U jednom od prethodih tekstova govorili smo o tome kako neki ljudi mogu biti skloni izbegavanju emocija. Njihov glavni mehanizam se sastoji u tome da ukoliko ,,primete“ javljanje emocija u nekoj situaciji oni ih zanemare ili ,,odseku“. U osnovi izbegavanja emocija stoje misli odnosno uverenja koja govore nešto o tome zašto emocije treba izbegavati. Ono što je zadatak psihologa je da dopre do tih uverenja i da ih promeni. Prikazaćemo vam dva načina kako je moguće raditi na promeni negativnog odnosa prema sopstvenim emocionalnim doživljajima.

1.Ostati sa emocijom

Problem: Klijent saopštava da kada se doživi da ga neko kritikuje ili povređuje, on se automatski distancira, odvaja od takvih emocija, kao da ,, izlazi iz svog tela“, jer se tu oseća fizički slabo i ne može da govori.

Ključno uverenje klijenta: Doživljaj povređenosti je previše težak i moram da ,,pobegnem“ od njega.

Alternativna perspektiva: Ako nađem načina da ostanem sa emocijom, to će mi pomoći da se suočim sa njom mnogo efikasnije sa reakcijom na kritiku ili odbijanje.

Predviđanje klijenta: Ostajanje sa emocijom će me uznemiriti. Bol će postajati sve intenzivniji i moraću mongo više da se borim sa emocijom i da je blokiram.

Terapijski eksperiment: Terapeut se dogovara sa klijentom da pričaju o situaciji u kome se osetio kritikovan. Pre nego što je počeo da blokira emociju tako što zamrzavajući svoje fizičke senzacije, terapeut traži od njega da se umesto toga fokusira na svaki deo svog tela, da se koncentriše na to šta fizički doživljava, počeći od osećaja u prstima i nogama.

Rezultat: Klijent uči da toleriše bol u svom telu odnosno abdomenu i pokušava da reaguje konstruktivnije nego što je to radio kada je bežao od emocija. Kada se doživi emocije na planu fizičkih senzacija i kada shvati da je to moguće preživeti on sve lakše može da priča o njima.

Dalji koraci: Klijent vežba da ostane u kontaktu sa svojim emocijama kad god ih doživi i kad god oseti da će početi sa njihovim blokiranjem. Nakon što nauči da prihvati emocije on počinje sa treningom asertivnog izražavanja onoga što oseća, odnosno uči da komunicira o svojim emocijama a ne da ćuti kada se one pojave.

Problem: Klijentkinja izveštava da stalno blokira negativne misli i osećanja tako što sebe pretrpava obavezama, posledica toga je konstantno osećanje umora koje je psihofizički iznuruje.

Ključno uverenje klijenta: Ukoliko dozvolim sebi da ispitam svoje negativne misli i negativna osećanja, postaću depresivna i više umorna nego što sam sada i neću moći da obavljam svoje kućne poslove i da čuvam decu.

Alternativna perspektiva: Ako razvijem strategije uz pomoć kojih ću moći da identifikujem i ispitam svoje negativne misli i osećanja, shvatiću da ja imam veću kontorlu nad njima nego oni nada mnom. Izbegavajući ih samo postajem sve više iscrpljena i ne mogu da se opustim.

Perdviđanje klijenta: Ako dopustim sebi da se bavim svojim emocijama i mislima osetiću se depresivnom i izmorenom i biću manje fizički funkcionalna da obavljam kućne i druge poslove.

Terapijski eksperiment: Klijentkinja je dobila zadatak da tri nedelje beleži (umesto da izbegava) svoje negativene misli i osećanja (npr.,,Ja sam neuspešna.“, ,,Nisam dovoljno dobra“). Takođe beležila je i svoje aktivnosti i stepen umora (od 0-5). Na seansama je radila na svojim negativnim mislima tako što je uviđala njihovu besmislenost.

Rezultat: Klijentkinja je uvidela da što se više suočavala sa svojim mislima koje su bile praćene niskim raspoloženjem, postojala je sve manja briga o tome da će je one potpuno nadvladati i preplaviti. Puštajući misli da se automatski jave i prođu kroz glavu ali ne trošeći energiju na njihovu blokadu ona se sve manje osećala umorno i nije neprestano zadavala sebi nove aktivnosti koje su joj služile da odagna negativne misli i osećanja.

Kako smo mogli da vidimo iz prikazanih terapijskih tehnika, mnogo je bolje suočiti se sa negativnim i bolnim emocijama umesto ih stalno blokirati. Što ih više blokiramo više im pridajemo na značaju – ukoliko ih ne zaustavim mogu izgubiti kontrolu, mogu doživeti bol, mogu me odvesti u ,,ludilo“. Pridavanjem tolikog značaja emocijama sve više postajemo nemoćni da ,,preuzmemo stvar u svoje ruke“. Paradoksalno, samo onda kad im dozvolimo da se jave, kad ih doživimo i uvidimo da možemo to podneti postajemo mnogo otporniji i emocionalno stabilniji.

Sanja Marjanović

dipl. psiholog