Strah od vezivanja pretstavlja emocionalni problem kome su podjednako skloni i muškarci i žene. Strah od vezivanja predstavlja tendenciju da se ulazi u površne i kratkotrajne veze, neobavezne šeme ili “kombinacije” u kojima se osoba emocionalno ne insvestira kako bi izbegla neprijatna osećanja (straha, stida, povređenosti, besa, razočaranja i sl.) i konflikte za koje pretpostavlja da može imati ako se veže i dopusti sebi da oseti bliskost sa nekom osobom. Osobe koje imaju ovaj problem, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja oni raskidaju, sklone su seksualnim avanturama, seksu bez emocija, a mogu imati i seksualne probleme (ne uživaju dovoljno u seksu ili ne mogu da dožive orgazam). Strah od vezivanja uključuje izbegavajuće ponašanje (strah generalno podstiče osobu na izbegavanje objekta kojeg se plaši), osoba nastoji da izbegne vezivanje i svaku vrstu initimizacije koja podrazumeva invenstiranje emocija i emocionalnu razmenu.

Vezati se za neku osobu znači dopustiti toj osobi da nam priđe, da dopre do nas, i u isto vreme dopustiti sebi da podelimo sa drugom osobom intimnost, nežnost, bliskost, emocije i razvijemo međusobno razumevanje i poštovanje. Vezivanje predstavlja osnovni i nužan uslov javljanja istinske ljubavi i kvalitetnog međuljudskog odnosa. Vezivanje je nužan uslov ne samo kvalitetne veze već i izgradnje pravog prijateljstva. Većina ljudi se vezuje za osobe koje procenjuje kao slične, neki ljudi naprosto nemaju kapacitet za to a neki ljudi se toga plaše.

Zašto se neke osobe plaše vezivanja?

Osobe koje se plaše vezivanja imaju u svojoj životnoj istoriji bolna iskustva odbacivanja i povređivanja od strane osoba koje su za njih bile važne tokom razvoja, tu je pre svega reč o članovima porodice ali i bivšim partnerkama/partnerima. Vezati se za nekoga znači otvoriti se za drugog, imati poverenje u drugog. Upravo toga se plaše osobe koje imaju strah od vezivanja. Ove osobe ne veruju drugima, strepe od mogućeg odbacivanja, kritike, prevare ili razočaranja jer misle da će ih drugi odbaciti kada ih zaista upoznaju. Ove osobe nesvesno veruju da one nisu dostojne istinske ljubavi i da zato moraju da se pretvaraju i budu uvek na distanci kako ne bi ponovo bile ranjene, povređene i ostavljene. Zbog toga što stalno izbegavaju bliskost, ove osobe se u suštini osećaju usamljeno, prazno i nevoljeno. Time što izbegavaju da vole, oni zapravo lišavaju sebe mogućnosti da zaista budu voljeni od strane drugih, što za posledicu ima održavanje njihovog nesvesnog stava da oni zapravo i ne zaslužuju da budu voljeni i prihvaćeni. Osećanja usamljenosti, praznine i nesigurnosti, oni često nastoje da kompenzuju kroz stalno flertovanje, seksualne avanture i druge vrste samodokazivanja. Ovakav način ponašanja ima kompenzatornu funkciju ali je po prirodi površan i nikada ne može da osobi zadovolji njegove/njene suštinske želje, a to su želje da budem voljen/voljena, prihvaćen/na i cenjen/na od strane drugih. I flertovanje i seks bez emocija predstavlaju kompromis. S jedne strane osoba od flerta i seksualnih avantura dobija privremenu potvrdu sopstvene vrednosti („ako me drugi žele znači da vredim“) a s druge strane ne rizikuje da se upušta u dublji odnos u kome bi mogla biti povređena. Problem sa ovom strategijom je u tome što ljudi ne mogu steći trajan i istinski osećaj da su voljeni, prihvaćeni i dostojni poštovanja ako se zaista ne vežu za nekog i ne dopuste tom drugom da ih upozna, razume i podrži.

Treba praviti razliku između osoba koje imaju strah od vezivanja i iz tog razloga izbegavaju bliskost i osoba koje nemaju ili imaju veoma slab kapacitet za vezivanje i emocionalnu razmenu. Osobe koje imaju strah od vezivanja će učiniti sve samo da pobegnu od svojih osećanja (to su po pravilu emotivne, nesiugrne, stidljive i povređene osobe) dok osobe koje nemaju kapcitet za vezivanje nisu emotivne, bazične odlike njihovog temperamenta su površnost i praznina (tu pre svega spadaju narcističke, paranoidne, psihopatske, izraženo ekstravertne ličnosti).

Kako izgleda psihoterapijski rad sa osobama koje imaju strah od vezivanja?

Po pravilu osobe koje imaju strah od vezivanja, nisu svesne svog problema. Ove osobe uopšte ne razmišljaju o vezivanju a mnoge od njih nikada nisu ni imale iskustvo pravog i trajnog emocionalnog vezivanja. Osobe koje imaju strah od vezivanja su nesigurne (imaju negativnu sliku o sebi), stidljive (nekada stid može biti maskiran, arogantnim ponašanjem i odbrambenom nadmenošću), i preosetljive na kritiku. Oni se često javljaju psihologu za pomoć tek onda kada njihovi problemi kulminiraju i ispolje se u vidu klasičnih simptoma anksioznosti ili depresije. Terapijski rad tada podrazumeva tretman ovih simptoma ali se kasnije tokom rada može doći i do problema sa vezivanjem ako klijent na tome želi da radi. Ovi klijenti retko kada dobrovoljno i samoinicijativno žele da rešavaju ovaj problem, prvo iz razloga što ga nisu svesni a drugo iz razloga što rešavanje ovog problema može biti bolno za njih. Ovi klijenti kroz terapijski rad uče da se suoče sa bolnim osećanjima koja su proistakla iz odbacivanja i kritike. Oni uče kako da ne budu više preosetljivi na kritiku, da poštuju i cene sebe umesto da budu zavisni od tuđeg prihvatanja, uče kako da prevaziđu stid, da razvijaju poverenje i asertivno izražavanje.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog.com

www.vaspsiholog.com