Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

Osećanje bespomoćnosti je veoma važna tema jer se tiče mnogih drugih emocionalnih problema. Dosta se govori o strahovima, panici, depresiji i sličnim problemima, a veoma malo o osećanju bespomoćnosti. Osećanje bespomoćnosti može biti u osnovi nekih emocionalnih problema, pre svega problema sa anksioznošću (napadi panike, fobije itd.), depresijom i preteranom zavisnošću od drugih.

Osećanje bespomoćnosti je posledica procene osobe da ne raspolaže ponašanjima, snagom, mogućnostima ili nekim drugim resursima kojima bi mogla odbraniti i zaštiti sebe u situacijama koje procenjuje kao opasne i ugrožavajuće po svoj psihofizički integritet. Jednom rečju osoba ne veruje u vlastite kapacitete i snage da se izbori sa opasnošću (bilo spoljašnjom, bilo onom koja dolazi iznutra – iz same osobe). Kao posledica ovakve procene osoba se oseća bespomoćno što obično biva praćeno paničnim strahom u situaciji za koju osoba procenjuje da je opasna ili depresijom kada osoba nije u datoj situaciji ali razmišlja o tome kako nikada neće prevazići taj problem.

Svako od nas se bar nekada u životu (naročito u detinjstvu) osećao bespomoćno, ali su neki ljudi ipak više skloni ovom osećanju nego neki drugi. Pre svega treba reći da svi kada smo bili deca smo zaista i bili bespomoćni i potpuno zavisni od roditelja u svakom smislu (fizičkom, emocionalnom, egzistencijalnom). Da, deca su zaista bespomoćna, ne umeju da se odbrane od jačih od sebe, ne umeju da se sama staraju o sebi, potrebna im je emocionalna podrška, nemaju razvijenu sposobnost apstraktnog i kritičkog mišljenja, ne umeju da rešavaju probleme, nemaju dovoljno životnog iskustva itd. Sve te funkcije u detinjstvu obavljaju roditelji i druge važne osobe iz detetove okoline.

Ako roditelji brinu o detetu dete se neće osećati bespomoćno iako to zaista jeste, jer će dete osećati da je sigurno, voljeno i zaštićeno zahvaljujući brizi i ponašanju roditelja ili osoba koje brinu o detetu. Dete često opaža roditelje kao svemoćna bića (deca su sklona da se dive roditeljima i da im pripisuju natprirodne moći koje oni naravno nemaju). Međutim ako roditelji zanemaruju dete, odsutni su, ostavljaju dete samo, uskraćuju mu ljubav (na neadekvatan način), ne znaju kako dete da smire (već i sami paniče i gube kontrolu), tuku, vređaju i zlostavljaju decu, onda će se kod deteta javiti intenzivna i preplavljujuća osećanja bespomoćnosti. Pošto dete ne zna šta da radi sa ovim osećanjima, moraće da ih odcepi, potisne, kako bi preživelo. To će kod detata ostaviti negativne posedice po psihološki razvoj ličnosti.

Šta je suprotnost osećanju bespomoćnosti?

Sušta suprotnost osećaju bespomoćnosti je osećaj snage i vere u sebe (osećaj i vera da mogu sam/sama da se odbranim, prevaziđem nelagodnosti i frustracije). Upravo ovo će nedostajati osobama koje nisu imale adekvatno vaspitanje u detinjstvu (ljubav, podršku i prisustvo roditelja). Ove osobe će u kriznim situacijama biti sklone da veruju da ne mogu da se same i na uspešan način suoče sa opasnostima i nedaćama koje život nosi. Upravo to verovanje ih čini slabim, zbog čega su ove osobe sklone paničnom strahu, depresivnosti i pretaranoj zavisnosti od drugih (stalnom traženju zaštite, podrške itd.). Kako bi se odbranile od osećaja bespomoćnosti ove osobe su sklone izbegavanju situacija u kojima postoje izvesne opasnosti ili potencijalne frustracije. To naravno značajno osiromašuje njihov život.

Ko je sklon (predisponiran) da se oseća bespomoćno?

Osobe koje su preživele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje, nasilništvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici, koje su preživele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, duži boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.) ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim porodicama. Prezaštićivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osećanje bespomoćnosti kao i zanemarivanje. Roditelji koji prezaštićuju svoju decu, čine sve za njih, stalno su im na usluzi, rešavaju sve njihove probleme a deca to koriste (jer im to prija). Neki roditelji to rade bez svesne namere misleći da tako čine dobro svojoj deci, dok neki roditelji to čine namerno (mada to često poriču) ne bili učinili svoju decu zavisnom od njih i tako ublažili svoje strahove od samoće, usamljenosti, praznine i nedostatka smisla života. Kada se deca naviknu na ovakav tretman ona će sama početi da očekuju takav tretman i van kuće tj. u realnom životu (očekivaće isti tretman od strane dečka ili devojke, prijatelja, nastavnika, kolega, poslodavaca itd), što je naravno nerealistično . U isto vreme ove osobe implicitno će potkrepiti i učvrstiti svoju nesamostalnost, osećaj  da ne mogu sami i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksioznošću, besom, depresivnoću, panikom, izbegavanjem i sl.

Dakle imamo dve krajnosti a isti rezultat – sklonost osećanju bespomoćnosti. Jedna grupa ljudi se oseća bespomoćno jer kada su bili deca su zaista i bili bespomoćni (zanemarivani, ostavljani ili zlostavljani) ili im se kasnije u životu dogodila serija veoma negativnih događaja (ratovi, nasilje i sl.) što ih je dovelo do toga da razviju sklonost bespomoćnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su prezaštićivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i kapacitete.

Besmopomoćnost je u osnovu nekih vrsta depresije

Istraživanja su pokazala da ljudi koji su skloni bespomoćnosti i depresivnom reagovanju na sasvim specifičan način donose zaključke o svojim uspesima i neuspesima. Ovi ljudi su skloni da svojim neuspesima pripišu uzroke koji su unutrašnji (dolaze iz ličnosti, tiču se crte ličnosti ili sposobnosti), stabilni (ne menjaju se tokom vremena) i generalni (odnose se i na druge situacije a ne samo na situaciju u koj je osoba doživela neuspeh). Procene sopstvenog uspeha, osobe sklone depresiji i bespomoćnosti procenjuju sasvim suprotno, pripisuju ih spoljašnjim, nestabilnim (promenljivim) i specifičnim (za konkretnu situaciju vezanim) okolnostima. Kod osoba koje nisu sklone depresivnosti i osećanjima bespomoćnosti, situacija je obrnuta. Ovakva sklonost ka iskrivljenom i pesimističkom zaključivanju o ličnim uspesima i neuspesima naziva se depresivni atribucioni stil. Na primer, student koji ima ovakav atribucioni stil biće sklon da kada padne ispit svoj neuspeh pripiše nedostatku sposobnosti (Nisam dovoljno pametan) što predstavlja uzrok koji je unutrašnji (tiče se ličnosti a ne situacije), stabilan (sposobnosti se ne manjaju tako lako) i generalan (manjak intelektualnih sposobnosti može biti problem za snalaženje i u drugih životnim situacijama). Ovakva vrsta, stil zaključivanja vodi pojedinca u osećanja bespomoćnosti, pasivnost i depresiju. Kada osobama koje su zaista klinički depresivne ukažete na neke životne uspehe koje su oni ostvarili u svom životu oni su skloni da te uspehe objašnjavaju srećnim okolnostima a ne ličnim odlikama. Smatra se da ovakav način mišljenja stvara i održava depresiju. S toga su psihoterapijske intervencije usmerene na prepoznavanje i promenu ovakvih pesimističkih obrazaca u zaključivanju.

Kako se izboriti sa osećanjem bespomoćnosti?

Prvo što radimo na psihoterapiji identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent i u zavisnosti od toga biramo strategiju rada. Ono što je generalna strategija u rešavanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to zašto se oseća bespomoćno, u kojim situacija, kako stvara i održava to osećanje. Sledeći korak je učenje klijenta alternativnim načinima mišljenja i ponašanja u tim i sličnim situacijama. Učimo klijente kako da dokažu sebi da imaju snage, da im drugi ljudi nisu neophodni da bi prevazišli frustracije i opasnosti i šta je to što mogu da urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, zaštitili ili rešili neki problem itd. Takođe, učimo klijente veštinama rešavanja problema, jer klijenti koji su skloni bespomoćnosti su skloni da probleme ne rešavaju, skloni su pasivnosti, odlaganju i izbegavanju. Bespomoćnost je karakteristična za decu ali ne bi trebalo da bude hronično stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogućnosti za prevazilaženja raznih problema u raznim životnim situacija (jer raspolažu životnim iskustvom, apstraktnim i kritičkim mišljenjem, fizičkom snagom, novcem itd.). Mi učimo naše klijente, da te resurse pronađu u sebi i upotrebe ih i tako pokažu sebi da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.

Emocionalni rezon kao razlog održavanja bespomoćnosti

Jedan od razloga zašto se osećaj bespomoćnosti održava kod nekih klijenata jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedna od grešaka, distrozija  u mišljenju. Osoba veruje da ako se oseća na određen način (na primer plaši se) da je to tačna i nepromenljiva karakterstika same situacije (osoba na osnovu svog stanja zaključuje da je situacija strašna, opasna) a ne unutrašnji doživljaj koji je posledica subjektivne procene realnosti (koja može biti pogrešna ili preterana). Na primer: osoba veruje: Ako se osećam bespomoćno to znači (to je dokaz) da sam JA bespomoćan/na (ne mogu ništa da uradim u ovoj situaciji i to će verovatno biti slučaj i u budućim i sličnim situacijama). Da li je to zaista tako? Da li ako se osećam slabo i uplašeno zaista ne mogu ništa da uradim? Naravno da nije tačno. Prvo mogu sebi objasniti da to što se osećam bespomoćno ne znači da sam bespomoćna osoba ili da sam bespomoćan/na sada i ovde. Reč je o načinu reagovanja na nelagodnosti i opasnosti koje sam naučio/la u detinjstvu ili skorašnjoj prošlosti. Ali sve što sam naučio/la u prošlosti mogu sada i da promenim. To je proces, nije lako ali mogu.

Kako da uverite sebe da niste bespomoćni?

Pokažite sebi da niste više bespomoćni (iako ste nekada bili u prošlosti). Ubedite sebe argumentima, dokazima u realnosti i vašom praksom u realnim situacijama da više ne morate biti bespomoćni. Uradite procenu dobiti i štete (pročitajte tekst o tome na ovom sajtu) i uvidite da li vam se i dalje isplati da budete bespomoćni. Osmislite šta sve konkretno možete uraditi da bi ste rešili neki problem, prevazišli neku frustraciju ili opasnost. Neka to bude samo delo vaše akcije. Tako će te postepno povrati osećaj snage (koju već sada imate u sebi ali je ne prepoznajete) i vere u sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com