Plakanje predstavlja univerzalno ponašanje za čitavu ljudsku populaciju, još od starih Grka verovalo se da ono ima katarzičku funkciju odnosno funkciju da nam olakša tenziju i “očisti um” usled nagomilanih negativnih emocija. Kasnije je katarzička funkcija plakanja bila naglašavana kroz Frojdovu psihoanalizu kao način otpuštanja neizraženih i blokiranih negativnih emocija. Generalno, plakanje deluju oslobađajuće, ipak ne doprinosi svako plakanje da se osećamo bolje već samo ono koje će nam doneti novo razumevanje ili prihvatanje situacije koja je bila okidač za plakanje.

Zašto plačemo?

Postoje različite psihofiziološke teorije zašto ljudi plaču, jedna od poznatijih je teorija dve faze. Prema ovoj teoriji, plakanje predstavlja ponašajnu manifestaciju prebacivanja rada organizma sa simpatičkog na parasimpatički autonomni nervni sistem. Šta to zapravo znači? Kada smo uzbuđeni i pod tenzijom, emotivim nabojom, radi simpatički nervnin sistem suprotno kada smo relaksirani, smireni, aktiviran je parasimpatički nervni sistem. U trenutku kada napetost doživi vrhunac, plakanje predstavlja tačku prebacivanja aktivnosti sa jednog sistema na drugi, te vraća organizma u stanje smirenosti. Ovo se dešava ne samo kada smo preplavljeni tugom, već i kada osećamo neizmernu sreću.

Zašto neki ljudi ne plaču?

U psihoterapijskoj praksi srećemo se sa ljudima koji izveštavaju da ne mogu da plaču iako imaju potrebu za time. Problem sa nemogućnošću plakanja je interpretacija plakanja kao nečeg što je sramotno, nedozvoljeno, odražava slabost. Na primer, takve osobe su kroz odrastanje dobijale poruku da ne treba da plaču, da je to ružno, da samo “kukavice” plaču i sl. Pošto se plakanjem obično izražavaju negativna osećanja, najčešće osećanja tuge i žaljenja osobe potiskuju. Vremenom osobe ne dopuštaju sebi da budu tužne, što može kasnije doprineti razvoju psihosomatike, anksioznosti ili depresije . U radu sa ovakvim klijentima, cilj nam je da im objasnimo da plakanje i priznavanje postojanja emocije tuge nije odraz slabosti već prirodna reakcija na negativne događaje (gubitke-raskid, razvod, smrt bliskih ljudi, gubitak posla i sl.) i da plakanje i prhvatanje tuge može doprineti da ona bude manje intenzivna i vremenom nestane. Ne postoje dobre i loše emocije, već su sve to stanja koja treba prihvatiti i osvestiti jer nam pomažu da razumemo sebe i svoje unutarpsihičke konflikte. Ipak, plakanje ne treba biti samo proces pražnjenja, katarze, ono što je važno jeste da nakon plakanja razmislimo kako najbolje da rešimo ili prihvatimo problem koji je bio okidač za plakanje. Dakle, i plakanje treba zaokružiti smislom.

Zašto se neki ljudi lako zaplaču?

Za razliku od ljudi koji ne plaču ili to retko kada čine, postoje i oni koji će skoro uvek zaplakati ako npr. gledaju neki tužan film, ili prisustvuju nekoj tužnoj sceni, ali takođe i ako se dešava nešto što ih je jako obradovalo. Ovakvi ljudi su po prirodi osetljiviji, pa bilo kakve draži od spolja ili iznutra (neke misli ili sećanja) mogu isprovocirati njihovo plakanje. Ovo lako plakanje može biti problem u socijalnoj interakciji, npr. u školi ili na poslu, te osobe često mogu osećati stid i neadekvatnost. Kod ovakvih osoba cilj je da pre svega prihvate svoju osetljivost, da ne osećaju da su manje vredni zbog toga a zatim da nauče da je mogu kontrolisati. Plakanje može služiti i za manipulaciju, po prirodi ovo ponašanje predstavlja poziv za pomoć, pa se ljudi često saosećaju i žele da pomognu osobi koja plače što neki umeju da upotrebe za dolaženje do različitih ličnih ciljeva – psiholoških ili materijalnih.

Kada se u terapijskom kontekstu osoba zaplače, zadatak psihologa je da sačeka i podrži ovaj proces (gest kada terapeut ponudi maramice označava odobravanje procesa plakanja i dozvolu klijentu da nastavi) a zatim postavi pitanje “Šta Vas je rastužilo” ili “Šta Vam je prolazilo kroz glavu dok ste plakali”. Često već sama priča o stvarima koje je muče osobu potakne na plakanje što je signal da je to za nju bolna ali i značajna tema i da smo na pravom putu. Dakle, plakanje pored katarze i olakšanja, omogućava da se dođe do onoga što zapravo muči osobu.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

e-mail: vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja