Kada zauzmemo pasivan stil života, sami sebi oduzimamo sopstvena prava i uvodimo sebe u ulogu žrtve. Pasivan stav podrazumeva nepriznavanje vlastite sposobnosti da donosimo odluke, brinemo o sebi i živimo u skladu sa vlastitim željama. Osoba koja je preuzela ulogu žrtve poriče odgovornost za sopstveni život. Ako neko nema odgovornost za svoje ponašanje, onda ne može ni da pogreši (što predstavlja kratkoročnu dobit) ali zato ne može ni da upravlja sobom i živi kvalitetan život (što predstavlja mnogo veću i dugoročnu štetu).

Zašto neki ljudi preuzimaju ulogu žrtve?

Neki ljudi to čine iz straha a neki iz pasivne agresivnosti. Pasivna agresivnost je pasivan način da se izrazi nezadovojstvo, ljutnja ili čak osveta. Strah može biti snažan uzrok pasivnog stila življenja. Strahovi koje ljudi nisu u stanju da prevaziđu mogu voditi izbegavanju, povlačenju i posledično pasivnom stilu života.

Čega se plaše osobe sklone pasivnosti?

Uglavnom se plaše:

  • Izražavanja osećanja (pre svega nezadovoljstva, ljutnje) – neizražavanje osećanja vodi u zatvorenost u sebe, još veći pad energije i umrtvljenost što povećava stepen pasivnosti. Osobe sklone pasivnosti plaše se da izraze svoja osećanja pre svega zbog straha od obacivanja ili osude.
  • Odbijanja, neprihvatanja od strane drugih – osobe sklone pasivnosti veoma brinu da li će biti prihvaćene od drugih i teže da izbegavaju svaku vrstu neprihvatanja ili kazne. Oni smatraju da je odbijanje ili neprihvatanje užasno, nepodnošljivo iskustvo, koje “potvrđuje“ njihovu negativnu sliku o sebi.
  • Neprijatnosti – izbegavanje neprijatnosti, pre svega nastale usled hroničnog strahovanja, frustracije i ulaganja napora neophodnog za ostvarivanje ciljeva. Osobe sklone pasivnosti imaju nisku toleranciju na frustraciju jer skriveno veruju da bi stvari u životu morale da se odvijaju lako i bez napora. Ovakav stav doprinosi da oni frustracije doživljavaju kao nesavladive i zbog toga često odustaju od ciljeva kada naiđu na prepreke.
  • Narušavanja slike o sebi – osobe sklone pasivnosti pogrešno veruju da njihova slika o sebi zavisi od količine prihvatanja od strane drugih. Zbog toga oni imaju zahtev da se moraju dopasti drugima, makar to značilo i gubitak lične slobode. Osobe sklone pasivnosti često ne prave razliku između ljubaznosti i pasivnosti i nastoje da se uvek ponašaju u skladu sa etiketama „Ja sam fin“, „Ja sam učtiv“, „Ja uvek pomognem drugima“, „Ja sam neko ko se ne zamera nikome“ itd. Ova vrsta stava često vodi u neprirodno, izveštačeno ponašanje koje nije u skladu sa unutrašnjim, autentičnim željama i motivima osobe. Iako osoba sklona pasivnosti zapravo žudi za prihvatanjem, on/ona svojim izveštačenim, previše ljubaznim i pokornim ponašanjem često proizvodi suprotan efekat – da je drugi ljudi manje poštuju i zanemaruju njene želje, osećanja i potrebe.

Osobe koje zauzamaju pasivan stil života veruju da ih ova filozofija štiti od lične odgovornosti, mogućnosti da greše, odbacivanja i kritike. Pasivna osoba živi u staklenom zvonu i ponaša se izveštačeno jer ne priznaje svoje želje i osećanja. Dugotrajna pasivnost koja je postala stil življenja može dovesti do depresije, agorafobije i psihosomatskih tegoba.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

www.vaspsiholog.com