Psihološki razvoj, granice i identitet

identitet

Nekada se verovalo da ličnost izrasta takoreći sama iz sebe, kao što se pile izleže iz jajeta ili biljka niče iz semena posejanog u zemlji. Danas sa sigurnošću znamo da razvoj ličnosti nije tako jednostavan. Iako je ličnost i celokupan psihički život u velikoj meri uslovljen genetskim i drugim biološkim činiocima, pored genetskih faktora razvoj u mnogome zavisi od interakcije između selfa (osobe) u nastajanju i važnih osoba iz njegove/njene okoline. U početku su te važne osobe isključivo naši roditelji i članovi porodice a kasnije su to i vršnjaci, nastavnici i drugi osobe koje doživljamo kao nama važne, kojima se divimo, na koje želimo da se ugledamo. Dakle, niko se ne rađa se ličnim identitetom, sa onim što nazivamo JA i što doživljavamo kao nešto duboko intimno i jedinstveno, što pripada isključivo nama i razlikuje nas od drugih.

Identitet se stiče i gradi kroz odnose sa drugima. Odnosi sa drugima u koje investiramo mnogo emocija (jer su nam neophodni da bi se mi formirali) su te „elementarne čestice“ od kojih se formira naš identitet i naše JA, vlastiti self. Način na koji kasnije doživljamo sebe u mnogome zavisi od toga kako su nas doživljali ti značajni drugi i našeg opažanja toga kako nas drugi doživljavaju. To je naročito važno na samom početku razvoja kada dođemo na svet potpuno bespomoćni i potpuno zavisni od okoline. Na početku smo pre svega zavisni od majke koja brine o našim telesnim i psihološkim potrebama. Kasnije te funkcije koje obavlja majka postaju polako pounutrene, dete uči kako da se samo stara o sebi na isti način kao što se majka starala o detetu. Naravno, odnos sa ocem je takođe važan za decu oba pola ali to dobija na punom značaju nešto kasnije.

Naš identitet sastoji se od niza pounutrenih odnosa sa drugima koji postepeno postaju naš doživljaj nas samih. Dakle, ono što smatramo najintimnijim doživljajem sebe zapravo ima svoje poreklo i temelje u odnosu sa drugima. Od početka odojče nema svoj identitet, razvijen self i uspostavljene granice već možemo govoriti samo o selfu u nastajanju. To je self koji nastaje kroz odnose sa drugima. Ti odnosi su na početku najviše telesni, neverbalni, podrazumevaju razmenu bazičnih emocija i zadovoljavanje bazičnih potreba. Majka svojim ponašanjem reguliše detetove potrebe i otklanja telesne napetosti koje dete oseća kada te potrebe nisu zadovoljenje. Sve to važi pod uslovom da govorimo o tzv. dovoljno dobroj majci (savršena ne postoji) koja oseća, prepoznaje i zadovoljava detetove potrebe blagovremeno i na odgovarajući način. Šta se dešava kada majka to ne čini ili to ne čini na dovoljno optimalan način? Dete ne zna kako da barata sa svojim napetostima i prinuđeno je da se od tih napetosti brani na jedan primitivan, urođen način koji ostavlja nadalje negativne posledice za razvoj ličnosti i selfa. Zadatak dovoljno dobre majke je da detetu obezbedi tzv. optimalnu frustraciju.

Šta je to optimalna frustracija?

Nasuprot optimalnoj frustraciji postoji veoma jaka frustracija koja je negativna za razvoj deteta jer dete nije u stanju da takve intenzivne frustracije samostalno prevaziđe a da to ne ostavi negativne posledice po razvoj ličnosti (na primer potpuno zanemarivanje ili zlostavljanje deteta). Druga suprotnost ovome je potpuno zadovoljenje svih detetovih potreba, prezaštićenost i stalna prisutnost majke koja ne dozvoljava detetu slobodu i iskustvo samostalnog prevazilaženja frustracija što je neophodno za normalan razvoj. Dakle, optimalna frustracija je situacija kada majka brine o detetovim potrebama ali ujedno dopušta detetu slobodu i ostavlja detetu prostora da samo nauči da toleriše frustracije koje su sastavni deo života. Samo optimalna frustracija vodi zdravom, optimalnom razvoju. Na početku razvoja dete i majka žive u simbiozi. Ne postoje jasno uspostavljene granice u psihološkom doživljaju detetovog selfa u nastajanju i doživljaja majke. Dete doživlja svoju telesnost i majku kao jednu jedinstvenu celinu. Tek postepenim odvajanjem od majke dete ocrtava svoje psihološke granice i dolazi do saznanja gde se nalaze granice selfa, šta one uključuju a šta ne. Dakle, razvoj ličnosti podrazumeva niz sepracija i uspostavljanje složenijih ondosa sa drugima.

Šta su to psihološke granice?

Kao što postoje zamišljene granice između država i različitih teritorija tako postoje i naše psihološke granice koje određuju gde počinjem JA a gde počinješ TI kao druga osoba, nosilac drugog identiteta. Dakle, granice predstavljaju temelj našeg identiteta i upravo one određuju doživljaj nas samih, kao jedinstvenih, nedeljivih bića. Po učenju telesno orijentisanih psihoterapijskih škola postoji nekoliko vrsta granica i njihov razvoj prolazi kroz određene faze koji je opisan u tekstu koji sledi.

Najranija, odnosno prva granica koju odojče uspostavlja u odnosu na svet oko sebe jeste fizička odnosno telesna granica. Doživljaj ove granice je u koži odnosno na površini tela. Smatra se da razvoj ove vrste granica započinje još u prenatalnom periodu kada se fetus nalazi u uterusu. Razvoj ove vrste granice započinje stimulacijom fetusa u uterusu. Ova vrsta stimulacije naše površine tela (kože) nastavlja se tokom rođenja i kasnije tokom prve godine života. Ova vrsta granice je bazična i ona nam daje osećaj gde se naše telo završava i gde počinje svet koji nas okružuje.

Druga faza u razvoju granica jeste razvoj tzv. personalne granice ili onoga što se naziva naš ″lični prostor″. Lični prostor je prostor oko nas koji nas okružuje i koji mi doživljavamo da pripada nama i nad kojim imamo pravo da imamo kontrolu. Personalna granica razvija se tokom prvih nekoliko godina života. Mnogi psiholozi su opisivali razvoj ove vrste granica, među njima najpoznatija je razvojna teorija Margaret Maler o separaciji-individuaciji. Ako se razvoj ove vrste granica odvija normalno, dete će steći osećaj ličnog prostora i lične autonomije i zahvaljujući tome ostvariće energetsku i emocionalnu separaciju od majke i drugih odraslih sa kojima je dete veoma emocionalno povezano. U slučaju teškoća vezanih za razvoj ove vrste granica doći će do stvaranja osnove za razvoj karakteroloških odbrambenih formacija i poremećaja.

Treća vrsta granica jeste teritorijalna ili geografska granica. U ovoj fazi dete uči gde je njegovo mesto u svetu, gde je njegov dom ili mesto življenja. Proces razvoja ove vrste granica počinje oko treće godine života.

Četvrta vrsta granica (poslednja koja se formira u detinjstvu) jeste socijalna granica. Ova vrsta granice nam govori o tome kome pripadamo (Ja kao deo neke grupe). Proces razvoja ove vrste granica počinje oko sedme godine života i nastavlja se nadalje u adolescenciji.

Svaka osoba ima telo i svoj lični prostor kao i pravo da ga kontroliše. To zvuči jednostavno ali na nesreću to nije prirodno i uobičajeno za mnoge ljude. Svi smo mi pod uticajem naše prošlosti, odnosno obrazaca ponašanja povezanih sa našim iskustvom razvoja u porodici i pojedinačnih trauma koje smo doživeli tokom života koje nam ostavljaju praznine (rupe) u svesnosti o našim granicama. Rad sa granicama omogućava nam da povećamo sposobnost čistog JA-TI kontakta koji uključuje osećanja, misli i senzacije i mogućnost da se zna i oseća šta je moje a šta tvoje. Takva vrsta kontakta se bazira na poštovanju da TI imaš svoj prostor a JA svoj. U telesnoj psihoterapiji razvijen je veliki broj tehnika za rad sa fizičkim (telesnim) i energetskim granicama. Rad sa fizičkim granicama je fokusiran na kožne senzacije. Mnogi odrasli klijenti nisu u stanju da osete svoju spoljašnju granicu i sa njima se radi putem dodira, masaže i drugih tehnika. Rad sa energetskim granicama se ostvaruje aktivacijom specifičnih grupa mišića. Pojedini mišići mogu biti u hipertonusu, hronično napeti što govori o suzbijanju određenih osećanja ili impulsa dok suprotno tome neki mišići mogu biti u hipotonusu, hronično mlitavi i neaktivni što govori o odustajanju, osećanju bespomoćnosti i depresivnosti. Rad sa različitim grupama mišića i ekspresijom osećanja vraća klijentu svest o zaboravljenim osećanjima, impulsima ili potrebama koje je on/ona želeo/la da izrazi u kontaktu sa drugima. Na taj način klijentu se pomaže da povrati svoje granice tamo gde su one narušene traumatskim iskustvima i ponovo uspostavi kontakt sa sobom i drugima na način koji odgovara odrasloj osobi koja ima utemeljen identitet i fleksibilnu kontrolu mišljenja, osećanja i ponašanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *