Frustracija

Frustracija

Frustracije nastaju kada se našim htenjima, potrebama, željama i ciljevima suprotstavi neka spoljašnja ili unutrašnja prepreka. Prepreke se mogu odnositi na različite nepovoljne aspekte životnih okolnosti, to mogu biti uslovi života, drugi ljudi ali i neki unutrašnji činioci kao što su strahovi, depresivnost, nedostatak motivacije, sposobnosti, znanja, veština itd.

Frustracije su sastavni i neizbežni deo života i psihičkog razvoja

One mogu sprečavati i ometati psihički razvoj a mogu biti i generator samog razvoja. Izloženost prevelikoj količini frustracija svakako ne doprinosi psihičkoj dobrobiti i razvoju (na primer: zapostavljanje i lišavanje dece ljubavi u detinjstvu, preterano kažnjavanje i nasilje, traumatska iskustva, česte promene životne i socijalne sredine, hronične frustracije na poslu i porodici itd.) već naprotiv može voditi razvoju različitih psihičkih problema i poremećaja. S druge strane nizak nivo frustracije takođe dovodi do štetnih posledica po psihičko zdravlje i integritet pojedinca. Na primer, deca koja su rasla u porodicama u kojima su bila prezaštićena od strane roditelja, često odrastu u ljude sa veoma slabim kapacitetom za nošenje sa svakodnevnim frustracijama i problemima. Takve osobe ostaju večito nezrele, zavisne i na najmanja osujećenja reaguju burno, često i agresivno, kada se univerzum ne pokorova njihovim željama.

Ali da li uopšte ima psihičkog razvoja bez frustracije?

Nema. Kada ne bismo imali nikakve frustracije mi se ne bismo ni razvijali, ostali bi večito u blaženom stanju potpune narcističke simbioze sa našim prvim objektom ljubavi, našom majkom. Ono što nas gura da se osamostalimo, da se istrgnemo iz sigurnosti majčinog (a kasnije i roditeljskog, porodičnog) zagrljaja jesu upravo frustracije. Ali jedino optimalna frustracija je zdrava frustracija. To je frustracija koja dovoljno jaka da nas pokrene i uzdrma, da nas motiviše da se suočavamo sa izazovima a istovreme ne toliko prevelika da nas preplavi i u potpunosti parališe u datom momentu razvoja ili životnog ciklusa.

Kako možemo reagovati na frustracije?

Na frustracije možemo reagovati konstruktivno i destruktivno. Kada frustracije dovode do toga da ulažemo dodatne napore da se suočimo sa nametnutim preprekama, kada frustracije vidimo kao izazove i šanse da postanemo bolji, jači, veštiji, uoprniji i istrajniji onda možemo reći da se ponašamo konstruktivno. Primeri konstruktivnog reagovanja na frustracije su kada se trudimo da usvaršimo svoja znanja i veštine kako bismo pronašli novi (ili bolji) posao, partnera, položili neki ispit, suočili se sa sopstvenim strahovima itd.

Destruktivno reagovanje na frustracije podrazumeva depresivno reagovanje, odustajanje od sopstvenih želja i ciljeva, pojačavanje strahova, izbegavajuće ponašanje, agresivno ponašanje.

Kako ćemo reagovati na frustraciju zavisi od naših stavova, uverenja od naših životnih filozofija. Osobe koje frustracije doživljavaju kao normalan i sastavni deo života, kao šansu i izazov za dalji razvoj (po principu što me ne ubije to me ojača) u nepovoljnim okolnostima bivaju značajno više motivisane, optimistične i uporne u rešavanju nastalih problema i prepreka.

S druge strane neki ljudi polaze od implicitnih uverenja i zahteva prema svetu da bi životne okolnosti morale uvek biti povoljne i prijatne, da se stvari moraju uvek odvijati lako i bez bola. Upravo ovakva uverenja dovode do depresivnosti, očajanja, užasavanja i agresivnog reagovanja kada se stvari ne odigravaju onako kako osoba misli da bi morale. Osobe koje polaze od ovakvih vrsta apsolutističkih zahteva zapravo veoma slabo tolerišu frustracije i ne samo da pate zbog nepovoljnih životnih okolnosti već sebi stvaraju i dodatnu patnju činivši sebe depresivnim, preplašenim ili besnim.

Najbolnije frustracije su one koje nastaju kao posledica naših unutrašnjih prepreka i konflikata. To je slučaj kada se našim željama i ciljevima suprostave naši strahovi, depresivnost, odsustvo sopsobnosti ili veština itd. Ljudi mogu sami sebe uznemiravati i frustrirati mnogo više nego što je to često slučaj sa spoljašnjim nepovoljnim okolnostima. Kako ćemo se nositi sa frustracijama zavisi od naših uverenja i načina na koji mislimo i delamo, jedno je sigurno bol je neizbežan a patnja je stvar ličnog izbora.

Učenje da se prevazilaze frustracije je nezaobilazni deo psihičkog rasta i razvoja. Kako se osoba psihički razvija tako ona sve više uviđa da su mnogi njeni zahtevi bili iracionalni i osoba ih se odriče što je čini sve više fleksibilnijom i mudrijom. Jedan od načina da osoba nauči kako da se nosi sa frustracijama jeste da osoba nauči da razlikuje želje od zahteva i prestane sebe da uznemirava tako što će zahtevati nešto što ne može i ne mora imati.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Jedan komentar na: “Frustracija

  1. Pingback: Frustracije | Psihologija za gimnazijalce

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *