Bes je nagomilana ljutnja

Bes je nagomilana ljutnja

Ljutnja je reakcija na frustraciju. Ljutnja je zdrava, samopomažuća emocija dok bes nije. Frustracija je reakcija na nešto što nam smeta. Sasvim je prirodno da nam nešto smeta, ne može sve da nam odgovara i da nam bude potaman. Frustracija nastaje kada se na putu ka našim ciljevima pojavi neka prepreka, neko ili nešto.

Frustracija i nezadovoljstvo su zdrave emocionalne reakcije jer nas motivišu da nešto menjamo kako bismo stigli do cilja koji želimo. Bes nije nužan pratilac frustracije i ljutnje. Bes je nagomilana ljutnja.

Bes nastaje kumulativno, kada nam nešto ili neko smeta a mi ne reagujemo nego držimo to nezadovoljstvo u sebi, povlačimo se, prećutkujemo, gutamo. Što duže trpimo nezadovoljstvo, narasta ljutnja i na kraju se ona pretvara u bes i nemoć.

Kada trpimo previše javlja se dupla doza besa. Besni smo na one koji nam stoje na putu ali postajemo i besni na sebe. Bes na sebe je gora stvar od besa na druge. Bes na sebe nas uvodi u depresiju.

Kako da ne budemo besni čak i kada smo frustrirani?

Da ne bismo postali besni kada se jave frustracije, treba da reagujemo, da izrazimo neazdovoljstvo ali ne i bes, jer besa nema na početku. Kada se osećamo nezadovoljno treba da to odmah iskomuniciramo i učinimo nešto u pogledu rešavanja problema, odnosno otklanjanja prepreke koja je dovela do nezadovoljstva.

Ako smo nezadovoljni i nešto nam smeta to ne znači da treba odmah da besnimo i ulazimo konflikte. Ne moramo. Ali treba da reagujemo, treba da kažemo šta nam smeta, na kulturan, smiren, iskren i direktan način.

Zašto treba da iskomuniciramo nezadovoljstvo i ljutnju?

  1. zato što kada izrazimo nezadovoljstvo ono gubi svoj naboj i mi možemo da nastavimo dalje hladne glave
  2. zato što na taj način ukazujemo osobama iz naše okoline šta nam smeta jer one ne mogu da čitaju naše misli

Šta se dešava kada trpimo nezadovoljstvo i frustracije?

Tada dolazi do nagomilavanja negativnog emocionalnog naboja koji na kraju može da kulminira i pretvori se u izliv besa, anksioznost ili neki neugodni telesni simptom (na primer: glavobolju, probleme sa gutanjem, visok pritisak i sl.). Ne treba trpeti jer trpljenje stvara tenziju koja pre ili kasnije mora negde da se izlije. Hronično trpljenje dovodi do javljanja psihosomatskih poremećaja. Od potisnutog besa može doći do opadanja kose, hroničnog viskog krvnog pritiska, problema sa varenjem, migrena i sl.

Praktični saveti za prevenciju besa:

  1. izrazite nezadovoljstvo u komunikaciji – recite šta vam smeta, sa čime se ne slažete, imate prava na to, ali nemojte biti agresivni, ne kritikujte druge, kritikujte njihovo ponašanje. Recite drugima šta vam smeta odmah, na iskren, direktan i neagresivan način.
  2. ne odlažite da izrazite svoje nezadovoljstvo ako je to moguće – svako odlaganje se pretvara u trpljenje nezadovoljstva koje pre ili kasnije prerasta u bes
  3. odustanite od zahteva da se drugi moraju pokoriti svakom vašem zahtevu
  4. nemojte ostajati u situacijama koje možete da izbegnete ili promenite a u vezi kojih ste nezadovoljni
  5. nađite alternativni način da zadovoljite želju koju niste ostvarili

Neizražavanje nezadovoljstva stvara nisko samopouzdanje. Voleti sebe i imati samopouzdanje isključuje trpljenje nezadovoljstva.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć kao glavni sastojak psihičke patnje

Nemoć, bespomoćnost, slabost, predaja, panika, očaj, anksioznost, odustajanje sve su to sinonimi za psihičku patnju, sinonimi za depresiju. Nemoć nikada nije stvarna ona je posledica i konstrukcija naše percepcije, načina na koji vidimo, razumemo i doživljavamo sebe i spoljašnji svet. Naša percpecija je uvek posledica tačke gledišta koju svesno ili nesvesno zauzimamo. Problem nastaje kada nismo svesni tačke gledišta iz koje percipiramo realnost jer tada mi ustvari ne pravimo razliku između realnosti i naše percepcije te realnosti. Postoje tehnike putem kojih možemo postati svesni bilo koje tačke gledišta i na taj način biti u kontroli relanosti koju kreiramo a to je upravo suprtonost nemoći. Kada percipiramo nemoć onda smo u ulozi žrtve.

Da li smo zaista nemoćni?

U realnom životu ljudi su retko kada, skoro nikada nemoćni. Uvek mogu nešto da urade, preduzmu i učine nešto dobro za sebe i druge. Ali postoje situacije kada se osećamo nemoćnim, gotovo potpuno paralisanim, očajnim, bespomoćnim, uspaničenim.

Nemoć nastaje kada Ja percipiram da ne mogu nešto meni važno da promenim, kada ne mogu da delujem u pravcu za koji verujem da mi je potreban, kada ne mogu da rešim problem i oslobodim se patnje.

Percepcija nemoći nastaje iz dva razloga:

Odsustva vere u sebe – većina ljudi ne veruje u sebe, bar ne u dovoljnom stepenu. Zašto? Zato što verovati u sebe znači biti svestan da sam Ja sam i uzrok i posledica svega što osećam, doživljavam, mislim i radim u svom životu. To važi i za prošlost, sadašnjost i budućnost. Ako sam Ja sam uzrok onda samo Ja mogu da promenim onaj deo moje subjektivne realnosti koji mi smeta. Da bih bio gospodar vlastite sudbine moram preuzeti 100% odgovornost za sve što sam stvorio. Većina ljudi to ne čini jer prvo ne veruje da ono što oseća je vlastiti proizvod. Drugi razlog je zato što ne zna kako da se nosi sa tim prozivodima. Te dve stvari učim klijente na terapiji. Kako da preuzmu odgovornost i kako da se oslobode vlastitih negativnih produkata.

Unutrašnji konflikt – je konflikt sa samim sobom. To je konflikt između onoga što bih Ja želeo da budem i onoga što Ja ne bih a verujem da Jesam. U unutrašnjem konfliktu nijedna od strana ne može da pobedi i nadvlada onu drugu jer zapravo obe strane su deo iste celine, istog Ja. Unutrašnji konflikt pretstavlja večitu borbu koja iscrpljuje i stvara osećaj nemoći, naročito ako ta borba potraje. Nakon godina provedenih u konfliktu sa sobom osećaj nemoći se nagomilava a u isto vreme nagomilava se i broj unutrašnih konflikta jer svi oni nastaju iz istih razloga. Poste dva razloga zašto nastaju svi unutrašnji konflikti. Prvi je sama ideja da je konflikt neizbežan. Ta ideja je iluzorna. Na terapiji učim klijente kako da promene svoju percepciju sebe od konfliktne, one koja fragmentira ka integrativnoj, onoj koja leči, oslobađa od patnje. Drugi razlog je povezan sa prvim i odnosi se na identifikovanje sa negativnim aspektima ličnog iskustva. Dokle god osoba ne uviđa razliku između sebe i svojih iskustva (emocija, misli, uverenja, sećanja) ona će biti njihov rob jer je sa njima nesvesno identifikovana. Kada osoba na terapiji nauči da se ne identifikuje sa tim iskustvima ona postaje slobodna i stvara se mogućnost za prevazilaženje svih unutrašnjih konflikata koje osoba nesvesno stvara. Nebiti identifikovan sa nekim iskustvom znači biti svestan razlike između iskustva i kreatora tog iskustva. Kada osoba postane svesna da je sama kreator svog iskustva ona postaje svesna da je njena kreacija bila samo jedna od mogućih u datoj situaciji. Biti kreator je suprotno biti žrtva, biti nemoćan.

Kada naiđemo na neku tešku životnu situaciju, da li nužno moramo biti nemoćni?

Pa ne, zato što uvek imamo bar tri mogućnosti:

  1. Uđemo u datu situaciji i menjamo je ako je to u našoj moći. Menjamo uslove sredine koji nam smetaju koji stoje kao prepreka ka cilju. To je ono što ljudi prvo žele i prvo pokušaju da urade.
  2. Ako prva opcija nije moguća možemo otići iz situacije i pronaći neku novu sredinu koja nam pomaže da dođemo do cilja.
  3. Ako nijedna od dve gore navedene opcije nije moguća možemo jednostavno prihvatiti nepromenljivost situacije i saznanje da nećemo moći da ostvarimo željeni cilj i onda nastavimo dalje, bez tog cilja ili sa novim alternativnim ciljem.

Ako želite da se oslobodite osećanja nemoći zakažite vaš termin savetovanja putem skajpa i ja ću vas naučiti neke veoma jednostavne i moćne tehnike koje kada budete koristili nećete se više nikada osećati nemoćno.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog