Laici su, često, skloni da pojmove “normalnosti” i “nenormalnosti” ili “ludila” koriste u pogrešnom kontekstu dajući sebi slobodu da arbitrarno procenjuju tuđe ili svoje ponašanje. Kao parametar normalnosti često mogu uzeti svoje ili ponašanje većine osoba iz svoje okoline-sve što odstupa od nekog “standarda” koji važi za većinu. Obično se zaključci donose na osnovu ustaljenih društvenih, vrednosnih normi, nepotpunih informacija o duševnim oboljenima koje se dobijaju iz medija ili onih koji se dobijaju uz pomoć internet pretraživača, koje donekle mogu biti od pomoći ali su uglavnom pogrešno protumačene i prema tome štetne.

Da li postoji definicija normalnosti?

Istina je da ne postoji jedna prihvaćena definicija normalnosti, ako bismo rekli da je normalno ono što je u skladu sa društvenim normama onda bismo imali problem jer bi se ta definicija menjala s obzirom na vreme, mesto, kulturu u kojoj se nalazimo-uporedimo samo kulturološke razlike između naroda Evrope i Azije, i razmislimo o tome kako se menja pojimanje o tome šta je “normalno” ponašanje kroz istorjiske epohe. S druge strane, ako smatramo da je normalno ponašanje ono koje je svojstveno za većinu ljudi opet upadamo u problem, onda bismo mogli da kažemo da je ponašanje političkih disidenata abnormalno, takođe ponašanje većine se razlikuje od kulture do kulture. Rešenje ove problematike se nalazi u tome da se psihološki normalno ponašanje može definisati samo u odnosu na psihološki poremećaj.

Definicije i klasifikacije mentalnih oboljenja su izvršene u okviru različitih verzija Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne bolesti (najnovija verzija DSM-5) američke psihijatrijske asocijacije (APA) u kojima su taksativno navedeni simptomi ovih oboljenja. Opšta definicija psihološkog poremećaja u DSM-u se sa jedne strane opet oslanja na društvene norme, pa se poremećaj opisuje kao ponašanje osobe koje narušava društvene norme, koje je retko u datom kulturološkom kontekstu i koje uzrokuje distres u svakodnevnom životu pojedinca. Iako je oslanjanje na društvene norme diskutabilno posebno treba obratiti pažnju na deo koji govori o distresu koji osoba doživljava. Ukoliko je reakcija osobe na stres/-ove takva da se u dužem vremenskom periodu loše odražava na različite aspekte njenog života kao što su funkcionisanje na poslu, u školi, kući i u medjuljudskim odnosima (nema odnosa sa drugima, ili su oni smanjeni, nekonstruktivani ili ugrožavajući za druge) može se govoriti o psihološkom poremećaju. Treba naglasiti da je psihološki poremećaj rezultat interakcije biološkog nasleđa, socijalnih uticaja i stresogenih situacija.

Psihološki poremećaj i psihološko zdravlje nisu isključive kategorije

Ono što je dodatno važno jeste da se na psihološki poremećaj i psihološko zdralje ne gleda kao na dve isključive kategorije. Dakle, ne tumačiti IMAM ili NEMAM poremećaj već imam ili nemam poremećaj u izvesnom stepenu. Npr. blaga depresija nije isto što i umerena ili teška depresija iako sve potpada pod depresiju. Što se simptomi ranije primete i što je stepen blaži veće su šanse za prevazilaženje problema. Takođe, depresija kod jedne osobe nije ista ko kod druge, treće, pete, iako postoje poklapanja u simptomatologiji treba biti svestan da je svaka osoba individua za sebe i da se na njen problem ne gleda kao na skup simptoma već se oni postavljaju u kontekst njenog psihosocijalnog razvoja, životnih iskustava, genetske predispozicije.

Osobe sa mentalnim oboljenjima su često stigmatizovane u društvu

Za kraj, veliki problem koji postoji a vezan je za mentalne poremećaje je stigma koja prati osobe koje imaju psihičke probleme. S jedne strane, osobe sa mentalnim poremećajima bivaju izopštene od strane društva jer su “čudne”, “opasne”, “bolasne” a prema tome i manje vredne i ne pripadaju ili su pretnja “normalnoj” zajednici. Sa druge strane, osoba koja ima problem će teže priznati da ima problem kako je ne bi osudili i teže će napredovati u njegovom prevladavanju. Za smanjenje stigme u društvu potrebni su veliki napori i vreme, ono što pojedinac koji ima psihološki problem može da uradi sam za sebe jeste da potraži pomoć stručnjaka kao da se radi o bilo kojoj drugoj vrsti pormećaja.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt:064 64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja