odustaje od ovog svog ponašanja jer za to ima snažnu dobit.

Šta ljude čini besnim?

Ono što je generalno karakteristično za osobe koje imaju problem sa besom jeste njihova tendencija da sve što nije u skladu sa njihovim željama ili interesima opažaju kao nešto što je isključivo lično upereno protiv njih. Upravo ta iskrivljena percepcija realnosti u kojoj drugi lično i namerno njima čine nešto loše dovodi do agresivne reakcije. Tokom psihoterapijskog tretmana mi učimo klijente kao da promene ovo svoje iskrivljeno viđenje drugih i njihovih postupaka kako bi postali više tolerantni i manje agresivni. Tokom terapije učimo klijente i to u čemu je razlika između nezadovoljstva i frustracije s jedne strane i besa i mržnje s druge strane. Biti nezadovoljan nije isto što i biti besan. Nezadovoljstvo podstiče na akciju, a bes samo na reakciju, obično agresivnu.

Bes na sebe

Bes i mržnja mogu biti upereni i prema samom sebi. To je najgora vrsta besa koju osoba najteže toleriše, zbog čega je prinuđena da bar jedan deo te mržnje evakuiše i preusmeri spolja (na druge). Ovoj vrsti besa sklone su osobe koje pate o tzv. poremećaja ličnosti kao što su granični i narcistički poremećaj ličnosti (o poremećajima ličnosti možete pročitati tekst na ovom sajtu pod nazivom: Poremećaji ličnosti). Ove osobe se duboko u sebi osećanju veoma inferirono i prazno, zavide drugima i misle da oni nikada neće biti u stanju da budu kao drugi. Rad sa ovakvom vrstom autoagresije je najteži i podrazumeva dugogodišnji psihoterapijski tretman.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Frustracija

Frustracija

Frustracije nastaju kada se našim htenjima, potrebama, željama i ciljevima suprotstavi neka spoljašnja ili unutrašnja prepreka. Prepreke se mogu odnositi na različite nepovoljne aspekte životnih okolnosti, to mogu biti uslovi života, drugi ljudi ali i neki unutrašnji činioci kao što su strahovi, depresivnost, nedostatak motivacije, sposobnosti, znanja, veština itd.

Frustracije su sastavni i neizbežni deo života i psihičkog razvoja

One mogu sprečavati i ometati psihički razvoj a mogu biti i generator samog razvoja. Izloženost prevelikoj količini frustracija svakako ne doprinosi psihičkoj dobrobiti i razvoju (na primer: zapostavljanje i lišavanje dece ljubavi u detinjstvu, preterano kažnjavanje i nasilje, traumatska iskustva, česte promene životne i socijalne sredine, hronične frustracije na poslu i porodici itd.) već naprotiv može voditi razvoju različitih psihičkih problema i poremećaja. S druge strane nizak nivo frustracije takođe dovodi do štetnih posledica po psihičko zdravlje i integritet pojedinca. Na primer, deca koja su rasla u porodicama u kojima su bila prezaštićena od strane roditelja, često odrastu u ljude sa veoma slabim kapacitetom za nošenje sa svakodnevnim frustracijama i problemima. Takve osobe ostaju večito nezrele, zavisne i na najmanja osujećenja reaguju burno, često i agresivno, kada se univerzum ne pokorova njihovim željama.

Ali da li uopšte ima psihičkog razvoja bez frustracije?

Nema. Kada ne bismo imali nikakve frustracije mi se ne bismo ni razvijali, ostali bi večito u blaženom stanju potpune narcističke simbioze sa našim prvim objektom ljubavi, našom majkom. Ono što nas gura da se osamostalimo, da se istrgnemo iz sigurnosti majčinog (a kasnije i roditeljskog, porodičnog) zagrljaja jesu upravo frustracije. Ali jedino optimalna frustracija je zdrava frustracija. To je frustracija koja dovoljno jaka da nas pokrene i uzdrma, da nas motiviše da se suočavamo sa izazovima a istovreme ne toliko prevelika da nas preplavi i u potpunosti parališe u datom momentu razvoja ili životnog ciklusa.

Kako možemo reagovati na frustracije?

Na frustracije možemo reagovati konstruktivno i destruktivno. Kada frustracije dovode do toga da ulažemo dodatne napore da se suočimo sa nametnutim preprekama, kada frustracije vidimo kao izazove i šanse da postanemo bolji, jači, veštiji, uoprniji i istrajniji onda možemo reći da se ponašamo konstruktivno. Primeri konstruktivnog reagovanja na frustracije su kada se trudimo da usvaršimo svoja znanja i veštine kako bismo pronašli novi (ili bolji) posao, partnera, položili neki ispit, suočili se sa sopstvenim strahovima itd.

Destruktivno reagovanje na frustracije podrazumeva depresivno reagovanje, odustajanje od sopstvenih želja i ciljeva, pojačavanje strahova, izbegavajuće ponašanje, agresivno ponašanje.

Kako ćemo reagovati na frustraciju zavisi od naših stavova, uverenja od naših životnih filozofija. Osobe koje frustracije doživljavaju kao normalan i sastavni deo života, kao šansu i izazov za dalji razvoj (po principu što me ne ubije to me ojača) u nepovoljnim okolnostima bivaju značajno više motivisane, optimistične i uporne u rešavanju nastalih problema i prepreka.

S druge strane neki ljudi polaze od implicitnih uverenja i zahteva prema svetu da bi životne okolnosti morale uvek biti povoljne i prijatne, da se stvari moraju uvek odvijati lako i bez bola. Upravo ovakva uverenja dovode do depresivnosti, očajanja, užasavanja i agresivnog reagovanja kada se stvari ne odigravaju onako kako osoba misli da bi morale. Osobe koje polaze od ovakvih vrsta apsolutističkih zahteva zapravo veoma slabo tolerišu frustracije i ne samo da pate zbog nepovoljnih životnih okolnosti već sebi stvaraju i dodatnu patnju činivši sebe depresivnim, preplašenim ili besnim.

Najbolnije frustracije su one koje nastaju kao posledica naših unutrašnjih prepreka i konflikata. To je slučaj kada se našim željama i ciljevima suprostave naši strahovi, depresivnost, odsustvo sopsobnosti ili veština itd. Ljudi mogu sami sebe uznemiravati i frustrirati mnogo više nego što je to često slučaj sa spoljašnjim nepovoljnim okolnostima. Kako ćemo se nositi sa frustracijama zavisi od naših uverenja i načina na koji mislimo i delamo, jedno je sigurno bol je neizbežan a patnja je stvar ličnog izbora.

Učenje da se prevazilaze frustracije je nezaobilazni deo psihičkog rasta i razvoja. Kako se osoba psihički razvija tako ona sve više uviđa da su mnogi njeni zahtevi bili iracionalni i osoba ih se odriče što je čini sve više fleksibilnijom i mudrijom. Jedan od načina da osoba nauči kako da se nosi sa frustracijama jeste da osoba nauči da razlikuje želje od zahteva i prestane sebe da uznemirava tako što će zahtevati nešto što ne može i ne mora imati.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com