Sekundarni emocionalni poremećaj

Sekundarni emocionalni poremećaj

Ljudi su sposobni da misle o svetu i drugima ali su takođe sposobni da misle o sebi, svojim mislima i osećanjima i ponašanjima. Ljudi su refleksivna, introspektivna bića, bića sklona samoposmatranju i samoprocenjivanju. U isto vreme ljudi su pristrasna bića, mi stalno nešto procenjujemo i vrednujemo i u skladu se sa tim procenama se ponašamo i imamo određene emocionalne reakcije. Stavovi koje imamo prema sopstvenim obrazcima mišljenja, osećanja i ponašanja nekada mogu biti konstruktivni i samopomažući a nekada samoodmažući. Misleći o sebi, mi zapravo pokušavamo da pomognemo sebi i rešimo neki problem ali nekada naša razmišljanja i stavovi nam mimo našeg znanja i volje odmažu u rešavanju tih problema.

Sekundarni emocionalni poremećaj je slučaj kada se osoba emocionalno uznemiruje povodom neke zdrave (tuga, nezadovoljstvo, kajanje i sl.) ili nezdrave emocije (anksioznost, bes, depresija). Na ovaj način stvara se dupli problem, problem povodom problema. Sekundarni emocionalni poremećaj je posledica verovanja osobe da ne sme misliti izvitopereno, ne sme imati snažna i uznemirujuća osećanja i ne sme imati disfunkcionalna ponašanja. Ovde je reč o zabrani, naredbi, zahtevu prema sebi. Zahtevajući od sebe da ne sme imati određene misli, osećanja ili ponašanja osoba stvara sekundarne simptome (dodatni stres) povodom početnog simptoma (primarnog emocionalnog problema). Posledica toga je pojačavanje i održavanje primarnog emocionalnog problema.

Tipičan primer seksundarnog emocionalnog poremećaja je kada osoba razvije strah od straha. Na primer: osoba ima strah od javnog nastupa (preteranu tremu) ali u isto vreme ima strah povodom treme koju oseća kada javno nastupa jer smatra da je nedopustivo da ima tremu i da drugi ljudi ne smeju da vide da se on/ona plaši dok je izložen pogledima publike. Drugi tipičan primer straha od straha je panični strah i napadi panike. Panika nije ništa drugo nego strah od straha. Osobe koje pate od napada panike se plaše unapred i anksiozni su povodom mogućnosti da bi mogli opet doživeti napad panike u nekoj određenoj situaciji. U ovom slučaju strah od straha osoba kreira zahtevom koji ima prema sebi: Ne smem više nikada doživeti napad panike, Ne smem da se plašim, Moram biti opušten/na u toj situaciji i sl. Sekundarni emocionalni poremećaj sastavni je deo i svake fobije. Kao što znamo fobije predstavljaju strah povodom nekog objekta (insekata, vožnje liftom, krvi, itd.) koji osoba izbegava. Izbegavanje je ključni element fobije. Ali zašto osoba koja ima fobiju od nekog objekta izbegava suočavanja sa tim objektom? Zato što izbegavajući fobogeni objekat osoba zapravo izbegava suočavanje sa svojim strahom kojeg se plaši. Dakle, fobija je ništa drugo nego sekundarni emocionalni poremećaj, strah od strah, gađenja ili nelagode koje osoba vezuje za neki objekat ili situaciju. Primer sekundarnog emocionalnog poremećaja srećemo često i u sklopu deresije. Neki depresivni klijenti su skloni da budu depresivni povodom depresije. Oni stvaraju dodatnu depresivnost (koja pojačava primarnu depresiju) misleći na sledeći način: Opet se osećam depresivno i bezvoljno a to užasno, Nikada me neće proći ovo stanje, Ne smem više biti depresivan, Užasno je što sam i danas depresivan i sl.

Sekundarni emocionalni poremećaj je na neki način neprihvatanje sebe sa problemom koji osoba ima. Osoba kaže sebe: Ja ne smem imati ovaj problem, Ako imam ovaj problem ja sam manje vredna, neadekvatna, manjkava, luda i sl. osoba. Zbog toga je nedopustivo da ja razmišljam, osećam i ponašam se na nezdrav način. Ali pored nezdravih, ljudi se mogu uznemiravati i povodom svojih zdravih osećanja kao što je na primer tuga. Neki ljudi (češće muškarci) se stide da plaču, izraze tugu, naročito u prisustvu drugih osoba. Biti tužan povodom nekog gubtika ili nesrećne okolnosti je svakako neželjeno, neprijatno životno iskustvo ali ne predstavlja emocionalni problem. Tuga predstavlja normalnu reakciju na nenormalne životne okolnosti, gubitak, nesreće itd. Tuga jeste negativna ali zdrava, samopomažuća emocija koja nam pomaže da prebolimo gubitak i nastavimo da živimo dalje. Problem nastaje kada je osoba tužna a ne izražava tugu i bol. To može biti osnova za stvaranje napetosti i javljanje anksioznosti. Stideti se sopstvene tuge i stoga ne dozvoljavati sebi da se plače je sekundarni emocionalni problem. Neki ljudi mogu imati problem sa izražavanjem tuge jer svaka pomisao na plač i izražavanje tuge u njima stvara anksioznost (strah). Ljudi koji godinama nisu plakali i držali su sve to u sebi se kasnije plaše prepuštanja tim bolnim osećanjima misleći da to neće moći da podnesu jer su tuga i bol preveliki ili pogrešno misle da ako se prepuste ovim osećanjima biće stalno tužni i slomljeni. Neki nedozovoljavaju sebi da plaču jer misle da je to znak lične slabosti. Sve u svemu sve su to primeri sekundarnog emocionalnog poremećaja, odnosno načina na koji ljudi sebe dodatno uznemiravaju povodom već nekog postojećeg probleme, nezdrave ili zdrave emocije.

Prepoznavanje i tretiranje sekundarnog emocionalnog poremećaja je od presudnog značaja za rešavanje problema u psihoterapijskom procesu. U većini slučajeva neophodno je prvo prepoznati i rešavati sekundarni problem da bi klijent mogao da reši svoj primarni emocionalni problem. Čest je slučaj da je sekundarni emocionalni problem klinički značajniji i teži za rešavanje nego primarni. Suština rešavanja sekundarnog emocionalnog poremećaja jeste učenje klijenata da prihvate sebe sa problemom koji imaju i zbog kog su došli kod psihologa, kako bi prestali da se dodatno uznemiravaju i da bi počeli da rešavaju svoj primarni problem.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Depresija kao začarani krug

Depresija kao začarani krug

Osobe sklone deprisivnosti su osobe koje su sklone crno-belom (polarizovanom mišljenju), pesimističkoj proceni budućnosti i preteranom generalizovanju (uopštavanju). Osobe sklone depresiji selektivno obrađuju informacije o sebi, izdvajaju, obraćaju pažnju i prenaglašavaju negativne informacije o sebi (prisećaju se ličnih neuspeha iz prošlosti, svojih grešaka, odbacivanja i povređivanja od strane drugih i sl.) dok u isto vreme ne obraćaju pažnju, motivasano zaboravljaju ili umanjuju značaj informacijama koje govore nešto pozitivno o njima, njihovom ponašanju ili budućnosti. Ovde je reč o tzv. crno-belom mišljenju kojim osoba sebe održava u stanju depresivnosti. Ako bi osoba počela da razmišlja na fleksibilniji način to bi dovelo do ublažavanje depresivnog afekta. Zbog toga je to jedan od terapijskih zadataka u radu sa depresivnim klijentima.

Depresivni afekat pojačava depresivne misli

Pored ovakvog načina razmišljanja, i sam depresivni afekat (osećanja beznadežnosti, bespomoćnosti, anksioznosti, mržnja prema sebi, pad motivacije, osećaj slabosti, krivice itd.) provocira osobu da razmišlja u skladu sa trenutnim raspoloženjem. Motivisana depresivnim afektom osoba ima crne, depresivne misli čime pojačava svoj depresivni afekat i tako se stvara začarani krug. Tokom psihoterapijskog procesa mi učimo klijente kako da prepoznaju ovu zamku i kako da u nju više ne upadaju.

Depresija povodom depresije

Još jedan od razloga zašto je deresivnost začarani krug jeste i činjenica da su osobe sklone depresiji sklone da budu depresivne povodom svoje depresije. Šta to zapravo znači? To znači da ove osobe žele da izađu iz začaranog kruga depresije odmah i sada, bez prevelikog napora, ličnog zalaganja i neprijatnosti. Kada konstatuju da se i dalje osećaju depresivno oni se dodatno samodeprimiraju, smatraju da to što se i danas osećaju loše kao i juče znači da im nikada neće biti bolje, da za njih nema nade, jer ništa se ne menja itd. Zbog toga, prvi korak u rešavanju depresije jeste učenje klijenta da prepozna i odustane od ovakvih stavova prema sopstvenom problemu. Tek onda klijent može početi da rešava primarnu depresivnost.

Depresivni način razmišljanja

Osobe sklone depresivnosti imaju sklonost da preterano generalizuju svoje (najčešće pesimističke) zaključke o sebi, drugima i svetu. Oni često govore o svojim problemima na jedan apstraktan i nerazumljiv način. Umesto da govore o svojim problemima konkretnim jezikom, (navođenjem primera, opisivanjem toga kako se osećaju, šta misle i kako se ponašaju, opisivanjem konkretnih situacija u kojima se problem manifestuje itd.) oni iznose seriju apstraktnih iskaza koji ne govore mnogo o problemu. Reč je o mehanizmu odbrane. Ako osoba misli o svojim problemima na nejasan, maglovit, preterano generalizovan način, on/ona na taj način zamagljuje, relativizuje i potiskuje ono što ga/je muči. U isto vreme preterano uopštavajući svoje pesimističke zaključke i predikcije, osoba održava sebe u začaranom krugu depresije i crnih misli. U skladu sa tim, mi učimo klijente da govore konkretnim jezikom, da jasno opišu i definišu svoje probleme i identifikuju, opišu i izraze svoja osećanja.

Koja osećanja se mogu javiti u sklopu depresije?

Depresivnost može uključivati i osećanja krivice, čak i mržnju prema sebi a i ne mora. Oblici depresivnosti koji uključuju ova osećanja su teži za rešavanje. Osobe koje pate od ove vrste depresije su sklone samoporažavanju i samoobezvređivanju u čijoj osonovi je mržnja, bes prema sebi. Rad sa ovakvim klijentima podrazumeva otkrivanje klijentovih razloga zbog kojih je besan/besna na sebe, osporavanje klijentovih iracionalnih uverenja kojima stvara krivicu i bes prema sebi, učenje klijenta da izrazi svoju ljutnju i nezadovoljstvo i učenje kako da svoja nezdrava osećanja besa, mržnje i krivice zameni zdravim – osećanjima nezadovoljstva, razočaranja, kajanja, frustracije i tuge.

Depresija uključuje smanjenu motivaciju za prevazilaženje depresije

Jedan od problema u prevazilaženju depresije je i snižena motivacija klijenta. Pad motivacije je sastavni deo deprsivnog sindroma a za svako rešavanje problema potrebna je neka vrsta i intenzitet motivacije. Eto još jednog začaranog kruga u raševanju ovog problema. Zato u tretmanu depresije funkciju motivatora ima psihoterapeut (to jedan od razloga zašto se ova vrsta problema teško prevazilazi samostalno). Pored drugih terapijskih intervencija, psihoterapeut motiviše, bodri, ohrabruje i podstiče upornost, istrajnost i doslednost klijenta u njegovim/njenim naporima za prevazilaženje depresije.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com