Terapija parova je psihološki tretman parova koji su u vezi ili braku. Osnovni cilj terapije parova je pomoć paru da ostvare i unaprede međusobni odnos u braku ili vezi. Međutim, prvo se možemo pitati šta podrazumeva dobar odnos? Dobar odnos je onaj u kome partneri postižu veći stepen zadovoljstva (kroz zadovoljavanje svojih želja) nego nezadovoljstva (koje su posledica konflikata, svađa i neslaganja). Cilj temeljnog tretmana jeste rad na onim aspektima odnosa koji će ojačati stepen zadovoljstva odnosom kao i rad na otklanjanju onih faktora koji doprinose bračnom nezadovoljsvu ili nezadovljstvu u vezi.

Uzorci nezadovoljstva i odustva zadovoljstva ne moraju nužno biti identični. Odsusutvo zadovoljstva ne znači apriori nezadovoljstvo. Na primer, česti uzroci odustva zadovoljstva u vezi ili braku mogu biti: nezadovoljavajući seks, nedovoljno provođenja zajedničkog vremena, manjak zajedničkih interesovanja i aktivnosti, monotonost, rutina, odsustvo inovacija i inicijative jednog ili oba partnera, problemi na poslu ili hroničan umor jednog ili oba partnera itd. Neki od tipičnih uzroka nezadovoljstva su: konflikti i svađe, prevara, odusustvo komunikacije, međusobno optuživanje, težnja da se kontroliše partner, posesivnost, nerešavanje problema i gomilanje ljutnje itd.

Zbog čega parovi dolaze na terapiju?

Parovi dolaze na terapiju na inicijativu jedne strane ili ređe na obostranu inicijativu. Često inicijativu za rešavanje problema i dolazak na terapiju imaju žene ili devojke, dok su njihovi partneri često skeptični, nezainteresovani ili čak imaju otpor prema ovakvoj vrsti tretmana. Najveći broj tih muškaraca nisu dobro obavešteni o prirodi i svrsi partnerske terapije. Oni su skloni da veruju da se problemi u porodici, vezi ili braku rešavaju sami od sebe, da će “sve to proći“, da nema razloga za menjanje sopstvenih obrazaca mišljenja i ponašanja jer ne vide sopstveni udeo odgovornosti za nastale probleme u vezi ili braku. Odgovornost za probleme uvek je zajednička, čak i kada to ne izgleda na prvi pogled. Tipičan primer je prevara. Kod prevare izgleda kao da je u potpunosti jasno ko je odgovoran za nastanak problema (onaj koji je počinio prevaru) ali zapravo oba partnera ne uviđaju koji su to problemi prethodili prevari i narastanju nezadovoljstva, međusobnom distanciranju i/ili netrpeljivosti.

Ponekad parovi dolaze na terapiji na obostranu inicijativu. U tom slučaju prognoza terapijskog uspeha je velika jer je par motivisan na promene, ima kapacitete za pravljenje dogovora, kompromisa i formiranja zajedničkih ciljeva. Postojanje zajedničkog cilja je ključ uspeha partnerske terapije. Zašto? Ako obe strane u konfliktu uvide da će imati koristi od promene svog ponašanja, oboje će imati želju da se menjaju i mjenjanje sebe neće opažati kao žrtvu ili ustupak drugoj strani. Svaki konflikt se može rešiti uspešno uz manje ili više napora ali samo u slučaju kada su parovi motivisani, spremni na saradnju i međusobnu komunikaciju a to je slučaj kada par ima zajednički cilj.

Parovi najčešće dolaze na terapiju zbog prevara (jednog ili oba partnera), posesivnosti, neslaganja oko važnih životnih ciljeva, nemogućnosti da zajednički donesu neke važne odluke, odusustva međusobne komunikacije, nagomilanog besa i nezadovoljstva, seksualnih problema itd. Bez obzira o kom problemu je reč, tretman problema podrazumeva:

Identifikovanje problema – neki parovi iako su u konfliktu i kritikuju jedan drugog, nisu u stanju da precizno i jasno definišu problem koji imaju. Nekada su problemi jasni, vidljivi i očigledni kako paru tako i terapeutu a nekada su uzroci problema skriveni, nejasni, neizgovoreni i zahtevaju definisanje. Definisanje problema ne podrazumeva optuživanje i identifikovanje krivaca, već samo precizan opis problemske situacije, načina na koji se problem ispoljava u svakodnevnom životu, domena odnosa u kojem se problem ispoljava, aktera koji su uključeni u problem i želje čije je zadovoljenje ometeno nastalim problemom.

Definisanje zajedničkog cilja – podrazumeva definisanje cilja koji je prihvatljiv i poželjan za obe strane i koji dovodi do zadovoljenja želja koje su bile blokirane problemom. Zajednički cilj postaje osnovni izvor, generator motivacije za rešavanje problema.

Podela odgovornosti – prihvatanje lične odgovornosti za nastali problem. Učenje partnera da shvate da je odgovornost u odnosu uvek zajednička i da obe strane imaju svoj lični udeo i odgovornost u nastanku problema. Preuzimanje odgovornosti je preduslov za promenu.

Uspostavljanje narušene komunikacije – otvorena i direktna komunikacija je jedino stredstvo za rešavanje probema. Iz tog razloga neophodno je uspostaviti komunikaciju tamo gde ona izostaje (na primer: odsustvo komunikacije u seksu), otkloniti prepreke koje ometaju komunikaciju (na primer: rešiti emocionalne probleme kao što su bes, anksioznost itd.) ili učiti partnere veštinama komunikacije koje im nedostaju (na primer: učenje asertivnih veština komunikacije).

Definisanje strategija za rešavanje problema – podrazumeva definisanje koraka u rešavanju problema. Na primer redosled rešavanja problema može biti sledeći: otklanjanje negativnih emocija koje sprečavaju komunikaciju i fleksibilnost u sagledavanju situacije (npr: bes), uspostavljanje iskrene i direktne komunikacije, promena konkretnih aspekata ponašanja koje kod partnera provociraju nezadovoljstvo, pronalaženje altrenativnih načina da se zadovolje parnterove želje itd.

Promena ponašanja – direktna primena i uvežbavanje novih obrazaca ponašanja koji su proistekli iz osmišljenje strategije za rešavanje konkretnog, aktuelnog problema. Bez dosledne primene novog ponašanja u praksi nije moguće postići željene promene.

Na kraju treba istaći da uloga terapeuta u terapiji parova nije uloga sudije, nekoga ko pronalizi krivice, deli kritike i govori šta treba neko da uradi. Naprotiv, uloga terapeuta je da sasluša i razume, ne kritikuje i prihvata podjednako obe strane u problemu. Takođe, uloga terapeuta je da bude facilitator komunikacije, neko ko pomaže u definisnju zajedničkih ciljeva i pronalaženja adekvatnih strategija rešavanja problema.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog