Psihopatija

Psihopatija predtsavlja jedan od poremećaja ličnosti. Ovaj tekst počećemo citatom psihijatra Hervey Cleckley-a, velikog istraživaža u oblasti psihopatije:

Od najranijih zapisa psihopata je šarmirao ali i pravio smutnju, zbunjivao sve sa kojima su mu se putevi ukrštali, a pogotovu one koji su ga voleli” (Cleckley, 1976).

Savremeno shvatanje psihopatije ogleda se u radu Robert Hare-a, a zasnovano je na kliničkom određenju ovog poremećaja od strane Hervey Cleckley-a (1976), koje je izložio u svojoj knjizi „The mask of sanity“. U zvaničnim psihijatrijskim klasifikacijama psihopatija se svrstava u poremećaje ličnosti pod nazivom antisocijalni (DSM IV) ili disocijalni (ICD X) poremećaj ličnosti.

Robert Hare polazi od koncepta psihopatije koji je izneo Hervey Cleckley u svojoj knjizi „The mask of sanity“, prvi put objavljenoj 1941. godine. Cleckley navodi šesnaest kliničkih kriterijuma ovog poremećaja: površan šarm i „inteligencija“, nedostatak deluzija i drugih znakova iracionalnog mišljenja, odsustvo „nervoze“ ili psihoneurotskih simptoma, nepouzdanost, neodgovornost, lažljivost i neiskrenost, nepostojanje osećaja krivice i stida, neadekvatno motivisano antisocijalno ponašanje, patološka egocentričnost i nesposobnost za ljubav, opšte siromaštvo velikih afektivnih reakcija, specifičan gubitak uvida, neodgovarajuće reagovanje u interpersonalnim odnosima, šokantno i nedolično ponašanje posle pića ili bez pića, redak suicid, impersonalan, trivijalan i loše integrisan seksuali život, te nemogućnost da se sledi bilo koji životni plan. On je sugerisao da psihopate pate od „semantičke afazije“, jer su u stanju da korektno upotrebljavaju reči i da ih definišu, ali da ipak ostaju slepi za njihovo stvarno značenje. Postulirao je tezu da je psihopatija uverljiva „maska zdravlja“ u čijoj osnovi leži rascep između reči i dela.

Naročito je interesantna Cleckley-eva tvrdnja da se psihopate ne nalaze samo u zatvorima već i u celom društvu u kom često imaju dominantnu i respektabilnu ulogu. Ovu tvrdnju ilustrovao je brojnim primerima uspešnih poslovnih ljudi o kojima govori: „ U ovim ličnostima…često postoje veoma duboki poremećajiIstinske razlike između njih i psihopata koji kontinuirano idu u tamnicu ili u psihijatrijske bolnice je to da oni, daleko bolje i konzistentnije, zadržavaju spoljni izgled kao da su normalni. Glavna razlika…možda leži u tome da je maska tj. fasada psihobiološkog zdravlja proširena na površan materijalni uspeh“ (Cleckley, 1976).

Po shvatanju drugih autora psihopatija, kao i ostali poremećaji ličnosti, ima rani početak, hroničan tok i ispoljava se u socijalnoj disfunkcionalnosti ili nestabilnosti. Simptomi psihopatije obično se pojavljuju u srednjem ili kasnom detinjstvu i ustaljuju se u adolescenciji. Poremećaj ima hroničan tok i obično traje i u odraslom dobu s tim što su moguće izmene u ispoljavanju simptoma nakon 45. godine. Brojna istraživanja su potvrdila da je psihopatija povezana sa nestabilnim socijalnim relacijama, problemima u profesionalnom funkcionisanju, te da je praćena visokim rizikom od uključivanja u kriminalne aktivnosti.

Psihopatiju je moguće razlikovati od ostalih poremećaja ličnosti na osnovu karakterističnih interpersonalnih, afektivnih i bihejvioralnih simptoma. Na interpersonalnom nivou psihopate karakteriše grandiozan osećaj vlastite vrednosti, egocentričnost, manipulativnost, dominantnost, energičnost, hladnokrvnost (ravnodušnost, neosetljivost). Na nivou afekta oni ispoljavaju plitke i labilne emocije, nisu sposobni da se vežu za druge na duži period, nemaju čvrste principe niti dalekosežne ciljeve, nedostaje im empatija, lišeni su anksioznosti i istinskog osećanja krivice i kajanja. Na nivou ponašanja psihopate su impulsivne osobe, u stalnoj potrazi za uzbuđenjima i lako krše društvene norme. Najočiglednije ispoljavanje ovih predispozicija je u kriminalu, zloupotrebi supstanci i u neispunjavanju društvenih obaveza i odgovornosti.

Vladimir Mišić  dipl. psiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

19 komentara na: “Psihopatija

  1. larisa says:

    Već odavno sam pokušavala razumjeti jednu veoma blisku osobu. Sad kad sam pročitala tekst o psihopatiji i narcisoidnosti, uvidjela sam da ta osoba ima gotovo sve karakteristike za oba poremećaja. Također znam da je narcisoidnost gotovo uvijek dio psihopatije, ali kako znati kad je osoba samo narcisoidna bez tragova pshiopatije?

  2. Pingback: Kako se borite sa stresom? - Stranica 18 - Alternativa Forum

  3. danijela says:

    Molim vas ako znate da mi odgovorite o kakvoj je osobi rijec,nakon sto vam dam opis?Zena ima 31 god,majka troje djece.Dolazi u porodicu moje najbolje drugarice iz djetinjstva,udaje se za njenog brata,sa njom dolazi dijete iz prvog braka.Svi to prihvataju normalno ali ona nalazi razloge da se svadja jer,kao,ona primijeti nepravedno ponsanje prema njenom djetetu a ni ona sama ne pruza neku pretjeranu paznju svome sinu.e sada,njih dvoje dobijaju svoje prvo zajednicko dijete i ona privlaci paznju na sebe stalno je nesto bolesna,a tek tada veoma malo paznje posvecuje svome sinu iz prvog braka.U medjuvremenu ona prica svoju proslost kako je nju ocuh zlostavljao,ne znam koliko je istina ili ona samo simulira.Pogled ima cudan,kada nesto objasnjava nema kontrole kada se treba zaustaviti,u trudnoci je imala sklonost da dok sjedi sa nama zaspi i podje sanjati nesto ruzno i place u snu.ti kosmari u snovima su je valjda posle prosli nakon poroda,tako bar ona kaze.posle dobija i trece dijete,pa ono najstarije se moralo brinuti o toj djeci,nametala mu je tu obavezu,sto je djecak ispoljavao u skoli mnogo nestasnim ponasanjem.mamu je morao slusati,a u skoli je bio slobodnioji da pravi nestasluke i sklon je laganju.Desilo se da dobiju starateljstvo za djevojcicu koja je polusestra njenom muzu iz nekih razloga koji su ne bitni sada.Dolaskom djevojcice koja ima 11 god,zena je dobila drugog „slugu“ u kuci.Djevojcica je morala da gleda filmove do kasno sa njom,jer zena nema ni jednu drugaricu,pa joj je mala bila zrtva.U jutro je morala rano ustajati da nesto uradi u kuci dok ona jos spava i napravi joj kafu i probudi je dijete od 11 god 🙁 djevojcica je pocela primati i batine od svoje „snahe“,za sta joj je ova prijetila da ce je u ludnicu „strpati“ ako progovori.normalno dijete je to shvatalo kao ozbiljnu prijetnju,zbog cega je pokusala pobijeci.N srecu sve se dobro zavrsilo,odvojili su je od nje.ali niko se nije zapitao kakav poremecaj ima ta zena.ne znam kako je i muza uspjela tako opciniti i uvijeriti ga da je ona u pravu,uspjela je da manipulise njim.on i modrice kada je vidio na svojoj polusestri nije joj vjerovao,nego svojoj zeni.J ni rijecima ne mogu priblizno da opisem koliko je to cudna osoba,da moze neko u isto vrijeme biti i lud i normalan 🙂 pomalo izgleda uzvijereno ali kada nesto objasnjava puna je samopouzdanja i kao da tacno zna da ce ubijediti sagovornika u svoje misljenje.nadam se da ste bar djelic ovoga razumjeli.Hvala!

  4. Milica says:

    Zanima me, kako raditi sa psihopatama kada su u grupi, odnosno ako imam takvu osobu u razredu ili u timu na treningu? Kako ih motivisati i kako ih spreciti da prave probleme, kinje drugu decu…
    Unapred zahvaljujem!

  5. Maja says:

    Nekoliko meseci sam provela sa momkom ne kapirajuci da je tipicni psihopata sve do nedavno.Bila sam izuzetno bliska s njim,naravno delovao je da je od poverenja.Nismo u kontaktu trenutno i trudicu se da ne ostvari bilo kakav kontakt sa mnom.Ali me ucenjuje tipa da ce narusavati neku moju buducu vezu time sto ce iznositi svu moju intimu u javnost…s obzirom da zna sve o meni,i slicno..a takve stvari u ovakvom drustvu nisu na ceni i ne bih volela to da se desi…postoji li nacin da to sprecim,i koji je nacin da ga se potpuno otarasim u koliko sam ne prestane? zahvaljujem

    • Profile photo of Dr Vladimir Misic
      Dr Vladimir Misic says:

      Najbolje je da ne obracate paznju i da se ne javljate na telefon, odgovarate na poruke i sl. Prihvatite sebe i ne stidite se drustva-narodu nikad ne mozete ugoditi. Pozdrav.
      Vaš psiholog

  6. Marija says:

    ja ovo ne razumem…nije mi bas jasan pojam psihopatije i cini mi se da se menjao s vremenom… i nije mi jasno zasto neki doktori moj borderlajn nazivaju psihopatijom i kazu da smo svi mi psihopate…? bila sam u palmoticevoj, u dragise misovica i u novom sadu..i nije jedan doktor to rekao…malo sam zbunjena O.o

  7. iv says:

    da li postoji mogucnost da je neko delimicno psihopata, odnosno da ima vecinu karakteristika, ali neke bitne nema – npr, moze da ima grizu savesti ako bas nesto lose uradi nekom bliskom, ali ipak nastavlja to da radi (i zivi sa grizm savesti) – mozda to lose sto radi iz neke slabosti a ne psihopatski? mislim, ne uziva u tome, vec radito jer mu olaksava da sebe prezivi i neke svoje osecaje – mislim da je to. a skoro sve ostale karakteristike ima!

  8. Jovana says:

    Molim Vas da mi pomognete.Bila sam u vezi sa covekom koji je ozenjen i izuzetno postovan u drustvu godinu dana.Pocela sam da mu verujem i sve je bilo normalno jer sam sazaljive prirode a on mi je stalno pricao o zivotu kako je izgubio majku.Ostavila sam mladju sestru da zivi u stanu gde sam ja zivela a on je ziveo pored nas ulaz.Po mom odlasku on je poceo njoj da pise poruke i da je poziva i polako da je navlaci da bude sa njim.Pokusao je da je poljubi,a nakon toga ona je roditeljima sve ispricala.Osobine psihopate sam kod njega odavno uocila ali nisam smela da reagujem jer sam ucila o tome i znam ako im povredis neto sto misle da im je najbitnije u stanju su svasta da urade jer su odlicni manipulatori.Sta sada da radim i kako da se izvucem iz svega?Postoji naravno intima koja je bila izmedju nas i koju ce on samo cekam krenuti da iznosi.Kako reagovati?Da li pokazati da s ene bojim ili kako da reagujem?

  9. Moth says:

    Kako li ste samo naivni …iznošenje „temeljnih“ simptoma psihopatije postaje samo paravan za oblikovanje „normalnog“ ….današnjica ne poznaje normalno , i tko su svi ljudi da nam govore da smo svi mi bolesni samo zato jer smo drugačiji od njihovog načela „NORMALNOG“ i „ZDRAVOG“ …?

  10. dijagnostika says:

    Mislim da mi je otac psihopata(ako nije onda je sigurno jako pokvaren i nasilan).Moj problem je sto otkad citam testove za psihopatiju bojim se da nisam psihopat ,vise neznam jesam li ili nisam.Kako bih mogao to znati sa sigurnoscu ,dali da idem kod psihijatra?

  11. teutonac_bg says:

    U psihologiji i psihijatriji zbunjujuce je to(barem po mom misljenju) sto vise manje svi tekstovi(barem na nacin na koji sam ih do sada razumeo) a koji se bave opisima poremecaja(uglavnom prema medjunarodno standradizovanim psihoanalitickim prirucnicima) i uputstvima ‘kako prepoznati osobe sa psihickim poremecajima’, indukuju i edukuju osecaje: animoziteta, opreza, distinkcije, odurnosti, prema osobama sa odredjenim psihickim poremecajima. Uz centralni savet: ‘prepoznaj-odstrani iz svoje blizine-bezi glavom bez obzira’. Ova shema na kojoj se zasniva tzv savetodavni pristup je narocito uocljiva u percepcji koji psihoanaliticari imaju prem npr narcisoidnim osobama, psihopatiji, sociopatiji. Al, ne retko i prema ostalim grupama. Jer, uglavnom dominira isti koncept u savetodavnom pristupu: ‘prepoznaj-odstrani iz svoje blizine\okoline-bezi glavom bez obzira’. U nekim tekstovima(koji se mogu pronaci na internetu) tekstovi koji su osvrt pojedinih psihoterapeuta na praksu sa osobama koe su u nekoj od pomenutih grupa, u nekim tekstovima ima i opservacija, hm…rekao bih na rubu gradjanske korektnosti i na rubu lekarske etike.Istovremeno, protkanih osecajem duboke odbojnosti prema ljudima sa problemima koji se percipiraju kao psihicki poremecaji. Postavlja se pitanje, u kontekstu toga, da li psihoanaliticari zele iskren humanisticki pristup u svom profesionalnom radu, da li je svrha i cilj saveta i terapijskog rada razumevanje, borba za individuu(pacijenta), resocijalizacija..itd ili pak stavljanje ljudi na ‘stub srama’, produbljivanje njihovih potencijalno postojecih ili eventualnih zdravstvenih problema(dodavanje dodatnih razloga za tzv neadekvatno ponasanje, razmisljanje, rezonovanje, delovanje), njihovo odstranjivanje iz zajednice, medicinski motiivisani ostrakizam(da se tako zargonsi izrazim). Ovo je posebno uocljivo recimo kod opservacija narcisoidnosti(kako obicne tako i one koja je NPL). O narcisima se cesto pise i govori jednako sa negativnoscu, odbojnosu, sa preporukama ‘prepoznaj i bezi sto dalje’, skoro u istom rangu sa sociopatama i psihopatama.

    Na stranu to sto pristup tumacenjima, sagledavanju, spoznaji sta je to bihevioralno ‘drustveno ispravno-prihvatljivo, a sta drustveno neispravno-neprihvatljivo'(mislim prvenstveno na domen privatnih interpersonalnih odnosa, onih odnosa koji nisu regulisani pisanim, pravno obavezujucim ius cogens, normama javnog poretka) psihoanaliza pristupa cesto bas u stacato okvirima, u crno belim okvirima. Dakle, cesto je ili-ili. Pa molim vas struktura npr ove recenice(iz jednog od tekstova) ‘Psihicki poremecaji obuhvataju sve one oblike, kao i sub oblike ponasanja, koji se u kontinuiranom stepenu iskazuju ili prepoznaju kroz neprilagodjenost, neprilagodljivost, nefleksibilnost okolini, dobrim obicajima(drustveno prihvatljivom ponasanju), nacinu na koji vecina normalnih ljudi razmislja, rezonuje, zivi i stvara'(citat iz uvodnog dela, jednog od psihoanalitickih tekstova na temu psihickih poremecaja).

    Ovako opisano, to je toliko disperzivno, da fakticki pod psihicke poremecaje mozemo podvesti sve ono, i svakog ko po svom razmisljanju, ponasanju, rezonovanju, pogledima na zivot, svet, ljude, po delovanju i zivljenju ‘odstupa od vecine u svojoj siroj ili uzoj okolini. Pitam se, nije li, nisu li ovako disperzivno postavljeni opisi pojma ‘psihicki poremecaj’, jedan od metoda da se ucutkaju, odstrane svi koji recimo nece, ne zele ili pak ne mogu da se ukope u mejnstrim, u vecinu, u masu. Kao sto je ispravno primetio neko od komentatora, moze li se pojam normalnog i nenormalnog(osim u situaciji kada se bukvalno ugrozavaju zivoti) postavljati kao neki a prirori aksiom? Sta je normalno a sta nenormalno? Da li je normalno samo ono kako rezonuje, kako zivi i dela vecina u drustvu(a znamo da je moral recimo kroz istoriju ljudske civilizacije promenjiva kategorija, odnosno od epohe do epohe predmet moralnosti-normalnosti, nemoralnosti-nenormalnosti se menjao. Drsutvena pravila(i pisana i nepisana) su se cesto menjala.

  12. teutonac_bg says:

    nastavak: dodao bih ovo…smatram da vise manje svi ljudi u svojim razmisljanjima, u svojim delima, svojim htenjima, zeljama polaze pre svega od sebe. Osoba polazi od sebe i onoga sta zeli. Znaci polazi od svog ega, svog ‘ja’. Smatram da je ego potreban ljudskim bicima, i bitan sastojak svakog bica. Bez ega, smatram da ne bi bilo ni motivacije. Motivacije da se radi, da se postigne nesto, da se ima, da se napreduje. S toga, psihoanaliza koja se recimo nadogradjuje religioznoscu(posebno hriscanstvom) cini ljudima vise stete nego pozitivnog. Jer, anatemise ego, egoizam i sl. U egu i egoizmu, odnosno u zelji da se ostvarimo kao pojedinci, kao individue, nema tu niceg loseg. Granica koju u tom domenu vidim jeste granica u ugrozavanju, vitalnom ugrozavanju drugih. Kada kazem ugrozavanje, onda zaista i mislim na one ekstremene oblike istog(kada se ugrozava neciji zivot, imovina, opstanak). Sve do te granice, pak smatram moguce prihvatljvim, i sve do te granice ego i egoizam smatram kao potreban mehanizam u ljudskim bicima. I ne slazem se sa onim pristupima u psihoanalizi(posebno oni delovi koji se u teoriji i praksi potpomazu i religijskim shvatanjima-kohabitacija psihologije i reliigije, koji a priori osudjuju ego. Kako sam po sebi, tako i nus pojave ega(npr doze egoizma, doze egocentricnosti, pa i doze narcizma). Religije(a posebno hrisnastvo) ego recimo smatraju medju ‘najvecim gresima’, preporucujuci eliminaciju istog. Po mom misljenju ta preporuka je u rangu preporuke da ljudi eliminisu, ili ajd blaze recno da sputaju sami sebe, svoje sosptvo, unutar sebe. A istovremeno kazu:’treba biti svoj, sa izgradjenim identitetom’. Kako covek od razuma, ratia, moze biti svoj, ako pri tom eliminise svoe sopstvo? Ako ego u prevodu znaci ‘sopstvo, odnosno ja’, kako eliminacijom sopstva covek moze postati i biti svoj. Kako je skromnost i krotkost(koju takodje preporucuju i psihologija i rligija) ‘put do sopstvenog identiteta? Znaci, ako nemamo zelja, htenja, ocekivanja, nade, ciljeve, ako sputavamo sosptveni rezon, razmisljanje, sopstvene argumente, kako onda covek da bude svoj? Po mom misljenju, to je nemoguce. Kontradiktorno je i kontraproduktivno. Nije vazno da li je rec o osobi A,B,C…kontraproduktivno je za coveka kao individuu. Zato sto ljudi po prirodi nisu samo jedno ili drugo, samo altruisti ili samo egoisti, vec najcesce i jedno i drugo. Uz dosta drugih slojeva izmedju. Kritikom ega, coveku se ne cini pozitivna usluga, jer se navod da sputava samog sebe. Zbog drugih. Pa tako onda osoba A ako nesto pozeli u svom zivotu nece to ostvariti da bi izasla u susret osobi B, osoba B osobi C…itd. Ako vec treba da se rangira stepen egoizma, sebicnosti itd, pa veca je sebicnost kada neko treba da svoje zelje odlaze, ili usteze(ili da odustane od istih) zbog nekog drugog. A psihologoja i religija ljudima savetuju upravo to: sputajte svoj ego, svoje zelje, i izadjite u susret drugima. Znaci, izadjite u susret tudjem egu. Po cemu je to onda kao ‘manje sebicno’? I jedno i drugo je fakticki sebicno, zato i smatram da u osnovi mi kao ljudska bica uglavnom i zivimo i delomo vodeci se svojim egom. Ego je u osnovi ljudskog bica, kao recimo motor u automobilu, ili procesor u kompjuteru. Odstraniti ego, figurativno znaci odstraniti samog sebe.

    Zbog ovog(a i zbog niza drugih stavki u tumacenju zivota i odnosa meju ljudima) religiju(a narocito hriscanstvo) smatram kocnicarem, objektivnim kocnicarem i protivnikom coveka. Kako i dali moze biti ‘dobro za coveka’ ono sto mu uvek i u svakoj prilici ‘preporucuje’ stoicizam(trpljenje nedaca i okolnosti), stalno preisptivanje sebe i samokritiku svojih ‘grehova’, krotkost, smernost, skromnost(zapravo snishodljivost i odicanje od sebe)? Po mom misljenju, ne moze. Zbog ovih razloga podebno sam sumnjicav prema onim psihoanaliticarima i psihoanalizi(mada i iance jesam generalno prema ovoj disciplini) koji se baziraju na kohabitaciji sa religijskim konceptom, na inplementaciji religije u psihoanalizu.

  13. Helena says:

    @teutonac_bg dobrim delom cu se sloziti sa tvojim misljenjem i opservacijom na temu hriscanstva i psihoanalize. No ono sto mislim da si ispustio a sto je vrlo bitno je to sto ego vrlo cesto ako nije pod kontrolom odnosno ego vlada nama, odnosno previse nas razjeda same ili pak nasim egom previse razjedamo i povredjujemo druge dolazi do problema na zdravstvenom nivou, sto psihickom sto fizickom. Ljudi tada postaju nezadovoljni, onda nesrecni i zive u jednoj potpunoj disharmoniji ili sa sobom ili sa svojim okruzenjem. Naravno niko ne zeli da mu bude lose i da bude nesrecan svi tragamo za srecom, pa tako ukoliko ne mozemo da se razumemo sa nekim ko ima neki problem sa egom, vrlo cesto je i po nas i po tu osobu bolje da se rastanemo/udaljimo nego da se mucimo i budemo nesrecni, i to o cemu ti pricas je vise stvar kompatibilnosti medju ljudima nego toga da psihijatri idu okolo i pricaju kako od takvih ljudi treba bezati. Oni su samo neko ko ce uvek stati na stranu ugrozene strane, a to je strana koja se obratila za pomoc ili bila prinudjena da je trazi. To je deo njihove etike, da upozore i stave do znanja pacijentu da neko ili nesto za njih nije dobro. Princip je prilicno slican kso kad imas bolesno srce, ti ne moras da se pridrzavas saveta lekara, ali onda na svoju odgovornost ugrozavas sebi zdravlje i zivot. Prosto psihijatri su lekari i krecu sa pozicije toga sta nas zdravstveno/zivotnougrozava i sta nam zdravstveno prija, tj. kako da budemo srecni koliko god je to moguce u sistemu koji sustinski nije ustrojen tako da se moze biti previse srecan. Problem je ogroman, i to iz licnog iskustva mogu da kazem, kada zavolite osobu koja nije sposobna da voli i pritom uziva u tome da vas povredjuje. Na svojoj kozi sam osetila sta znaci verovati da i ljudi koji imaju neki problem mogu biti srecni i funkcionalni u emotivnim vezama uz puno podrske i razumevanja. U mnogim slucajevima to nije moguce jer ti ljudi prosto ne zele ama bas nista da menjaju kod sebe jer i ne misle da imaju problem vec su ubedjeni da su svi drugi problem. To je poprilicno nezgodno i nazalost takvi ljudi zbog prirode svoje licnosti koja je vrlo kruta, bivaju sami i odbaceni, a ne zbog toga sto ih lekari stigmatizuju.

  14. Psihopata says:

    „Onog trenutka kada shvatimo da smo ludi, prestajemo to biti“ Ne nego onog trenutka kada shvatis da si lud, postajes samo ludak koji je svesan svog ludila.
    Da ja sve vas pitam, kada bi skupili sve te „normlne na gomilu“ kada bi im usli u svest, kada bi ogulili sve maske i nametnu te norme, kada bi se docepali onoga o cemu misle kada su sigurni da te misli niko ne vidi, kada bi svi oni stali goli onakvi kakvi jesu u mraku svoje glave… za koliko ljudi na celom svetu bi mogli reci da su normalni? Da nemaju bar neki vid poremecaja licnosti, egocentricnosti, pa cak i patoloskog laganja… koliko ljudi na planeti bi ostalo citavo, bez i jedne psihicke anomalije? Hvala

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *