Nekoliko zabluda o paničnom napadu

panic atack

Panični napad može biti veoma zastrašujuće i neprijatno iskustvo, ali ono apsolutno NIJE OPASNO. Možda biste se začudili kada biste čuli da panični napad predstavlja jednu prirodnu reakciju organizma koja se prosto javlja van odgovarajućeg konteksta. Kod svih sisara, ne samo kod čoveka, postoji tzv. bori-se-ili-beži reakcija organizma (eng. fight-or-flight)  u kojoj se on fiziološki priprema na određenu vrstu ponašanja. Ovo je refleksna reakcija i neophodna je kako bi jedinka opstala u sredini punoj predatora. Na osnovu posebne fiziološke reakcije vi postajete informisani i pripremljeni da se suočite sa opasnošću i spasite sebi život.

Zamislimo sada jednu savremenu ugrožavajuću stresnu situaciju. Na primer, prelazite preko železničke pruge automobilom koji u jednom trenutku staje dok vam se neverovatnom brzinom približava voz. U tom trenutku osetićete momentalni udar adrenalina u vašem telu, koji će biti praćen panikom, i veoma snažnom potrebom da pobegnete od „predatora“ koji vam se približava neverovatnom brzinom.  Fiziološke reakcije koje će se pokrenuti u vašem telu su:

● Ubrzani rad srca

● Ubrzano disanje

● Povećanje mišićne tenzije

● Suženje krvnih sudova i redukciju protoka krvi u vašim ekstremitetima (hlađenje nogu i ruku)

● Povećani krvni protok u vašim mišićima

● Otpuštanje šećera iz jetre u vaš krvotok

● Pojačano znojenje

Intenzitet ove reakcije vam obezbeđuje opstanak, lučenje adrenalina i povećani protok krvi u vašem mišićnom sistemu povećava vašu pozornost i fizičku snagu. Da su ove reakcije sporije, možda nikada ne biste mogli da reagujete na vreme u rizičnim situacijama.

Prilikom spontanih paničnih napada, vaše telo reaguje potpuno na isti način koji smo upravo opisali. Ono što panični napad čini jedinstvenim i teškim za prevladavanje je što se ovakva telesna reakcija javlja u odsustvu bilo kakve trenutne i očevidne opasnosti. Ono što je još zajedničko je da vi ne znete zašto se takve reakcije javljaju one su jednostavno automatske. Upravo zbog toga što ne možete da objasnite tako intenzivne reakcije vašeg tela čitav doživljaj vam izgleda mnogo strašniji nego što jeste.

Niko ne zna u potpunosti zašto se javljaju spontani panični napadi i zašto se inače normalna reakcija organizma koji se priprema na beg iz ugrožavajuće situacije javlja bez ikakvog očiglednog razloga i van konteksta. Neki su mišljenja da uvek postoji neki okidač u spoljašljoj okolini koji ne mora biti očigledan a koji provocira panični napad. Neki pak misle da su iznenadni napadi rezultat trenutnog fiziološkog disbalansa. Ono što se sigurno zna je da postoji veća tendencija javljanja paničnih napada kod osoba koje su preživele određeni stres i/ili doživeli neki značajan gubitak u životu. Ipak, samo neki ljudi koji su doživeli stres ili gubitak imaju panične napade, dok neki drugi mogu patiti od glavobolja, drugih psihosomatskih smetnji, reaktivnih depresija, itd.

Pošto prilikom paničnih napada ne postoji trenutna i očigledna opsanost iz spoljašnje okoline, vaš um usled fiziološke reakcije organizma može „iskonstruisati“ opasnost. Vaš misaoni proces može izgledati ovako: „Ako se osećam ovako loše, mora biti da sam u nekoj opasnosti. Ako nema opasnosti spolja, moguće je da je ona unutar mene.“ Nakon ovog zaključka slede poznate zastrašujuće misli kojima se POGREŠNO tumače fiziološke reakcije organizma: „Dobiću srčani udar“, „Prestaću da dišem“, „Počinjem da ludim“, „ Neću moći da hodam“, „Onesvestiću se“, „Potpuno ću izgubiti kontrolu nad sobom“, „Umreću“.

Kada počnete da govorite sebi neke od gore navedenih rečenica, vaš strah će postajati sve veći i veći. Intenzivni strah će činiti da vaše telesne reakcije postanu još gore, što opet povećava osećanje straha, tako bivate uhvaćeni u zamku panike.

Najbolji način da se izađe iz ovog začaranog kruga je da shavtite da ono kroz šta prolazi vaše telo NIJE NEŠTO ŠTO JE STRAŠNO I OPASNO. Sva opasnost koji vidite je iluzorna, produkt panike je vaša interpretacija fizioloških reakcija koje se javljaju u organizmu. Prema tome,postoji nekoliko ZABLUDA koje su uobičajene za  osobe koje imaju panične napade,pokušaćemo sada da vam ukažemo na iste.

Panični napad ne može prouzrokovati srčani udar ili prestanak rada srca. Postoji suštinska razlika između rada srca pri paničnom napadu i srčanom udaru. Tokom paničnog napada, vaše srce može biti ubrzano, i s vremena na vreme imati više ili manje udara nego što je predviđeno. Neki ljudi izveštavaju i o bolu u grudima koji prođe veoma brzo. Nijedan od ovih simptoma se ne pogoršava pokretom ili povećanom fizičkom aktivnošću. Tokom srćanog udara, uobičajeni simptomi su kontinuirani bol i pritisak, kao razarajući osećaj u centralnom delu grudnog koša. Ubrzani rad srca postoji ali on je nešto što je sporedno u odnosu na jak bol koji je primarni. Bol i pritisak u grudima se povećava ukoliko pokušavate da se dodatno pokrećete, naprotiv, u takvim situacijama se preporučuje mirovanje. EKG zapisi,takođe pokazuju razliku- kod paničnih napada za razliku od srčanih abnormalnosti ne postoje nalazi koji upućuju da se nešto neobično dešava već se registruje samo ubrzani rad srca.

ZAKLJUČAK: Nema osnove za povezivanjem srčanog udara sa panikom. Panični napad nije predvorje srčanog udara!

Panični napad neće prouzrokovati prestanak disanja ili gušenje. Uobičajeno je da u toku paničnog napada osetite da vam se grudni koš nekako sužava i da vaše disanje postaje otežano. Ovo vas može dovesti do zaključka da ćete se ugušiti. Kada ste pod stresom vaš vrat i grudni koš se skupljaju i redukuju respiratorni kapacitet. Budite sigurni da je sve u redu sa vašim disanjem i da će „stezanje“ ubrzo prestati. Naš mozak ima refleksni mehanizam koji  će vas naterati da dišete u slučaju da nemate dovoljno kiseonika. Ako ne verujete pokušajte jednostavnu i poznatu stvar-zaustavite dah na nekoliko minuta i pratite šta će se desiti-u jednom trenutku ćete osetiti jaku refleksnu potrebu da udahnete što više vazduha.

ZAKLJUČAK: Gušenje i doživljaj redukovanog disanja tokom paničnog napada, jeste neprijatan doživljaj ali ne i opasan. Umesto da razmišljate kako ćete se ugušiti fokusirajte se na to da udahnete vazduh duboko par put i to smirenim tempom.

Panični napad ne može izazvati nesvesticu. Osećaj vrtoglavice tokom paničnog napada može prouzrokovati strah da ćete se onesvestiti. U tom trenutku postoji blaga redukcija cirkulacije krvi u vašem mozgu, većinom zbog toga što je tada i disanje ubrzano. Ova reakcija nije opasna i može se regulisati laganim disanjem, iz abdomena (pogledajte tekstove na našem sajtu koji govore o tehnikama disanja). Takođe, od velike pomoći može biti i to da se malo prošetete okolo koliko vam uslovi dozvoljavaju. Pustite da osećaj vrtoglavice splasne i nemojte se boriti sa njim.

ZAKLJUČAK: Zbog toga što vaše srce pumpa krv jače i povećava cirkulaciju u vašem organizmu verovatnoća da se onesvestite je nikakva. Prema tome, dišite duboko i smireno iz stomaka i prošetajte nekoliko koraka dok se situacija ne stabilizuje sama od sebe.

Od paničnog napada nećete poludeti. Redukcija protoka krvi u vašem mozgu tokom paničnog napada javlja se usled arterijske konstrikcije, što je normalna posledica ubrzanog disanja. Ovo može prouzrokovati osećaj dezorjentacije i  neralnosti što vas može zastrašiti. Ako se ovakav osećaj nastavlja, podsetite sebe da to ima veze sa trenutnom redukcijom cirkulacije u važem mozgu i da nema nikakve veze sa „ludilom“ bez obzira koliko to vama izgledalo čudno i neobjašnjivo.

ZAKLJUČAK: Niko nikada nije poludeo od paničnog napada. Ma koliko izgledaju loše, senzacije nerealnosti će vremenom proći i potpuno su bezopasne.

Ono što se nameće kao glavni zaključak ovog teksta je da panične reakcije NISU OPASNE ma koliko se to učinilo na prvi pogled. Ipak, veoma je lako da se na osnovu telesnih reakcija uz pomoć naših interpretacija stvori osećaj straha ali u takvim trenucima se treba stalno podsećati da se ne vredi plašiti i pogoršavti situaciju već pustiti da „oluja“ prođe. Ono što znamo sigurno da u realnosti opasnost ne postoji prema tome nema mesta za strah i paniku.

Sanja Marjanović

dipl.psiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

39 komentara na: “Nekoliko zabluda o paničnom napadu

  1. Marija says:

    ja imam panicne napade cesto ali nikad ne mislim da cu umreti ili poludeti!!! ja mislim da je to neka zabluda da u osnovi panicnog napada stoje ta dva straha. Ne mislim da cu se ugusiti, poludeti, umreti, pasti u nesvest i slicno.. ali ipak imam panicne napade! kako to?

  2. Voodoo says:

    Ja imam panicni napad i to od kad mi je otac umro. Prvih 6 meseci nakon smrti sam se osecala „normalno“, kao da sad ne postoji nista gore od toga, ali nakon toga sam dobila opasne glavobolje, kasnije su se ispostavile kao posledica anksioznosti. Konacno su prosle, ali sad imam napad panike, ubrzani rad srca i strepim da se nesto strasno ne desi. Kao da ludim, a znam da ne ludim. Svesna sam da je iz moje glave, ali ne znam kako da se konacno oslobidm toga.

    • Profile photo of Dr Vladimir Misic
      Dr Vladimir Misic says:

      Postovana, panicni napadi mogu biti prouzrokovani stresnim događajima a često su to gubici bliskih osoba. Ukoliko ste u mogućnosti, možete nam se javiti kako bismo Vam pomogli da prevaziđete napade panike. Srdačan pozdrav.
      Vaš psiholog

  3. Jelena says:

    Kako bih mogla da stupim u kontakt sa nekim od psihologa,jer imam slične probleme i tegobe ,htjela bih da mi netko pomogne pokojim savjetom.
    Neke stvari su se počele dešavati nakon smrti jako bliske osobe,..a onda nakon par godina jedna određena trauma mi sad zadaje tegobe…
    Unaprijed zahvaljujem!

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana, nase kontakte imate sa desne strane pocetne stranice sajta. Postoje dve opcije psiholoskog savetovanja-uzivo (ako ste iz Beograda-zakazivanje putem telefona) ili putem skajpa (zakazivanje putem e-maila:savetovaliste@vaspsiholog.com). Srdacan pozdrav.

  4. Amra says:

    Poštovana psihologinjo Sanja,veliko Vam hvala na ovom tekstu
    o paničnom poremećaju,jer i sama se borim sa tim.Mnogo mi je
    pomoglo,što sam pročiatala ovo što ste napisali i još jednom
    VELIKO VAM HVALA 🙂

  5. akica says:

    Svaka cast na tekstu hvala vam mnogo! Dali ste mi nekako snagu i inspiraciju da se i dalje borim sa napadima! imam svog psihologa al je dobro poslusat savet i drugog! nego ono sto mene zanima,za vreme panike se ne moze poludeti al inace dal moze panika toliko izludeti coveka da psihicki pukne? unapred hvala 🙂

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana, zahvaljujemo se na lepim recima. Sto se tice Vaseg pitanja, u principu osobe koje pate od panicnog poremecaja a ne uspevaju da rese taj problem mogu procenjivati da su bespomocne, usled prirode problema mogu izbegavati da izlaze iz kuce i osećati se deprimirano. Zato je vazno aktvino se pozabaviti ovim problemom, obratiti se strucnom licu koje Vam moze adekvatno pomoci i biti uporan. Srdacan pozdrav.

  6. akica says:

    Hvala jos jednom 🙂 ! I jos jedno pitanje ako nije problem,koliko dugo traje lecenje msm koliko dugo panicni napadi traju od prilike !? unapred hvala

  7. aki says:

    Bas sam se pronasla u ovom tekstu,hvala vam sto ste razjasnili neke stvari ali ja imam strah i uznemirenost u vecini dana. Na to me jos i brine glavobolja i zbog toga mislim da bolujem od necega iako sam uradila neke analize i sve su u redu,mozda to ima veze i zato sto mi je majka umrla kad sam imala 12 god.

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana, ukoliko ste u mogucnosti mozete nam se javiti za psiholosko savetovanje kako bismo Vam pomogli da prevazidjete problem sa anksioznoscu. Smrt Vase majke moze imati nekakvog udela u nacinu Vaseg trenutnog funkcionisanja ali to nije jedini i neposredni uzrok Vaseg problema. Srdacan pozdrav.

  8. marija says:

    Ja imam panicni poremecaj sa agorafobijom vec 10 godina,idem kod psihijatra i sada su ti napadi jako retki,ali evo poslednjih nekoliko dana imam glavobolju u obliku neke tenzije,bol u vtatnom delu,potiljku i malo sam se uplasila,tj prvo sam pocela da osecam napetost i par napad panike ,a sada i ovo,pa sam htela da pitam da li je i ovaj simptot vezan za paniku ili je to nesto drugo,da li i to moze da bude vezano za panicni poremecaj.

  9. Dejan says:

    Postovani
    Imam 35 god ,nemam poroka ,redovno treniram (trening je mozda malo intezivniji ,nego sto bi trebao za rekrativca)od prije nekoliko dana imam neki cudan strah od srcanog udara ,sve pocinje tokom fizickog treninga ili bilo koje druge aktivnosti koje za posledicu imaju ubrzan rad srca(kao normalnu pojavu ).Stalno mislim da mi se srčani ritam nece vratiti u normalu ,od toga dobijem nenormalan strah koji za posledicu upravo ima povecanje srčanog ritma .Kada se sve to sabere dobijem panicni napad ,imam nenormalan nalet energije i straha ,prosto moram nekud da pobegnem .Danas sam imao panicni napad,i ovo je drugi u zadnjih 7 dana.Trenirao sam u teretani,i uobicajeno trening zavrsavam 10-15 min kardio treninga na traci za trcanje .
    Posto ta sprava omogucava pracenje otkucaja srca ,ukljucio sma tu opciju i otkucaji su se kretali u rasponu od 140 do 150 ,trcanje mi je palo ugodno ,bez naprezanja pri disanju jer sam u kondiciji,bez ikakvih bolova u grudima (ishemicnih bolova).Trcanje sam zavrsio i onda poceo da merim puls ,tada je nastupio taj strah,jer puls nije opadao onako kako sam ja to želio, od ubrzanog rada srca koje ce se zavrsiti najgore obuzeo me je strasan strah ,onda krece to ludilo da moram nekud da pobegnem ,sabrao sam se i krenuo u Hitnu ,dok sam vozio bio sam u grču i počele su da mi ruke nenormalno trnu sto me je jos vise uplasilo .Uletio sam u hitnu ,u stanju koje je uplasiolo sve prisutne tamo ,,,Opet sem ubrzanog rada srca nista,utrnulost se povukla u nekih 20 sec,(utrnolost je kao kad zapsete na ruci ,pa ono karekteristicno bockanje ).Zelim napomenuti da za to celo vreme ubrzanog ritma srca,nisma osecao nikakvu bol ,karekteristicnu za Srcani napad !
    EKG nije pokazao nista se, ubrzanog rada,uz par reči doktora ,puls je opao .
    Ali ovo je za mene koji sam vrlo racionalan i stabilna osoba veoma iritirajuce
    Zlim napomenuti da sam ucesnik rata ,i imam strah od jakih i iznenadnih zvukova ,pogotovo gromova ,koji me podsecaju na detonacije .Pre 2 god sam radio ultrazvuk srca ,koji je bio u najboljem redu
    Ako imate neki savet mnogo bi mi pomoglo

    • Amko says:

      RAZMISLJAO SAM DA IZVRSIM SAMOUBISTVO..

      Naslov sam pisao velikim slovima da vam privucem paznju (kazu reklama je cudo) a u svom tekstu detaljno ispricam moj MALII pakao,koji sam bez bilo cije pomoci i ljekara rijesio SAM SA SOBOM.. Trenutno imam 22god (cisto da znate)

      Bio sam prosjecan,zdrav i jak momak sve do nesretnog 19.5.2014god kad sam imao saobracajnu nesrecu,u kojoj sam zadobio teske povrede opasne po zivot..(autobus se zapuco direktno u moje auto,tacno sa lijeve strane u vozaceva vrata na koja sam jos bio naget)
      Sa lica mjesta prebacen sam u bolnicu,gdje su mi ljekari pored mnogo posjekotina i ugruhotina na ultra zvuku ustanovili da imam dosta slobodne krvi u trbuhu,a na CT snimku rasprsnuce slezene,koja konstantno ispumpava krv u trbuh. U ranim iskustvima sam imao dosta povredjivanja, pa tako da nisam osjecao strah i brigu,sve do momenta kada sam uocio nervozu i paniku kod doktor,dok su me trkom vozili u operacisku salu.
      Lezajucii na operaciskom stolu cuo sam kako neko rece ‘nemamo dovoljno krvi’ istog sam se trena zaledio od straha..Nakon 2,3 minute uspavali su me i na srecu operacija je bila uspjesna.. Sledeceg dana kada sam se probudio razgovarao sam sa doktorom,rekao mi je kako sam se izvukao u 5,10 minuta da ne podlegnem zbog velikog krvarenja ,da se trebam zahvalit radio stanici koja ja javnoo trazila da se hitno jave donatori te krvne grupe, mojoj rodbini i prijateljima koji su brzo to sve organizirali.. (tada nastupa klasicna bolnicka procedura nekoliko dana blaa blaa blaaa) iz dana u dan oporavljao sam se nevjerovatno brzo od operacije,ali sam isto tako sve vise i vise padao u depresiju ne znajuci kako je to zivjeti bez slezene i cemu ona sve sluzi..Dotuklo me to kada sam shvatio da nikad vise necu biti zdrav i jak kao prije,da necu nikad moci radit tezi fizicki posao,da cu citav zivot osjecat promjene vremena i nelagodu u stomaku zbog velikog reza,da cu bit neotporan na sve viruse i prehlade kao beba,da cu se morat citav zivot posvetit tome da jedem zdravu hranu da bi popravljao krv u suprotnom bi mi opadao imunitet pa bi tako bio jos neotporni na bolesti. da cu se morati redovno vakcinisati protiv meninokoke bakterije od koje mogu dobiti neizlecivu upalu mozka i sigurnu smrt.. Kako je vrjeme prolazilo prihvatao sam to malo po malo i taj tempo zivota,osjecao sam se bolje.. U navici mi je ostalo to kad se pregibam da drzim ruku na rani i grč da mi to moze opet puknuti u stomaku prilikom naglog pokretaa,,Svako malo peckanje u stomaku mislio sam da se nesto zeznulo,da cu iskrvarit, ali samo sad mozda necu imati bonus 5,10 minuta . To je tako trajalo do polovine decdmbra 2014gog. Bio sam kod djevojke te veceri, osjetio blagu nesvjesticu i cudan osjecaj u stomaku. Pomislio sam da stvarno krvarim i da mi se zbog toga nesvjesti.Panika mee hvata,ne znam sta da radim,znam da je bolmica daleko,djevojka place i pita sta mi je,ne mogu da sastavim recenicu,buncam,istrcem vani pa se opet vratim,siguran sam da cu past u nesvjest ali me nesto drzi,dolazi mi osjecaj kao da sam lud. Poslee 2,3 minute sam odlucio da krenem autm brzo prema bolnici. Djevojci sam pokusavao da kazem ako padnem da me gurne na drugo sjediste da ona nastavi,pokusavao sam reci da nazove moje roditelje,ne mogu da pricam,tusim se,nemam vazduha.. Vozio sam tako par kilometara,sustizem vozilo ispred sebe,preticem ga i kocim naglo ispred njega da trazim pomoc.. Osjetio sam veliko olaksanje kada se prozor otvorio toga vozila,neko zove moje ime ‘**** sine sta ti je,A*** strina je’. Prve komsije koje vidjam svaki dan nisam prepoznao,trebalo mi je par trenutaka. Kada sam krenuo sa njima prema bolnici ,bilo mi je malo bolje,tada sam pomislio da imam posla sa dzinima,znao sam da ne mogu poludit za 10 minuta.Doktor me je pregledao i rekao da je sve uredu,osim sto imam lupanje srca.,kao nista strasno i gledao me u velikom cudu.. Posle sam saznao da su sumnjali da je neka droga u pitanju.. (sto imamo doktore nema niko)
      Kada su me dovezli kucii isto mi se pocelo desavat,zamolio sam oca da me vozi u drugu bolnicu gdje me mogu odma detaljno pregledat i perisat po potrebi.. Posle snimanja srca dolazi mi u sobu jedna sestrica,kaze da je srce uredu i da sam najvjerovatnije imao NAPAD PANIKE,,da sam sva te desavanja umislio sebi.. Nisam mogao vjerovat,istog trena mi je bilo bolje. Sledeca dva dana kad god pomislim na to sve sto mi se desavalo,kad sam nekom pokuso da pricam o tome stizao me napad . naucio sam se brzo kontrolisat uz pomoc klipa na youtub na kojem djevojka detaljno prica sta ej napad panike,dosta mi je pomogao taj klip..
      ja sam se zabavljao na razne nacine samo da ne mislim o tome,jer ako pomislim eto ga opet.
      igrao sam igrice na mobitelju,hodao i brojao korake,rasklapo stare kucanske aparate..
      Napadi su prestali all depresija me razvaljivala..Roditelji su me molili da idem psihiatru a ja sam odbijao iz tog razloga jer bi mi propisao tablete,standardna prica za svakog ko god ode..
      Nisam izlazio cesto iz kuce,nisam priccao,sutio sam vecinom..Svi koji su me poznavali vidjeli su da nije nesto uredu sa mnom,zivot mi je se ogadio,nista me nije moglo nasmijati..
      U sred moje muke 15 januara (mislim da je to kao najdepresivni dan u godini) izvrsi samoubistvo prijatelj moga oca kojeg sam dugo godina poznavao..Ne zna se motiv ali se zna da je prije 10ak god imao psihickih problema .. Ubjedio sam samog sebe da cu i ja to isto napravit,samo sam cekao da puknem jos malo i to je to. ne znam kako ali sam dosao do zakljucka da je to uredu sto se ljudi ubijaju u takvim situacijama..Razumio sam u potpunosti kako je psihickim bolesnicima,kako im je tesko,kolika ima podrska treba.. Prijatelj i majka su me nagovorili da odemo kod nekakver zene koja gata i saljeva stravu,pokajo sam se sto sam otisao,bilo mi je samo gore.u samoubistvu sam vidio rjesenje za sve,sve je oko mene bilo lose i negativno,na vjestima samo lose, nisam imao nista pozitivno da vidim ili cujem..
      posle nekoliko dana prijatelji su me namolili da sa njjima odem na oblizno brdoo,kao da malo odemo u prirodu,pristao sam da idem..Moj je cilje bio da odemo gore i da izbacim taaj bjes iz sebe,sve negativno da ostavim,vjerovo sam da ce mi to uspjet i stvarno uspjelo..
      Trcao sam kroz sume koliko god sam mogao,u trku lomio sve sto sam mogaao,vikao iz svog glasa,pricao sam sa sobom,sta to mene muci,kako sam se doveo u takvu situaciju..sta je uzrok mog problema..??

      neek mi vjeruje ko hoce al ja kazem internet i tv.
      ne treba da me zanima rat u ukrajini,ne zanima me jeel to amerika priprema teren za nesto drugo,ne zanima me koliko je poginulo bosanaca u siriji,ne zanima me koliko je americka autobomba ubila neduznih civila,ne zanima me ko je ranjen u sarajevu,ne zanima me ko je ukro auto u tuzli,ne zanima me sta dodik prica o muslimanima,ne zanima me ko jebe koga na zvezde granda,ne zanima me sto masoni fol vladaju svjetom,ne zanima me ko planira treci sveski rat,ne zanima me ko kokosi krade,ne zanima me ko dize tri prsta a ko mjesec i zvjezdu nosi oko vrata,ne zanimaju me te porno pjevacice,ne zanimju me mc čobani,raste,đusovi,ne zanima me ta nafurana i bolesna muzika,ne zanima me koliko je duzna el pribreda bosne i hercegovine a ni koliko ukupna drzava ,,ne zanima me koliko je dilera uhapseno u banja luci… sve nam se ove iste stvari serviraju svaki dan,bilo kad i bilo gdje..

      • Vivi says:

        Ej drži se dečko. Ima nas na žalost puno s istim simptomima kao i ti. Ja imam 37 godina, dvoje djece i isto i stalno prolazim sve to. Imamerički osjećaj da nikome ne mogu niti objasnit sto mi točno je. Takozvani napadi počinju bez veze, bez razloga i najave. Gotovo deset godina je tako i zivim s tim, iako mi je sve više pun klinac….. svaki je put napad isti a opet kao da me svaki put iznenadi, uvijek me uspije totalno uplašiti.

  10. Sanela says:

    Ja se 2,5 godine patim sam panicnim napadima. Krenuli su od nezgode na putu (bez povreda). Godinu dana posle toga nisam kao covek prespavala celu noc, a da se ne budim milion puta. Ulazak u auto nije dolazio u obzir. Onda se strah prosirio na sve moguce stvari- bojala sam se da izadjem na ulicu, bojala sam se da vodim dete u skolu, jer sam iskonstruisala u svojoj glavi kako ce se nesto lose dogoditi ne samo meni, vec ljudima koji su samnom u tom trenutku. Onda su ti strahovi polako bledeli. Mogla sam krace relacije prelaziti autom. I jedne noci, pocetkom aprila, iz cista mira krene tahikardija i aritnija. Moja setnja po sobi, i od kupatila do sobe mislim da se mogla izmeriti kilometrima. Sto sam se vise umivala, bilo mi je sve gore. Sve moguce slike iz teksta su mi prolazile kroz glavu- da ce me strefiti infarkt (inace, otac mi je bio srcani bolesnik, i umro je sa 52 godine), da cu poludeti, da cu pasti u nesvest. Imala sam mucnine, pa sam pokusala na silu da povratim, nije islo. Besika mi je poludela, svaki cas sam morala da mokrim. Creva su mi davala laznu uzbunu da treba da vrsim nuzdu. Sat vremena sam se nekontrolisano tresla. Odvede me muz na hitnu, tamo mi urade ekg- sve ok, pritisak normalan 115/79. Ali zato puls 145. Kazu doktori- na nervnoj bazi… jesam li se iznervirala… nisam se iznervirala, ovo je iz cista mira. Dobila sam inekciju za smirenje i tabletu Verapamila. I to je bilo to. Bilo me je strasno sramota sto sam dosla na hitnu zbog ovako necega. Kada sam se smirila, osecala sam se jadno i iscrpljeno, imala sam uzasan osecaj krivice sto sam muzu prouzrokovala toliki stres. Par dana sam bila dobro, i opet je krenulo. Ne mogu vise da se koncentrisem ni na sta. Od juce sam shvatila da ni u drustvu ne mogu biti, jer mi je krenuo napad usred normalnog razgovora sa prijateljima. Nije me pustalo sat vremena. Nastavilo se i kada sam sa porodicom otisla u lokalnu pekaru na pizzu. Vise nisam mogla prikriti uznemirenost, pa su muz i cerka bukvalno progutali pizzu, a moju spakovali, jer sam ja samo zelela da pobegnem, jer su me izludjivali zvuci i mirisi, ma sve! Novost kod mojih napada zadnjih nedelju dana je sto stalno placem. I sto imam osecaj da napadi ne prestaju. Puls mi ne ide ispod 103, pritisak mi je normalan. Stalno imam osecaj pritiska u usima. Lezem zabrinuta uvece (kada potpuno iscrpim sebe, bojeci se da zaspim), i zabrinuta se budim. Iscrpljena sam do besvesti…

    • Dejan says:

      Panicni napad ne nastaje slucajno ,po mom misljenu panicni napad je reakcija na prezivljeno stanje opasnosti ,pa svaki put kada se nadjemo u slicnom stanju organizam regauje strahom
      Npr kao kod tebe ako si imala saobracajku ,svaki sledeci put kad sjednes u kola imaces strah .
      Tako psiha reaguje ,jer se aktivira nagon za samoodrzanjem ,jer mozak registruje da se nalazimo u atomobilu ,u kojem je nekad bila opasnsot …Onda ide sve po redu…sjednes u kola ,osjetis strah ,pa pocne srce da ti lupa,pa hiper ventiliras pa znamo svi kako to ide
      Jedna od losih strana Panicnih napada sto se sire kroz psihu covjeka kao metastaze .pa vise ne mora biti prvobitni uzrok ,nego to ide u kulminaciju raznih strahova koje covjeka tako ukoče da je njegov zivot bezvrjedan …
      Jedini nacin lijecenja panicnog napada je suocavanje sa strahom ,moj post je iznad tvog i mozes procitati u cemu je bio moj problem …naprosto sam zvio kao penzioner ,onda sam se pomirio sa sudbinom i rekao sebi ako mora da se mre ,neka se mre …vazno je da se izlozim svom strahu konstantno i kada mozak shvati da ga prezivljavam zanemarice ga, tako je i bilo

  11. Mirjana says:

    Poštovana Sanja,
    simptomi koje ste opisali počela sam da imam pre nekog vremena. Zaista je vrlo neprijatno osećanje, od kada sam pročitala Vaš tekst, senzacije koje se dogadjaju su sve blaže, kraće traju. Jedino što me buni je što se to događa praktično svako jutru u isto vreme (između 6,15 i 6,30), i pretpostavljam da krvni pritisak (sistolni) koji skoči do 150, bude posledica straha i ubrzanog rada srca.
    Veliki pozdrav i hvala!

  12. ivana says:

    Cao svima…ovaj problem napada panike je sve cesca pojava. Ja se godinama borim protiv toga,sve mi je teze kontrolisati svoje misli u tim trenucima. Vec sest godina pijem raznorazne tablete koje mi psihijatar prepise,jedno vreme bude ok,ali se uvek vraca…ne mogu da zivim bez tih tableta i ne znam da li ce ovo ikada proci. Imam tek 28godina muka mi je vise od tih napada,od lekova…prosto ne mogu da se izborim sa tim

    • Jasna says:

      Pozdrav ivana,i ja isto imam simptome kao kod vas,volila bih da se pronadjemp na facebook pa da izmjenimo nase price,iskustva i savjete.hvala

  13. Krustina says:

    Zdravo.Imam 14 godina i imam panicne napade.Od kad mi je tetka iznenada umrla od srcanog udara stalno mislim da ce se to i meni desiti ne dolazim do vazduha imam veoma mali bol u ramenima nije to bol vec neprijatan osecaj.Srce mi kuca normalno ali jace.Hladne su mi noge ….Imam veliki strah da necu doziveti srcani udar.
    molim vas odgovorite!!
    sta da radim i dali su to panivni napadi ili ne.

  14. Stefan says:

    IZLECENJE: Gledaj da sto vise dozivljavas panicni napad, gledaj da ga dozivljavas u situacijama kad nema niko da ti pomogne, kad si sam, to je fora… Nije samo suociti se sa strahom, nego suociti se SAM SA STRAHOM. Ja sam ih imao, i jos uvek strepim zbog neverovatno opasnog osecaja tokom napada… srce lupa cini mi se preko 200 neverovatnom brzinom da pomislim da cak zastaje. Medjutim od tolikog straha ti nemas pravu predstavu koliko ti srce lupa, lupa ti kao i kod obicnog trcanja, lupa ti kao i kod obicno vezbanja, a svako je trcao, svako je vezbao. Kako se puls popne, tako ce i da sidje, postepeno i polako.

    Isao sam kod psihologa( napadi su mi bili retki(jednom u 6 meseci) ali mislim da je to zbog sigurnosti koju sam imao oko sebe-pomoc) i onda me je psiholog pitao, “ Stefane, jel ti nije vise dosadilo s tim panicnim napadima, s tim strahom?“ Ja sam se samo nasmejao… i rekao sebi da sam u svakom slucaju budala…

  15. nemanja says:

    Hvala Vam nenormalno mnogo za ovaj tekst koji je toliko tacno opisao ono sto se meni desava
    da sam se smeskao dok sam citao. Kao da mi je neko usao u mozak I zn
    a tacno sta mi se desava. Meni se jos I desava da mi trni leva ruka u predelu ramena I bicepsa pa mi to dodatno uliva paniku. Sinoc mi je puls bio 120 a pritisak 140 sa 90 a desilo mi se dva puta da mi skoci na 150 sa 90 I 160 sa 90 tada sam se javio u hitnu I dali su mi pola bromazepama I pola prinelapa da pogrickam I poslali me kuci tako da sam ja sinoc to uradio na svoju ruku ali u buduce cu pokusati da bez lejova iskontrolisem to. Imao sam dva stresa u jednoj godini I sve se poklapa sa ovim sto ste napisali. Hvala jos jednom. Puno ste mi pomogli, ako ne uspem da se izkobtrolisem sam javicu se na skajpu za neku vasu pomoc. Pozdrav

  16. lana says:

    Ja imam 20 godina, i cini mi se da sam najmlada ovdje koja ima panicne napade, iako sam tek sada saznala sta mi se zapravo desavalo. Naime moj prvi panicni napad se desio u novembru 2014 godine (tada sam jos uvijek imala 19 godina). Krenula sam na fakultet, skoro sam se doselila u novu zgradu, sama u velikon gradu. Pozvala lift i izasao je moj komsija takode iz stana. Progovorili smo par rijeci (neki od komplimenata upucenih meni su bili veoma nelagodni i uzasni) jednostavno sam osjetila neki strah, strah od napada od strane pedofila sto se kasnije i desilo. Prvo je pocelo pistanje u usima i nista nisam mogla cuti, zatim vrtoglavica, jedva sam stojala na nogama i naravno mucnina, nisam mogla da disem, gusenje. Uspanicim se, udem u svoj stan, zaboravim zakljucat vrata i komsija ude za mnom da vidi da li sam uredu, dok ja tako dolazim sebi ne znam sta mi se desava, on mene napada. Mozda je to bio moj okidac i nakon toga jos 4 puta sam dozivjela napad panike, uvijek na razlicitim mjestima, i uvijek isti simptomi. Jedan je bio u kaficu sa momkom, drugi u stanu, treci u klubu, i zadnji koji se desio prije sedmicu na poslu i svaki put pobjegnem, odem. Tek nakon citanja ovog svega shvatila sam da ne treba bjezati od straha i kada se ponovo desi suociti se sa tim. Sretno svima, mozemo mi to!

  17. Darko says:

    Citam sve ovo i naravno nije mi drago sto imate ove probleme a sa druge strane nekako mi je lakse kada vidim da nisam sam u ovom zacaranom krugu i da se i drugi suocavaju sa anksioznoscu i napadima panike. Ceo zivot patim od nekakvih strahova da li sam dobro uradio posao,da li zadovoljavam sefove na poslu i slicno. Jako sam emotivna osoba,mrzim nepravdu i mnogo me pogadjaju razne sitnice oko kojih realno ne bih trebao da se uzrujavam…I tako je bilo do moje 35-te godine kada sam doziveo tezu povredu i zavrsio u Zemunu na operaciji kicme. Od kada sam se probudio nakon operacije ja jednostavno nisam ista osoba,jedan period dok je oporavak trajao,bio sam ok,plivao,radio vezbe,radovao se sto zivim bez bolova u ledjima koje sam 15 punih godina nosio sa sobom. Odjednom su pocele vrtoglavice,problemi sa stolicom,pojacano znojanje,otezano disanje i ono najgore prokleto 24 h zujanje u glavi koje se pojacava nekada do granice ludila. Tako je pocelo moje novo druzenje sa lekarima,od neurologa,raznih snimanja i sve tako u krug pa na kraju ponovo neurilog i zakljucak zivci i prevelik stres kojeg jednostavno ne mogu da se resim. Citajuci razne tekstove,metode disanja,boravak u prirodi,cajevi,tinkture pa cak i lekovi jedan period uticali su da lakse podnesem napade koji su u mom slucaju trajali i po sat vremena a osecaj neprijatnosti i stezanje u grudima imam non-stop,zujanje kada bi prestalo bar na 5 min bio bih srecan covek,izludjuje me,cak je i u toku dana nekada prejako i ne mogu da se usredim ni na obavljanje osnovnih kucnih poslova. Taman kada mislim da pobedjujem sve ovo,krenem u teretanu,setam,vozim bicikli,druzim se…Samo odjednom kao bumerang se vrati i bukvalno mi rastura i brak i moj odnos sa drugim ljudima,svi pocnu da me nerviraju…Primetio sam da kod mene redovno ima i okidac za svaki novi period napada panike,okruzen sam problemima u porodici kako novcanim tako i zdravstvenim,upijam sve to u sebe i onda samo puknem. Pre nedelju dana dobio sam otkaz kao tehnoloski visak i evo me sada u 3 ujutro kucam ovo jer naravno da zaspim ne mogu a namerno necu bromazepam niti bilo sta slicno da uzmem. Borim se ljudi,verujte strahovito jako,jos uvek trazim sebe u svemu ovome,dobra stvar je da nekako sam shvatio da za skoro dve godine koliko ovo traje nikada nisam pao u nesvest niti mi se bilo sta slicno desilo,tako da mislim da sam na pravom putu da resim ovo,u svakom slucaju hvala na ovom tekstu,bude lakse coveku kada procita i naravno uvek nauci nesto novo,takodje se izvinjavam svima koji ce procitati moj tekst ukoliko sam nekoga smorio sa pricom,ali meni je nekako lakse,imam utisak da me jedino razumeju ljudi koji su ili prozivljavaju ovo neprijatno iskustvo. Svako dobro svima zelim,odoh da probam da zaspim.

    • Optimista says:

      Darko, mi smo „turbo boost techonolgy“ generacija! Presli smo 30’te, odgovornost je na nama veca, a samim tim i pritisak… Danas se sve zasniva na brzini, a tako ti i zivot prodje. Stres je ko privjesak, vazda ga nosamo sa sobom, bili uspjesni ili ne on je dio nas. Cinjenica je da zivimo u losem dobu, a ne na losem mjestu! Bog i Majka priroda su nam omogucili da imamo kvalitetan zivot, ali covjek ocigledno izigrava Boga, pa sve limitira. Zemljinu povrsinu preko 70% zauzima voda (more i oceani) mi se trebamo slomiti, kasnije istrositi da vidimo malo mora!!! Apsurd! Na bilo kakvu atraktivniju lokaciju, treba ti prijevoz i novac! Danas niko nema vremena za bilo sto, vazda negdje zurimo – letimo! I ja sam ti druze na poslu se lomio, nema od koga nisam pohvale dobijao, cak i od direktorice, sefice itd… ali, za mene nema mjesta u firmi, neko sa dobrom stelom mi uze radno mjesto i hajd na biro! I onda opet sikirancija, kako naci posao, mala depresija itd… Nije ni cudo sto smo svi razdrazljivi, ali eto ako nam situacija nije bajna, barem mozemo mi sebe da volimo, ne treba se sikirati, doci ce neka druga prilika za posao, ja sam odjednom dobio 3 ponude! Tako da covjek treba malo da se sabere, da ne gleda sve tako crno, razumijem nekad i nemamo razumne ljude oko sebe, a nekad i njih treba razumiti…Citav nam je zivot borba i treba se boriti! Sto se tice zujanja u usima, pokusaj malo razgibavati vrat, radi vjezbe za vratnu kraljeznicu! Probaj malo fizicki da se aktiviras, to je najbolji metod protiv stresa! Cuvaj zdravlje, biti ce posla, hajde boga ti. 🙂 😉

  18. Milena says:

    Dragi moji evo da vam se i ja pridruzim,zaista mi je zao sto nas je sve veci broj sa ankcioznoscu i panicnim napadima ,ali i drago sto vidim da nisam sama.Ovo je cini mi se nesto najgore sto se moze desiti,ali kazu i od goreg ima gore.Neznam odakle da pocnem da opisivam svoj strah i strah od svega.Pre godinu ipodana dobila sam svoj prvi napad ali nisam znala sta se desava,pomislih malo mi pao secer ili pritisak posto mi je pritisak malo nizi,i to prodje za nekih 10ak minuta.I onda je sve bilo dobro do augusta prosle godine i od tad krece moj pakao od zivota.Odlazim u trgovinu a posto zivim u americi znaci bez auta nikuda se ne moze, ulazim u market posto su ogromni meni dolazi neka slabost kao da cu da padnem u nesvest,neka vrtoglavica,zujanje i pritisak u usima i pocinjem da se tresem hvata me ogroman strah joj Boze sta mi se desava,izlecem iz trgovine i sjedim malo u autu kao da dodjem sebi,palim auto i krecem kuci ali na pola puta me ponovo hvata slabost i zovem drugaricu da dodje po mene i vrati me kuci.Dosla kuci i pocinje jos veci strah i hiljadu pitanja sta mi se desava.Preguram nekako par dana uz stalan strah i onda ponovo pogorsanje i panicni napadi te zavrsavam na hitnoj sa pulsom od 150 ,par minuta i puls ae vratio na 80 i doctor mi stavlja diagnozu Gad.I sad nakon godinu i nesta jos uvjek se osjecam ocajno,sto mi daje jos veci strah to su ocajni svakodnevni simptomi vrtoglavica,osjecaj da cu da padnem u nesvest,stezanje sa leve strane tjela,drhtanje ,pritisak u glavi i usima ,jeza trnci po telu i jos brdo toga umorna od nabrajanja. krokam se sa tabletama koje mi je propisao psihijatar ali ne vidim neko veliko poboljsanje.Ovo je pakao od zivota a o raznim strahovima da ne pricam,nemogu da vozim sto mi je najveci problem,svaki izlazak vani katastrofa. taman kad sam mislila da pocinje moj zivot da tece kao reka desi se veliki preokret koji te vrati i u gore stanje nego za vreme rata u Krajini i citavo izbeglistvo,a da ne spominjem bombardovanje Srbije. Ja se izvinjavam na ovako dugom postu ali moram sa nekim da podjelim svoju muku i dok pisem ovo sada sva se tresem od necega ali od cega stvarno neznam ni sama.
    puno pozdrava i drustvo budimo hrabri
    draga Sanja hvala vam na vasim tekstovima puno mi znace

    • MARKO Smed.PAlankA says:

      OVO JE sve istina sto pircas i znam kako ti je…ja sam jos uvek ziv i svi mi moramo znati da smo jos zivi pored toliKih napaada budjavog panike..tako da ne ocajavajmo nego sebi samo da kazemo….u Breee pa doosadio si vise bre sttahu smaras me visse..e veerujete laakse je odmah

    • Dilfa says:

      Draga Milena i ja imam iste probleme , isti zivim u USA , new york … volio bi kad bi mogli da stupimo u kontakt , ako zelis mozes mi se javit na broj 917 324 3279 ..

  19. block out says:

    Zdravo svima. Posto sam upravobdozivela jedan mini napad panike,pracen neugodnim osecajima,resila sam da vam ispricam svoju pricu. Bilo je to pre 5 godina,davne 2010-e. Letnji rasput,treba da se krene u srednju skolu,ja presrecna. Krajem avgusta,jedne veceri,stigla sam kuci(prethodno sam bila napolju sa drustvom) i sela u fotelju. Nakon nekoliko minuta osetila sam cudan osecaj u glavi,i prva misao koja mi je tada pala na pamet jeste da cu umreti. Pokusala sam da ustanem,ali mi se bas zavrtelo i srce je pocelo bas brzo da kuca,sto me je navelo da se jos vise uplasim. Nakon te veceri,napade panike sam imala skoro svakog dana. S obzirom da dam mrsava,to je uticalo i na moj apetit i moje celokupno stanje. Postala sam jako plasljiva,razvila se i klaustrofobija koju sam uspela da pobedim,osecam nesigurnosti i premalog samopouzdanja. Ja vise nisam bila ista osoba. Samo zamislite dete,koje ima napade panike i koje svake noci ostaje budno ner mu srce brzo lupa,jer misli da ce imati epilepticni napad,jer misli da nece preziveti noc.

  20. Suzana says:

    Zdravo svima,
    Vec neko vrijeme se borim s ankciozno-depresivnim poremecajem, koje posle nekog vremena preslo u depresiju. Prvi napad sam dozivjela prije godinu i vise dana, i od tada zivim u konstantnom strahu od istog. Naime, ne smijem da se zaplacem jer mi se desava da gubim vazduh ( osjecaj gusenja), tresu mi se ruke i noge, osjecaj kao da cu svakog trenutka da izgubim svjest. Do skoro nisam ni znala da je to napad panike. Ali borim se….jedino sam zeljna da sjednem i isplacem se, jer cini mi se kada bi to uspjela sve bi proslo. Molim za savjet.
    Hvala.

  21. Zoran says:

    Zelim da se na neki nacin pridruzim svima vama koji imate problem sa anksioznocu i napadima panike. Ja taj problem imam jos od kraja 2004 godine. Molio bih ako neko od vas zeli da prijateljski porazgovara o ovom problemu neka mi se javi na mail foogfoog@gmail.com, ne bitno da li je zena ili muskarac u pitanju, zelim samo prijateljski razgovor i da podelimo iskustva vezana za ovo sto nas muci… Iskreno svih vas mi je mnogo zao, jer sam i sam na istim mukama. Hvala…

  22. MARKO Smed.PAlankA says:

    DEJANE…voleo bih da se nekad lepo isspricamo u vezi ovog nezgodnog della straha koji i mene muci vec godinu dana….imamo slicne simptome…tenzija u grudima..jak puls…pipkanje stallno oko srca da li uredno kucca…smalaksalost…sllabost u nogama…a najveci problem je sto mi mislima samo umisljamo strah…kako to da resiimo a da ne bude jace od nas?

  23. Katarina says:

    Imam 16 godina, prvi panični napad sam doživela pre oko 11 dana a drugi mi se desio sinoć. Da li je normalno da u tim godinama imam panične napade i da li će sve ovo ostaviti posledice na moju budućnost???

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *